Gojko Božović
NOVA SRPSKA POEZIJA:IZMEĐU TIŠINE I RUBA
Sarajevske Sveske br. 15/16
Okvir: Glas iz tišine
Nije pitanje da li je utihnula poezija, pravo je pitanje da li je utihnula naša sposobnost da čujemo ono što nam govore pesnici. Tako u jednom eseju o poeziji i njenom okruženju, o onome što poezija govori i o tome kako se poezija u modernim vremenima čuje govori Gadamer.
Pa kako stojimo sa našim sposobnostima?
Razumevanje poezije je individualno pitanje, svako čita iz sopstvenog iskustva, i ta različitost i omogućava postojanje književnosti. Ali javni status književnosti i u okviru nje same poezije govori najpre o društvu.
Šta propuste oni koji ne čitaju savremenu srpsku poeziju?
Postoje dva odgovora na ovo pitanje. Jedan je zabrinut, drugi je smiren. Između ta dva odgovora, svejedno što ih povezuje isto pitanje, nema nikakvih dodirnih tačaka. Oni koji čitaju poeziju veruju da je reč o nenadoknadivom gubitku. Oni koji ne čitaju poeziju očigledno veruju da zbog toga nisu ni na kakvom gubitku. Kako bismo inače mogli da razumemo situaciju u kojoj je savremena srpska poezija izgubila praktično svaku vezu sa javnošću. Poezija je, najpre, nestala iz medija. U novinama se gotovo više ne objavljuju ni priče ili odlomci iz romana, a kamoli nove pesme.
I u ovakvom stanju stvari, dakle, poezija je prošla gore nego neki drugi žanrovi književnosti. Teško je reći da je prošla gore nego drama, esejistika, književna kritika, književna teorija ili književna istorija, jer sve su to žanrovi koji, bez obzira na svoju vitalnu važnost za razvoj jedne nacionalne književnosti, praktično ne postoje u javnom govoru i mišljenju. Ali je svakako prošla gore u odnosu na roman, pa čak i u odnosu na priču koja opstaje uprkos romanocentričnom dobu. Možemo to proveriti na jednom jednostavnom, ali vrlo indikativnom primeru. Uporedimo odnos prikaza romana i prikaza poezije u najreferentnijim književnim časopisima u Srbiji, pa ćemo odmah uvideti kako je poezija, čak i u tom odnosu, u marginalizovanom položaju. To nije samo pitanje jednostavne kvantifikacije kritičkog govora o savremenoj srpskoj poeziji, već ukazuje i na dublji problem – nedostatak javne potrebe za kritičkom recepcijom poezije. Mada je poezija prilično napuštena već i od strane književne kritike, prave razmere njene marginalizovanosti vide se kada se sagleda njen položaj u sistemu javnih diskursa i društvenih znanja.
Nagrade za poeziju, čak i ako iza njih stoje lepa tradicija, ugledni dobitnici i kredibilan žiri, jedva da podstiču strasti i osnovno interesovanje i u užim književnim krugovima.
Već nekoliko godina u Srbiji se objavi više romana nego pesničkih knjiga, što je primer po mnogo čemu izuzetan.
Mnogi srpski pesnici, među njima i neki sa dugom pesničkom karijerom i lepo oblikovanim opusima, tokom poslednjih petnaestak godina postali su pisci proze, u prvom redu pisci romana. U njihovoj prozi ostali su tragovi pesničkog rada i, pre svega, pesničkog tretmana jezika, što je za savremenu prozu veoma važno. Ali gotovo niko od njih nije nastavio da, uporedo sa novim žanrom, piše poeziju. Razume se, prirodna je potreba da se ljudi menjaju, kao i da se menjaju žanrovi i mediji u kojima se svako od nas izražava. Iza svake promene, međutim, stoji neki razlog. U ovom slučaju reklo bi se da ovako izražen prelazak na prozu (što nije pojava koja je zahvatila samo poeziju, već još jedan ugroženi žanr - mnogi autori iz zone političkog novinarstva, napadnutog ideološkim pritiscima i senzacionalizmom tabloida, prešli su na pisanje romana) proističe iz izgubljene komunikacije poezije sa ma koliko širokom javnošću. Poezija je ipak glas upućen nekome, ako taj glas niko ne čuje, onda se ona suočava sa dubokom krizom sopstvenog smisla. U takvoj krizi mnogi pesnici su roman doživeli kao žanr-egzil: ostali su na terenu književnosti, ali su zadržali i postojanu kopču sa javnošću.
Potreba za komunikacijom, udružena sa činjenicom da su polovinom devedesetih godina XX veka srpski pisci prvi put izašli na tržište, učinila je da poezija ne bude privlačna kao što je bila u prethodnim decenijama. Poezija se, dakle, više ne doživljava kao oblik u kome se raspravljaju važne društvene teme ili preispituju i definišu odlučne ideje jednog trenutka. Kao što to može da bude jako loše i po poeziju i po same teme društva koje je, kao i većina savremenih društava, od poezije odustalo, to za poeziju može da bude i dobro ukoliko u svemu tome prepozna i efekat rasterećenja od suvišnih obaveza da se govori u ime drugog, pre svega, u ime kolektivnih očekivanja i velikih naracija. Poezija je prepuštena samoj sebi, retkim preostalim čitaocima i sve usamljenijim medijima njenog javnog prisustva. U toj tišini nastaju važne stvari, postoji samo opasnost da one ostanu neprimećene.
Nalazeći se u takvom položaju, bez adekvatnog javnog odjeka, poezija sve više postaje privatno pitanje onih koji je pišu. Tako mogu da nastanu neki privatni mitovi ili intimne fascinacije. Ali tako je nastao i jedan veliki izazov za savremenu poeziju: pošto nema javni odjek, a često ni kritički odgovor, poezija je ostala bez korektiva. Otuda mnoge savremene pesme, čak i vrlo značajnih savremenih pesnika, pa i čitave knjige pesama izgledaju kao privatni, suviše privatni dnevnik, jedva razumljiv i posvećenim čitaocima.
Već dugo u marginalizovanoj poziciji, iako ona tu marginu nije izabrala ni voljno, ni svesno, prebivajući na margini javnog interesovanja i na margini medijske projekcije sveta, ako je tu negde još uopšte ima, pa čak i na margini književnokritičkog govora i onih razgovora unutar samog književnog života koji se, na ovaj ili onaj način, i dalje nekako vode, poezija se povukla sa scene, jer je na toj sceni više niko nije primećivao. Niti za njenim povlačenjem neko više ozbiljno žali. Na sceni su ostali diskursi javnog govora, uglavnom Politika, Ideologija, Istorija, Pragmatika.
Budući da je u poslednjih dvadeset godina socijalna funkcija književnosti - pa samim tim i njen status - temeljno promenjena, lako je zapaziti kako je na vidljivom horizontu javnog života sve manje književnosti kao celine i kao jednog poželjnog oblika humanističkog znanja i posve oslobođene mašte. Književnost više nije obavezujuća disciplina uz pomoć koje svaki osetljivi i na idealima modernosti i prosvetiteljstva ustrojeni pojedinac izgrađuje sebe i definiše sopstveni pogled na svet. Umesto toga, postmoderna specijalizacija znanja i ubrzanje života, vrlo često samosvrhovito, oduzeli su književnosti taj status, što je doprinelo njenom potiskivanju sa javne scene.
Na toj sceni neke knjige, ipak, postoje i beleže, u marketinškom smislu, vrlo lepe rezultate. Ali sve što se objavljuje u obliku knjiga nije književnost, još manje je poezija. Kao što je u oblasti elektronskih medija dominantan oblik reality show, kao što su tržište štampanih medija preuzeli tabloidi, tako su i na tržištu knjige dominantni postali tabloidi u koricama knjiga. To su vrlo komercijalne knjige u kojima nema obavezujućih, produhovljenih ili teških sadržaja, ali zato ima komercijalnog potencijala, lakoće koja pomaže u bekstvu od realnosti, kao i estrade i zabave, ako one ičemu pomažu.
Književnost kakvu poznajemo tu zaista nema šta da traži, jer to nisu očekivanja koja ona može da zadovolji. I kao što je Vladan Desnica, pre otprilike pola veka, predlagao da se, po uzoru na odnos likovnih i primenjenih umetnosti, razdvoje književnost, kao polje oslobođene kreativnosti, i primenjena književnost, kao prostor ideološki funkcionalizovane literature, tako bi bilo korisno razlikovati, i jezički, ne samo estetski, ono što je književnost i ono što je populistička literatura. Ta razlika se sve više zamućuje, a to ostavlja pogubne posledice isključivo po visoku književnost, a nikako ne i po pisanje koje nas obavezuje jednako kao i gledanje nekog holivudskog filma C produkcije.
Ostavljena po strani javnog interesovanja, bez uticaja na oblikovanje društvenih i javnih tema, a setićemo se da su, sve do pre dvadesetak godina, ključne društvene teme najpre raspravljane u poeziji, poezija je, danas više nego ikada, ovde kao i drugde, u prostoru između onih koji je pišu, ali nije obavezno i da je čitaju, i posvećenika koji je čitaju, a vrlo često je i sami pišu. Budimo realni, to su vrlo mali brojevi, a od te realnosti ne bi smele da nas odvoje ni isfabrikovane činjenice književnog i izdavačkog života koje previđaju da stihova ima mnogo više nego suštinske poezije.
Zašto je problem to što je poezija svedena na vrlo uski prostor sopstvenog opstanka? Naravno, nije problem što je poezija ostala bez socijalne funkcije koja joj je na Istoku Evrope dugo pripadala, ali joj je, pravo govoreći, donela i mnoge nevolje i mnoga teška osporavanja. Ostajući bez socijalne funkcije, poezija je promenila svoju javnu poziciju i oslobođena je nekih teških obaveza za koje je prirodnije da pripadnu nekim drugim žanrovima javnog života. Ali ostajući bez javnog prostora i bez dovoljno kritičke recepcije, poezija postaje suviše upućena na samu sebe, suviše zatvorena u dosuđeni prostor, bez modernizacijskih iskoraka po kojima je, među svim drugim žanrovima srpske književnosti, uvek bila prepoznatljiva, pomirena sa zadatim statusom. Dok čitamo mnoge savremene pesnike, pa čak i neke od najboljih među njima, možemo zapaziti jednu vrstu hermetične intimizacije pesničkog jezika u njihovima stihovima. U njihovim metaforama progovaraju intimni, sasvim intimni uvidi i fascinacije, teško dokučivi ako ne znamo te pesnike i njihovu svakodnevicu, posredovani tako da je odmah vidljivo da računaju na vrlo sveden prostor i na vrlo ograničen broj čitalaca. Tu se, dakle, odigrava, na naše oči, jedna strukturna promena u samoj prirodi savremene srpske poezije i biće veoma zanimljivo pratiti dalji razvoj događaja u ovom pravcu.
Ako bi sve ovo mogli da budu odgovori na pitanje: Zašto se poezija ne čita?, odgovor na pitanje: Zašto se poezija, ipak, toliko piše ako nije sporno da se u istoj toj meri i ne čita? valja potražiti na drugoj strani. Dakle, ne u prostoru javnih razloga i pragmatike socijalne scene, već u prostoru antropoloških nužnosti, nesumnjivih i kod onih koji poeziju čitaju i kod onih koji poeziju pišu. Naprosto, poezija jeste manjinsko uverenje, ali joj se to ne događa prvi put u njenoj vrlo dugoj istoriji. I uvek je opstajala na tome što ona jeste jedna od autentičnih potreba i na tome što se, uz pomoć poezije, može izgovoriti mnoštvo značenja koja se drugačijim sredstvima ne mogu kazati. To nije mali razlog za opstanak jedne veštine, premda se mora reći kako se priroda argumentacije za opstanak dramatično menja u postmodernom dobu.
Dok, na jednoj strani, postoje ubedljivi razlozi zbog kojih je vreme provedeno sa savremenom srpskom poezijom korisno utrošeno vreme, na drugoj strani piše se neverovatno mnogo stihova. Na sceni su sve zamislive poetike, od sasvim anahronih do najmodernijih. Na sceni su i oni koji su u jakom dosluhu sa tradicijom i oni koji pišu protivno svakom osećanju pesničke ili neke druge tradicije, kao da niko pre njih nije pisao.
Na srpskom jeziku piše se mnogo poezije, verovatno više nego ikada otkako se na srpskom jeziku piše poezija. To otvara ozbiljan paradoks: otkuda to da se piše tako mnogo poezije u vreme u kome poezija praktično više nema nikakav javni odjek?
Javljajući se kao glas iz tišine, možda i kao glas upućen u tišinu, poezija se pokazuje kao antropološka potreba. Možda nas niko ne čuje dok govorimo u stihovima ili dok govorimo o stihovima, ali to ne ukida potrebu da poezija opstane i u modernom dobu.
Tako izgleda okvir u kome se piše, objavljuje i čita savremena srpska poezija.
Kontekst: Kratak pregled
Srpska književnost je ključne izraze poetičke modernizacije i razvoja tematskog opsega dosegla najpre preko poezije. Mada je u slučaju srpske književnosti taj razvojni put veoma izrazit, ona po tome nije izuzetak u evropskoj književnosti. Tako nije bilo samo u poslednjim decenijama XIX veka, kada se evropska, a sa njom i srpska poezija oprašta od romantizma i obraćanja mnoštvu, prelazeći na usamljeni glas koji je sagovornik pojedincu, građaninu, već i, na primer, polovinom XX veka kada je poezija uvela srpsku književnost u istinski prostor visokog modernizma.
Ovladavajući novim poetičkim horizontima, novim viđenjima sveta, šireći tematski prostor, postavljajući visoku meru umetničke artikulacije, poezija je u drugoj polovini XIX i u prvoj polovini XX veka učinila srpsku književnost evropskom ne samo po geografskom mestu pisanja i porekla već i po osvojenim standardima. Za poezijom će doći najpre priča, potom, osobito od dvadesetih godina XX veka, i roman, a u drugoj polovini veka i drama.
Poezija na srpskom jeziku, kao ni drugde, uostalom, više nema nekadašnji status. Od pesnika se ne očekuje da govore u ime kolektiva, pa se poezija našla u tihom, ne suviše velikom prostoru sa malim brojem raspoloživih čitalaca. Postajući jedan od najkamernijih oblika književnosti, poezija je očuvala poetičku snagu, jezičku i imaginativnu prodornost, kao i sposobnost postavljanja autentičnih pitanja. Ali ako je izgubila javno prisustvo, apelativnost i socijalnu akustiku, srpska poezija je i u poslednjoj deceniji XX veka ostala povlašćeni prostor stvaralačkih moći.
Moderna srpska poezija u svojim antologijskim izrazima podrazumeva i neretko ispituje nasleđe sopstvenog istorijsko-poetičkog razvoja. Na jednoj strani, to je nasleđe lirske i epske usmenosti koje se ogleda kako u novim pesničkim reinterpretacijama tako i u njihovom prevazilaženju. Na drugoj strani, to je ulazak u zonu simbolističkog pevanja i mišljenja, oličen u poeziji Vojislava Ilića, potom moderna znana po stihovima Milana Rakića i Jovana Dučića, Vladislava Petkovića Disa i Sime Pandurovića. Uporedo sa modernom, kao pozni izdanak romantičarske poezije, ali, suštinski, iznutra modernizovani javljaju se stihovi poznog Laze Kostića koji početkom XX veka ispisuje "Santa Maria della Salute", jednu od ključnih pesama srpske književnosti uopšte.
Posle Prvog svetskog rata srpska poezija nastaje u znaku prvog talasa modernizma. Ako je poezija protosimbolizma, simbolizma ili moderne još odjek evropskih pesničkih škola - pa po samoj definiciji odjeka mora da barem malo vremenski kasni za originalnim izvorom zvuka - ili je pak njihovo naslućivanje, u doba prvog modernizma srpska poezija ne pokazuje nikakvu vremensku distancu u odnosu na evropski književni kontekst. Prožimanja su duboka i nedvosmislena, a neki od pesničkih pravaca, kakav je zenitizam, nastaju upravo u okrilju srpske poezije. Stihovi Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Momčila Nastasijevića ili Stanislava Vinavera izražavaju modernu sudbinu čoveka koji je u grotlu Prvog svetskog rata ostao bez iluzija, humanističkog entuzijazma i velikih očekivanja, pa sada peva posle rata, sa dubokom, melanholičnom spoznajom o gubitku stvarnih oslonaca u obesmišljenom svetu. Srpski pesnici prvog modernizma su se zato okrenuli istraživanju forme i teme, verujući da neuporedivi egzistencijalni i metafizički izazov pred kojim su se našli zahteva i novi oblik razumevanja i novi tip govora.
U drugoj polovini XX veka srpska poezija se suočila sa nekoliko poetičkih i socijalnih izazova. Našavši se u izmenjenom socijalnom i političkom okruženju, oličenom u jednopartijskom sistemu komunističke vladavine, srpska poezija se, kao i čitava književnost, uostalom, najpre našla pred zahtevom da tematski i poetički izraz poistoveti sa socijalno prihvatljivom slikom sveta. U tom odnosu koji je umeo da bude napet i intenzivan, ali je jedno vreme predstavljao podrazumevanu konstantu njenog konteksta, statusa i recepcije, srpska poezija je pre drugih književnih žanrova, upravo zbog same prirode oblika (tihi izraz i metaforički sklop su pogodni za doba meke ili otvorene diktature, ali su, pokazuje se, nedostatak u dobu ubrzane i komercijalizovane civilizacije), proširivali i provocirali utvrđene granice slobode.
Razvijajući mimikrijski, ezopovski govor, srpska poezija je svedočila o svom vremenu onoliko koliko je bilo onih koji su spremni da je čuju i da prepoznaju njenu subverzivnost, pogotovu ispoljenu posle 1970. godine. Istovremeno, stekavši ovakvu ulogu, srpska poezija je imala snažno prisutnu socijalnu funkciju, što se nastavilo na već istorijski kodifikovana očekivanja društvene zajednice da poezija i, šire uzev, književnost govore u ime nekog, ne samo u ime pesničke privatnosti. Bez ovako shvaćene socijalne funkcije srpska poezija će ostati tek krajem XX veka, kada će pad Berlinskog zida i simbolički i stvarno označiti kraj komunističkog projekta. Gubitak socijalne funkcije označio je i gubitak šireg interesovanja za poeziju. Sumrak ideološkog doba oduzeo je poeziji izazov socijalne provokacije, a oživljeni istorijski nihilizam, što je iskustvo koje je srpsku poeziju, kao i srpsko društvo, sačekalo tokom poslednje decenije XX veka, nije dozvolio poeziji da rasterećivanje od zadate socijalne funkcije prođe u znaku oslobođene igrivosti. Tamo gde je prestala ideologija, počela je surova istorija, na jedan način delotvorna u doba svog izlaska na scenu, na drugi način prisutna u godinama svog vrlo sporog hlađenja.
Težnja za postepenim oslobađanjem od socijalnih okvira, prihvatljivih standarda javnog mnjenja i umetničkih sloboda nedvosmisleno je prisutna u srpskoj poeziji druge polovine XX veka. Postojano prisustvo te težnje ima nekoliko faza, vezanih za unutrašnju dinamiku društvenog razvoja, ali i za same poetičke promene u samoj poeziji.
Može se reći da srpska poezija druge polovine XX veka dolazi u nekoliko velikih talasa. Svaki od njih menjao je srpsku poeziju, uticao na svest o njenoj tradiciji i postavljao nove izražajne i epohalne zahteve. I svaki od njih je, u određenoj meri, uticao na oblikovanje potonjih pesničkih generacija, što je prilično vidljivo u čitanju najvažnijih pesničkih opusa koji su počeli da se uspostavljaju tokom devedesetih godina XX veka. Zahvaljujući opisanim promenama i ukrštenim uticajima nekoliko poetičkih oblika, nisu oblikovani samo novi poetički modeli ili nove pesničke generacije, već i zahtevi šta je veliki pesnik u okviru srpske poezije.
Polovinom pedesetih godina XX veka u srpskoj poeziji se definitivno utemeljuje drugi modernizam. Pesme Vaska Pope i Miodraga Pavlovića uvode srpsku poeziju u novi krug modernističkih tema, otvarajući odlučno pitanje smisla, izraza, jezika, govora ili ćutanja. Preispitujući jezičku i pesničku tradiciju, ovi pesnici su prepoznali epohalne izazove jedinke izglobljene iz svog ležišta - ostavljene nasamo sa zebnjom u susretu sa svetom, ali i u susretu sa samom sobom - kao i nedvosmisleno okončavanje velikih projekata prosvetiteljstva.
Poezija nadrealizma, prisutna između dva svetska rata, obnovljena je početkom pedesetih godina najplodotvornije u onovremenim stihovima Oskara Daviča.
Pesnici modernizma velike teme savremenog sveta i čoveka u njemu ispovedaju na svom jeziku, ali bez težnje da ih omeđe samo na prostor svoga jezika ili podneblja. Otuda odjek antičke Grčke ili helenističkog Mediterana, eliotovske koncepcije odnosa tradicije i individualnog talenta ili pak beketovskog susreta sa poslednjim izrazima jezika, gotovo sa ćutnjom, nisu ništa manje snažni od prisustva srpske pesničke tradicije. Vidljivo je to u stihovima Branka Miljkovića, Ivana V. Lalića, Jovana Hristića ili Aleksandra Ristovića. Neki od najznačajnijih srpskih pesnika poslednje decenije XX veka (recimo: Živorad Nedeljković, Vojislav Karanović, Saša Radojčić ili Saša Jelenković) obnoviće u svojim stihovima čitav niz tema poezije srpskog drugog modernizma. To uopšte nije iznenađenje: drugi modernizam se pokazao kao najtrajnije iskustvo srpske poezije u XX veku, bilo da je prisutan kao delotvorna pesnička praksa, bilo da je referentna poetička tačka spram koje se oblikuju i samoprepoznaju novi poetički horizonti.
Uporedo sa modernističkom obnovom, ali i zahvaćeni njome, nastaju stihovi još jednog klasika moderne srpske poezije, Stevana Raičkovića. U njima dominira iskustvo obnove lirske elementarnosti i prepoznavanja veza sa čistom prirodom u dobu u kome se priroda neumitno urbanizuje. Nekada manje vidljiva, lirska elementarnost, obično udružena sa klasičnijim osećanjem forme i strogom versifikacijom, u pojedinim periodima doživljava svoje velike trenutke (početak sedamdesetih, potom, još očiglednije, devedesete godine). Aktivan i tokom dvedesetih, Raičković je presudno važan za formiranje melanholične lirske paradigme u srpskoj poeziji novog doba.
U šezdesetim godinama srpski pesnici pokušavaju da sliku sveta, ispražnjenog i obesmišljenog, nasele kulturnim i jezičkim pamćenjem, a da modernu jedinku, nesaglasnu sa svojim svetom i sa svojim likom, opreme naročitom kulturnoistorijskom svešću. Iz ovog nastojanja proisteći će stihovi Vaska Pope u kojima će se otkrivati raspon od pojedinačnih pesničkih hodočašća posvećenih važnim kulturnoistorijskim toposima do celovite pesničke rekonstrukcije centralnog nacionalnog mita prepoznatljive u knjizi Vučja so, objavljenoj polovinom sedamdesetih. Na ovoj osnovi nastaju i nekolike faze skitijskih pevanja Miodraga Pavlovića. Slični izazovi će, recimo, Ivana V. Lalića voditi prema susretu sa Vizantijom, koji u modernoj evropskoj poeziji traje još od Jejtsa i Kavafija, i do dijaloga sa Eliotom. Dotle će se Jovan Hristić posvetiti pesničkoj reinterpretaciji filozofije stoicizma i spoznaji stare Grčke i vanvremenog Mediterana, koji su u njegovim stihovima i izraz jedne kulture i izraz jednog iskustva života, nikako spokojnog i pomirenog, ali svakako svesnog da pred najvećim porazima valja sačuvati dostojanstvo unutrašnjeg mira i snagu promišljenosti. U devedesetim godinama Ivan V. Lalić ispisuje svoju ključnu knjigu Pismo i jednu od svojih najboljih knjiga Četiri kanona, čime nesumnjivo postaje klasik srpske poezije, sa vrlo značajnim uticajem na pesnike nekoliko generacija. Jovan Hristić, opet, krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina posle višedecenijske pauze ponovo se vraća pisanju poezije, zahvaljujući čemu svoj svedeni opus izuzetno visokog standarda uvršćuje u najuži krug povlašćene pesničke lektire. Posle nešto kraće pauze, nove pesme tokom poslednjih petnaestak godina objavljuje Borislav Radović, čiji kulturnoistorijski intonirani stihovi, nastali u suočenju svakodnevice i biblioteke, kulture i proceđenog iskustva, ostavljaju suštinski trag u modernoj srpskoj poeziji.
Istovremeno, srpska poezija se okreće epifanijskom otkriću malih, skrivenih, nedovoljno rasvetljenih stvari čovekove svakodnevice, što je pogotovu vidljivo u stihovima Aleksandra Ristovića i Ljubomira Simovića. Stihovi ovih pesnika prepoznaju svakodnevicu kao veliko polje čovekovih mogućnosti, kao prostor u kome čovek pati savladan istorijom ili nekom drugom velikom silom, ali i u kome jedino može da opredmeti svoje stvaralačke ili simboličke snage. Veoma plodan, ali dugo godina i vrlo malo primećen čak i u književnim krugovima, Ristović tek sa pesničkom generacijom devedesetih počinje da stiče status adekvatan značaju vlastitih stihova. Na drugoj strani, Ljubomir Simović i tematski i vrednosno produbljuje svoj bogat i raznovrstan pesnički opus, što je pogotovu vidjivo u knjigama pesama Igla i konac, Ljuska od jajeta i Tačka.
Ali opisane neosimbolističke strategije nisu jedine koje prožimaju modernističko doba srpske poezije. Kao što su veliki modernistički pesnici stalno nastojali da prošire jezik poezije, tako se šezdesetih godina pojedini pesnici okreću komunikativnijem govoru ispunjenom jezikom svakodnevice. Stihovi progovaraju jezikom same stvarnosti, o kojoj pretežno počinju i da kazuju. Ako će ovo nastojanje poeziju Branislava Petrovića voditi od glasnog, profetskog govora, u kome se otkriva radost jezika, radost stvaranja i obilja sveta, do škrtog, ali zato sugestivnije kazanog melanholičnog predosećanja budućnosti, odjek komunikativnosti vidljiv je i u jednom delu poezije Ljubomira Simovića, posebno u knjizi Subota. Komunikativnost će poeziju Matije Bećkovića usmeriti prema obliku poeme u kome će se združiti dijalekatski izraz, prividni epski svet i nedvosmisleni modernizam. U epskom i dijalekatskom mizanscenu Bećković smešta beketovske dileme i, još češće, ironijski rekonstruiše susret modernih vremena sa dobom epske, herojske civilizacije.
Sedamdesetih godina istorijska avangarda se obnavlja u iskustvu neoavangarde, živo prisutnom u srpskoj poeziji. Premda je ta živost oličena u neverovatno velikom broju umetničkih grupa ili pak individualnih projekata, što sve pokazuje koliko je poezija u jednom ne tako davnom času bila podsticajna i važna i da su u njoj raspravljane najvažnije teme jedne zajednice, neoavangardna poezija je značajnija kao sada već (književno)istorijska činjenica ili po tome što je bez njenih učinaka nemoguće razumeti dalji razvoj nekih njenih značajnih predstavnika. Uzmimo slučaj Vojislava Despotova, koji će se od rane neoavangardne faze transformisati osamdesetih godina u jednog od najvažnijih pesnika srpskog postmodernizma.
Ali jedno drugo iskustvo srpske poezije, gotovo sa drugog pola raspoloživih mogućnosti, svakako ju je dominantnije obeležilo. To je iskustvo verizma. Poezija postaje prostor govora o neposrednoj, pre svega socijalnoj stvarnosti. Razvijajući strategije vlastite subverzivnosti, pa samim tim i poetičke osnove ovog angažmana, poezija preispituje jezik i ideologiju, preovlađujuću sliku sveta i uspostavljeno viđenje vrednosti. Ni zbog prirode društva u kome nastaje, ni zbog same svoje prirode, koja ne trpi nedvosmislenost i deklarativnost, pesnički govor, čak ni u verizmu, ne može biti do kraja otvoren, ali on u sebi izražava dramu ideološkog društva i dramu pobunjenog jezika.
U osamdesetim i u prvoj polovini devedesetih godina postmodernizam je novo veliko iskustvo srpske poezije. To iskustvo oličeno je u čitavom nizu pesničkih opusa koji izvorno pripadaju ovoj poetici (Vojislav Despotov, Vladimir Kopicl, Milovan Marčetić), ali i u poeziji niza pesnika, u širokom rasponu od Novice Tadića i Ivana V. Lalića, u čijim se stihovima u većoj ili manjoj meri mogu pratiti odjeci postmodernizma. Kada Ivan V. Lalić, na primer, u Pismu, knjizi svoje pune ostvarenosti i jednoj od najvažnijih knjiga srpske poezije, ispisuje pesmu "Plava grobnica" koja je nezamisliva bez dijaloga i podrazumevanog teksta istoimene pesme Milutina Bojića, napisane u vreme kataklizme Prvog svetskog rata, onda čitalac može da prati kako nastaje jedan po mnogo čemu postmoderni palimpsest.
Devedesete godine u srpsku poeziju nisu unele neki sasvim novi poetički izraz, ali su unele, više nego i jedan raniji period u novijoj istoriji srpske poezije, sasvim novu poetičku situaciju - stanje poetičkog pluralizma. To poetičko iskustvo jednako je prisutno i u godinama posle 2000. Modernizam posle modernizma, lirika, neosimbolizam, verizam, postmodernizam - postoje uporedo, u međusobnom dodiru, prožimanju i dijalogu. Istorijski kontekst nastanka srpske poezije u poslednjoj deceniji XX veka, oličen u nekoliko ratova za jugoslovensko nasleđe, uticao je da se u pesmama savremenih srpskih pesnika naglašeno obnovi interesovanje za istoriju. To nije, međutim, istorija nekog završenog perioda, sada već udaljenog u vremenu, nego istorija koja je postala svakodnevni život. Socijalna subverzivnost ustupila je, tako, mesto pesničkom tumačenju užasa i sila istorijskog ništavila. Jezik poezije ponovo se susreo sa jezikom istorije, a taj susret ima sve oblike rvanja sa anđelom tame. Indikativan primer ove promene predstavlja poezija Duška Novakovića. Stihovi ovog pesnika u osamdesetim godinama oličavaju snažan i podsticajan veristički govor produbljen kulturnoistorijskim i mitskim aluzijama i relacijama. Ali u poslednjoj deceniji, pogotovu u knjizi Stacionarije, Novaković se od poezije socijalnog verizma okrenuo govoru o udesu života sa istorijom.
U devedesetim godinama, uporedo sa knjigama pesama nove pesničke generacije, uobličavaju se i produbljuju opusi nekoliko izrazitih stvaralačkih individualnosti iz ranijih pesničkih generacija. U slučaju Ivana V. Lalića devedesete godine predstavljaju kulminativni čas milosti uobličenja. Isto tako, to je decenija u kojoj nekoliko odličnih knjiga objavljuje Milosav Tešić, pesnik iz tradicije jezikotvornog, versifikacijski zainteresovanog neosimbolizma. Novica Tadić i Duško Novaković, Miroslav Maksimović i Slobodan Zubanović, Vojislav Despotov i Vladimir Kopicl, Radmila Lazić i Milan Ðorđević, unoseći u svoju poeziju nove teme i nove tonove, potvrđuju se kao ovog časa najproduktivnija generacija u savremenoj srpskoj poeziji.
Mnogo poželjnija od istorije u kojoj je nastajala, jedan od nesumnjivih vrhunskih izraza jezičke i društvene zajednice iz koje proističe, srpska poezija pokazuje tematsku i poetičku razuđenost, kao i izuzetne vrednosne standarde, kako sa stanovišta pesničke savremenosti, tako i sa stanovišta svog istorijsko-poetičkog razvoja u drugoj polovini XX veka.
Poezija, naravno, niti je zaokružila svoj razvoj, niti je iscrpela razloge svoga govora. Upućena retkima, možda sve ređima, poezija se nalazi pred sudbinskim izazovom svog ovovremenog postojanja: kako nastajati u gotovo apsolutnoj tišini, a misliti na najviše mere, kako biti skoro izvan sveta, a prodornije od drugih disciplina misliti o svetu takvom kakav jeste, kako iskušenje opstanka preosmisliti u paradoks vitalnosti i u istinsku spoznaju svoga doba, u malu kutiju ljudske izuzetnosti?
Devedesete i posle: Glasovi sa ruba
Čas uobličenja novije srpske poezije – deve¬de¬sete godine – poklopio se sa časom jedne od naj¬burnijih objava istorije jugoistočne Evrope u XX veku.
Poezija može da se hrani istorijom, isto kao i tolikim drugim izrazima stvarnosti, ali živo prisustvo istorije nije najbolji kontekst ni za razumevanje poezije, ni za uobličavanje pesničkih opusa u nastajanju. To nije samo zato što se poezi¬ja pred pritiskom istorije povlači sa scene ili op¬staje na njoj zahvaljujući teškim koncesijama. Pritisak istorije zahteva i nekakav odgovor, jer je poezija uvek, čak i u svojim najavangardnijim for¬mama, glas iz sopstvenog vremena. Ona ne mo¬že da koristi samo izražajni standard jednog do¬ba, ona i svedoči o njemu, makar to činila i vrlo tiho i posredno, makar, na prvi pogled, ništa ne kazivala o vremenu u kome je napisana.
Istorijska drama i društvena kriza na sna¬žan način su odjeknuli u srpskoj književnosti pi¬sa¬noj na kraju XX veka. Otuda je srpska knji¬žev¬nost u protekloj deceniji u tematskom pogledu bila u znaku aktuelne ili još neohlađene is¬to¬rije. To je najlakše pratiti u savremenom ro¬manu, ali su neka od najvažnijih ostvarenja po kojima će se u književnom smislu pamtiti naše vreme, po kojima će se to vreme moći otkrivati sa svim njegovim konvulzivnim silama, nastala baš u po¬eziji.
Istorijske okolnosti njenog nastanka u devedesetim godinama uticale su da se srpska poezija bavi temama istorije kao neposrednim egzistencijalnim pitanjima. Istorija i savremena egzistencija su se poklopile, zbog čega su i postale tako učestala tema u srpskoj poeziji poslednjih petnaestak godina.
Počevši sa iskustvima moderne, koja su po¬sle Prvog svetskog rata smenjena prvim moder¬niz¬¬mom, srpska književnost je, posle jednodece¬nij¬skog modernističkog utihnuća u kome je do¬mini¬ra¬la literatura realnog socijalizma, ušla u doba drugog modernizma, začetog u poeziji sti¬hovima Va¬ska Pope i Miodraga Pavlovića, a u prozi ve¬likim romanima Ive Andrića.
Poetičke mene koje su potom usledile – uk¬lju¬¬¬čujući kulturnoistorijska istraživanja neo¬sim¬bo¬lizma; živo i relativno kratkotrajno pri¬su¬stvo neoavangardnog pesništva s kraja šezdesetih i iz prve polovine sedamdesetih godina, ko¬je je značajnije po odjeku u opusu pesnika kao što je Vojislav Despotov nego po sopstvenim rezulta¬tima; verizam koji je temeljno obeležio pesničko iskustvo druge polovine sedamdesetih i dobar deo naredne decenije, da ni u devedesetim ne bi sasvim zgasnuo; ili po¬stmodernizam kao ozbiljno ¬isku¬stvo srpske po¬ezije pisane posle druge polovine osam¬desetih godina – pokazuju ka¬ko je srpska knji¬žev¬nost XX veka u svom najboljem delu i u svom ma¬tičnom toku obeležena is¬kus¬tvom neprestano ovladavanog moderniteta. To va¬ži i za postojano prisutno pesništvo lirske ob¬nove, uprkos po¬vre¬menim izrazima njegove ume¬rene ili znatne tra¬dicionalnosti.
Dva procesa su se uspostavila u srpskoj po¬e¬zi¬ji druge polovine osamdesetih godina. Tra¬jući uporedo, ovi procesi su ostavili snažan pečat na poetičkoj mapi savremene srpske poezije budući da su međusobno različiti po razumevanju sveta i pesničkog čina, po odnosu prema pesničkoj tradiciji, kao i po razume¬va¬nju saznajne moći poezije u odnosu prema sopstvenom vremenu.
Na jednoj strani, napuštajući iskustvo neoavangarde ili verizma, poezija se okretala ob¬li¬cima postmodernog diskursa. Neoavangarda je op¬stala u pojedinim elementima jezičke ig¬ri¬vosti, dok se verizam naizmenično primi¬ri¬vao i opet vraćao na scenu, što je u vrlo bli¬skoj vezi sa so¬ci¬jalnoistorijskim okolnostima nastanka sa¬vre¬mene srpske poezije.
Na drugoj strani, poezija je od verizma, iro¬nije, groteske ili tretmana urbanosti pravila obrt prema tradicionalnijim oblicima lirike. U nekim primerima taj obrt je bio ve¬o¬ma paradoksalan, jer je podrazumevao vrlo ve¬liki poetički raspon i dolazak do lirike koja ne uvažava ni tre¬nutak svog objavljivanja, ni ovladano iskustvo poezije, već se regresivno za¬ustavlja na istroše¬nim toposima i tehničkim po¬stupcima srpske poezije kraja XIX i početka XX veka.
Ali označeni poetički paradoks nikako ne sme da zamrači postojanje reprezentativnih, su¬štinski drugačije utemeljenih oblika kre¬¬¬a¬tiv¬ne lirike koji su u neposrednom odnosu pre¬¬ma obli¬cima tradicije, što, razume se, ne uki¬da ni duh pre¬ispitivanja, ni svest o moder¬nim iskustvima po¬ezije. Neke od najvažnijih knjiga savremene srpske poezije objavljenih u poslednje dve decenije nastale su u znaku čiste lirike (pozni stihovi Stevana Ra¬i謬kovića), u znaku lirike koja izrasta u susretu modernizma i neosimbolističkog interesova¬nja za kulturnu tradiciju (Pismo Ivana V. La¬lića) ili u znaku lirike koja počiva na versifika¬cijskom majstorstvu i jezičkoj imaginaciji (pe¬sme Milo¬sa¬va Tešića).
U devedesetim godinama dolazi do stabiliza¬cije osvojenih poetičkih znanja. Započeti procesi se nisu iscrpli u svojoj egzistentnosti. Gotovo sve poetike srpske po¬ezije XX veka došle su do svog glasa, modernizo¬vanog ili samo apsolviranog, u poslednjoj deceniji tog veka, onda kada je taj vek, posle pada Berlinskog zida, suštinski možda već bio zavr¬šen ako prihvatimo stanovište da vekovi nisu omeđeni inercijom okruglih godina već dejstvom simbolički jakih događaja.
Jedan žanr i jedna tema obeležili su srpsku književnost poslednje decenije XX veka. Žanr je, naravno, roman, tema je, takođe naravno, istorija. Mada žanr niskog javnog prisustva, poezija nije ostala po strani od pritiska istorije. Ali u poetičkom smislu savremena srpska poezija je u znaku poetičke raznovrsnosti i nehijerarhič¬no¬sti prisutnih poetika. Ovo obeležje čini poeziju vrlo dinamičnim žanrom. To, na prvi pogled, izgleda paradoksalno, jer se dinamizam pripisuje žanru koji je nestao sa javne scene. Ali unutar same savre¬mene srpske poezije, računajući i onu najnoviju, nastajalu tokom devedesetih godina i tokom prve polovine prve decenije XXI veka, unutar stihova koje smo spremni da oslušnemo, događaju se vrlo važne stvari i promene su prilično brze.
Novija srpska poezija predstavlja istinski primer poetičke različitosti i nehijerar¬hičnosti zastupljenih poetika. Iskustvo poetičke različitosti može se najpre prepoznati u sprem¬no¬¬¬sti samih pesnika da se menjaju. Vojislav Kara¬no¬vić je od neoavangardne jezikotvorne i mode¬lo¬tvor¬ne usmerenosti Tastature preko modernističkog glasa nekoliko narednih knjiga stigao do po¬stmo¬¬dernog razumevanja subjektivnosti i tak¬tilnosti, što je pogotovu očigledno u knjizi Svet¬lost u naletu. Poetika izmicanja, subjekat za¬te¬čen na granici ili sredokraći čula i sveta je¬ste, međutim, ono što okuplja praktično sve Ka¬ra¬¬no¬vi¬ćeve knjige u prepoznatljivu celinu uprkos svim unutrašnjim razlikama. Poezija Vojislava Karanovića je čista pohvala subjektivnosti. To nije tako samo u knjizi Svetlost u naletu, koja je jedan od vrhunaca njegove rasprave o taktilnosti, o moćima i o granicama čula. U Karanovićevim stihovima pažljivo se oblikuje pozornica na kojoj sve zavisi od subjekta koji kao kakva živa rešetka prima senzacije iz okolnog sveta i potom ih preobražava uzvraćajući slikama nastalim u umu i u pesničkoj uobrazilji. Subjekt Karanovićeve poezije glasom tihim, skoro jedva čujnim otkriva sliku u slici, jedva vidljivo u vidljivom, izgovara misli proizašle iz vidljivih slika. Karanović, naprosto, misli u slikama. To mišljenje je utoliko uzbudljivije što nije dato u diskurzivnom obliku već protiče u znaku malih i postepenih otkrića, izgovorenih iz perspektive u kojoj se mešaju lirska dimenzija i izvorna začuđenost pred mnoštvom sveta.
Jezički barok po ko¬me su najprepoznatljivije pesme Dragana Jova¬no¬¬vića Danilova postaje u novijim pesnikovim knji¬gama (Alkoho¬li na jugu, Koncert za nikog i Gnezdo nad ponorom) pro¬¬čiš¬ćeniji i nešto svedeniji, a ova postepena pro¬mena glasa vodila je i prema delimičnom pre¬ob¬ra¬ža¬va¬nju slike sveta. Danilov više ne govori samo o har¬monijskim primerima sveta, niti samo o svet¬lim principima i epifanijskim ukaza¬njima. U nje¬govu poeziju ulaze i tonovi neposredne stvar¬nosti, pa čak i veristički uobličeni ¬prizo¬ri. Na ovaj način produbljuje se i usložnjava slika sveta uspostavljena u ovoj poeziji. Danilov se u novoj fazi svoje poezije pokazuje kao odličan hroničar kako svakodnevnih epifanija, tako i svakodnevnih pretećih senki postojanja. Prosvetljene slike njegove poezije, karakteristične za trilogiju Kuća Bahove muzike, sada zadobijaju autorski i poetički osvojen kontrapunkt.
Promene mogu biti vrlo tihe. Tako se kod Sa¬še Radojčića pre može govoriti o usložnjavanju pesničkog govora nego o nedvosmislenoj po¬etič¬koj promeni, ali nekih razlika svakako ima izme¬¬đu prve pesnikove knjige Uzalud snovi i njego¬vih docnijih rukopisa, najviše u izmenjenom, post¬¬klasicističkim tonom prožetim tretmanom odnosa jezika i stvari. Kao što se čitalac opisan u odličnoj pesmi "Moj sin čita", jednoj od najboljih koje je napisao Saša Radojčić, nalazi u rubnom prostoru, između strasti i nužnosti, tako se i Radojčićeva poezija ostvaruje u suptilnom ukrštaju dveju mogućnosti. Te dve mogućnosti, kultura i verizam, u poeziji se obično javljaju kao sušte suprotnosti, kao entiteti između kojih se bira, a koji se retko, ako se ikako, spajaju. Radojčićeve pesme protiču između klasicističke uređenosti i smirenosti, na jednoj, i pažljivog izbora stvari iz svakodnevice, na drugoj strani. Oblikovane kao izraz kulturološkog vitalizma, ove pesme su i posledica iskustva sa stvarnošću. Zahvaljujući tome, Radojčićeve pesme čitamo kao složene, poliperspektivne celine u kojima se erudicija proverava na primerima iz neposrednog iskustva, dok se u tom iskustvu uočavaju časovi potonuća ili časovi epifanija koji bi bili drugačiji da nije znanja iz biblioteke. Rani pesnikovi stihovi bili su više posvećeni unutrašnjim prostorima i stečenim znanjima. I u knjizi Kamerna muzika prostor je bio upravo takav kako sugeriše njen naslov - kamerno intimiziran, pri čemu su granice stišanog, autorefleksivnog jezika uglavnom bile i granice predočenog sveta. Međutim, u knjizi Amerika i druge pesme pesnik se okreće stvarima ovoga sveta ne napuštajući ovladana poetička i jezička iskustva. Ospoljavajući svoju perspektivu i pokazujući zanimanje i za ono što pripada anonimnoj svakodnevici i za ono što ulazi u vidokrug istorije, pesnik se, u stvari, našao između apstraktizacije stvarnosti i konkretizacijskih uvida u nju. I upravo kao da je tu, između vidljivog i opisa, suze i traktata o njoj, tradicije i neposrednog doživljaja, egzistencije i promišljenosti, Saša Radojčić pronašao svoju pravu meru. Suočavajući se sa stvarnošću i istorijom koje se očas preokreću u "jezu postojanja", ovaj pesnik je napisao stihove u kojima se misli i u kojima se zapitanost iskazuje gestovima otmene melanholije i elegičnosti. Kao malo gde u ovom trenutku, srpska poezija misli u stihovima Saše Radojčića. Dok čitamo njegove pesme, jasno osećamo kako u njima ovladava drama mišljenja, ono strpljivo i retko nastojanje da se svim stvarima pogleda u lice, ali i da se pogled usmeri i sa druge strane, prema onome što obično ostaje senovito i skriveno. Radojčićeva poezija izražava stoičko nastojanje da krhka jedinka modernog doba, posle svih poraza i gubitaka, ne bude ostavljena i bez dara mišljenja.
Prve dve knjige Ane Ri¬sto¬vić (Snovidna voda i Uže od peska) predstav¬ljale su neobuzdan susret sa jezikom i sa pesničkom slikovnošću, da bi se u docnijim knji¬gama (Zabava za dokone kćeri, Život na raz¬gled¬nici i Oko nule) pesnikinja usredsredila na prikaziva¬nje oslabljene, krhke subjektivnosti suočene sa is¬¬kušenjima vlastitog erosa ili vlastitog socijalnog okruženja. Otuda se u njenim stihovima javljaju Beograd i Ljubljana, sever i jugoistok, spoljni prostori egzistencije intimni, unutrašnji predeli, trgovi i železničke stanice, javno i privatno, granice novostvorenih država i granice koje čoveku nisu date da ih pređe, melanholija i životne radosti, iskustvo i spoznaja. Pesme Ane Ristović protiču u stalnoj promeni i pokretu. Nekada su to pokreti u spoljnom svetu, nekada putovanje po unutrašnjosti lirskog subjekta. Njene pesme izražavaju oslobođenu subjektivnost, čak i onda kada to podrazumeva jaku notu detabuizacije ili suočavanje sa izazovima osveštanih konvencija. U ovim stihovima se skupljaju utisci raznolikih svetova i prostora, sve u težnji da se pronađe neko mesto ili neki trenutak dostojan patetične potrebe da bude zaustavljen u kakvoj pesničkoj razglednici. Ili još pre: u stihovima Ane Ristović smenjuju se tolika mesta kako bi se dublje spoznalo ono početno i ishodišno mesto svakog putovanja, cilj svakog preobražaja i promene - sam subjekt sa svim svojim strastima i strahovima (čak bi se moglo reći: sa strahovima kao jedinim preostalim strastima), sa preostalim neutaživim željama i sa spoznajom koja mu govori kako bi se od nekih želja moglo odustati, sa istinskom težnjom da se bude negde drugde, pa samim tim da se bude i neko drugi, i sa više puta potvrđenim znanjem da je "uvek isto". Oko nule je verovatno najbolja pesnička knjiga Ane Ristović. Posredi je čvrsto organizovana pesnička celina u kojoj pojedinačne pesme predstavljaju delove iz čitavoga, donoseći, svaka na svoj način, fragmente jednog pesničkog viđenja sveta u kome preovladavaju figure melanholije i senovitosti. Strah je reč koja stoji u svakoj od pesama u ovoj knjizi, a oblici straha postaju izrazi i vidljivog i dostupnog sveta i onog sveta pohranjenog duboko u nama.
Iskustvo različitosti ogleda se i u tretma¬nu iskustvene stvarnosti. Od novijih srpskih pesnika sa stvarnošću najneposredniji odnos imaju stihovi Srđana Valjarevića. Zahvaljujući njima, poe¬tika urbanog realizma dospela je i u noviju srp¬sku poeziju. Pustoš egzistencije na socijalnom rubu grada, pri čemu autsajderski status lir¬skog junaka nije samo posledica socijalnih ili nekih drugih viših uslovljenosti, već je i svoje¬vrsna reakcija subjekta na zadati svet, postaje te¬ma žestokih i sugestivnih Valjarevi¬ćevih pe¬sa¬ma. Jedna zaustavljena scena iz autsajderske biografije ili jedan uhvaćeni prizor iz sive urbane svakodnevice - to su osnovne teme Valjarevićeve poezije.
Neposrednost je važno svojstvo i pesama Ne¬na¬da Jovanovića. Ali dok su Valjarevićeve pesme na¬¬¬racija o čoveku u tuđem svetu vlastitog grada, Jo¬vanović je okrenut stvaranju jakih pesničkih sli¬ka ispunjenih intimističkim projekcijama. U ovoj pesničkoj avanturi, ispunjenoj pomerenim i očuđenim pesničkim slikama, čitalac se probija od slike prema paradoksu, od jezičke atrakcije prema kakvom uzbudljivom prepletu svakodnevnog iskustva i njegove iskošene tematizacije. Slike u poeziji Nenada Jovanovića, kao u nekom upečatljivom sinemaskopu sa panoramskim programom, pri čemu se iz epizode u epizode ide vrlo ubrzano, zahvaljujući nizu sekvenci i fleševa koji ih prate, jesu upravo takve, iskošene i pomerene, očuđene i nastale na principu jedva uhvatljive asocijativnosti. Te slike su, po pravilu, bogate i upečatljive, čak i kada nisu odveć funkcionalne sa stanovišta pesme u kojoj se nalaze. Ali pesnika vode jezik i sled asocijacija, što njegove pesme ispunjava nizom epizoda povezanih indirektno, gotovo filmskom dramaturgijom. Tamo gde se asocijativnost udruži sa jezičkom efektivnošću i gde pesnik saobrazi građu od vrlo različitih elemenata, pretapajući ih u konstruktivnu celinu, nastaju najbolji trenuci Jovanovićeve poezije. Ako tip uskomešane slikovnosti u Jovanovićevoj poeziji može da se dovede u vezu sa umetnošću pokretnih slika, onda se u poetičkom smislu ovi stihovi javljaju kao baštinici iskustava istorijske avangarde u vrlo širokom luku od ekspresionizma do nadrealizma.
Iskustvo neposrednosti progovara i u stihovima drugih pesnika značajnih za razumevanje nove srpske poezije. U pe¬smama Ane Ristović stvarnost erosa graniči se i pro¬žima sa stvarnošću socijalnih frustra¬cija. Go¬vor o stvarnosti u pesmama Marije Kne¬že¬vić me¬andrira između simboličkog posredo¬vanja uz po¬moć figura različite starine i ¬melan¬ho¬lič¬nog pre¬ispitivanja susreta sa stvarnim svetom. Nešto slično se može primetiti i povodom poezije Ane Seferović, u čijim stihovima je nedvosmislenije prisutna kritička intonacija preispitivanja stvarnosti i stereotipa koji je izražavaju. Pe¬sme Ži¬vorada Nedeljkovića su melanho¬lični glas o stvarnosti između prirode i grada, negde na samom njihovom rubu. U stihovima Nena¬da Mi¬lo¬¬ševića is¬¬povedanje svakodnevice lir¬skog sub¬jek¬ta produbljuje se ispitivanjem veli¬kih ¬izazova njegove soci¬jal¬ne i civilizacijske situa¬cije. Otu¬da raspon nje¬go¬ve poezije ide od malih, ka¬mernih lirskih stu¬di¬ja do lirske esejizacije sveta zapletenog u eko¬nom¬ski pragmatizam i ideološ¬ke projekte.
Na drugoj strani, odnos prema neposrednoj stvar¬nosti dat je u prigušenijem obliku u ¬poeziji Vojislava Karanovića ili Danice Vukićević, Sa¬še Jelenkovića ili Dejana Ilića, Lasla Blaško¬vića ili Nenada Šaponje. Njihovi stihovi su, izuzmemo li donekle paradoksalnu metaforičnost stihova Danice Vukićević, stišani glas o svetu, melanholični izveštaj o porazu u istoriji i društvu, jednako kao i u mnogo svedenijim i intimnijim prostorima egzistencije. Posle him¬ničnog tretmana sveta, koji je stajao u opoziciji sa verističkim karakterom značajnog dela savre¬mene srpske poezije, Dragan Jovanović Danilov ispisuje stihove u kojima stvarnost pokazuje i svoj tamni i destruktivni lik. Poezija Saše Radojčića primer je tihog promišljanja oblika stvarnosti i uzroka koji su takvu stvarnost omogućili. U njego¬voj poeziji slika neposrednog okruženja najčešće je povezana sa raspravom o smislu poezije i o mo¬ćima pesničkog jezika.
Ako je poetička situacija u fazi mirolju¬bive koegzistencije, ispunjene naporednim pri¬sustvom različitih iskustava i povremenim raz¬meštanjem poetičkih figura, to nikako ne znači da se u novijoj srpskoj poeziji ne mogu pratiti ¬ne¬ke promene u ravni poetike. Važan deo novije srp¬ske poezije devedese¬tih godina (Karanović, Da¬nilov, Radojčić, Jelenković, na primer) posvetio se ispitivanju osnova modernističke poetike. Is¬pitujući osnove ove poetike, ovi pesnici su ob¬navljali neke tipično modernističke topose (od Kara¬no¬vićevog broda i Radojčićevih stvari ili Di¬onisa do pojave Elpenora u Jelenkovićevoj po¬eziji), aktuelizovali pojedina poetička pita¬nja (tišina, poezija i stvarnost, jezik poezije, pi¬ta¬nje pesničke slike, pitanje subjekta, odustajanje od angažmana u formi stiha, melanholija) ili vo¬dili zanimljive dijaloge sa pesnicima iz tra¬di¬cije srpskog modernizma. U tom pogledu po¬go¬tovu su se podsticajnim pokazali pesnici druge gene¬ra¬cije drugog modernizma u srpskoj poeziji, naj¬pre Ivan V. Lalić, Bori¬slav Radović, Alek¬san¬dar Ristović i Jovan Hri¬stić. I u odnosu pre¬ma for¬mi vidi se kopča jednog dela novije srpske po¬ezije sa modernizmom. Tako poeme pišu Dragan Jo¬¬vanović Danilov, Nenad Šaponja, Laslo Blašković, Marija Knežević, Ana Ri¬stović i Nenad Jova¬nović. Radojčićeva Amerika ima obeležja i op¬seg poeme, dok Jelenković, recimo, piše neri¬mo¬vane sonete.
Obnova modernističkog senzibiliteta bila je, dobrim delom, poetička protivreakcija na veri¬stičku poeziju osamdesetih, na postmoder¬nizam druge polovine osamdesetih i čitavog toka deve¬desetih, ali i na egzistencijalnu pustoš, uzrokovanu dejstvom istorije i ideologije, politike i socijalnih procesa. Pri svemu tome, okretanje tišini ili formi i jeziku predstavljalo se kao poslednja iluzija uređenosti. Ovakva poetička reakcija utoliko je zanimljivija ako se ima u vidu da su u srpskoj prozi koja nastaje u poslednoj dece¬niji isti poetički i egzistencijalni uzroci vo¬di¬li prema sasvim drugačijem odgovoru: umesto obnove modernističke osećajnosti, novija srpska proza u važnom svom delu uspostavlja poetiku ur¬banog realizma.
Ali najvažniji primer različitosti u novijoj srpskoj poeziji predstavlja činjenica da je reč o pesnicima čije ključne knjige oličavaju nekoli¬ko poetičkih modela savreme¬ne poezije. Poetika tišine i glas melanholije povezuju stihove Voji¬slava Karanovića, Dragana Jo¬vanovića Danilova, Saše Radojčića, Saše Jelenkovića, Nenada Ša¬po¬nje, Dejana Ilića, Dejana Aleksića ili Jasmine Topić, ali između njih postoje i vrlo važne razlike.
Jednom nogom u modernizmu, drugom u postmodernizmu, Karanović oblikuje pe¬sme u kojima je težišni odnos između subjekta i sveta negde između ova dva entiteta. Smešten na osetljivoj granici, nagnut nad vrtoglave prizore, subjekat ove poezije prima senzacije koje preko čula i simbolički uzbudljivih slika postaju sadržaj zapitanih mi¬sli. Danilov je saživljen sa iskustvima moder¬nizma, a u svojim stihovima baštini tradiciju postsimbolističkih poetika. Prosvetljena slika sveta, još istaknutija posle verističkih tonova novijih njegovih pesama, osnovno je distinktivno obeležje ove poezije. Preispitivanje – to je reč koja mora biti pomenuta povodom poezije Saše Radojčića. Spremni na spoznaju strasti i nuž¬nosti, unu¬trašnjih prostora i svakodne¬vice, Ra¬dojči¬ćevi stihovi sa sebi svojstvenom post¬kla¬si¬ci¬stičkom merom spajaju kulturu i ve¬rizam, eru¬diciju i neposrednost iskustva.
Pesme Saše Jelenkovića, pak, vode dijalog sa ekskluzivnom tra¬dicijom svetske poezije, od antičkih izvora do Herberta i Ruževiča. U njima se sudbina jedin¬ke ne odvaja od govora o samoj pesmi. Ni¬sko¬reto¬rične po glasu kojim govore i po sredstvima koja kori¬ste, Jelenkovićeve pesme su primer srednjeg mo¬dernizma. Ove pesme, naime, još nisu sasvim za¬tamnjene, još se nisu opredelile za visokomoder¬nistički susret sa ćuta¬njem, ali se pred čitaocem otvaraju postepeno. Dobar primer ove strategije jeste pesnikova trilogija o Elpenoru. Antičku priču o Elpenoru, najmlađem Odisejevom saputniku, Jelenković je iskoristio kao osnovu za preisitivanja vrlo modernih tema i, na drugoj strani, vrlo starih pesničkih i ljudskih iskustava. Mada učestvuje u herojskom poduhvatu, u poslu koji se bliži ljudskim granicama, a katkad ih i prevazilazi, Elpenor nije tipični primer heroja, a čeka ga i neherojska smrt, kada od pića i mamurluka pada s krova i lomi vrat, pa potom neko vreme ostaje nesahranjen. Takav je i Jelenkovićev Elpenor. Svestan svog neherojskog statusa, on govori "iz predela slabo osvetljenih", glasom "izgubljenog sumnjala", znajući jedino da je "rasut, razvejan, razbijen". Poznat kao pesnik koji u stihovima vodi dijalog sa izabranom i najstrože zamišljenom tradicijom svetske poezije, u rasponu od antičkih stihova do Ruževiča, od Helderlina do Herberta, Jelenković je, u pesničkim ciklusima u kojima je glavni junak jedan od mogućih Elpenora, plodnu tradicijsku osnovu jedne epske priče preveo u modernu povest o sudbini poezije i o sudbini modernog čoveka, o poziciji pesničkog glasa i o poziciji svakog ljudskog svedočanstva. Ali Elpenor nije samo Odisejev saputnik, on je i jedan ekskluzivan modernistički topos. Obnavljajući njegovo prisustvo u savremenoj srpskoj poeziji, Jelenković naglašava i svoju vezanost za modernistički tip pesništva.
Već to što je pisac poema po¬kazuje privr¬ženost Nenada Šaponje nasleđu mo¬der¬nizma. Ali kada te poeme pogledamo izbliza, kada se suo¬čimo sa njihovom gustinom, prepoznajemo u nji¬ma “nežne smisla talase”: prilično po¬sredan govor o nesigurnosti reči i stvari, o is¬pražnjenom svetu i o iluziji trajnosti.
Soba kao velika pozornica egzistencije nalazi se u sre¬di¬štu postmoderne poezije Dejana Ilića, sve do knjige Kvart. I kada je¬din¬ka izađe iz sobe i otisne se na putovanje pre¬ma nekom mestu lične fascinacije, ne menja se staj¬na tačka ovog govora: telo u prostoru, me¬đu ne¬¬sigurnim rečima, u praznini is¬tak¬nutom var¬lji¬vim oblicima viđenih stvari. Ilićeve pesme su oslonjene na mikroskopske opservacije i na sim¬¬bolnu ekonomiju ¬subjektivnosti. Za pesmu Dejana Ilića neophodan je prostor, stvarni, fizički prostor. U tom prostoru svakodnevne iskustvene proverljivosti Ilićevi stihovi prepoznaju smislotvorne pojedinosti svakodnevice ili pak nužnosti na kojima se zasniva mišljenje lirskog subjekta. Izvan prostora Ilićeva pesma bi se našla pred izazovima apstrakcije. I premda ovi stihovi ne beže od mišljenja, naprotiv, u njihovoj pozadini često možemo nazreti nešto što je u osnovi esejističkog ili čak teorijskog porekla, apstrakcija im je strana, jer bi ih odvajala od autentičnog odnosa koji se ostvaruje između jedinke i prostora u kome i sa kojim ona živi. U tom odnosu se javljaju i saglasje i napetost, ali glas u Ilićevim pesmama govori o prostoru sopstvene egzistencije kao o iskustvu koje se ničim ne može zameniti, kao o okviru koji se ne može napustiti, a neretko se u ovim stihovima prostor podrazumeva, kao sama datost, što ga ne čini manje problematizovanim, ali mu se, sami tim, daje bitniji status. Prostor u Ilićevoj poeziji se menja, ali u najvažnijem ostaje isti - to je prostor intime, svejedno da li je sasvim kameran ili je pak reč o širem i ospoljenom prostoru sa kojim se jedinka i dalje identifikuje. Jedinka osvaja jedan po jedan prostor tako što ga iz naglašne subjektivističke perspektive prilagođava sebi: to više nije prostor po sebi, već prostor u kome se odigrava konkretna, a ne bilo kakva ljudska sudbina sa svim svojim izazovima. U prvim Ilićevim knjigama taj prostor veoma često bila je soba. U tom svedenom i zaokruženom prostoru subjekt ove poezije prepoznavao je svoje velike i male razloge, otkrivajući polje intime kao veliku pozornicu egzistencije. U Kvartu soba ostaje važan i po mnogo čemu povlašćen prostor, ono što nesumnjivo jeste u varljivom i nesigurnom svetu okolnih i vidljivih stvari. Subjekt ove poezije vrlo često upravo iz sobe posmatra svet, znajući kako takva stajna tačka jeste jedini postojan horizont. Ali u Kvartu vidimo kako se pesnički prostor širi. To proširenje prostora poezije i egzistencije pesničkog subjekta na prvi pogled jeste neslućeno veliko. Od sobe u Kvartu se stiglo do gradske četvrti, ponegde čak i do celovitog grada, do predgrađa, do grada u kome se ne živi nego se u njemu, mediteranskom gradu, samo privremeno boravi, kao i do čitavog niza prostora koji pripadaju izvangradskom miljeu. Međutim, unutrašnji sadržaj jedinke u susretu sa tim prostorima nije suštinski drugačiji nego u vreme dok je ona bila u svedenom prostoru sobe. U svakom prostoru u kome se nalazi jedinka Ilićeve poezije prepoznaje, na jednoj strani, zadatost egzistencijalnog kruga koji se ne može napustiti, dok, na drugoj strani, u svakom prostoru pokušava da otkrije zatomljene slike mogućeg, odsutnog, autentičnog života. U tom dvojstvu zadatog i mogućeg oblikuju se scene osmišljenih, ali ne uvek i dosegnutih epifanija. U takvim, zaustavljenim scenama, “kao na trenutnom / snimku”, postmoderni verizam Ilićeve poezije dolazi do svog najčistijeg glasa.
Izdvojena, kao i svet o kome govori, poezija Živorada Nedeljkovića u svakodnevici malih stvari prepoznaje svoju istinsku temu. Govoreći tiho, iz naglašeno lirske pozicije, ove pesme, postepene u svom toku, pokušavaju da u izabra¬nim prizorima svakodnevice otkriju izraze dub¬ljeg i smislenijeg postojanja. Nedeljkovićeva poezija predstavlja promišljeno i tiho preispitivanje svakodnevice. Ako je promišljenost način na koji se pristupa svetu, ako je to drugo ime za eminentno lirsku volju da se razumeju male i skrivene stvari naših života, u koje se nekad intenzivno mešaju bes istorije i sila nužnosti, onda stišani ton njegovih stihova jeste način na koji se ovaj pesnik u svakoj prilici i povodom svih tema obraća svome čitaocu. Čitajući Nedeljkovićeve pesme, prepoznajemo pesnika koji je dostigao visoku meru i jasno individualizovao sopstveni ton. Pesme ovoga autora odlikuju se nerazglašenim temama, tihim tonom i izvornom skromnošću. One se ponekad mogu doživeti kao nedovoljno raznovrsne, jer nam se već posle nekoliko njegovih pesama namah stvori standard i horizont očekivanja koji se retko izneverava, ali nam, na drugoj strani, pokazuju svu vrednost svakodnevice. Nedeljković bira teme iz neposrednog okruženja lirskog subjekta. On, pri tome, ne previđa težinu istorije, društva ili politike, koliko god da prema njima ima ironijsko-melanholični otklon, ne zapostavlja ubrzanje koje vlada u njegovom dobu, niti pak smisao trajanja kulture, još manje previđa međuprostor između jedinke i tih velikih entiteta, ono polje u kome se proverava naš svagdašnji udes i spas. Nedeljković je stišan i kada je reč o poetičkim načelima. Ona se, naravno, mogu raspoznavati iz njegovih stihova, neka su vidljiva i onome ko pročita samo jednu pesnikovu pesmu (tretman svakodnevice, tip melanholične meditativnosti, lirizam, tihi govor o malim stvarima, status jezika, referentnost), ali su u njima gotovo uvek posredno kazana. Ostajući na strani svog povučenog, distanciranog lirskog subjekta, kome je neuporedivo bliža pozicija zapitanog posmatrača, onoga koji, sa strane, pažljivo gleda i o onome što je video izveštava glasom dovoljno tihim da bismo ga pažljivo oslušnuli, ovaj pesnik, kao neki lirski hroničar, sve vreme svedoči o događajima modernog sveta. Taj svet je osvetljen nesumnjivom lirskom perspektivom. Lako je videti da lirski subjekt u mnogo čemu nije blizak tom svetu, iz čega, uostalom, proističe i njegova izmaknuta pozicija.
Pesme složene u knjigama od Pogrešne prognoze do Tačnih stihova predstavljaju uzlaznu, kristalizacionu liniju jedne poetike u kojoj se simbolički povlašćuju male stvari, a svakodnevica postaje velika pozornica na kojoj se probranim i preciznim jezikom dolazi do epifanijskih trenutaka savremene srpske poezije. Dosledno opredeljen za liriku, Živorad Nedeljković ispisuje stihove u znaku melanholične smirenosti i zapitanosti naseljene primerima jezičke uzbudljivosti. Nastali na ovakvoj pozadini, pesnikovi stihovi uobličavaju poetiku običnog, sporednog i skrivenog. To se može videti već po činjenici da je veliki broj Nedeljkovićevih pesama smešten u dvorištu kao izdvojenom, intimizovanom prostoru prirode. Dvorište se u ovim stihovima ukazuje kao izabrani svet lirskog subjekta, mesto u kome je on dovoljno sa sobom i odakle smireno osmatra svet. Isto tako, dvorište više nije netaknuta priroda, već priroda kultivisana ljudskom rukom, vrt koji se uporno obdelava, simbolička zamena za sve čovekove napore.
Prizo¬ri iz svakodnevice ili iz sećanja na svakodnevicu naselili su i stihove Nenada Miloše¬vi¬ća. Ali se od simboliza¬cije detalja ovde ide prema najširoj pozornici egzistencije, prema lirskoj esejizaciji sveta po¬ezije i ekonomije, kulture i istorije. Povlašćena mesta u poeziji Nenada Miloševića jesu, zapravo, trenuci. Sve se u ovim pesmama zbiva u retkim časovima sabranosti lirskog subjekta ili u časovima kulminacije njegove svakodnevne raspolućenosti, u blesku epifanije ili u iskupljujućem trenutku spoznaje. U takvim trenucima lirski subjekt Miloševićevih stihova prepoznaje svet oko sebe, ali otkriva i samog sebe. U tom dvostrukom raskrivanju ukazuju se najbolje strane Miloševićevih pesama, kao i njihova sposobnost da se iz mirnog govora o svakodnevnim, pa tako i neizrazitim stvarima očas pređe u zonu preciznih i uzbuđujućih uvida. Stvarnost tada postaje razuđena, a unutrašnji svet lirskog subjekta nužan uslov pesničkog govora u kome se iza običnosti otkrivaju opasne senke i neočekivane situacije. Koji su to trenuci Miloševićeve poezije? Jutro i sumrak, veče i podne, ili pak neki čas između ovih tako čestih vremenskih pokretača pesničke imaginacije. U nekom od ovih trenutaka preobražava se subjekt pesnikovih stihova, suočava se sa novim znanjem o sebi, sa novim, do tada neviđenim izgledom svoga sveta. Niko takav susret nije doživeo, a da je posle njega ostao isti. U svakodnevici svoga postojanja gradski čovek Miloševićevih pesama, postojano prisutan u svim njegovim knjigama, negde na razmeđi između melanholije zrele mladosti i prepoznatog umora ranog srednjovečja, i sam se menja, ispovedajući svoju priču, kazujući svoju raspršenu, fragmentarizovanu hroniku modernog grada. Zajedno sa svojim junakom, preobražavaju se i same pesme. U njima se prati raspon od razvijene deskripcije nekog događaja, okolnosti ili zapitanosti, da bi se potom govor usredsređivao na trenutak promene u kome se prethodni događaji raspoznaju kao priprema za predstojeći uvid. Od ovog preobražaja zavisi i status Miloševićevih pesama. Ne samo da se većina njih oblikuje na ovoj formativnoj osnovi već i njihova uverljivost duguje najveći deo svoje snage upravo opisanoj sposobnosti da se minimalizam i rutina svakodnevice preudese u neuporedivost jednog ljudskog života. U stihovima Nenada Miloševića ispovedanje svakodnevice lirskog subjekta produbljuje se ispitivanjem velikih izazova njegove socijalne i civilizacijske situacije. Otuda raspon njegove poezije ide od malih, kamernih lirskih studija do lirske esejizacije sveta zapletenog u ekonomski pragmatizam i ideološke projekte. Slika društva ili slika ekonomske stvarnosti koji se tiču svih stoje naspram malih, lokalnih, svakodnevnih prizora važnih samo zainteresovanom posmatraču.
Laslo Blašković je jedan od najizdašnijih proizvođača pesničkih slika u savremenoj srpskoj poeziji. Bogate koliko i iznenađujuće, ove slike pokazuju Blaškovića kao pesnika postmo¬der¬ne redakcije (neo)nadrealističkih iskustava. Posle nekoliko knjiga u kojima je bilo više pesama nego poema, Laslo Blašković je napisao knjigu Žene pisaca u kojoj preovlađuju kratke pesme. Mada je ostao privrženik asocijativne fraze i eruptivnog izraza, po čemu je prepoznatljiv u savremenoj srpskoj poeziji, Blašković je u knjizi Žene pisaca uneo jedan važan dodatak gradivnom materijalu svojih stihova. Naime, u njima, mnogo više nego do sada, zapažamo kako ove pesme nastaju iz sasvim svakodnevnih relacija i od epifanija otkrivenih u toj svakodnevici.
Govor munjevite asocijativnosti i neo¬če¬ki¬vanih slika svojstven je i pesmama Danice Vu¬kićević. Dok u Blaškovićevom stihu osvaja ironija i kada govori o nesigurnom jeziku i pokazuje is¬troše¬nost nekih govornih formi, ali i kada go¬vori o slomu zatečenih garancija smisla, stihovi Dani¬ce Vukićević obeleženi su intenziviranim go¬vo¬rom jedinke o susretu sa svetom. Nenad Jova¬no¬vić u jake i upečatljive slike svoje poezije preob¬ražava različite izraze iskustva, naročito onog neposrednog i onog sasvim individualizova¬nog. Naglašena vizuelna nota, udružena sa je¬zičkom imagina¬ci¬jom, čini Jovanovićeve pesme uskome¬ša¬nim nizom žanr-scena u kojima se stvar¬nost, u isto vreme, i evocira i prevazilazi.
Melanholična i lirska refleksivnost obe¬le¬žavaju svedene pesme i poeme Marije Kneže¬vić. I kada govore iz pozicije gotovo privatnih senzacija, i kada dublje zalaze u dostupni svet, stihovi Marije Knežević su najviše okrenuti potisnutoj, osujećenoj subjektivnosti. Na drugoj strani, pesme Ane Ristović protiču u znaku os¬lo¬¬¬bođene subjektivnosti. To se ogleda kako u iz¬boru tema, koje su vrlo često u bliskoj vezi sa po¬stup¬kom detabuizacije, tako i u preovlađujućem stavu prema svetu erosa i svetu socijalne realno¬sti. Polazeći od sličnog razumevanja sveta u kome subjektu pripada posebno mesto, a potom prividno različito govoreći o u osnovi istom (glasom melanholične rezignacije i glasom detabuizacije), pesme Marije Knežević i Ane Ristović su zanimljiv doprinos novijoj srpskoj poeziji.
Sasvim stvarni prizori i sasvim kon¬kret¬ne situacije mogu se prepoznati u svakoj pesmi Sr¬đana Valjarevića. Nema sumnje da nam on govori o našem svetu, o gradu devedesetih, sa poznavanjem nje¬govih rubova i zamračenih me¬sta. Kao kakav hro¬ničar iz pozicije urbanog re¬ali¬zma, Valjare¬vić u narativnom tonu svojih najboljih pesama ostvaruje slike izuzetnog simboličkog potencijala. Tada to više nije samo naš svet, nego svet u koji smo svi pali, ¬svejedno koje to mesto jeste kafavijevski jedini grad našeg života.
Ispisana u strogim versifikacijskim formama, u znaku dijaloga sa poezijom Ivana V. Lalića, poezija Dejana Aleksića, pogotovu u knjizi Posle, nasleđuje neosimbolističke topose (jezik, oblik, kultura, tradicija). U ovim stihovima postepeno se otkriva slika svakodnevice kojom mine neki epifanijski vidik, da bi se potom ukazala i kakva scena negacije svetlih principa. Ipak, Aleksićeva poezija je, na prvom mestu, slavljenje sveta takvog kakav jeste, sa svim sadržajima koje taj svet podrazumeva. Svesna prirode svog sveta ali i svesna svog postsimbolističkog pozvanja da u takvom vrlo neizvesnom svetu osluškuje i sluti dublje uvide i uzroke, ova poezija prepoznaje u jeziku mogućnost prevazilaženja opisanog dvojstva.
Pesme Ane Seferović i Jasmine Topić pedstavljaju primere poezije budućnosti koje je već došla. Međusobno veoma različite, pesme ove dve pesnikinje podrazumevaju jednu važnu bliskost. Nju valja otkrivati u posvećenom odnosu prema pesničkom jeziku kao sredstvu razumevanja sveta. Svedeni jezik i precizne pesničke slike obeležavaju poeziju Ane Seferović. U njenim pesmama ukazuju se likovi stvarnog sveta, onog koga smo zatekli i onog koji se objavljuje upravo u ovom času. Stihovi ove pesnikinje zaokupljeni su intimnom dramom svakodnevice, da bi u knjizi Beskrajna zabava postali otvoreni i za stereotipe i modernog urbanog sveta. Pesme Jasmine Topić, a tu pre svega imamo na umu njenu knjigu Romantizam, koja označava veliki uspon ove pesnikinje, nastaju postepenim taloženjem stihova koji pokušavaju da iznutra, glasom introspekcije i autorefleksije, sagledaju zadati svet. Sa jasnim nasleđem modernističkih poetika, pri čemu tu poezija Jovana Hristića ima posebno mesto, pesme Jasmine Topić se uzglobljavaju kao promišljeni primeri rekonstrukcije privatne, gotovo kamerne, i javne svakodnevice.
U pesmi “Poezija nastaje”, objavljenoj u knji¬zi Živa rešetka, Vojislav Karanović kaže:
Pesnik je onaj
Koji piše pismo
Na adresu nepostojeće osobe
Koja živi u nepostojećem gradu
Nepostojeće zemlje.
Pišući ovu pesmu na početku devedesetih, Karanović verovatno nije ni slutio koliko će ona biti ne samo mala rasprava o nastanku pesme i o poziciji moderne poezije u sistemu društvenih znanja već i svedočanstvo o tome kako je na¬stajala nova srpska poezija u poslednjoj de¬ceniji XX veka i u prvim godinama posle nje.
Napomena: 1990-2007.
Postoje termini koji su vrlo uslovni, ali su, u svoj toj uslovnosti, neophodni za lakše sporazumevanje. Takva je sudbina svih konvencija. Po svojoj prirodi vrlo uslovne, konvencije ipak omogućavaju da komunikacija teče prirodno i neopterećeno, a da se, umesto umnožavanja nesporazuma, uspostavljaju prihvatljivi okviri razumevanja.
Nije drugačije ni sa terminima kao što su “nova srpska poezija” ili “poezija devedesetih godina”. Ovi termini bi se mogli osporavati na različite načine. Ali nije sasvim jasno šta bi se takvim osporavanjem dobilo. Potpuno je izvesno da će se za nekoliko godina uobličiti nova pesnička generacija koju ćemo, u nedostatku boljeg imena, a u nužnosti da znamo o čemu govorimo, nazivati “nova srpska poezija”. Tada će biti potrebna jedna nova antologija kako bi se sistematizovalo to novo pesničko iskustvo.
Isto tako, sasvim je jasno da sintagma “poezija devedesetih godina” može da podrazumeva različita, pa i vrlo suprotstavljena značenja. U ovom slučaju, termin “poezija devedesetih godina” upotrebljavan je da označi poeziju pesnika koji izlaze na scenu u poslednjoj deceniji XX veka, a nikako ne i da označi sve što je u tom vremenu na srpskom jeziku pisano u obliku stihova.
Termin “nova srpska poezija” ima, dakle, operativ¬nu, a ne poetičku vrednost. Ovaj termin implicira da autori iz izbora Nova srpske poezija 1990-2007. nešto nasleđuju, ali i da se posle njih već ukazuju mogući novi naslednici.
Zašto sam se odlučio za pomenuti vremenski raspon?
Ako termin jeste uslovan, što ništa ne oduzima njegovoj upotrebljivosti, godine označene u podnaslovu ovog izbora nikako nisu proizvoljne. Poslednja godina (2007) jeste tačka u vremenu iz čije perspektive jeste konačno oblikovan ovaj izbor. Slika je zaustavljena sa željom da se ukaže na nekoliko važnih i zanimljivih pesničkih individualnosti koje su se ostvarile posle 1990. godine.
Pesničke generacije, kao i pesnički opusi, uostalom, nastaju u konkretnom vremenu, a tragovi tog konkretnog vremena mogu se pratiti i u stihovima pesnika predstavljenih u ovom izboru. Dramatične istorijske i društvene promene koje su nastupile posle 1990. godine uslovile su i čitav niz promena u statusu književnosti i pogotovu poezije u okviru nje. Drugim rečima, poezija je u devedesete ušla sa jakim glasom, sa socijalnom funkcijom i sa prilično značajnim javnim statusom, a iz tog vremena izlazi kao marginalizovana delatnost, kao zanat u izumiranju koji, ipak, neće izumreti.
I još je zbog nečega bilo važno odrediti pomenute vremenske granice. To proističe iz same prirode ovog izbora. To nije antologija koja predstavja celokupnu srpsku poeziju, već tematska antologija koja nastoji da pokaže nove poetičke pojave i najuobličenije nove pesničke glasove formirane u srpskoj poezie posle 1990. godine. Otuda koristim sintagmu “poezija devedesetih godina” da bih označio stihove novih pesnika. Drugačiji pristup bio bi teško ostvarljiv u jednom celovitom i doslednom obliku. Ako bismo pod “poezijom devedeseth godina” smatrali poeziju pesnika svih generacija koji su pisali i objavljivali tokom te decenije, onda bismo dobili pre almanah nego antologiju novije srpske poezije, budući da ne bismo mogli da biramo najbolje pesme od datih pesnika već samo njihove novije stihove.
Opredeljujući se za antologijski izbor nove srpske poezije, učinio sam to u uverenju da pesnici devedesetih zaslužuju da budu predstavljeni u obliku antologijskog izbora, svejedno što su njihovi opusi upravo sada u najintenzivnijem nastajanju. To ovoj antologiji daje jednu vrstu posebne draži, jer se antologičar suočava sa rizikom većim nego što je to u sastavljanju antologija koje obuhvataju duži vremenski period, a pogotovu u sastavljanju antologija perioda koji je u književnoistorijskom smislu zaokružen. Pesnici koji su predstavljeni u ovom izboru svakako će se značajno menjati u svojim novim pesmama i u svojim novim knjigama. Autori čije pesme sada nisu izrazite možda će u narednim knjigama obradovati svoje čitaoce, među kojima će se truditi da bude i ovaj antologičar. I svakako: akreditacije je neophodno neprestano obnavljati, čak i kada ste se jednom našli u nekoj antologiji. Naprosto, antologije ovakve vrste, koje istražuju pe¬snič¬ke opuse u nastajanju i u promenama, i same su podložne promenama. Ako za nekoliko godina bu¬dem ponovo priređivao antologiju novije srpske poezije, voleo bih da u njoj budu i neka no¬va imena.
Birajući ovde zastupljene stihove, nastojao sam da, u svim prilikama, uzmem samo najbolje pe¬sme, ne¬zavisno od toga u kojoj meri one reprezen¬tu¬ju raz¬ličite poetičke ili tematske faze poje¬di¬nih pe¬snika. Otuda ovo i jeste antologija, a ne pa¬¬no¬ra¬¬ma pesničkih postupaka, poetičkih i obli¬ko¬¬tvornih modela ili tematskih izazova novijeg srp¬skog pesništva.
Pesnički tekstovi su doneti u celini, osim u slučaju poema Nenada Šaponje. Iz njih sam izdvo¬¬jio delove koji ih najbolje predstavljaju.
Redosled ciklusa pesama u ovoj antologiji od¬re¬dila je hronologija rođenja zastupljenih pesni¬ka. Redosled pesama u okviru ciklusa koji pred¬stav¬ljaju zastupljene pesnike odredila je hrono¬lo¬gija objavljivanja pesama.
Predstavljajući pesme sedamnaest pesnika, rođenih između 1959. i 1977. godine, a na pesničkoj sceni prepoznatih između 1990. i 2007. godine, nastojao sam da predstavim nove razloge zbog kojih je važno čitati savremenu srpsku poeziju. Evo tih razloga.
