Bora Ćosić

NOMADI, KAO GRADSKI PRINCIP

Sarajevske Sveske br. 23/24

Nomadstvo nije završilo svoj opus drevnim mesopotamskim pastirima i tragačima, koji naprte svoje džube na leđa, uzmu mešinu s vodom i štap u ruke, pa krenu u pustinjsku nedogled. Ovu praksu legitimno nastavlja savremeno gradsko stanovništvo, čak i njegov inertni građanski deo. Bez gradskog nomadstva koje znači premeštanje njegove populacije iz mesta stanovanja na punktove proizvodnje, obrazovanja i zabave, prestao bi sav život, po kućama ionako ostaju samo nemoćni i vrlo autistični pojedinci.

Današnji nomad (kao i onaj pre) teško bi opstao zatvoren u vlastitom domu, njemu isto tako neophodna je druga ispaša, u tvornici, u nadleštvu, u školi, a u nekim boljim prilikama, u kinu, u biblioteci i naravno, u kavani. Tamo vodi on stoku svoje duše, stado svoga duha i svoje radinosti, otud se vraća pred veče, sa različitim uspehom, kao i negdanji stočar. Taj katkad pogubio je dosta ovaca od nasrtljvih vukova, možda lavova, ovaj današnji ovčar međutim, samo se pokunjio jer na gradskoj ispaši takođe ne ide sve glatko, čak je češće sasvim obrnuto.
Grad je tek onaj predeo koji ukinuo je pustolinu planine i udaljenog pašnjaka, donoseći svoju vlastitu pustoš, preobilja u sceneriji, u osvetljenju i u zastrašujućoj larmi. Sad već sasvim možemo napustiti personal domaćeg obora, pustimo ovce, mi sami svoja smo stoka, koju treba odvesti nekud drugde, da bi mogla preživeti. Ovo se ne odnosi jedino na ropski rad u tkačkoj radionici prvobitne akumulacije kapitala, u zatupljujućem tavorenju jedne kancelarije, bila ona kod Gogolja, kod Kafke, kod Sveva ili u sasvim japanski ufinjenom savremenom ofisu, ludo kompjuterizovanom, a ništa manje unižavajućem. Svi ovi ljudi izgnani su iz vlastitog života tako što u rano jutro imaju napustiti sopstvenu kuću, Pascal, ne vodeći računa o ekonomskim uzusima, čak veli da sve nedaće ljudi dolaze od toga što ne umeju da se skrase u vlastitoj sobi. Ali Pascal beše veliki neurotik evropski, rođeni pacijent Freudov.
Sve ovo se drugojačije, a mnogo jasnije vidi u izvanrednim prilikama. Tako luta onaj Beograđanin u godinama nedavne diktature, onaj građanin Sarajeva iz opake opsade, plastična mu je vrećica u ruci, pa ako u bilo kojoj prodavnici ne nađe komad kruha, iskopaće ga, nadati se je, iz kontejnera na uglu. Time on samo potvrđuje slične prizore, iz libanonskih, iz čečenskih gradova obavijenih dimom, taj osob sa najlon vrećicom, to je savremeni Ulis, bačen u svet, koji bi da iščupa bilo kakav koren jestive biljke, da odgovori na pitanje proročice, pa da se dokopa doma.
A tek žene! Nisu one nikakve uklete Penelope, na njima je celog veka, a posebno ovog, gradskog, da nomaduju, da se potucaju od placa do placa i od prodavnice do prodavnice ne bi li na sasvim drevni način, dopremile doma hrane za svoju nejač. U islamskom svetu bar se pokazuje otvoreno gde je granica domaćeg tla i izvankućne entelehije, tuđine. Makar što se tiče njihove ženske populacije granica je na kućnom pragu, ovaj se za islamsku ženu ne prelazi, osim u prerušenom stanju. Da bi se dala na dnevno nomadstvo ima ona da se pretvori u čador, u šator, u neprobojnu tvrđavu, kako bi otišla po kruh i vodu. Muški rod Istoka, to su ona vesela potucala, nomadi, koji ne samo što posluju po svojim radionicama, nego kao elitne izbeglice, zasedaju po kavanama i čajdžinicama.
Moj, sasvim neislamski otac nije takođe mogao živeti bez kavane, kao ni onaj kvintesencni nomad evropskog pisanja, Leopold Bloom. Ovaj je, kroz roman Joycea, protegao ne samo vlastitu akvizitersku svakodnevicu, nego je, malo malo zaseo u nekom birzucu, jer knajpa, to je onaj bivak, savremenog gradskog stočara, zanimljiva oaza i okrepljujući stacionar, kavana zapravo očituje jedinu svetlu tačku nomadsku kroz milenije, strasni poriv lutalica ka oazi i ka životu, oazskom. Vredi li sva ona muka, to paštenje oko glupog ovčijeg naroda i smušene rogate stoke, bez te solucije u hladovini, kraj pitke vode i sa podvijenim nogama nakon bezumnog bazanja. Zato što hod, uz ovce ili bez, očituje muku života, a ne nekakvu zabavu današnjih smušenih subjekata sa sumanutim štapovima u rukama. Dok pravi smisao leži pod onom palmom, u protivstavu svakom dirinčenju i samouništavajućem argatovanju.
Tu dolazi još jedan dodatak, baštinjen od nedavne povijesti. Poznajete li one spodobe koje su decenijama povlačile se po ulicama naših gradova, po mestima gde te gradske publike najviše ima, pojedince koji pomno prate njeno kretanje, posebno ono što se tamo govori međusobno. Ovo prikazuje zanat doušnički kao komponentnu nomadstva takođe, ne može taj ubogi špicl do svojih saznanja dospeti sedeći u policijskoj postaji, nego mu je da se smuca i zavlači svuda gde ima ljudi, presumtivno sumnjivih i neprijateljski nastrojenih, što će reći najpre sedeći po kavanama. Tu, osim svega, nalazim nekakvo majušno opravdanje ovog inače gnusnog posla, mora da je ponekog takvog stvora odveo u saradnju sa tupim mehanizmom države, njegov hedonizam, strast prema ženskom polu, kavanskom životu uopšte, avanturizam koji iz toga potiče, spajao se katkad sa utilitarnim zadacima neke tajne policije. Tako, i mimo povremenog demokratizovanja društvenog sistema traje još uvek gde-gde ova verzija, nomadska, prebijanje nogu u potrazi za postojećim ili nepostojećim krivcem; u uzavrelom i uzbudljivom filmu „Francuska veza“ pretvaralo se to u golu jurnjavu.
Kakav samo svet, s druge strane, ispovrtilo je nomadsko potucanje pri manje hektičnim, manje sramnim, mirnodopskim prilikama naše civilizacije, onaj kosmos smucanja, koji je načinio povest flanerstva. Ono, samo po sebi, otkriva ključnu stranicu novije evropske povesti, što sa Baudelaireom, a potom sa čitavom svitom simbolista, romantika i nadrealista utanačila je našu sudbinu, otpadnika i dekadenata. Dogodilo se da teška mora lutanja trbuhom za kruhom, od pastirske i skupljačke unezverenosti do ništa manje neurastenije gastarbajterske, izrodi se katkad u nešto divotno, u korak ka slobodi. Jer već i taj otvrdli kozar ili kravar, šiban vetrom i kišom kao da je kralj Lear, otpadio se od svoga roda, a ona hrpa krava i koza koju treba voditi nekuda, možda je samo izgovor. Jer krave su zapravo ostale doma, muče taj ostavljeni puk po stajama naše sudbine, a mi, promičući teški svoj rad, mi imamo posla sa atovima budućeg i sa pegazima, moguće. Neka je i Kant jedna krava, ostavljena u toru kenigsberškom, makar i najmudrija u Evropi. Kantovski princip ipak ne bi bio moguć da se ne pogleda u nebo, negde na širokom i katkad tuđem prostoru. Zato što naša kasaba, ona palanka iz rasprave filosofa Konstantinovića, pokrivena je udžerica, iz koje slabo se zvezde naziru. Onde se naš puk štiti od kiše ali i od svakog drugojaštva i svake različitosti.
Čak ako i ne mora da ide u svoju fabriku, ured ili biblioteku, gradski ljudski stvor baca se na ulicu kao na scenu jedino mogućeg života, makar samo tako što će se dati na obično gluvarenje. Mlada domaća čeljad skoro da prednjači u tom neutilitarnom vankućnom kretanju, samo da im je sesti na bicikl, otići na reku, ili barem sedeti na nekom uglu u gomili vršnjaka, ne radeći ništa, ali bivajući drugde, izvan, negde u izvanporodičnoj ozonskoj slobodi.
Nismo li i mi iz naše, već poodmakle generacije proveli tolike slatke čase švrljanja, na pragu mladosti, pa katkad i kasnije. Dok smo po golim ulicama, po parkovima a najpre za kavanskim stolom izučavali tajanstva, smisao i besmisao života. Gde odigrava se nova verzija starodrevne, mosapotamske ili druge drame saznanja, uz blejanje ovaca i uz čudesne pojave, meteorološke, na obzoru. Pa je i po univerzitetima, recimo beogradskim, koji zvali su se „Kod tri šešira“ ili „Dva jelena“, svitalo neko drugojačije osvetljenje no ono,u zatvorenim dimenzijama materine kuće. Ako je, uza sve, neko svoje smucanje, daleko od doma, sproveo do prašnjavih tranšeja neke knjižare ili antikvarnice, utoliko bolje!
Tako je stasao moj naraštaj, dvoumeći se između klosterske začaurenosti porodičnog bogoštovja i dobrodošle vulgarnosti ulice, koja nas je učinila otpornim na saharski vetar stvarnih prilika, otkrivši da i zastranjivanja, stranputice, iskakanja iz zakonitih stanja donose svoje dragoceno cveće zla.
Šta se onda to dogodilo, da je u aktuelnom trenutku evropski gradski rod ljudi izneverio čak i svoje neverstvo prema oveštalom zakonima, ispostavila se nekakva dekadansa dekadencije. Mislim na te hiljade mladih i ne tako mladih mojih sugrađana, koje ovde, po Berlinu, posmatram na ulici, u podzemnoj željeznici, po prodavnicama i koncertima, svuda. Imam u vidu one horde, ne samo putnika, već i svakodnevnih berlinskih domorodaca, koji u čistoj praksi nomadskoj, glavunjaju od mesta do mesta, u potrazi za čim sve? Postoji li u njima bar malo nečega od nestalog duha moga oca, od duha one svrzikape koja svuda umela je da se nađe, Leopolda Blooma? Odmah izdaje ih nekakva majušna naprava, ona plastična ili neplastična bočica, čiju sadržinu malo-malo ti planinari po našoj gradskoj planeti potežu. Potom se otkriva da osim ovog pomagala za suha usta svako od njih ima grbu ruksaka na leđima, oni su opremljeni na dugi put svoje uznemirene duše, odeveni kao da su pošli po drva. A ta bočica odaje ono osnovno, njihovo protivljenje oazi. Pa i moj otac u svojoj ophodnji po gradu Beogradu bio je žedan, ali sedao je taj gospodin, bez obzira na vlastite poslove, u kavanu, za pristojan sto, tamo se takođe mogla utažiti žeđ, nekad i bez svake mere. Ova flašica, međutim, osvedočuje onu zadnju stavku nomadstva, samo dno te izvorne profesije. Time naše moderno evropsko pleme vraća se na period kamile, i čuturice, obložene kožom te iste poslušne životinje.
Potom dolazi ishrana. Ima nečeg stopostotno nomadskog u ponašanju ovog bazajućeg plebsa, kad dođe do gladi. Tu se onda otkopčavaju oni pretinci ludačkih ruksaka od kojih ne može se živeti po autobusima i vozovima, vade se otud svi mogući papiri sa koječim za pojesti, kao da smo na kamili. Nešto tu nije u redu; ili smo se preračunali koliko ćemo provesti na ulici, ili je princip doma sasvim zanemaren, treba žderati u hodu, stojeći, u najbolju ruku pri musavom kiosku na uglu. Ipak sve više svodi se na ovo, na skautski zavijutak nekog prokletog sendviča, tamo, iz naprtnjače na leđima.
Pa nije valjda čitava jedna civilizacija svedena na zavežljaj, sukus svega privremenog i u neprekidnom pokretu! Kao da se ceo svet našao na nekom peronu, u očekivanju voza koji možda neće ni doći. Kao da niko više nije siguran gde će prespavati i kako. Zbog toga onda trpaju ljudi u tu nesrećnu bošču ono najnužnije, kao kada se beži od poplave. Moderni nomad sa berlinske i svake druge evropske ulice mobilisano je lice, uvojačeni subjekt koji je u neprekidnom maršu, u soldatskoj kampanji, kao da je u puku napoleonskom. Ali šta on ima da osvoji i osvaja, kada je savremeni svet, bar u našoj okolini, u glavnim crtama osvojen za manje više pristojan život, potrebno je samo zadržati se na njegovim osnovama, unapređujući ga, otklanjajući njegove greške i još uvek postojeće nepravde.
Onda posmatram još nešto, taj maleni svet dece, potrpane u kolica, zategnute kaiševima kao da su na svemirskom brodu, njih roditelji isto tako poveli su na daleke pute. Ova dečurlija, kad-tad u dernjavi do boga, a mahom ćutljiva, kao preneražena, mutava, - najtačnije, možda i bolje no biciklisti recimo, označava nomadski smisao tumbanja s mesta na mesto, jednu opštu filosofiju putništva i putovanja. Ono je isto tako izniklo iz utilitarnog skupljačkog i pastirskog potucanja s kraja na kraj zemlje, taj Mesopotamac sa korbačem u ruci i psom pored noge bliski je rođak jednom gospodinu u bundi, na palubi broda Queen Mary, negde godine 1939. Samo su se okolnosti promenile i opšta scenerija života.
U velikim gradovima, kakav je recimo Berlin, podzemna i nadzemna željeznica dodaju mnogo utisku putovanja i stalnog tumbanja ljudske rase, jedna metropola time stiče prerogative čitave pokrajine, zemlje, možda celog kontinenta. Pa ako nema baš onih glomaznih kovčega i kontejnera punih robe za prekookeanske svrhe, ima te usitnjene ambalaže, svako na leđima nosi jednu maketu pakunga, nekakav mikromodel tih golemih pošiljki s kraja na kraj sveta.
Sada nastupa ona raštrkana četa penera i klošara, naše gradske civilizacije, ona kao da neposredno inspiriše sasvim stabilne egzistencije mnogih ljudi, prerušenih svojom voljom na beskućnike i prosjake. Vrli hrabri svet, kome je generacija 68-aške pobune donela mnogo slobode u ponašanju i još koječemu, izvela je istovremeno silnu kolateralnu štetu, planet je izgubio svoj takt, svoj šlif, svoj ovoj. Opet treba pročitati nešto iz Baudelaira: „Nomadski narodi, pastiri, lovci, seljaci pa čak i ljudožderi, svi mogu biti superiorniji po energiji, po ličnom DOSTOJANSTVU, našim rasama na Zapadu“.
Najzad, i klima čini svoje, ne izgledaju baš leti ovi ljudi kao spremni na daleki put, ali u zimu, ona ih namah pretvara u čeljuskince, pokrenute da osvoje severni pol, na super opremljene članove ekipe Amundsenove.
Narodi su i mimo mnogobrojnih vanjskih neprilika, pokrenuti, svi ti ljudi sa ruksacima i bočicama pitke vode nekuda su namerili, ali kuda? Njihov vedri izgled jedino govori da ih niko ne goni, i da ni na kakvom begu nisu. Osim što se nomadstvo njihovih praroditelja ušetalo u njihove mozgove i u njihovu ophodnju, zaboravljajući na savet Pascalov. Ispostavlja se da i u vlastitoj sobi ima mnogo toga što čovek u stanju je da površi.
Taj svet u punom pokretu osim svega, puca na nekakvu praktičnost. Jer ono, najpotrebnije da se proboravi dan izvan kuće, upakovano je u malenu bošču na leđima, katkad pomnošću kojom je još davno izumljen neseser: elitni, ponekad elegantni „etui“ sa potrepštinama higijenskim, za boravak u vozu, u hotelu, čak i u ratu. Bilo je u tome odmah nečeg artificijelnog i artističkog: nije li Marcel Duchamp sve izmislice svoga uma poredao u onaj kofer, ključni predmet umetnosti s početka prošlog stoleća. Možda već džep, ona majušna, freudistička udubina na ljudskom odelu, koja aludira na skriveni delić ženskog tela, označava tu čovekovu napravu čime se potpomaže svaki put, makar i onaj po sopstvenoj sobi. A tek kada se izađe bilo kojim poslom i naumom, na ulicu! Tako uobičajeno građanstvo pretrpava svoje džepove svim mogućim papirima, olovkama, novinama, komadima hrane, u džepu već je sve kao u ruksaku, u koferu, samo što njime, prepunjenim koječim, silno ugužvavamo svoju odeću. Sve u svemu, koristeći bilo kakav zavežljaj, bošču, tašnu (onu sumanuto pretrpanu, neurednu i košmarnu žensku tašnu), naša bazala po gradovima svetskim, smatraju da su opremljeni: kao skauti, kao planinari, kao kosmonauti, dok hrpimice, gurajući se svojim izraštajima na leđima, idu u kupnju ili makar slušajući čičerone koji im otkriva tajnu Nefretete.
Pre skoro jednog veka, u doba beogradskog nadrealizma, jedan od njegovih pesnika, Đorđe Kostić, pitao se: Da li će čovek nadživeti Zemlju? Može li se on odvojiti od Zemlje toliko da je u stanju preživeti je, da li će uspeti napustiti je, „što opet znači da će se vratiti svom nomadskom životu“. Ovo zvuči kao kolosalna prekognicijska misao, dugo pre Gagarina, pre Neila Armstronga. Možda čovek mora biti nadrealist, da bi pomislio kako se asirski i drugi pastiri neće u svom lutanju zaustaviti na ivicama pustinje, no će se jedanput uzdići u ružičasto nebo iznad tog večitog peska. Moguće da nam je svima već uveliko matuška zemlja dosadila, ne samo onima koji na tom tvrdom tlu kubure sa svakodnevnim životom, orobljeni i poraženi od loših prilika i mogućnosti, ima i teških dekadenata među nama, koji više ne znaju šta bi sa Giocondom, sa Nietzscheom, sa Beckettom. Pukla je u mnogima ljubav prema ovoj planeti, kao što se i iz najblistavije sentimentalne idile ispostavi dosada, spleen, teška ravnodušnost. Ovi ljudi pod ruksacima koji hrle po Unter den Linden ka nekom, ko zna kakvom svom cilju, čine se namereni da okrenu na daleke pute, kao figure, makar i pozorišne, čitave ove dramaturgije nezaustavnog bega nekuda drugde.