Sanja Domazet

NJIH TROJE ILI FRIDA

Sarajevske Sveske br. 14

Pravila se da spava. Već treću noć pravila se da spava. Ali se i on pravio da spava. Ležao je pored nje i čekao. I noću je bilo trideset stepeni. Detroit se topio. Po pocinkovanom limu, gvozdenim korpama za otpatke, po metalnim lubovima automobila koji su jurili obezglavljeni od vrućine videla je kako poskakuje vrela stonoga – sunce. Sada, u četiri ujutro, kada je grad bio bez senki i polako se podizao iz tame sna u sivu, pepeljastu svetlost, kroz koju je jedva pulsiralo nekoliko upaljenih svetiljki (njihovo jedno oko, njihova ružnoća gotovo ju je bolela), ona je ustala polako, obazrivo, držeći se levom rukom za trbuh, nadajući se da se bol neće vratiti odmah i da će živeti bar pola sata bez bolova i uspeti u onome što je naumila. Osvrnula se i pogledala ga. Dijego je spavao. Nag, sa ogromnim telom koje se prelivalo preko bele, lanene, američke posteljine i sijalo kao da je načinjeno od nauljene čokolade, disao je duboko i ravnomerno. Njegov miris ispunjavao je sobu. On je ispunjavao svet. Njen svet.
Čak i sada, iako joj je svest potpuno ispražnjena anesteticima, ona je u telu osećala ljubav prema tom ogromnom čoveku vrele kože, koji je nalik na snažnu, toplokrvnu zver ušao u njen život i prvo ga zatresao iz temelja, ona je to sa drugaricama zvala „ljubavni zemljotres”, da bi kasnije, polako je to shvatala, čitav taj svet i porušio, potpuno i do kraja. Zauvek. Činilo joj se da sada sedi među krhotinama sna, već godinama joj se tako činilo, ali je i u tom haosu koji je postojao i u njoj i oko nje, nekim čudom ona mogla da radi. Mogla je da slika.
Od njenog abortusa, trećeg po redu, koji joj je potresao telo kao još jedan od zemljotresa što ne prestaju da bole i praćeni su poplavom grčenja utrobe, sitnim, vijugavim mlazevima crne krvi koja gamiže niz butine kao crvi što se pred njom hrane, uvećavaju i goje u zmije, ona nije u dahu njegovog tela uspela da prepozna, da namiriše prisustvo neke druge žene. A bilo ih je bezbroj. S vremenom se ipak nekako navikla. A onda je samo prebrojala tablete valijuma koje je uzimala već izjutra, sasvim nezainteresovana zbog toga što se svake nedelje njihov broj povećava. Posmatrala je i niz praznih boca vermuta na verandi ne obazirući se na to što je veranda uskoro njima bila potuno prekrivena. Frida, rekla je sebi, pa ti si – alkoholičarka. Frida, šaputala je, dodajući – ti si ovisnik od tableta. A onda je još tiše izustila: Frida, nije važno. I to je zamalo opet ponovila, ali sada naglas.
Mogla je da ga probudi. Mogla je da ga probudi i sve bi propalo. Ne bi uspela. Mora da se kreće tiho, iako je bila pospana, jer već treću noć ne spava vrebajući taj momenat.
Obukla se polako, pipajući. U mraku je dodirnula svoje nage, nevidljive grudi, majušne i nabrekle. Ima li išta strašnije na svetu od nabreklih grudi žene koja neće roditi. Od tela koje odbija da prihvati da je nedozreo cvet iščupan iz utrobe, a srce se i dalje pomera nekuda duboko u stranu, da bi napravilo mesto nekome ko više ne leži tu, u drhtavoj postelji načinjenoj od šumova, poplave krvi i tamne, purpurne topline.
Pogledala ga je još jednom. Kao ugojeni tigar, pomislila je. Pogrešno su nas zvali slon i golubica. On je tigar, zapravo. Njegovi nežni, kratki prsti, mekani, koje je držala u ustima, koji su je hranili, koji su je sporo i dugo milovali, kao i tolike druge žene, koji su joj nežno stavljali minđuše i trljali prstima bolne resice, ti prsti, sada je znala, zapravo su bili kandže. Kandže u finom filcu i rukavicama od ljudskog mesa.
Sada je disao pliće. Tamna kosa sijala je u mraku. Mislila je da će njihovo dete imati tu gustu, treperavu gomilu vrele kose, koju će ona poljubiti, odmah po rođenju deteta, dok je ono još vrelo od njene utrobe. Ali nije.
Ponekad je mrzela tu kosu. Krilo drugih žena prvi put je prepoznala u njoj. Dijego je voleo da leži u krilu nagih žena. Svojih modela, konobarica, kuvarica, slikarki, službenica, naučnica, keramičarki, bilo koga. Kao da je život svakog jutra pred njega stavljao jelovnik, a on bez reda i bez mnogo razmišljanja birao neku od ponuđenih žena.
Šta je ona bila na tom meniju? Glavno jelo? Dezert. Alkohol? Voda. Espreso posle obroka, koji se činio kao da je nevažan, ali bez koga on nije umeo da završi ručak. Nije znala. I činilo joj se da to više i nije važno. U toj kosi ih je namirisala. Sve njih istovremeno. Još u Meksiko Sitiju, jedne noći, legao je pored nje i zagrlio tako sporo i blago, da se sumnja podigla kao plima. Sumnjala je i ljubila ga, jer šta god da je smišljala u vezi sa tim muškarcem počinjalo je i završavalo se time da ga je ljubila, da je on ljubio nju i da se njegovo telo kao kiša poljubaca rasprskavalo svuda oko nje i u njenoj utrobi, u utrobi njene svesti, u utrobi njene podsvesti. Ljubeći ga i te noći, ljubila je i kosu, jer je nemoguće bilo ne ljubiti tu dobru, blagu, detinju kosu, koja joj se uvijala među prstima. Onda je osetila rezak dah druge žene, negde na njegovom temenu. Dijego?! Ime je bilo pitanje. Jesam, kinder, tiho je izgovorio. Sada će te kinder ubiti, vrisnula je i skočila, a on ležao mirno i klimao glavom uporno, možeš me ubiti, u redu je, zaslužio sam, izvešćemo kao da je bilo smaoubistvo.
Nije pucala ni u njega ni u sebe te noći. Pucala je u prozor. A onda, pred zoru, pamti tamni, ljubavni koloplet njihovih tela, pod ledenom sukrvicom jutarnje svetlosti. Između poljubaca, pokušavajući da uhvati dah, terala ga je da obeća da više nikada, nikada, ali on ništa nije odgovarao, samo je nastavljao da je miluje, ćuteći.
Nečujno je zatvorila vrata i počela da još tiše silazi niz stepenice. Ako pozove lift, biće suviše glasno. U rukama je nosila cipele. Bosu je neće čuti. Ujutro će ga slagati. Nešto će ga slagati. Ako poveruje, ako ne poveruje, sve će biti dobro. Ona će učiniti šta je želela. Novac, novac, da li je ponela novac. Hiljadu i dvesta dolara. Ponela je, dobro, sve je dakle tu, sada će pozvati taksi.
Iskočio je iz kreveta čim je zatvorila vrata. Nije spavao. Noćima već nije spavao. Dežurao je pored nje. Bojao se samoubistva. Posle trećeg spontanog pobačaja, posle trećeg deteta koje gubi, a koje je toliko želela, znao je da će poželeti smrt, kao što se žudi za čašom vode posle dugog hoda u pustinji. Da je slikala, manje bi se bojao. Da je počela da slika taj isti pobačaj, kao prošla dva puta, ne bi ga toliko bilo strah. Ovako, tresao se. Izmišljao je da je rad na muralu prekinut zbog bolesti glavnog radnika, da još nije pristigao materijal iz Njujorka, da je sad stigao, ali da je kreč nenadano počeo da se zgrušava i kruni. Ništa od svega toga nije bilo istina, ali ona i nije imala načina da to proveri. Ležala je nalik na majušnu, nagizdanu pticu, sa ogromnim tamnim očima i još većim minđušama i gledala pravo u njega, ne govoreći ni reč. Kad bi, posle podne, počela da se osmehuje, znao je da opet krvari. Nadala se smrti. Ali smrt nije dolazila. Sada je Frida nekuda tiho krenula i on je na nago telo navukao samo radnički kombinezon. U žurbi je oborio dve ili tri vaze sa cvećem, prijatelji su stalno donosili cveće, a ona je odmahvala rukom i govorila, pogreb još nije počeo, još nije, ovo je cveće – unapred. Misleći na to, izleteo je na ulicu.
Nje više nije bilo. Samo je jedan mali crni taksi zamicao iza ugla. Opsovao je naglas i potrčao za kolima. Stigao ih je na sledećem semaforu, zaustavio se na vreme, da ga ona ne vidi. Njen taksi išao je strahovito sporo. Mora biti da su bolovi kod nje već počeli i da je svako kočenje automobila i svako truckanje boli, pa je zamolila šofera da vozi polako. Čim ne žuri, a ona bi to činila uprkos bolovima, da mu pobegne, znači da ga nije primetila.
Mahnuo je kamiondžiji koji je prevozio boce sa mlekom i on je stao. Šta treba, mister? Posle tri reči šofer je uz naknadu pristao da poveze tog čudnog, ogromnog čoveka, koji je na golo telo obukao radnički kombinezon, bio bos i govorio engleski sa izrazitim naglaskom. Pratili su taksi koji je, nalik na majušnog insekta, bubašvabu punu krvi, nesigurno gamizao ulicom.
Neko vreme vozili su za njima, neprimećeni. Sedela je u autu pozadi i on je iz kamiona gledao pravo u njen tamni, detinji potiljak. Uvek je bila ovakva, nepredvidljiva, brza, dete-žena, osetljiva i snažna istovremeno, sa drskošću bludnice i sposobnšću da voli onom dubokom, nemom ljubavlju koja je sama sebi cilj i svrha, onom ljubavlju kojom monah voli Boga, a Bog majke i novorođenčad. Zbog čega Bog, ako voli toliko kao što mu se činilo, nije pustio da Frida napokon rodi to dete, koje je toliko želela, zbog čega je dopustio da ona i rano jutros, sada, blizu pet, ide ulicama Detroita neznano kud, bežeći od bola, ovo je putovanje kojim ona sigurno pokušava da pobegne od bola? Zbog čega ga Bog onda nije ubio ili zbog čega makar nije ubio njihov odnos, njihovu vezu, njihovu strast, nego je dopuštao da on muči nju i da ona bez početka i kraja muči njega, svojom odanošću, svojim slikama kojima je on tako često bio i tema i uzrok i cilj i posledica?
Zbog čega je Bog dopustio da on živi u tako strašnoj kazni, u tako užasnom mučenju? Svakoga dana. Niko neće saznati da je zaista vodio ljubav sa većinom svojih modela, svet nikada neće saznati da je bio slikar, slikar-muralista samo javno, a da je, zapravo, bio samo muškarac koji je vodio ljubav, svakoga dana, svakog popodneva, odmah pošto bi se društvo na gradilištu, gde je radio murale, rasturilo i prestalo da ga posmatra. Dovoljno je bilo da dâ samo mali znak okom ženi koja mu je upravo pozirala i da ona počne da skuplja stvari, rukama za koje je samo on video da već drhte. Zašto je Bog onda dozvolio da živi u takvom ušećerenom paklu prevare, a da ga kod kuće te iste večeri, zaljubljena kao pas, čeka ta žena, Frida? Ona je neprekidno trpela bolove od beskonačnih operacija kojima je bivala podvrgnuta još od one saobraćajne nesereće iz rane mladosti, dok je nije poznavao, zašto? Prvo je bila nesreća, onda si došao ti, volela je da mu kaže, dok ga je kod kuće čekala, sa večerom, vedra, tek okupana, sa kapljicama vode koje su blistale na njenom maljavom vratu. Tada, u tom času, odano ga prateći u stopu, nije marila što je hroma pred njim. Ni on nije mario za to i ona je skakala u njegovo krilo, vrelo, milujući ga rukama koje su mirisale na terpentin i boju. U ustima je još imao ukus telesnih tečnosti druge žene, a ona ga je grlila, detinje naivno, stavljala mu glavu u udubljenje između vrata i ramena i govorila: „Mili, mili, Dijego-bebice, Dijego-tatice”. Osećao je hladan dodir njenog srebrnog, ledenog prstenja i vreli rad njenih jagodica oko njegove košulje koju je već otkopčavala, nasmejano i brzo, sa željom koja je bila čedna jer je bila tako otvorena, neskrivena i jasna. Zbog čega je Bog dozvolio sve to? Nije znao. Kamiondžija je pored njega nešto govorio, ali ga on nije razumeo. Spominjao je nekakvu Džejn i auto trke, a on bi s vremena na vreme samo ponovio: Da, nastavite da pratite onaj taksi. I to je bilo sve što je uspeo da progovori.
Taksi se zaustavio. I kamiondžija je, takođe, prikočio. Nalazili su se ispred glavne bolnice u Detroitu. Frida je iz auta izašla sporo, pridržavajući stomak levom rukom. Desnom je zalupila vratima. Pri hodu nije krila hramanje, što je obično činila napolju i po tome je zaključio da ne sumnja da je bilo ko prati. Ipak, legao je za svaki slučaj na sedište i gotovo se spustio u krilo šoferu, koji je glasno opsovao. Sačekao je da ona uđe u bolnicu, ostavio novčanicu kamiondžiji koji je tog trenutka ućutao, i ušao polako za njom.
Ona se već pela uz stepenice. Sakrio se u hodnik do lifta i stajao tu neko vreme. Onda je pored njega prošla medicinska sestra koju je poznavao, bila je u toj bolnici baš onog dana kad su doneli Fridu i posle toga vrlo često pored nje. Popela se uz stepenice za Fridom i on je izračunao da njoj uz stepenice treba oko dva minuta. Sačekao je otprilike toliko i potom je i on polako krenuo za njima.
Obreo se na prvom spratu. Bolničke sobe bile su zbog vrućine otvorene. Svuda su tiho zujali ventilatori, nalik na sjaktave, metalne insekte. U sobama je vladala tišina. Iz bočne prostorije, koju su pacijenti zvali „lekarska”, a zapravo je služila za otpust pacijenata, i ponekad, kad je velika gužva, za preglede i previjanje, začuo je Fridin glas. Prikrao se i pogledao kroz stakleni prozorčić na vratima.
Pospana bolničarka je upravo otvorila orman i iz poslednje police vadila ceo niz bočica. Posle njih dohvatila je nešto brižljivo zamotano u zelenu, bolničku tkaninu. Frida je iz pantalona izvukla novčanicu i dala je sestri. Ona je novac brzo stavila u knjigu koja je ležala na stolu, a knjigu na policu. Frida je podigla glavu pitajući nešto što nije uspeo da čuje. Potom je pružila ruke i uzela od sestre taj umotani, valjkasti predmet. Šta li opet smera, pitao se i video njene prste kako brzo odmotavaju zeleno platno, podsećalo ga je na zelene zavoje koji obavijaju mumiju. Trenutak dva ili kasnije ispod te tkanine ukazala se velika tegla.
Kad je Frida skinula i poslednji navoj platna, u tegli, napunjenoj nekom providnom, sjajnom tečnošću, na prvoj jutarnjoj svetlosti, blesnuo je fetus, majušna, četvoromesečna larva deteta koje Frida nikada neće uspeti da rodi. Kroz staklo je posmatrao kako ona polako, palcem, miluje teglu, toliko sporo i pažljivo, kao da će telašce zarobljeno u miran talas večnosti njeno milovanje moći nekako da poremeti, ako već neće moći da ga probudi. U tegli je video majušni, savijeni trag glave, nagoveštaj dubokog oka, stresao se, to oko bilo je riblja replika njegovog oka.
Frida je celivala teglu, dva ili tri puta, i onda je polako ponovo umotavala u zeleno platno, ali potpuno različito od malopređašnjih pokreta. Maločas, zavoje je skidala Frida-slikarka, žena; ovoga puta, platno je oko telašca omotavala majka.
Stajao je ispred vrata, bez snage i sa srcem koje je panično udaralo, kada su njih dve izašle iz sobe. Prvo boničara, sa očima nalik na ptičje, a zatim Frida, pognuta i nekako kriva. Kriva zato što pati, učinilo mu se tako.
Frida, rekao je, Frida, i zatim je zagrlio, pažljivo obuhvatajući rukama i njeno sitno telo, koje je počinjalo da drhti, a uz nju i teglu sa majušnim fetusom. Podigla je pogled ka njemu i njene su oči bile oči povređene Boginje-keruše. Zenice su još uvek bile grozničave i sasvim suve, dok su se na ivicama beonjača već izdajnički sakupljale suze. Bio je dečak, Dijego, uspela je da izgovori.
Dobro, rekao je, dobro, i neprekidno je ponavljao to dobro, koje više ništa nije značilo, koje je samo bilo reč isprana od značenja, mali zvuk pomoću koga je uspeo da je spusti niz stepenice.
Malo kasnije, stigao je taksi. Sedeli su pozadi, njih dvoje, a između njih je bila posuda sa telašcetom, njihov sin. Vozili su se prema kući polako i ispod njenih nogu on je primetio malu baricu krvi. Držao ju je obgrljenu i njena leva ruka bila je u njegovoj. Ona je neprekidno desnom rukom milovala posudu. Pogledao je u teglu i učinilo mu se da bi ručice fetusa, da su ikada porasle u ruke, bile veoma nalik na Fridine. Učinilo mu se i da u tom nagoveštaju prstiju već postoje i sitne, nežne ljuspice nečega što bi jednom bile latice noktiju. Fetus mu je sada najviše nalikovao na procvetalu pahulju mesa. Osetio je da je Frida počela da jeca, glave naslonjene na njegovo rame. Prigrlio ju je čvršće i ona se, za trenutak, smirila. Vozili su se kući, Frida, on i njihov sin.