Tanja Petrović
MISLITI EVROPU BEZ MNOGO RAZMIŠLJANJA
Sarajevske Sveske br. 27/28
Diskursi o zapadnom Balkanu kao ogledalo današnje Evrope
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović
»Čini se da se tzv. ujedinjenje Evrope sprovodi sa veoma malo razmišljanja«, napisali su 1993. godine Jelica Šumič Riha i Tomaž Mastnak u uvodu tematskog broja časopisa Filozofski vestnik, naslovljenom Questioning Europe, i u nastavku naglasili da »nije prvi put da se Evropa ujedinjuje, samo što ujedinjavanje nikada do sada nije pratio takav nedostatak ideja i refleksije« (Mastnak i Šumič Riha, 1993, 7). Autori su bili kritični prema Evropi pre svega zbog krvavih događanja na prostoru bivše Jugoslavije, koje Evropa nije pokušala da spreči, između ostalog i tako što nije podržala zalaganja za demokratizaciju Jugoslavije: kao što je zapisao jedan od zapadnoevropskih diplomata, koji je deo svog profesionalnog života posvetio Balkanu: »Evropa iz Mastrihta nije čula poziv u pomoć Evrope iz Sarajeva« (Gentilini, 2007, 51). Narednih godina je pre svega akademska sfera uspostavila kritični odnos prema nekim praksama institucija Evropske unije i prema diskursima koji na nacionalnoj ili nadnacionalnoj ravni nastaju u vezi sa njom (između ostalih Mastnak, 1998, Zielonka (ur.), 2002, Velikonja, 2007, Armstrong i Anderson (ur.), 2007 itd.). Diskursi vezani za Evropsku uniju koji su ,,najglasniji” u društvu – politički i medijski diskurs – ostali su, međutim, i dalje izrazito nereflektovani.
Danas, kada se Evropa kao pojam ili ideja ideološki skoro u potpunosti izjednačila sa Evropskom unijom, članstvo u Uniji je glavno legitimizacijsko sredstvo u oblikovanju nove simboličke geografije evropskog kontinenta: da isključuju ili uključuju mogu samo oni koji su već u Uniji, dok su oni koji se trude da postanu njeni članovi – oni koji su na putu u Evropu, ili oni kojima mogućnost priključenja Evropskoj uniji uopšte nije data (tzv. susedi EU), isključeni. Diskurzivnu praksu, u kojoj se pojmovi Evropa i evropsko izjednačuju sa Evropskom unijom, Mitja Velikonja označava kao »'iskonski greh' novog evrocentrizma (...) Pod izgovorom pojednostavljivanja, skraćivanja, ili pak elokventnosti ('eulokventnosti?'), ti se izrazi jednostavno poistovećuju: političko-ekonomska zajednica preuzima geografsko-istorijski naziv kontinenta« (Velikonja, 2007: 34-35). Pri tom »sam proces ulaženja u EU (...) prikazuje kako se neevropske države preobražavaju u evropske. 'Euzurpiranje' izraza Evropa, evropejstvo, naročito u vreme ulaženja, odnosno pridruživanja (u zavisnosti od pozicije govornika, u zavisnosti od toga da li pripada budućim ili starim članicama), geografski razvrstava evropske države na one koje su u političko-ekonomskom smislu evropske (koje su u EU), i na one koje nisu evropske« (op. cit., 35). Proces pridruživanja balkanskih država Evropskoj uniji odvija se tako što se od njih zahtevaju korenite i višeslojne promene na najrazličitijim područjima društvenog i političkog života i privrede: »Pripreme za istovremeni ulazak na jedinstveno tržište i u šengenski sistem u državama centralne i istočne Evrope su prouzrokovale duboke promene u monetarnoj politici, poreskom sistemu, protoku kapitala, kontroli naseljavanja i u političkim i institucionalnim okvirima, uključujući ispunjavanje uslova za ulazak koje ni članice EU ne moraju da ispunjavaju« (Hammond, 2006, 13-14; up. Zielonka, 2002, 8). Zbog podele evropskih država na članice i nečlanice, u EU je, s druge strane, nastala situacija u kojoj je za druge zalaganje za članstvo u EU nužan uslov za privredni razvoj i ukidanje nižeg statusa u evropskoj hijerarhiji.
Kakva je priroda diskursa koji nastaju u upravo opisanom kontekstu, i šta taj kontekst znači, kako za one koji te diskurse oblikuju tako i za one koji su njihov predmet? Šta nam ti diskursi mogu reći o prirodi današnje Evrope? Kako se na taj način ostvarena simbolička geografija Evrope ogleda u prostoru koji se danas označava imenom zapadni Balkan i koji se u velikoj meri poklapa sa prostorom nekadašnje Jugoslavije? Na sledećim stranicama pokušaću da odgovorim na ova pitanja.
Zapadni Balkan kao kolonijalni Drugi
»Kulturni drugi« su tako u istoriji Evrope kao i danas osnovno »sredstvo« za legitimizaciju evropskog identiteta, koji se zapravo uvek artikulisao u odnosu i u suprotnosti prema Drugome. Danas se intenzivno posvećujemo traganju za evropskim identitetom i njegovom osmišljavanju, mada je to, istorijski gledano, prilično nova ideja: kao što ističe Peter Burke, sve do 15. veka ime Evropa se upotrebljavalo samo sporadično, reč nije imala posebnu težinu i »nije značila velikom broju ljudi« (Burke, 1980, 23, citirano prema: Mastnak, 1997). Tomaž Mastnak (op. cit., 15) to objašnjava činjenicom »da je Evropa ekskluzivistički pojam, da je uključivala uvek samo tako što je isključivala« i da u pomenutom periodu u mehanizmima uključivanja/isključivanja »Evropa« nije imala nikakvu ulogu. Sredinom 15. veka, nakon otomanskog osvajanja Konstantinopolja, 1453, »'Evropa' je počela da zadobija sve izrazitije emotivne tonove i mobilizatorsku moć, postala je pojam koji je počeo da deluje kao 'nosilac zajedničke svesti Zapada'« (op. cit., 16). »Evropa se kao politička zajednica oblikovala u svetom ratu protiv 'Turčina', koji je u renesansi postao simbol za neprijateljske muslimane« (op. cit., 24; up. Le Goff, 2006, 21). Tokom većeg dela dvadesetog veka glavni Drugi za Evropu postao je komunistički drugi. Krajem veka, kada »razvijeni Zapad« više nije mogao da se poziva na pretnju komunizma, vratio se svom tradicionalnom »strašilu« – islamu i muslimanima (Delanty, 1995, 150). Pri tome su – i to uvek treba iznova isticati – ostali, već oblikovani evropski Drugi – kolonijalni Drugi, semitski Drugi, komunistički/istočnoevropski Drugi – od svoje drugosti izgubili veoma malo ili skoro ništa.
Osobina balkanskog Drugog kao napola drugog – polucivilizovanog, koji i jeste i nije u Evropi – pokazala se kao suštinski važna u kontekstu koji je stvorilo članstvo nekih država u EU i proces pridruživanja drugih. Zapadni Balkan je idealan nastavak prethodnih balkanskih Drugih (Balkana, jugoistočne Evrope) za održavanje takve drugosti: balkanske države kandidati su, doduše, geografski gledano naravno deo Evrope i njoj istorijski i civilizacijski pripadaju (ideološke konstante koje naglašavaju kako evropski tako i političari u balkanskim državama), a ipak moraju još dosta toga da učine da bi postale evropske, odn. deo Evrope. Sa druge strane, na tom dvosmislenom prostoru i u političkom, ideološkom i kulturnom kontekstu, »u kojem se evropejstvo nekih država podrazumeva, dok druge države moraju da usavrše svoje evropejstvo« (Hammond, 2006, 8), pokazuje se diskurs o pridruživanju EU država zapadnog Balkana, prostora koji je tradicionalno doživljavan kao periferija Evrope kojoj su neophodni kontrola Zapada, vođenje i podučavanje, kao idealna arena za oblikovanje novog evropskog orijentalizma. Da bismo bolje razumeli procese koji dovode do tog novog orijentalizma, korisno je da se poslužimo kategorijom istorijskog nasleđa. U suprotnosti sa tradicijom koja je selektivna, istorijsko nasleđe nije rezultat aktivnog procesa svesnog izbora elemenata iz prošlosti: ono uključuje »sve što je bilo sačuvano, bez obzira na to da li nam se to dopada ili ne« (Todorova, 2005: 88). Istorijsko nasleđe, dakle, ne možemo promeniti, ali možemo da se pozivamo na njega ili da ga prećutimo, da ga glorifikujemo ili tabuizujemo – u zavisnosti od toga kakav položaj u sadašnjosti želimo za sebe. Kolonijalizam je, kao istorijsko nasleđe zapadnoevropskih država, na neki način postao istorijsko nasleđe čitave EU. Iako se radi o totalitarnom i mračnom dobu evropske istorije, danas se evropski političari otvoreno pozivaju na kolonijalnu prošlost svojih zemalja. I u austrijskom političkom i medijskom diskursu često nailazimo na ovakve reference kada je u pitanju nekadašnja »austrijska kolonija« – Bosna i Hercegovina. Tako u časopisu Der Standard 2006. godine nailazimo na sledeću izjavu: U Bosni Austrijanci uživaju veoma veliki ugled, što je povezano sa reformom obrazovanja koju je nakon aneksije 1887. [sic!] sprovela Habsburška monarhija (16. 6. 2006). Proučavaoci imperijalnog nasleđa Habsburške monarhije upozoravaju da je to nasleđe potrebno posmatrati u (post)kolonijalnom ključu (up. Feichtinger, Prutsch, Csáky (sur.), 2003, Ruthner, 2003, Uhl, 2002). Današnje prisustvo Austrije na slovenačkom tržištu ekonomista Jože Mencinger tumači upravo njenim istorijskim (dakle imperijalističkim) prisustvom u Sloveniji i na istoku Evrope: To ne važi samo za Sloveniju, već i za sve istočne države koje su Austrijanci najbolje poznavali zbog zajedničke prošlosti, a i geografska blizina je bila važna (Mladina, 14. 3. 2004).
Kada je u pitanju samo područje zapadnog Balkana, reprodukciju kolonijalnih odnosa u procesu pridruživanja EU omogućava kroz istoriju već učvršćena predstava o Balkanu kao o periferiji koju treba nadzirati, kojom treba upravljati i kojoj je neprestano potrebna pomoć evropskih centara moći. Pridruživanje država zapadnog Balkana se u političkom diskursu predstavlja kao put koji te države moraju preći i na kojem moraju doživeti korenite promene: još i više, za tu promenu im je potrebna pomoć i na tom putu im je potrebno vođenje. Jelko Kacin je istakao da EU mora da upotrebi sve svoje nagomilano znanje, stručno znanje ljudi i finansijsku podršku, da bi usmeravala Balkan na odlučnom putu ka Briselu (Evropski parlament, 30. 12. 2006).
Sa »tutorstvom« država EU u procesu pridruživanja država Balkana stvara se slika o tom regionu kao o »nižem na evropskoj lestvici«, koji »ne može sam da napreduje, već je potrebno da njim upravlja neko sa strane, ne bi li izbegao greške iz prošlosti« (Hammond, 2006, 19). Ideja o tome da je nužna nekakva kolonijalna uprava na Balkanu da bi se očuvao mir i omogućio razvoj čitavog evropskog kontinenta, često se mogla čuti u pseudoakademskom, publicističkom i novinarskom diskursu devedesetih godina dvadesetog veka. Endru Hamond (Hammond, 2006, 20) navodi brojne primere takvog diskursa: Robert Karver (Carver, 1998) jedino rešenje za neprestane nemire u Albaniji vidi u nametanju evropskog poretka i industrije, i povratku centara moći, koji su postojali u starim kolonijalnim vremenima. Robert Kaplan u svojoj knjizi Balkan Ghosts (1993), koja se danas navodi kao notorni primer balkanizma, ističe da samo zapadni imperijalizam – iako se mnogima takvo imenovanje neće dopasti – može da ujedini evropski kontinent i sačuva Balkan od haosa. Kanađanin Majkl Ignjatijev je početkom devedesetih godina razloge za konflikte na Balkanu video u odsustvu velikih sila: zapisao je da su se na Balkanu koji je nekada intenzivno nadzirala imperija, narodi našli u situaciji u kojoj nema nikakvog imperijalnog arbitra kojem bi mogli da se obrate. Zbog toga nije iznenađujuće da su se, pošto ih moćniji nisu ograničavali, obrušili jedan na drugog, ne bi li poravnali račune koje je prisustvo imperije dugo odlagalo. Džulijan Borger je na stranama Guardiana zapisao da je blagi kolonijalni režim bio nužan za demokratski razvoj Bosne. Rajko Muršič (2007, 91) ističe da je ideja o nužnosti kontrole nad Balkanom povezana sa predstavljanjem tog prostora kao »raskršća ili kontaktne zone; ta nejasno definisana predstava omogućava stvaranje jasno definisanog hegemonijskog diskursa. Ako negde postoji mesto gde stvari još uvek nisu sređene, tamo treba obezbediti 'naš' način organizacije i razviti i jačati Naš poredak (ili, jednostavno, Naš način). To nije teško, jer je pogranična zona nestabilnosti uvek važila za most ili raskršće« (up.: Todorova, 2001).
Načini upravljanja »međunarodne zajednice« najpre u Bosni i Hercegovini a potom i na Kosovu, koji su posledica ratova na prostoru nekadašnje Jugoslavije, poseduju brojne kolonijalne karakteristike, na koje upozoravaju istraživači diskursa glavnih političkih subjekata te međunarodne uprave (up.: Majstorović, 2007, Tatlić, 2007/2008). Ti diskursi, u kojima se »misija međunarodne zajednice« eksplicitno predstavlja kao mission civilisatrice – njeni predstavnici moraju da pomoću različitih mera balkanske narode nauče demokratiji i poštovanju zakona – deluju u sinergiji kako sa već okorelim predstavama o Balkanu kao teritoriji kojoj je nužno potrebna kolonijalna kontrola, tako i sa novim mehanizmima isključivanja, koje donosi proces pridruživanja EU – proces demokratizacije koji se ne može sprovesti bez neke vrste kolonijalne uprave, predstavlja neophodan uslov za evropeizaciju balkanskih društava (Majstorović, 2007, 630).
Novi evropski kontekst uslovljen odnosima moći u današnjoj Evropi, u kome kolonijalizam postaje istorijsko nasleđe Evropske unije, omogućava da i političke elite država koje nemaju kolonijalnu prošlost, usvajaju ili otvoreno artikulišu kolonijalistički diskurs. Pri tome nema nikakve refleksije ni »filtriranja« kroz sito specifičnosti istorijski uslovljenih odnosa. Dobru ilustraciju prestavljaju sledeće izjave: juna 2007. godine, pre nego što će Portugal preuzeti predsedanje Evropskom unijom, ambasador Portugala u Evropskoj uniji, Alvaro de Mendonsa e Mora (Álvaro de Mendonça e Moura) izjavio je, nabrajajući prioritetne zadatke predsedavanja EU tokom portugalskog mandata, da će zbog kolonijalne prošlosti fokus Portugala u međunarodnoj politici biti saradnja s Afrikom, dok će ljudska prava biti u prvom planu (24ur.com, 11. juni 2007). Nekoliko meseci nakon toga, u vreme kad se Slovenija nalazila usred priprema za preuzimanje uloge predsedavajuće EU od Portugala, The Financial Times je preneo izjavu Janeza Janše, u to vreme slovenačkog premijera, koji je rekao da u regionu [zapadnog Balkana] Slovenija ima interese koji su slični interesima Portugala u Africi (Mladina, 31, 4. avgust 2007, str. 11.). Jelko Kacin na sličan način uspostavlja paralelu između interesa kolonijalne sile kada je u pitanju njena bivša kolonija (ovde je zapravo reč o bivšoj imperijalnoj sili i njenoj nekadašnjoj terotoriji) i interesa Slovenije na zapadnom Balkanu: on ističe da se Austrija u Sloveniji ponaša slično kao Slovenija na jugoistoku Evrope (Mladina, 14. 3. 2004). Jedino merilo, jedino legitimizacijsko sredstvo za uspostavljanje ovakvih paralela jeste članstvo v Evropskoj uniji. Taj kontekst stvara zajedničko »skladište« diskursnih obrazaca, koji su, kada su u pitanju oni koji nisu deo EU, članicama Unije na raspolaganju za stvaranje diskursa drugosti. Za tim obrascima, međutim, po pravilu posežu predstavnici onih država čija evropskost nije nesumnjiva, bez obzira na članstvo u Uniji.
Šantal Mufe i Ernesto Laklau nas upozoravaju da »diskurzivna struktura nije samo 'spoznajni' ili 'kontemplativni' entitet, već je artikulaciona praksa, koja postavlja i organizuje društvene odnose« (Laclau i Mouffe, 1987, 81). Da uspostavljanje u osnovi kolonijalnih odnosa koje omogućava članstvo u EU ne ostaje samo u domenu diskursa, pokazuje i slučaj sezonskih radnika u Sloveniji koji uglavnom dolaze iz Bosne i Hercegovine, Makedonije i drugih delova bivše Jugoslavije i najčešće rade po ugovoru za slovenačka građevinska preduzeća. U Sloveniji žive u nezamislivo lošim uslovima, rade više sati dnevno nego što je to propisano zakonom, zbog vizne politike i politike dodeljivanja dozvola za rad sasvim zavise od poslodavca. Njihov položaj po brutalnosti veoma podseća na mehanizme iskorišćavanja jeftine radne snage u kolonijalno doba zapadne Evrope. Upotreba tih mehanizama ne bi bila moguća bez pomenutog konteksta, u kojem je Slovenija članica EU, a države iz kojih dolaze radnici to nisu. To, da je Slovenija članica EU, ima centralno mesto i u otvoreno rasističkim diskursima, kao što je poruka preduzeća »Vegrad« radnicima iz Bosne i Hercegovine, koja je marta 2008. postavljena na kontejnere u kojima žive u ljubljanskom naselju Bežigrad. Radnici se upozoravaju da svoju kulturu i ponašanje koje je u pojedinim slučajevima krajnje neprimereno, ne pokušavate da sprovodite i ovde. Budite svesni da trenutno stanujete u Ljubljani, koja je glavni grad Republike Slovenije, koja je članica Evropske unije. Ovde važe zakoni i pravila koji su na višem nivou. Boris Dežulović takav diskurs doživljava kao »tipičan srednjoevropski kliše: uređena 'urbana sredina' je po definiciji 'društvena sredina na višem kulturnom nivou', u kojoj žive 'visoko situirani ljudi', dakle državljani sa visokim platama i visokom kulturom, koji 'neće još dugo tolerisati' da nekakvi tamo došljaci i gastarbajteri, prljavi južnjaci, Afrikanci, Arapi, Turci, Romi, Hrvati, Srbi, ili, u ovom slučaju Bosanci, narušavaju njihovu urbanu pastoralu. U tim 'društvenim sredinama na višem kulturnom nivou' važe drugačija pravila ponašanja, a zadatak došljaka je samo da svojom jeftinom radnom snagom izgrade tu 'urbanu sredinu'« (Dnevnik, Objektiv, 22. 11. 2008). »Prljavi južnjaci« su pomenutom slučaju zapravo ljudi iz »trećeg sveta« – bez političke moći i osnovnih prava; to nisu više »južnjaci« iz drugih republika iz vremena Jugoslavije – uprkos getoizaciji i raširenim stereotipima u vreme zajedničke države, njihov položaj je bio mnogo bolji. U tu grupu ne spadaju ni drugi sezonski radnici koji u Sloveniju dolaze iz Slovačke i drugih istočnoevropskih država EU – oni su već na nivou zakonodavstva tretirani sasvim drugačije, i njihov broj je zbog nižih plata i loših životnih uslova i uslova za rad u Sloveniji zanemarljiv (mnogo manji nego što se to očekivalo nakon ulaska Slovenije u EU).
Otvoreno pozivanje na kolonijalne matrice u odnosu prema državama zapadnog Balkana nužno je postaviti i u širi, ekonomski kontekst, koji neizbežno sledi (ili prethodi?) takvim diskursima i sa njima se međusobno podržava: dok je Austrija najveći strani ulagač u Sloveniji i jedan od najvažnijih ulagača u države zapadnog Balkana, najveći deo slovenačkih investicija u inostranstvo odlazi u Srbiju, a 2007. godine je jedna šestina ukupnog slovenačkog izvoza otišla na teritoriju jugoistočne Evrope (EU i države jugoistočne Evrope, 17. 1. 2009, str. 6). Za Sloveniju je zapadni Balkan pored toga što je »područje ekspertize«, najvažnije tržište i »interesna sfera«: Bojan Baskar ističe da su »Slovenci navikli da druge delove Jugoslavije doživljavaju kao 'svoje tržište'. Slovenački povratak na bosansko, hrvatsko, a sada i srpsko tržište bio je brz i veoma ambiciozan i u tim državama su ga kritikovali kao slovenački 'privredni imperijalizam' (Baskar, 2003, 199). Velikonja (2007, 79) navodi izjavu predsednika Slovenačkog panevropskog pokreta, da je Balkan za nas područje gde možemo da ostvarujemo svoje interese, pri čemu u odnosu na druge imamo velike prednosti, kao i mišljenje predstavnika stranke Slovenija je naša, da Slovenija u okviru EU treba da preuzme vodeću ulogu u jugoistočnoj Evropi i da svoju diplomatsku mrežu organizuje kao servis slovenačke privrede i nauke u inostranstvu. Diplomata i koordinator za Balkan u slovenačkom Ministarstvu inostranih poslova, Vojko Volk, garantuje da se Slovenija nakon ulaska Hrvatske u EU sa tom državom neće takmičiti ko će bolje Balkan dovesti u red, već će joj rado prepustiti zadatak. Već u sledećoj rečenici Volk ulogu eksperta za zapadni Balkan povezuje sa ekonomskim prisustvom i uticajem na tom području: Hrvatska prati Sloveniju kada je u pitanju prisustvo njene privrede na Kosovu (...). Slovenija je prvi investitor na Kosovu (...). Hrvatska dolazi za nama i to može biti samo dobrodošlo (...). Isto važi i za Crnu Goru. Hrvatska je dobrodošao konkurent. (Dnevnik, Objektiv, 21. 2. 2009). Uloga eksperta za zapadni Balkan je, dakle, neodvojiva od privrednog uticaja na tom području i ekonomskih interesa koje ima članica EU. Diskurzivni obrasci i odnosi snaga koji stoje za njima međusobno se podržavaju i legitimišu i stvaraju logičnu, mada često istorijski neutemeljenu vezu (setimo se još jednom izjava Janše i Kacina o interesima Slovenije na zapadnom Balkanu i paralela između Slovenije i Portugala, odn. Austrije).
Evropski kolonijalizam na balkanski način, ili reprodukcija kolonijalizma
Jedno od važnih obeležja orijentalističkog diskursa koje posebno dolazi do izražaja kada je u pitanju Balkan, zbog njegove ambivalentne prirode »unutrašnjeg Drugog«, jeste mogućnost tog diskursa da se »odvoji od kolonijalnih struktura« (Fleming, 2000, 1224): zbog toga ga i društva koja su objekat orijentalizacije, mogu da internalizuju, reinterpretiraju, preokrenu i upotrebe za unutrašnje razgraničavanje i zagovaranje sopstvenog identiteta. To veoma upečatljivo pokazuje Milica Bakić Hejden (Hayden, 1995) na primeru »reprodukcije orijentalizma« u bivšoj Jugoslaviji – orijentalističkog diskurzivnog mehanizma, putem kojeg su neki jugoslovenski narodi sebe predstavljali kao zapadnjačke/evropske/superiorne, a druge kao istočnjačke/orijentalističke/inferiorne. Slično tome, Bakić-Hejden i Hejden ističu da se veliki deo političke retorike u bivšoj Jugoslaviji »do kraja osamdesetih godina oblikovao oko konstrukata koji su određenim grupama u državi pripisivali privilegovani 'evropski' status i pri tom omalovažavali druge grupe proglašavajući ih 'balkanskim' ili 'vizantijskim', dakle, neevropskim Drugima« (Bakić-Hayden i Hayden, 2007, 446). Raza i Lindstrom (Razsa i Lindstrom, 2004) su pokazali kako su se Hrvati u vreme Tuđmana gajeći iste stereotipe o Balkanu koje su, pričajući o Hrvatskoj upotrebljavali političari sa Zapada, distancirali od svojih suseda na jugu i istoku.
Dominantni diskurzivni obrasci o zapadnom Balkanu u kontekstu pridruživanja EU koje oblikuju političari iz država članica i predstavnici Unije u evropskim centrima moći preuzimaju se i internalizuju i u samim društvima bivše Jugoslavije i koriste kao veoma važno sredstvo za redefinisanje međusobnih odnosa na ovim prostorima. Ovdašnji nosioci moći, koji uzimaju za pravo da oblikuju iste diskurse čiji objekti su u širem kontekstu i oni sami, postaju oni koju su bliži članstvu u Evropskoj uniji. Pri tome se najčešće poseže za tropom nuđenja pomoći, što je jedna od konstanti kolonijalističkog diskursa. Bivši predsednik vlade Hrvatske, Ivo Sanader je maja 2008. godine poručio vladi Srbije da bi bilo bolje da se vlada Srbije što pre formira i da izvede Srbiju iz prošlosti u budućnost, dodavši da Hrvatska Srbiji želi svako dobro i da će joj pomoći u tome (B92.net, 29. 5. 2008). Nekoliko meseci kasnije, nakon hapšenja Radovana Karadžića u Srbiji, Sanader je istakao da će Hrvatska, bez obzira na ovaj važan korak Srbije, ući u EU pre svog suseda: Očekujemo da će nova srpska vlada i srpski predsednik nastaviti ovim putem, u tome im držimo palčeve, rekao je Sanader, i dodao skoro obaveznu »paternalističku« rečenicu o nuđenju pomoći – da će Srbija na evropskom putu imati podršku Hrvatske (B92.net, 28. 7. 2008). A kada je Slovenija blokirala hrvatske pristupne pregovore, Sanader je i tu situaciju iskoristio ne bi li istakao hijerarhiju među državama kandidatima, koja se zasniva na tome koja od njih će se pre naći za evropskim stolom: naglasio je da iako je jasno da Slovenija blokira Hrvatsku na putu ka EU, Hrvatska se neće svetiti susedima, i dodao, da kada Hrvatska jednom bude za evropskim stolom, neće se ponašati na ovakav način prema Srbiji (B92.net, 19. 12. 2008). I bivši hrvatski predsednik Mesić je istakao da Hrvatska, kada jednom postane članica EU, neće blokirati Srbiju (b92.net, 30. 11. 2009), a ministar spoljnih poslova Srbije, Vuk Jeremić, izjavio je da je Srbija spremna da pomogne Bosni i Hercegovini na njenom putu u EU (B92.net, 22. 10. 2009). Srbijanski predsednik Boris Tadić se »poslužio« istom logikom, koju diktiraju odnosi snaga u savremenoj Evropi da bi izrazio stav Srbije prema nezavisnosti Kosova: izjavio je da je ubeđen da Kosovo nema budućnost u Evropskoj uniji kao samostalna država, već samo kao pokrajina u Srbiji, kao deo naše zemlje za koji je Srbija odgovorna. Tadić je ubeđen da Srbija sada možda ima i veću odgovornost nego ikada da Kosovo kao regija postane evropski prostor (B92.net, 3. 1. 2009). Isticanje odgovornosti Srbije prema Kosovu je u lokalnom kontekstu upotrebljena varijanta već opisanog diskursa o nužnosti pomoći, kontrole i vođenja država zapadnog Balkana na njihovom putu u EU kao i odgovornosti EU i njenih članica prema tim državama, koja ih stavlja u položaj nezrele i neracionalne dece kojoj je potrebna kontrola.
I kada je u pitanju upotreba »Evrope« i članstva u EU za unutrašnjepolitička pitanja u državama »zapadnog Balkana«, diskurzivni obrasci koji dolaze iz EU se preuzimaju bez ikakvog razmišljanja, filtriranja i prilagođavanja. To se može povezati sa prirodom političkih odnosa u savremenoj Evropi: nove članice EU, dakle, bivše socijalističke države, koje su svoje evropejstvo morale da »dokazuju« pre ulaska u EU, moraju da sa tim nastave i nakon uključivanja u Uniju, a ideje o dobicima zbog članstva se manje-više otvoreno redukuju na isključivo ekonomski interes (kako starih tako i novih članica); i u balkanskim državama kandidatima političari važnost evropskih integracija u predizbornim kampanjama povezuju sa onim što najviše deluje na birače: sa višim standardom, bržim ekonomskim razvojem, finansijskoj pomoći Evropske unije, mogućnošću putovanja bez viza itd.
Tako nastaje situacija u kojoj nema prostora za dijalog o tome šta su evropske vrednosti za (sve) evropske državljane ili ljude koji žive na raznim krajevima evropskog kontinenta i rasprava o evropejstvu neizbežno ostaje zarobljena u kolonijalistički diskurs zapadne (zapadnoevropske, danas EU-evske) nadmoći i mogu da je artikulišu isključivo »pravi Evropljani« unutar EU. Iako su neki autori činjenicu da kad su u pitanju bivše socijalističke države istočne i jugoistočne Evrope pridruživanje EU ne znači definitivnu potvrdu njihovog evropejstva pokušali da sagledaju u pozitivnom svetlu, tvrdeći da »proširenje i nije dovelo do potpunog 'stapanja' novih članica, odnosno, da se čini kako u proširenoj EU postoji bolja mogućnost za uobličavanje alternativnih viđenja Europe« (Obad, 2009: 113), političke prakse i diskursi kako u zemljama »nove Evrope« (za slučaj Slovenije vidi: Velikonja, 2007, 2009) tako i u zemljama koje na taj status još uvek čekaju, ne ostavljaju mnogo nade da bi se na ovim prostorima moglo razviti neko alternatovno viđenje Evrope ili nekakav emancipatorski diskurs o evropejstvu. Naprotiv, tamo nalazimo samo potpuno nereflektovano preuzimanje obrazaca koji nastaju u »pravoj Evropi«, a diskursi o evropejstvu samo su (jeftino) sredstvo za zadobijanje političkih poena. Pri tome je na področju konkretnog političkog delovanja, koje je nužno u vezi sa ekonomskim odnosima, izbrisana svaka podela na levicu i desnicu, kada je u pitanju stav prema ulasku u EU. Ilustrativan primer za to je Stranka srpskog jedinstva Dragana Markovića – Palme, koji je istovremeno i gradonačelnik Jagodine. Ta stranka je ideološka naslednica stranke ratnog zločinca Željka Ražnatovića Arkana, ali je, bez obzira na to, nakon parlamentarnih izbora 2008. godine odbacila mogućnost pregovora sa nacionalističkim strankama DSS Vojislava Koštunice i »Nove Srbije« Velimira Ilića i zajedno sa koalicijom »Za evropsku Srbiju« i »Socijalističkom partijom Srbije« omogućila sastav proevropske vlade. Marković je tu odluku objasio na sledeći način: »Ja sam pragmatičan čovek i preduzetnik i zato znam da patriotizam ne možeš da sipaš u traktor. Za koaliciju sa Demokratskom strankom sam se odlučio zbog njene odlučnosti kada je u pitanju pristupanje EU«. I Srpska radikalna stranka se raspala zbog oprečnih stavova u pogledu ratifikacije Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanja EU. »Evropejci« (tako ih ironično i napola uvredljivo imenuju u srpskoj štampi) su postali i nacionalistički orijentisani političari, izrazito mutne prošlosti, kao što je bivši radikal Tomislav Nikolić i jedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića, Ivica Dačić.
Na taj problem upozorava novinar Ervin Hladnik Milharčič, rekavši da je poslednje dve godine u deset postkomunističkih država postavljao pitanje Šta će biti vaš doprinos razvoju evropske ideje i da nigde nije dobio pametan odgovor (Objektiv, Dnevnik, 19. 7. 2008, str. 13). Pisac i kolumnista Boris Dežulović mu je na pitanje o doprinosu Hrvatske kao budućeg člana odgovorio sledeće: »Apsolutno ništa. Pretpostavljate da se Istočna Evropa priključila zbog početne ideje o ujedinjenoj Evropi. Ni na istoku ni na zapadu ne pričamo više o ideji ujedinjene i slobodne Evrope državljana tog kontinenta. Pridružili smo se da bi EU disciplinovala nestabilne regione i da bi Zapad proširio svoj životni prostor. Jeftina radna snaga, fabrike automobila i lego kocki« (ibid.).
Različita mesta, različito vreme
Još jedan razlog da se politički diskursi o pridruživanju EU posmatraju iz perspektive postkolonijalne teorije Kuus (Kuus 2004) vidi u tome što se zemlje koje žele da se priključe Evropskoj uniji tretiraju kao "suštinski različite od Evrope" (Kuus 2004: 483). Ambasador Velike Britanije u Srbiji je na svom blogu zapisao da je prilikom posete gimnaziji u Vranju na njega snažan utisak ostavila činjenica da neki učenici pričaju o Srbiji i Evropi kao da su to dva potpuno različita mesta. Kao što sam i njima rekao, Srbija je već deo Evrope – predsedavala je Savetom Evrope 2007. godine, uspešno organizovala takmičenje za pesmu Evrovizije 2008, članica je mnogih kulturnih, sportskih, naučnih i trgovinskih organizacija. Srbija se nalazi i na pragu sporazuma koji će omogućiti njenim građanima da putuju bez viza po gotovo celoj Evropi. Ovakav stav mladih u Srbiji ambasador tumači kao posledicu ponekad frustrirajuće sporog procesa pridruživanja (Srbija u Evropi, Evropa u Srbiji, 16. 10. 2009, B92.net, pristup 20.2.2010). Čini se, ipak, da uzrok ovakve percepcije treba tražiti pre u samoj prirodi procesa pridruživanja nego u frustracijama vezanim za njegovu brzinu. Proces pridruživanja zemalja zapadnog Balkana EU opisuje se pomoću niza prostornih metafora kojima se ove države predstavljaju kao odvojene od Evrope. One se nalaze u dvorištu Evrope, na pragu Evrope, pred vratima Evrope (koja su otvorena ili zatvorena), na putu u Evropu (koji je dug, težak, neizvestan).
Preovlađujući diskursi o državama zapadnog Balkana navode ne samo na zaključak da su Evropa i Balkan dva potpuno različita mesta, nego i da se na tim mestima živi u potpuno različitim vremenima. Odnos prema istoriji, sećanju, prošlosti i budućnosti je još jedno područje gde je u savremenim političkim diskursima povučena jasna granica između »Evrope« i »ne-Evrope«, pri čemu je Balkan izjednačen sa kolonijalnim »trećim svetom«. Pridruživanje zemalja zapadnog Balkana EU je prikazano kao njihovo opredeljenje za budućnost (i konačan raskid sa reakcionarnom prošlošću); ovu vrstu diskursa podržava prostorna metafora napretka na putu ka Evropi. Zvaničnici i političari EU neprekidno ponavljaju da zemljama zapadnog Balkana treba ponuditi evropsku perspektivu ili evropsku budućnost i te zemlje opisuju kao zemlje koje idu evropskim putem, koje su odabrale evropski put i tome slično. Pristupanje EU se ovde predstavlja kao jedini način da se zemlje Zapadnog Balkana oslobode tereta prošlosti i destruktivnih nacionalizama i okrenu ka budućnosti. Pojmovi povezani sa EU su budućnost, napredak, stabilnost i zdravlje, a nasuprot tome, neuključivanje u EU je povezano sa prošlošću, nestabilnošću, haosom, nacionalizmom, bolešću, odnosno sa onim osobinama koje se i tradicionalno vezuju za zemlje balkanskog poluostrva (up.: Todorova, 1997). Tako je EU istovremeno preduslov za normalnost i ona koja definiše merila za kvalifikaciju za normalno. Dana 28. januara 2008. godine, kada je Savet ministara Evropske unije razgovarao o budućoj saradnji sa Srbijom, u Guardianu je objavljen članak Olija Rena pod naslovom Balkan na putu ozdravljenja (Balkans on the Mend). Između ostalog, u članku se kaže da se stanovnici Balkana ove godine suočavaju sa teškim izborom: njihov region bi mogao da konačno reši svoje još uvek nerešene probleme koji datiraju iz ratova iz devedesetih godina ili da ponovo zapadne u nestabilnost i ekstreme nacionalizma. Prva opcija bi ih povela u stabilnost, prosperitet i evropske integracije. Ali mnogi komentatori veruju da je ova druga neizbežna (Rehn, 2008).
Balkan, dakle, može da ozdravi, postane normalan i da izbegne rastući nacionalizam samo ukoliko postane deo EU, samo ukoliko postane Evropa. Ono što se prilikom davanja tako polarizovane slike dva sveta prećutkuje jeste savremena realnost EU gde se mnoge države članice suočavaju sa sve većim nacionalizmom, rasizmom, ksenofobijom, jačanjem esktremnih desnih političkih snaga i sličnim »užasima« – ukratko, pojavama koje se pripisuju isključivo onim zemljama pred kojima stoji još puno posla pre nego što mogu biti nazvane evropskim i pre nego što budu mogle da se priključe velikoj evropskoj porodici.
Ovakvi diskursi sugerišu sledeću »vremensku mapu« Evrope: sadašnjost EU je budućnost zapadnog Balkana, pri čemu on danas ne živi u sadašnosti već u prošlosti kojom vladaju nacionalistički mitovi. Slika u kojoj realnost zemalja zapadnog Balkana nije realnost sadašnjosti nego prošlosti, čini njihovu transformaciju nužnom, a razliku između Evrope (EU) i zapadnog Balkana izrazitom, sprečavajući nas da uočimo sličnosti između dva dela istog kontinenta.
Na Balkan se tradicionalno gleda kao na područje naseljeno narodima koji su opsednuti istorijom, koji vlastiti identitet grade na mitovima i koji nisu u stanju da se »suoče sa sadašnjošću« i »okrenu se budućnosti«. Evropa iste karakteristike pripisuje zemljama »trećeg sveta«: Tragedija Afrike je u tome što Afrikanci nikad nisu zaista zakoračili u istoriju. (…) U tom imaginarnom svetu gde sve uvek počinje iznova nema mesta za ljudsku avanturu niti za ideju napretka. Čovek nikad ne gleda u budućnost. Nikad ne prekida ciklus ponavljanja… To je problem Afrike, izjavio je predsednik Sarkozi prilikom obraćanja mladim Afrikancima u Dakaru (Tatlić, 2007/2008).
S druge strane, u evropskoj samopercepciji ideja napretka je urođena Evropi; to je prostor koji karakteriše linearan tok vremena, za razliku od neevropske, ciklične percepcije vremena i beskonačnog ponavljanja. Osim toga, Evropa sebe vidi kao zajednicu država koje je udružila upravo njihova sposobnost da se suoče s traumatičnom prošlošću, da je prevaziđu i da kroz katarzu izgrade bolje i moralnije društvo. Nasuprot tome, Balkan se doživljava kao prostor u kome ljudi žive u prošlosti, opsednuti su prošlošću, a istovremeno se sa njom ne mogu i ne žele suočiti. Pošto kao takav predstavlja ozbiljnu pretnju predstavi koju Evropa ima o samoj sebi, Balkan treba smestiti negde izvan evropskih granica, u »treći svet« i to se na simboličkom planu postiže kolonijalističkim diskursima.
Da li je Evropa moguća?
Francuski politički filozof Etjen Balibar istakao je u svom predavanju u Solunu 1999. godine da se »o sudbini evropskog identiteta danas odlučuje u Jugoslaviji i uopšte na Balkanu (iako to nije jedina lokacija njegovog preispitivanja)« i da Evropa ima dve opcije: “Ili će u balkanskoj situaciji prepoznati ne monstruoznost usađenu u njene grudi, patološku ‘posledicu’ nerazvijenosti ili komunizma, nego sliku ili posledicu sopstvene istorije i početi da se suočava sa njom, da je rešava i tako samu sebe dovesti u pitanje i transformisati se. Tek bi tada Evropa verovatno počela da postaje opet moguća. Ili će odbiti da se suoči sama sa sobom i nastaviti da tretira problem kao spoljašnju prepreku koja se može prevazići spoljašnjiim sredstvima, između ostalog i kolonizacijom.« (Balibar, 2004: 6).
Detaljniji uvid u evropske diskurse o zapadnom Balkanu otkriva da današnja Evropa nije u većoj mjeri moguća nego što je to bila pre deset godina, kada je Balibar izgovorio ove reči. Moguće je tvrditi upravo suprotno: sredstva kojima se konstruiše slika zapadnog Balkana kao područja izvan Evrope postala su još eksplicitnija; korišćenje dobro poznatih mehanizama podređivanja i kolonizacije prati još veći nedostatak refleksije, a ta su sredstva postala dostupna svima unutar EU i njihova upotreba ne zahteva istorijsku podlogu. Najveću ekonomsku korist od te simboličke i diskurzivne kolonizacije Balkana imaju upravo one zemlje koje najčešće upotrebljavaju te mehanizme, dakle članice EU koje su smeštene duž njenih jugoistočnih granica. Što se tiče Evrope kao celine, ovakva kolonizacija joj omogućava da nastavi sa izgradnjom i održavanjem samodopadljive slike, prikrivajući, ili pripisujući onima koji su izvan, sve što bi takvu sliku moglo dovesti u pitanje. U takvoj Evropi nema prostora za »mirnu, prilagodljivu i negovanu raznolikost« (Garton Ash, 2007) i takva Evropa nije sposobna za samorefleksiju. U takvoj Evropi, mediji svakodnevno prenose izjave političara u kojima odjekuju dobro poznati obrasci koji su obeležili najtamnije periode evropske istorije. Zbog toga je teško otresti se neprijatnog osećanja ponavljanja – uprkos široko rasprostranjenom uverenju da je ponavljanje problem Afrikanaca i balkanskih naroda, nikako Evropljana.
Literatura
Armstrong, Warwick i James Anderson (ur.), 2007: Geopolitics of European Union Enlargement: The Fortress Empire, London, New York: Routledge.
Bakić Hayden, Milica, 1995: Nesting Orientalisms: The Case of Former Yugoslavia, Slavic Review 54/4, 917–931.
Bakić Hayden, Milica i Robert Hayden, 2007: Orientalistične različice na temo »Balkana«: simbolna geografija v nedavni jugoslovanski politiki kulture, Zbornik postkolonialnih študij, Nikolai Jeffs (ur.), Ljubljana: Krtina, 441–459.
Baskar, Bojan, 2003: Within or Without? Changing Attitudes towards the Balkans in Slovenia, Ethnologia Balkanica 7, 195–206.
Burke, Peter, 1980: Did Europe exist before 1700, History of European Ideas 1(1), 23–29.
Carver, Robert, 1998: The Accursed Mountains: Journeys in Albania, London: Flamingo.
Delanaty, Gerard, 1995: Inventing Europe: Idea, Identity, Reality, Houndmills – London: Palgrave Macmillan.
Feichtinger, Johannes, Prutsch, Ursula i Moritz Csáky (eds.), 2003: Habsburg postcolonial, Innsbruck – Wien – Müchen – Bozen: Studien Verlag.
Fleming, Kathryne, 2000: Orientalism, the Balkans, and Balkan Historiography, The American Historical Review 105(4), 1218–1233.
Garton Ash, Timothy, 2007: Europe's True Stories, Prospect Magazine 131, februar.
Gentilini, Fernando, 2007: Nedokučivi Balkan, Beograd: HERSPERIAedu.
Hammond, Andrew, 2006: Balkanism in Political Context: From the Ottoman Empire to the EU, Westminster Papers in Communication and Culture 3(3), 6–26.
Horvat, Marjan, 2009: Razstava o predsodkih, Mladina 3, 23. 1. 2009, 55–56.
Kuus, Merje, 2004: Europe's Eastern Expansion and the Reinscription of Otherness
in East-Central Europe, Progress in Human Geography 28/4:472-489.
Laclau, Ernesto i Chantal Mouffe, 1987: Hegemonija in socialistična strategija – k radikalni demokratični politiki, Ljubljana: Partizanska knjiga.
Le Goff, Jacques, 2006: Se je Evropa rodila v srednjem veku? Ljubljana: Založba *cf.
Majstorović, Danijela, 2007: Construction of Europeanization in the High Representative’s Discourse in Bosnia and Herzegovina, Discourse & Society 18, 627–651.
Mastnak, Tomaž, 1997: Iznajdba »Evrope«: humanisti in vojna proti Turkom. Filozofski vestnik 1/1997, 9–24.
Mastnak, Tomaž, 1998: Evropa: med evolucijo in evtanazijo. Ljubljana: Apes – Studia humanitatis.
Mastnak, Tomaž in Jelica Šumič Riha, 1993: Questioning Europe, Filozofski vestnik 2, 7–11.
Mazower, Mark, 1998: Dark Continent: Europe's Twentieth Century. London et al.: Penguin books.
Milharčič Hladnik, Ervin, 2006: Ukor pred izključitvijo. Dnevnik, 14. 10. Elektronski dokument: http://www.dnevnik.si/tiskane_izdaje/dnevnik/206484, pristup: 17. 1. 2010.
Muršič, Rajko, 2007: The Balkans and Ambivalence of its Perception in Slovenia: the Horror of “Balkanism” and Enthusiasm for its Music, Europe and its Other, Božidar Jezernik, Rajko Muršič, Alenka Bartulović (ur.), Ljubljana: Filozofska fakulteta, Oddelek za etnologijo in kulturno antropologijo, 87–105.
Obad, Orlanda, 2009: Imperij kao uzvraćanje udarca: predodžbe o kulturi i identitetu u hrvatskih pregovarača sa Europskom unijom, Narodna umjetnost 46/2, 111-127.
Petrović, Tanja, 2009: Dolga pot domov: Reprezentacije Zahodnega Balkana v političnem in medijskem diskurzu. Ljubljana: Mirovni inštitut.
Razsa, Maple i Nicole Lindstrom, 2004: Balkan is Beautiful: Balkanism in the Political Discourse of Tuđman’s Croatia, East European Politics and Societies 18(4), 628–650.
Rehn, Olli, 2008: Balkans on the mend. Guardian, 28. januar.
Ruthner, Clemens, 2003: K.U.K. »Kolonialismus« als Befund, Befindlichkeit und Metapher: Versuch einer weiteren Klärung. Kakanien revisited, 29. 1. 2003, elektronski dokument: http://www.kakanien.ac.at/beitr/theorie/CRuthner3.pdf, pristup: 21. 2. 2010.
Sundhaussen, Holm, 1999: Europa Balcanica: Der Balkan als historischer Raum Europas, Geschichte und Gesellschaft 25, 626–653.
Šabec, Ksenija, 2006: Homo europeus. Nacionalni stereotipi in kulturna identiteta Evrope, Ljubljana: Fakulteta za družbene vede.
Tatlić, Šefik Šeki, 2007/2008: Mikrob v Evropi, Reartikulacija 2. Elektronski dokument, http://www.reartikulacija.org/?p=353, pristup: 21. 2. 2010.
Todorova, Marija, 1997: Imaginarni Balkan. Beograd: XX vek.
Todorova, Maria, 2002: Der Balkan als Analysekategorie: Grenzen, Raum, Zeit, Geschichte und Gesellschaft , Heft 3, 470-492.
Todorova, Maria, 2004: Introduction: Learning Memory, Remembering Identity, Balkan Identities: Nation and Memory, Maria Todorova (ur.), London: Hurst & Company, 1–24.
Todorova, Marija, 2005: Šta je istorijski region? Premeravanje prostora u Evropi, Reč 73/19, 81–96
Toplak, Cirila, 2003: Združene države Evrope: Zgodovina evropske ideje, Ljubljana: Fakulteta za družbene vede.
Uhl, Heidemarie, 2002: Zwischen »Habsburgischem Mythos« und (Post-)Kolonialismus: Zentraleuropa als Paradigma für Identitätskonstruktionen in der (Post-)Moderne, Kakanien revisited, 19. 5. 2002. Elektronski dokument: http://www.kakanien.ac.at/beitr/theorie/HUhl1.pdf, pristup: 21. 2. 2010.
Velikonja, Mitja, 2007: Evroza – kritika novog evrocentrizma, Beograd: XX vek.
Velikonja, Mitja, 2009: Anatomija perifernega uma, Časopis za kritiko znanosti XXXVII, No. 235-236, pp. 78-89.
Zielonka, Jan (ur.), 2002: Europe Unbound: Enlarging and Reshaping the Boundaries of the European Union, London – New York: Routledge.
