Ljubav generala

Komandant Eduar Mortje, samo u toku jednog proleća promenio je lik grada. Doneo je hleb, lepotu i nadu. Grad je postao biser na bregu Jezera. Ali teže mu je uspevalo da ljude oslobodi nekakve težine, plašćene vekovima, duboko u njima samima. Najčešće, tu težinu su imenovali kao svoju sudbinu. Komandant Mortje smatrao je da je suština njegove misije u tome kako da razume ovaj narod, a ne da ga pokori, kako da ga odbrani, a ne potčini.
Približavao se kraj Velikog rata. Napokon, pokrenula se Istočna armija, u odlučujućem maršu pobede, na čelu sa generalom Franš d Epereom. On je realizovao dugogodišnji san komandanta Morisa Saraja, a komandantu Mortjeu ostade u nasleđe mala pobeda kod Podgradeca. Ali nije bilo lako da se izađe na kraj ni sa tom Malom bitkom, s kojom se mešao Veliki rat.
Komandant Mortje objavio je rat svim levantinskim špijunima, svakojakog soja i kova, svim nalogodavcima špijuniranja, koji nisu prestali da se množe u Zemlji Jezera.
Oni su lako ulazili u spregu sa preplašenim žiteljima grada. Najčešće su im obećavali zaštitu od novog okupatora. Nisu birali sredstva da bi proširili svoju špijunsku mrežu. Često su za to koristili i već zaboravljene porodične svađe. I tako, paučina špijuna, nevidljivo, ali sigurno, širila se iznad grada. Veliki pauci širili su svoje carstvo, zavodeći nove duše.
Komandant Mortje, bio je svestan da neće moći samo mačem da odstrani paučinu špijuna. Vešto su se krili. Pleli nove mreže. Paučina je prodirala i u duše ljudi.
Ipak, komandant Mortje smatrao je da sve nesreće ovog naroda, pa i špijunaža potiču od krvne osvete a posebno od hasme. Verovao je da će sudovi obaviti svoje, zajedno sa savetima za pomirenje porodica u krvnoj osveti. Nije moglo odmah da se utvrdi koji je bio istinski put u oslobađanju od krvne osvete.
Kroz svest mu je prolazilo više mogućih rešenja, posebno onih koja su se nametala u razgovoru sa naučnikom i vojnikom Žakom Burkarom. Našao se pred protivrečnom enigmom kako da razume ovaj gordi i usamljeni narod koji je, prema Burkaru, pripadao jednoj od najlepših i najblagorodnijih rasa čovečanstva a, s druge strane, narod koji će se naći na žrtveniku samouništenja, posebno kroz fenomen krvne osvete.
Htede da razume uznošenja i padove, veličinu i bedu, otpor i tragizam Albanaca, jednog od najstarijih naroda u Evropi. Htede, da se između ovih protivrečnih stanja postavi kartezijanski kako bi, konačno, razumeo ovaj narod.
Pitao se kako je bilo moguće da se Albanci uspešno suprotstave moćnim imperijama, i to vekovima, a ipak ostanu taoci klanovskog duha, srednjevekovnih običaja. Tražio je, u mislima, izlaz iz ove protivrečnosti. Ali bio je svestan da nije baš vreme za velika razmišljanja, već je trebalo da se deluje da bi se spasio ovaj narod. Takvu je misiju odredio sebi. Trebalo je da sledi njen put. Pripremio je svoj tajni plan kako da se obračuna sa hasmom*, s tim latentnim recidivom krvne osvete. Bez obzira što zemlja kraj Jezera nije bila tipična što se krvne osvete tiče, kao što je to bio severni deo zemlje, ali posledice kao da su bile iste...
Stigao je i utvrđeni dan za obračun sa hasmom. Ispred komande ga je čekao regiment senegalskih strelaca. Svi su bili visoki, stameni, sa naramljenim puškama. Pripremljeni za bitku. Kao da su samo očekivali naredbu komandanta Mortjea da bi stupili u akciju. Bili su odeveni u paradnu uniformu, a nisu bili u toku sa komandantovim planom. Pođoše u koloni, s prvim petlovima, pored jezera, u pravcu prema manastiru Sveti Naum. Građani ranoranioci čudili su se ovom nepredviđenom kretanju vojske. Ovim putem nikad nije prolazila ni ova a ni druge vojske. Ali vojska je vojska, bilo koja da je, pa su se ljudi zasakrivali po svojim kućama. Za svaki slučaj, da ne čuje zlo. Ali behu iznenađeni kad su primetili da kolona ne produžava prema granici, već okreće putem, desno, upućujući se prema obližnjem selu Zrvaska. Izdaleka, na uzvišici, videle su se bele seoske kuće, a u sredini se uzdizala džamija.
Kolona vojnika brzo se nađe u prostoru ispred džamije. S puškama na gotovs oni se rasporediše oko džamije. Na malom prostoru ispred džamije, koji je služio i kao mestašce za okupljanje seljaka, behu okupljeni ugledni građani Podgradeca i susednih sela. Bili su pozvani specijalnim pismima za ovaj susret sa komandantom Mortjeom. Ali u pismima nije bio naveden razlog za poziv. Pozvani su pretpostavljali da se radi o svečanosti pa su se neki odenuli u svečano ruho, a neki i u narodnim nošnjama, u tradicionalnim fustanelama, sa naramljenim fišeklijama i kuburama, kao da su pozvani u rat. Da se vidi koji su to junaci i na koga može da računa komandant. Mislili su o tome i najumniji, ali nikako da doume šta će Senegalcima puške na gotovs?! Samo su im oni kvarili račune u mislima...
Komandant Mortje, sam, bez ijednog od svojih pomoćnika, zastade na uzvišenju ispred džamije. Seneglaski strelci se približiše za još nekoliko koraka. Suziše obruč. Prisutni begovi, zastali u prvi red, posegoše za kuburama. Senegalski strelci repetiraše puške, spremni da pucaju. Veliki strah obuze sve. I junake i strašljivce. A, uostalom, mnogo junaka i ne beše.
Begovi skinuše ruke sa kubura. Svi pogledi behu upućeni prema komandantu. Očekivahu da on presudi. A on je bio odeven u svoju svečanu, plavu majorsku uniformu, sa žutim epoletama i naređanim ordenjem na grudima. Svi kao da ostadoše bez daha, pre nego što će čuti reči komandantove:
- Poštovani građani. Sigurno se pitate zašto smo se okupili ispred džamije, nedaleko ispod samog manastira Sveti Naum, u ovom božjem prostoru, skupa sa mojim senegalskim strelcima.
Čuli su se razni zvuci. Nije se mogao razabrati njihov sadržaj. Najglasniji beše beg u fustaneli i puškom manliherkom:
- Sigurno smo pozvani zbog nekog dobra!
- Zavisi od vas da li će biti zbog dobra – odgovori komandant.
Čuli su se i drugi uzvici. Neki od njih uznemirujući, drugi smirujući. Beg u fustaneli dobaci begu kraj sebe koji je nosi kuburu zadenutu o pojas:
- Komandant će, sigurno, deliti medalje, kao što su to radili i prethodni put njegovi prethodnici i na ovom mestu. Kad dele medalje uvek nose svečane uniforme!
- A šta će im onda ovi Senegalci, sa uperenim puškama prema nama.
- Eh, samo Allah to zna! – reče beg u fustaneli.
Kako se utiša žagor ljudi i poče da se oseća još silnije iščekivanje, komandant, obuhvatajući sve njih pogledom, mirnim glasom produži:
- Okupio sam vas, ne slučajno, pred ovim mestom da bi nam i Bog bio svedok. Okupio sam vas, ne da vam sudim, već da vas upozorim, sve vas, na jedno malo zlo koje može da postane veliko i preko kog ja, kao komandant ove zone, ne mogu da pređem.
Ponovo se čuo žamor. Neizvesnost je kulminirala.
- Ovo ne sluti na dobro - tiho izusti najstariji beg, a ruka mu se nesvesno nađe na kuburi.
Komandant Mortje produži da održava neizvesnost. Najposle, iz svoje vojne tašne koju je stalno nosio sa sobom, izvuče jedan poveći, debeli koverat. Oči svih prisutnih behu uperene u koverat.
Komandant ga otvori i iz njega izvuče dva lista. Potom glasno prozva:
- Beg J. K. da li je tu?
Prozvani beg koji je do malopre govorio da su pozvani zbog nekog dobra, reče kao u šali:
- Ovde sam, ovde, ceo sam ovde!
Beg, koliko je mogao da se seti u tom trenutku, nikome nije pomišljao ništa loše, a ne daj bože da je takvo nešto i uradio. Sigurno je da su ga prozvali zbog dobra. Ali pomisli u magnovenju, neko posebno dobro za isticanje nije ni napravio. Bio je nekad u hasmi sa svojima i sa daljnjima, ali hasma je mirovala. Pa, na kraju krajeva, i nema od čega da se plaši. Ako nema odlikovanje, barem će imati neku pohvalu.
Komandant Mortje uze drugi list i poviče:
- A D. K. je li ovde?
- Ovde sam komandante, ovde sam! – oglasi se prozvani.
- Sada, obojica izađite dva koraka napred!
Prozvani, začuđeno se pogledaše između sebe, i napraviše po dva koraka napred.
Komandant, pošto ih je dobro odmerio, gledajući čas u jednog čas u drugog u oči, reče im:
- Vi ste bliski, zar niste rođaci? Nosite isto prezime.
- Da, tako je. Deca smo od dva brata.
- Mnogo ste blizak rod, - komentariše komandant. – Sigurno između sebe imate dobre odnose.
- Razume se, komandante. Rod je rod. Krv ne može da bude voda – reče D. K.
- Zar možete u to da sumnjate – dopuni J. K.
- Ne, ne. Samo pitam da nemate neku naslednu porodičnu nesaglasnost?!
- Ne znam i ne želim da se mešam u vaše porodične odnose. Samo pitam. Mi smo ovde, uostalom, zbog rata.
- Šta vam pada na pamet, komandante! Naši porodični odnosi su svetinja! – takoreći istovremeno reagovaše obojica begova, rođaci.
Komandant Mortje pogleda u listove i, pre nego što će produžiti sa čitanjem, reče:
- Gospodine J. K. vaš prvi bratučed D. K. piše nam da vi špijunirate kod Bugara. Evo, pročitaću vam šta piše u njegovom pismu.
Bratučedi se izbezumljeno pogledaše jedan u drugog. Uhvatiše se za kubure. Streljački vod senegalskih strelaca opali mecima u vazduh, kao znak upozorenja.
Komandant produži da govori:
- Smirite se, smirite se! I vi J. K niste bez krivice. Pišete nam da vaš bratučed D. K. špijunira kod Srba!
- Nije istina, nije istina! – pokušavaju bratučedi da se izvuku.
Žamor postajaše sve jači.
Najstariji beg, rezignirano, dobaci:
- Sramota! Prokleto da vam je majčino mleko! Brat brata špijunira! Gde se to čulo i videlo?!
- Sramota,! Ovo je neviđeno - uzviknuše mnogi od njih.
Komandant Mortje, vadeći novi list iz koverte, produži:
- Tišina, molim vas! Svi vi ovde pozvani, slali ste beleškice. Svi ste špijuni.
Zavlada muk.
Niko ništa da dobaci.
Komandant Mortje produži da proziva autore drugih beležaka.
Otkriše se nezamislive stvari. Bližnji, susedi, prijatelji, svi su se između sebe špijunirali, Mnogima se nastanio pakao u duši. Pelin u ustima. Svako je čekao red da čuje svoje ime.
Komandant Mortje beše otvorio veliku Pandorinu kutiju grada u kojoj su se, vekovima, slagale mnoge omraze, zavist, netrpljivost...
Čim bi nekome pročitao sadržaj iz lista, taj je ostajao prikovan za svoje mesto, Oseća se osuđenim i prezrenim. Nije imao snage da se protivi, a još manje da se suprotstavlja. Brzo se izgubila i lažna solidarnost koja se, do tada, pokazivala izlivima prenaglašene ljubaznosti, srdačnosti. Maske behu pale. Gomila ljudi beše ponižena, umrtvljena...
Komandant Mortje sačuva hladnokrvnost. On je osetio psihozu u kojoj su se našli ljudi. Verovao je, silno je verovao, da će, posle ovoga, uslediti katarza, oslobađanje od velikog zla. Ali niko nije znao niti je mogao da pretpostavlja pravu nameru komandanta. Bilo je svakojakih pretpostavki. Neki su se sećali sličnih slučajeva špijuniranja koji su bili kažnjavani, od francuske vojske, čak i smrtnom kaznom. Svež je bio primer junaka Temistokla Gremenjia koga je, zbog lažne dostave, vojni francuski sud osudio na smrt. A drugi su bili poslati na doživotnu robiju čak i u zloglasnim kazamatima prekookeanske francuske kolonije Gvajana.
Senegalski strelci, s puškama na gotovs, očekivali su rasplet.
Svi su se pitali šta će preuzeti komandant! A njemu, u ovim trenucima, nimalo nije bilo lako. On je bio svestan da će se naći u jednoj od najtežih situacija, možda čak i u presudnoj bici u Malom ratu, protiv onog Velikog. Bio je svestan da nije lako da se ona dobije. Ali on krenu na sve ili ništa. Mali rat se ne dobija pucanjem iz pušaka i topova. Ovo je bilo pucanje u duše. Za komandanta Mortjea beše presudno da završi pucanjem u cilj. U suprotnom, moglo je da nastupi veliko nezaustavljivo krvoproliće...
Komandant Mortje naredi senegalskim strelcima da spuste puške. Među prisutnima nastade vidljivo olakšanje. No, ipak, niko se nije osmeljavao da kaže ni reč, uključujući i one najhrabrije.
Komandant Mortje vrati listove, sa sve kovertom, u tašnu. Svi su nestrpljivo očekivali njegove reči. On nije čekao mnogo, već se oglasi:
- Sad ste svi dobili odgovor na dopise koje ste mi slali tajno. Odgovorili ste jedni drugima.
Pozivam vas, od danas, da prestanete da špijunirate jedni druge, U suprotnom, a ukoliko i dobijem nove dopise, ovi senegalski strelci napraviće od vas prah i pepeo. Ovog puta neka bude oprošteno svima...
Ljudi su i dalje stajali kao skamenjeni na svojim mestima. Niko se nije usuđivao da napravi prvi korak.
Senegalski vojnici počeše da se povlače putem koji je vodi prema jezeru, a komandant ostade još nekoliko trenutaka na istom mestu. Svi pogledi bili su upućeni prema njemu. Ljudi nisu želeli da pogledaju jedni druge, oči u oči.
Komandant, na kraju, poruči:
- Još bih nešto hteo da poručim, pre odlaska. Ostaćete zauvek usamljeni i prokleti na ovoj zemlji, daleko od Evrope, ukoliko konačno, u vas i oko sebe, ne pobedite hasmu.
Tako kaza komandant Mortje i ode.
Odlazio je kao sa najtežeg ratišta Velikog rata. Nije bio siguran u njegov ishod. Nije bio siguran ni da li je napravio presudni korak. Hteo je da razume i spasi ove ljude tako što će oni , suočavajući ih sa realnošću, dopreti do vlastitog dna da bi lakše našli izlaz sa dna balkanskog prokletstva...

(Fragment iz istoimene proze „Ljubav generala“)

*Hasma – turcizam, upotrebljava se u značenju porodičnih sukoba, svađa, netrpljivosti, omraze; dušmanstvo

Languages

Luan Starova

Ljubav generala

Sarajevske Sveske br. 43-44