Marija Rakić Mimica

Kurbetina

Sarajevske Sveske br. 43-44

− Jebo te da te jebo, glupa tako! − kaže Jakiša malom Šimi uvik kad glavom viri ispod broda i nešto skrivi.

Mali Šime, sin krezube Kate Jakišine, uvik radi nešto oko broda. Nije baš bistar, ali je zato brz ka zec. Ima „dvi mame i dva ćaću“, tako kaže.
Kata Jakišina udavala se dva puta. Prvog muža Antu Drinina odnija je đava dok je tuka more na šest miseci. Bila je plavija, mršavija i mlađa. Jakiša je doša u pravo vrime, naša Katu jadnu, samu i skrušenu.

Malo misto u Dalmaciji sada liti smrdi na skupe francuske parfeme umisto na ružmarin i paradižot. Zimi je pusto i otužno. Čamci se ne gingolaju, žene ne peku kruv ispod peke, riba stiže iz samoposluga, a dica ne znaju za crnu Maricu je'n, dva, tri.

Mali Šime često pere brod. Skida rđu s dna, grebe, šuška i svaki put se posvađa s ćaćom. Ne sluša nikad, pička mu materina. Uvik triba dva puta sve reć. Nikad i isplove skupa. Onda se ćaća opet dere, triba čuvat parangal da se ne zagropa, slagat udice na prava mista i vratit obe kalume doma. Vrate se doma znojni i crvenih obraza.

Šimin pravi ćaća, Ante Drinin, dođe svako po godine s broda i dovede drugu ženu. Traži da je zove materom pa se malom uvik zacrvene uši kad se priprema zovnit. Dobra, poštena, donese slatkiš, a otamo zove kad god uzmogne. Ćaća uvik donese robe, slatkiš i kalendar s ribama. Nemaš mu šta reć.

Mali Šime ima brata, Matu Jakišina. Kaže ćaća da on slabo razumi, retardiran je i jedva izvuče lignju iz mora. Uvik sidi u kutu broda da ne smeta ćaći i Šimi starijem. Jednom je skoro upa s broda u more. Nije jadan moga održat ravnotežu pa je zva ćaću i stenja upomoć:
─ Ćale, pomozi mi, molin te!
─ Odnja te đava nesposobna!

Šimina sestra Mare udala se mlada. Krasan čovik, pošten i srčan. Brine o njoj i dici, vozi moderan auto, radi sa strujom, zna skuvat i prošetat dicu kad ustriba. Mare Jakišina nije uvik bila sritna. U ranoj mladosti ludo se i nesritno zaljubila. U Srbina, jeba joj bog mater. Jovica je bija plavook, koštunjav, plavih očiju i smija se uvik da mu se zubi vide, ali džaba mu je bilo. Iz krivog je grada. Ćaća je pinija, mlatija, čupa kose i koprca se dok nije iščupa iz Mare zadnji bokun strasti. Slušat ćeš me dok si pod mojim krovom, gospe mi.

U malom mistu bura hara ki zmaj, riga vatru, lomi stabla i potira sve u kuću. Kamenih kuća sve je manje, babe narikače ne nariču više, kupus se ne sadi, a kruv je iz dućana. I more je sve mirnije, sve manje ostaje sol na koži.

Prominila su se vrimena. Gosti dolaze liti sa svih strana, ali sve se zna; tko je doša iz kojeg grada, koliko kuvera je donija i šta mu u familiji smrdi.

Ane Pivčuša i Luce Joškina su babe i znaju sve. Podne dočekaju na klupici, opali ih zvizdan pa ćakulu nastave u kući iza škura. Bude to obično u Luce, ona ima praznu kućicu gori u starom selu kraj crkve.

Rat je proša odavno, ali se zaboravit u Dalmaciji neće nikad. Srbi su se počeli kupat na ovoj plaži; plivaju, skaču, rade stoj na glavi i jedu fritule za dvanaest kuna. Ove godine dovela je nesrića i Jovicu, plavookog iz Beograda.

Jutro. Mare pere robu na balkonu. Ane i Luce ćakulaju na klupici.

─ Nego, jesi čula da se vratija nesritnik Marin?

─ Ma koji?

─ Jovica mali, đava ga ne prikinija.

─ Misusovo, dat će mu Jakiša po labrnji!

Navala krvi u Marinim obrazima, šok u očima i kratki uzdah. Mali Šime taman je proša ispod kuće i s alatom se uvuka ispod broda. Sunce je pojelo svu zemlju, ostale su samo trule rupe na suvoj zemlji. Plaža je bila puna; kamenja se nisu vidila od ljudi, dica su kričala, stariji kukali, a turisti se cerekali.

Samo je Mare šetala mistom ka duh. Negdi će ga vidit, ovo je malo misto. Pozdravit će ga
odlučno i dignuta nosa. Onako kako samo žena zna.
Šetala je mistom, noge su same grabile vrući asfalt, tilo je lebdilo iznad nje, ona je bila negdi na po puta.

Srili su se na mulu u šest i kvarat. Pogledala je na njegovu uru na desnoj ruci. Mora to znat zbog noćiju šta dolaze. Silovanje svake riči, prave i one krive, pogleda, skritanja
pogleda, pokreta live ruke, desne i pozdrava na kraju.

─ Mare, jesi to ti?

─ Jesan.

Spušten pogled ispod trepavica. Ništa od dignuta nosa.

─ Ista si ostala.

─ Fala ti.

Njezin livi obraz pokraj njegovog desnog, ruke koje vataju poput hobotnice. Marina srića obojila je cilo tilo, uši su postale boje krvi. Sedam minutra sriće i trkom natrag u život.

Jakiši nije tribalo dugo, Luce i Ane nadmašile su same sebe. Pronaša je Maru u sobi kako siluje mislima misli. Gurnija je s kreveta, vuka za kosu, šamara obraze još crvene od mula. Udarac u kičmu desnom nogom. Jedan, drugi, treći. Morala je mučat dok joj je debelim prstima greba po koži. Kriča, urla, psova boga, gospu, materinu i sv. Antu. Čulo se daleko, prava predstava bila je prid kućom.

─ Nije ti bilo dosta onda, kurbetino prokleta!

Mali Šime povirija je cilim tilom ispod broda s najvećim očima na svitu.