Mirt Komel

KULTURA I NACIONALIZAM

Sarajevske Sveske br. 27/28

Šta je mainstream, cool i šta je in s jedne, a šta je underground, alter i out s druge strane menja se, naravno, s obzirom na okolnosti, kulturu i političku situaciju. Doduše, klasična književnost je, na primer, ostala neprikosnovena kao i nekad, međutim, s obzirom da se broj stanovništva koje čita povećao ona danas uživa visok društveni ugled, ali je proporcionalno tome manje čitana i za same književnike mnogo manje korišćena kao merilo za to šta je dobro i lepo. Međutim, kao što se za klasike (slikarske, vajarske, književne, filozofske) može reći da su »večni«, u smislu da dostižu standarde koji prevazilaze prostorna, vremenska, jezička i druga ograničenja, tako se za neke celokupne segmente umetnosti može reći da će, bez obzira na vremenske ili prostorne koordinate, uvek na neki način ostati na rubu.
Jedan od najočiglednijih primera svakako je gejevsko-lezbejska scena, koja je bila u prilično lošoj situaciji kako u vreme Jugoslavije, tako i u danas na istom prostoru. U Izraelu su se u proleće 2005. godine okupili skoro svi vrhovni predstavnici konkurentnih monoteističkih religija (jevrejski, katolički, pravoslavni i muslimanski), ne bi li, uprkos svim razlikama zbog kojih izbijaju čak i ratovi, zajedno ustali protiv parade ponosa koja je uskoro trebalo da se održi u Tel Avivu. Sličan jedinstveni, homogeni front možemo da vidimo kako i danas deluje na prostoru bivše Jugoslavije. Uprkos svim razlikama kada je u pitanju nacionalna i verska pripadnost u ime kojih je u minulim balkanskim ratovima proliveno toliko krvi, većina pripadnika nacionalnih i religijskih, prilično homogenih grupa u svim državama na području Balkana, jedinstveni su u mišljenju da GLBT-scena nema šta da traži u novonastalim kulturama. Iako je moguće reći da se položaj gejeva i lezbijki, na primer, u Sloveniji nakon sticanja nezavisnosti poboljšao i da uspesi kakve na književnom području postiže, na primer, Suzana Tratnik, najizrazitija predstavnica pisaca tog, u Slovniji nažalost, još uvek pretežno marginalizovanog žanra, ne bi bili mogući u nekom drugom vremenu i prostoru, u post-jugoslovenskoj situaciji smo svedoci novog, ranije neviđenog razmaha diskriminacije GLBT-scene, ovog puta, od devedesetih pa nadalje preobučene u procvat nacionalizama.
Određene stvari se, uprkos svemu, ipak menjaju: u staroj Jugoslaviji je, recimo, srpskohrvatski jezik bio zvanični jezik zajedničke federativne republike (zbog čega ga, s obzirom na postojeća dva nacionalizma radije zovem »jugoslovenski jezik«), a danas je, barem u Sloveniji, postao »niži«, ulični jezik kojim se sporazumevaju još samo »čefuri«, odnosno doseljenici iz bivših jugoslovenskih republika. Tonči Kuzmanić je u svojoj studiji o netoleranciji u Sloveniji »Bitja s pol strešice« (»Bića sa pola kvačice«), objavljenoj devedesetih godina u Mirovnom institutu u Ljubljani pokazao kako je u nezavisnoj Sloveniji, zajedno sa visokoparnom retorikom o »demokratiji«, »slobodi« i »jednakosti«, otpočeo nedvosmislen proces diskriminacije i marginalizacije čitavog jednog dela stanovništva koji je obeležen zajedničkom oznakom »čefur«. Naravno, taj izraz je postojao i ranije (etimološki gledano, ta reč vodi poreklo od izraza »čefut«, koji je još pre Drugog svetskog rata najpre služio za označavanje Jevreja), međutim, u situaciji koja je nastupila posle osamostaljenja on u Sloveniji označava sve one koji nisu Slovenci, sve »ne-Slovence« koje nacionalno-centristički orijentisan Slovenac prepoznaje pre svega po tome što su to »bića sa mekim ć«. Ono što su romani Clockwork-Orange i Trainspotting učinili za stanovništvo sa engleskog govornog područja, to je M. Mazzini (učinio za slovenačko govorno područje: u inače etabliran, čist književni jezik uneo je govor ulice, koji mnogo adekvatnije odražava svakidašnju uličnu stvarnost u kojoj se uglavnom jednostavno upotrebljava »jugoslovenski jezik«. Bez obzira na ustaljeno mišljenje najfundamentalnijih nacionalista, naime, »jugoslovenski jezik« ne govore samo »čefuri«, već većina mlađe i manje mlade populacije koja taj jezik najčešće kombinuje sa engleskim, koji opet, hteli to ili ne, sa razvojem kompjuterske tehnologije u okviru koje je internet samo vrh ledene gore, sve više prodire u naše živote.
Nesumnjivo, velika zasluga romana Gorana Vojnovića »Čefurji raus!« (,,Južnjaci, napolje!«) jeste ta da je dovršio projekat koji je počeo Magnifico svojim muzičkim komadom »Kdo je čefur?« (,,Ko je čefur?«), naime, da je demistifikovao i dekonotirao izraz »čefur« i učinio ga manje opasnim u rukama krajnje desničarskih nacionalista/rasista. Međutim, na ovom mestu bih želeo da razmislim o jednom drugom aspektu, naime, o njegovom izuzetnom uspehu među čitalačkom publikom, uspehu iza kojeg se verovatno skriva više nego što je to moguće prepoznati golim okom. Smatram, naime, da u vezi sa tim postoji izvestan problem, naime, problem komičnog povezanog sa netolerancijom. Još pre nego što sam znao za Gorana Vojnovića i njegovo delo sa više strana sam čuo onu poznatu poruku preko koje obično neku knjigu uzmeš u ruke izvan uobičajenog plana čitanja: »To moraš da pročitaš! Skroz je dobra, ima onoliko da se smeješ!« Slede kraći the best of citati, kao, na primer, moj najomiljeniji o mekom ć (koji citiram po sećanju): »Ti Slovenci kada ti šalju račune prezime ti promene iz ć u č, a kada čitaš crnu hroniku u novinama, to isto ć maksimalno istaknu!« I, vidiš, zaista se smeješ, čini ti se da je cela stvar inteligentno artikulisana i knjigu zaista uzimaš u ruke, pročitaš je i legne ti na dušu kao dobro mlado vino u letnje veče. Međutim, sa duhovitošću je kao i sa hegelijanskim duhom, povremeno ti se zatakne u grlu, i dok mesto koje ti smeta ne oslobodiš, ne da ti mira. Na tih nekoliko promocija knjige na kojima sam bio i na kojima je autor čitao odlomke iz romana (jednu sam vodio kao moderator), više puta nisam odobravao kada se na određenim mestima publika smejala, dok meni ti delovi uopšte nisu bili smešni, čak su bili tragično-satirični, ni izdaleka vredni smeha već pre svega razmišljanja o njima. Scena, kada se u Fužinama igra fudbal i među pripadnicima različitih naroda padaju šale, čini mi se da je emblematična: svi se zezaju istresajući jedni na račun drugih najrasističkije moguće šale, i opšti efekat koji sve to ima na čitaoca/slušaoca je, naravno, komičan. I tako dalje, iz jedne scene u drugu kroz ceo roman u kojem je, pored ostalog, najviše hvaljen bio upravo humor.
Da rezimiram u čemu mi se čini da je problem: pored demistifikacije izraza »čefur« kolateralna šteta romana »Čefurji raus!« bila je u tome da je onima koji se prepoznaju kao »etnički čisti Slovenci« omogućio legitiman rasistički podsmeh na račun »čefura«. I to upravo zato što je i sam progovorio iz pozicije »Čefura«, dok je u suštini progovorio iz pozicije »Slovenca« par excellance. Dovoljno je da pažljivo pročitamo tekst Magnificovog muzičkog komada, i dobijamo optiku kroz koju treba iznova pročitati Vojnovićev roman: »Jest sem Čefur Ti si Čefur on je Čefur mi smo Čefur vsi smo Čefur Čefurji raus.« (,,Ja sam Čefur Ti si Čefur on je Čefur svi smo Čefur Čefuri raus«) Kako se izrazi Magnifico? »Jest sem Čefur«, tim tipično slovenačkim, tačnije ljubljanskim »l'ublanskm« izgovorom i akcentom. Ukratko, ono što je Vojnovićeva najveća zasluga je istovremeno i njegov najveći problem: omogućio je »Slovencima« da se legitimno šale na račun »Čefura«, a to je mogao da učini samo tako što je progovorio iz pozicije »Čefura« (kao i Magnifico). Vojnović sa te tačke gledišta prestaje da bude »najveći Čefur« i postaje »najveći Slovenac«.
prevela sa slovenačkog: Ana Ristović