Elizabeta Šeleva

KUĆA I NELAGODA

Sarajevske Sveske br. 05

Da li još uvek postoji mesto, nazvano dom?
Da li je ikad postojalo takvo mesto ?

Amir Mufti / Ela Šohat
Slika doma i kuće nesumnjivo je jedna od najsnažnijih arhetipskih slika, bogatog, asocijativnog spektra.
Ali, ideja ovog teksta jeste da se ukaže na jednu neuobičajenu, ali teorijski i stvaralački provokativnu pojmovno/koncepcijsku re-lokaciju (prevrednovanje) kategorije Dom/domovanje, kao i na adekvatnu tipologiju nekih komplementarnih pojmova koji mogu imati izvesnu, ne baš izvesnu, značenjsku moć, a to su na primer: smeštajnost, prebivalište, domaćinstvo, preudomljenost, raseljenost, neudomljenost.
Počela bih sa premisom o domu kao neophodnom Mestu, kao prebivalištu i skloništu.
Elem, još na početku, mogu se izdvojiti dva osnovna pristupa u tumačenju doma i domovnosti: filozofski i socio-psihološki (odnosno antropološki). Prema manje razglašenom, filozofskom pristupu, dom predstavlja ontološku kategoriju, ekvivalent životu. «Način na koji si ti, i na koji sam ja, način na koji smo ljudi na zemlji, jeste domovanje«, kaže Martin Hajdeger.
Poznata pesma Koče Racina, «Tatunčo», u suštini je ispovedanje pred neizgrađenom kućom, ili, još bolje, to je poimanje celog sveta kao svoje kuće, svog Doma: «Ne mari što kuću ne izgradih, s visokim šimšir portima, kad meni je kuća ceo svet i jošte k tome bratski«. Na strani razornog iskustva bezdomnosti kod lirskog subjekta, i uprkos tome, postoji jaka emotivna i ideološka kompenzacija. Iako je bez doma, bez kuće, koju sam nije izgradio, pesnik i dalje ostaje otvoren i potentan, bez ikakve naznake da ga obespokojavaju ili proganjaju osećanja otuđenosti i besmislenosti. Ceo predat optimalnoj projekciji svoga života kao projekta, ovaj lirski subjekt utopijski je orijentisan pa stoga i rasterećen bremena neudomljenosti i neautentičnosti.
Ovde je, dakle, reč o jednoj projekciji celog sveta kao doma, koju Peter Sloterdajk naziva – uterocentričnom, a koja postojanje u svetu shvata kao sinonim domovanja. Ono što u navedenim stihovima iz pesme «Tatunčo» piše naš Racin, s druge strane, na fascinantan se način podudara sa filozofskim tezama Hajdegera o ontološkom karakteru domovanja, to jest, o domovanju u svetu, kao najopštijoj, ontološkoj kategoriji. I ukoliko, kao što to radi sam Hajdeger, jezik poistovetimo sa kućom Bića – tada kuća (dom), u svojim širim, metafizičkim konotacijama, podjednako može da obuhvati jezik, naciju ili, pak, otadžbinu kao naš dom.
Drugo, socio-psihološko stajalište, dom posmatra kao konkretan, faktički prostor, ističući njegove vitalne funkcije u odnosu na razvoj i oformljivanje ličnog identiteta. Pri tom se ukazuje da nemanje sopstvenog doma daje katastrofalne efekte na psihički integritet ljudi, budući da je narušen osnovni teritorijalni princip, princip ognjišta, u kome su teritorijalnost i identitet objedinjeni u bitan uzajamni saodnos. Nimalo slučajno, francuski teoretičar Rolan Bart osnovnu motivaciju tragičnog sudara sagledava kroz «krizu prostora«, tačnije, u insuficijentnosti jednog prostora, ali i u nepomirljivosti njegovih aktera u okvirima određenog (zajedničkog, a pretesnog za obojicu) prostora.
Znači, polazno analitička ravan, kao primarna funkcija doma, podrazumeva se kao protektivna funkcija, odnosno egzistencijalna zaštita, čiji formalni modaliteti, kao i specifični stilovi domovanja, variraju u zavisnosti od različitih kulturnih konteksta. Tako, u uslovima ubrzanog tehnološkog razvoja i intenzivirane potrošnje, danas može da se govori čak i o preudomljenju, odnosno prenaglašenoj izolaciji ljudi, zacelo predatih svojim (TV ili kompjuterskim) ekranima. S druge strane, mobilni i promenljivi životni prostor, radni odnosi i angažmani, česta putovanja i duži (privremeni) boravci u drugim prostorima, rezultiraju nomadskim utemeljenjem života i stila domovanja, koji, najpre, liče na «ugneždavanje», budući da se odvijaju u privremeno adaptiranim i samo privremeno prisvojenim staništima. S obzirom na to, nomadski pozicionirana Glorija Anzaldua, u svom programskom eseju «Granična zemlja», samu sebe upoređuje sa « kornjačom koja svoj dom nsi na leđima».
S druge strane, podvlači se i saznanje, da kuća (dom) predstavlja integralni deo lične priče, «logistički» preduslov za formiranje nečijeg ličnog identiteta, ali i uzvratno upisivanje svojih prepoznatljivih tragova preko prostora koji čovek naseljava. U tom slučaju reč je o takozvanoj ekspresivnoj funkciji doma, ili o kući-priči, koja se razlikuje od jedne do druge porodice, od jednog do drugog pojedinačnog primera (slučaja).
Jedan od poslednjih upečatljivih primera za ovakvu projekciju Kuće kao neuništive porodične arheologije predstavlja film «Drugi», u kome glumica Nikol Kidman, iako je samo priviđenje, svim silama nastoji (i uspeva) da kuća u kojoj su ona i njena porodica ranije živeli – ostane samo njihova i netaknuta od drugih. Tako, arhelogija jedne kuće, te svi predmeti sačuvani u njoj, reflektuju suštu fizionomiju jednog doma (pa se stoga, možda, o tavanima ili podrumima neke kuće kaže da su oni zapravo njena – podsvest). Otud, obezličavanje jednog doma započinje već sa naizgled praktičnim, odlučnim odbacivanjem nekih značajnih uspomena, urezanih u same predmete (na primer, pisma, lampe, pokućstvo), brisanjem prepoznatljivih, ličnih belega, odumiranja kuće i njene priče.Ta priča o domu kao obrascu porodične istorije često se sreće. Njen idilično inonirani motiv u pripovedačkoj prozi, prisutan je, u većoj meri, i u makedonskoj književnosti. Pri tom kod naratora dolazi do simptomatičnog preklapanja dva motiva – doma, i detinjstva – u novom hronotipu detinjstva koje se predstavlja kao izgubljeni raj i nepresušni stvaralački arsenal. Ovaj prilaz domu proizilazi iz temeljnog doživljavanja jedne autentične udomljenosti (poklapa se sa domovnom sebesvojstvenošću), skupa sa nizom produženih konotacija, kao što su: nepomućeno uživanje i saglasnost sa samim sobom, sa svojim poreklom, sa svojom porodicom, sa svojom prošlošću. Takvo doživljavanje, između ostalog, pretpostavlja konzervativnu lojalnost prema domu (mestu), ali može da bude i rezultat retroaktivne, najposle, projektovane idiličnosti i harmonije nad jednim konkretnim mestom (najčešće, rodnim mestom ili selom) ili razdobljem (na primer, pre ili posle rata, u mladosti i sl.).
Međutim, estetika doma nameće ili podrazumeva svojevrsnu poetiku granica. Tu otkrivamo i treću, do sada, možda najmanje poznatu no ipak delotvornu funkciju doma i domovnosti, kad se, nasuprot idiličnoj kući-priči, osvedočava jedna drugačija kuća, kuća-teskobnost. Takvo, na prvi pogled paradoksalno, doživljavanje svog doma kao neprijatne granice, prepoznajemo u metafori «tesna koža» slovenačkog pesnika Aleša Debeljaka: «Daj mi snage, doma da živim u svojoj tesnoj koži». Potaknute većim brojem uzroka, ove granice ponekad idu dotle da kod žitelja doma izazivaju trajno osećanje neudomljenosti, nelagode, nepripadnosti prostoru doma. Teoretičar Homi Baba kaže: «biti neudomljen nije isto što i biti bezdomnik« - a to osećanje neudomljenosti (unheimlich) preuzeto je iz psihoanalitičke terminologije Frojda. Kod nas unheimlich (neudomljenost) jeste, u suštini, metafora za nešto nesvesno, nešto što nikad dovoljno ne uspevamo da (spo)znamo, ali trajno ostaje nesaglasno s nama, zračeći nelagodu i uznemiravajuću otuđenost.
Fatalno iskustvo doma kao naše egzistencijalne granice na paradigmatičan način je izraženo kod velikog pripovedača Franca Kafke, u čijem se stvaralaštvu dom doživljava kao krizan, rastrojen, lud, lažan prostor, bez razlike je li reč o čoveku (Gregor Samsa iz «Metamorfoza») ili životinji (krt u priči «Jazbina»). Domovanje (boravak u domu) protkano je neskrivenim osećanjem uterofobije, nepripadnosti, otuđenosti, zarobljenosti, klaustrofobijom, čak i kad je reč o sopstvenom domu.
Kontradiktorno doživljavanje u odnosu na sopstveni dom otkrivamo i kod Glorije Anzaldue, zaklete pobornice graničnosti. Ona će u programskom eseju «Borderland» termin «homofobija» (kao strah od homoseksualnosti) iskoristiti kao bukvalno etimološku metaforu za svoj intimni, duboko usađeni strah od povratka domu. U ovom slučaju homofobija (kao strah od doma) proističe iz sasvim realne mogućnosti da se bude odbačen od strane sopstvene majke, kulture ili rase (recimo, konzervativne Čikano kulture), zbog svojih, za datu kulturu potpuno «neprihvatljivih», svojstava ili opredelenja.
Takav prilaz domu, koga karakteriše tegobnost i lična neuklopljenost ili razilaženje sa sopstvenim poreklom, ili prošlošću, tačnije, amnestički raskorak sa domom, nasuprot udomljenosti, možemo nazvati ukućenost. Pri tom, kategorija ukućenosti vezuje za sebe veći broj negativnih konotacija, pa se dom i ne doživljava kao nešto domovno, svoje, intimno, već kao klaustrofobija, neželjen pakt sa sivilom, pogrešno posađeno stablo. Tu do potpunog izražaja dolazi takozvana represivna funkcija doma. Nelagodnost u domu ima i svoju, posebno izraženu, rodovsku dimenziju. Već na nivou legende mogu se primetiti neki, motivacijski dublji, tragovi te rodovske anksioznosti. Tako u «Zidanju Skadra» biva reč o jednoj egzemplarnoj situaciji – zaziđivanju žene u građevinu, kao žrtveni zalog i magijska zaštita pri obezbeđivanju trajnosti same građevine (ili rase). Tako ceo grad postaje simbolična grobnica zakopanog (žrtvovanog) ženskog tela. Svakako, ova priča može da se tumači na različite načine i u okviru opštih, antropoloških i konkretnih, etnoloških konteksta, kakav je u ovom slučaju Balkan. Ovde bismo mogli izdvojiti jedno autentično i veoma aktuelno rodovsko senzibiliranje legende koje predlaže Branka Arsić. Po njenoj tvrdnji,
motiv uziđivanja žive žene u građevinu pre je imperativ patrijahalne kulture negoli njen ritualni iznimak. Naime, fundamentalna ekspatrijacija (isključivanje) drugosti (tuđosti) žene ovde se postavlja kao neophodan preduslov za neometano funkcionisanje u budućnosti, upravo zbog patrijarhalne ksenofobije pred drugošću.
Ova tumačenja Arsićeve nalaze se u ozvučju sa danas aktuelnom feminističkom terminologijom, gde se prostor doma imenuje i upoređuje sa izrazom «rozikavi geto». Pri tom se misli na spavaću sobu i kuhinju kao na egzemplarni ženski prostor, sa posrednim, delotvornim ograničavanjem ne samo domena koji proističu niz arhetipskog, već i aktuelnog delovanja žena. Takav je primer koji potiče iz oralne književnosti a obuhvata fantazmatske (zabranjene) prostore iz bajke. Tako bajka o Plavobradom biva izatkana iz samog tabuiranja (ograđivanja) zabranjene sobe, kao prostora koji ne samo, polazno, isključuje iz sebe, nego, u slučaju nepoštovanja, besmisleno kažnjava samo žensko prisustvo u sobi.
Protivrečno doživljavanje doma od strane žene, između ostalog, proizilazi iz takozvane cirkulacije domova. Iako, po pravilu, prećutano, nimalo nije svejedno rešavanje «zagonetke»: ko kod koga živi! Žene su te koje stupanjem u brak, po pravilu, napuštaju roditeljski dom, da bi se uselile u dom supruga, gde se očekuje njihova adekvatna (čitaj – patrijarhalna) adaptacija u novim (zatečenim) domovnim koordinatama. Pri tom, iako ona nije stvarni bezdomnik, žena tokom dužeg perioda može da iskusi nelagodno osećanje – da je zapravo «raskućena» – živeći na jednoj lažnoj adresi, dok njena duša i dalje ostaje neuseljena.
Danas, smeru koji obrazuju kategorije raskućenih, ili ljudi koji su otuđeni od svog doma (društva), porodice, priključuje se još jedna socio-kulturna grupacija – kolonizirani.
Kaže se da je baš takvo doživljavanje nedomnosti egzemplarno post-kolonijalno iskustvo i da kod koloniziranih postoji disonantnost između doma kao faktičkog prostora i doma kao čežnje. »Kolonizirani muževi naseljavaju dva mesta odjednom. Ako je to tako, koliko tada mesta naseljavaju kolonizirane žene?» - lucidno pita Franc Fanon, misleći upravo na dvojno (rodovsko i etničko) raz-domljavanje žene. Prvi put, u okviru svoje «domaće», patrijahalno zasnovane zajednice, ona je, pre svega, rodovski diskrimisana; drugi put, u okviru jedne potčinjene (kolonizatorske) kulture u kojoj treba da «igra» po pravilima svojih gospodara, ona je i dodatno etnički diskrimisana jedinka.

Dom i izbeglica – obezdomljenost

«Mi smo videli kako je naša zemlja emigrirala i otišla od nas.Nismo emigrirali mi, nego naša zemlja».

svedočenje žene iz bivše Jugoslavije

Pripadnici postkolonijalne teorije kažu da Dom i gubljenje doma predstavlja povratnu temu Moderne. Nije slučajno, s obzirom na to, što u domenu kulturne kritike, posebno u poslednjoj deceniji kasnog kapitalizma, preovlađuju upravo egzistencijalno utemeljeni pojmovi, koji se bukvalno ili metaforično odnose na dom i domovanje, kao što su egzil, dijaspora, migracija i sl.
Ovde, za potrebe ovog priloga, predlažemo sledeću tipologizaciju, koja obuhvata negativne (devijantne) modele domovnosti:
a) nepripadnost ili «neudomljenost» (unhomed) – prećutana ekspatrijacija, odnosno isključivanje i/ili proterivanje rodovske drugosti u patrijarhalnom domu, naciji, kulturi;
b) napuštanje doma (displaced) – dobrovoljno odlaženje (po pravilu na Zapad) i nužna zamena svog jezika (i nacije) nekim drugim jezikom (ili nacijom);
c) gubljenje doma ili «obezdomljenost» (homeless) – etničko čišćenje, tj. nasilno proterivanje.
Danas s pravom može da se kaže da upravo posedovanje svoje adrese – predstavlja referencu za nečije postojanje i delovanje u svetu. Kartezijansko «mislim, znači postojim» u savremenim uslovima masovnih i priodičnih, dobrovoljnih ili prinudnih, migracija – nekako neprimetno se pretvara u «imam adresu, znači – postojim». Možda je to rezultat duga jednoj odavno uspostavljenoj evropskoj praksi, tačnije, helenskoj hermeneutici varvarstva, pri čemu, zato što su «aporoi» (neuhvatljivi), neukorenjeni, neudomljeni («bez adrese») Skiti, prema optici starih Grka, kvalifikovani su, ujedno, i kao – varvari.
Obezdomljivanje Balkana postoji i danas, a najčešće je posledica ratnih dejstava i nasilja, iako se sve više, kao nadopuna, komplikuju i ukrštaju fenomeni tranzicione krize, kao što su nezaposlenost i siromaštvo.
Otud iskustva savremenih, nevoljenih «aporoia», izbeglica i raseljenih lica postaju više nego dramatična. Oni sami svedoče o tome da biti izbeglica znači biti «bez identiteta», ili, kako potresno svedoči jedna žena, raseljena iz sela Aračinovo, «nemam oči da vidim budućnost».
Ipak, najveću odgovornost u odnosu na gubitak i restauraciju doma, snosi žena. Za razliku od takozvanog teminalnog, rušiteljski nastrojenog muža – podrazumeva se da će žena biti ta koja će odnova pripitomiti prethodno neutralni prostor i ponovo ga pretvoriti u domovan, unoseći u njega sve neophodne simboličke (no ne i samo takve) sitnice, da bi isti praktično zaživeo. Tako ona započinje još jedan ciklus «odloženog emigriranja». Na Balkanu, iza svakog grma, kao iz zasede, vreba te istorija i zato sledećeg jutra ne znaš više u kojoj zemlji ćeš se probuditi, ali ni iz koga doma ili mesta, «još samo ovoga puta», treba da se iseliš.

Zaključak

Iako možda nesvesno aplicirano, efektno retoričko povezivanje ta dva termina (kuća i haos) u novu, paranomastičku figuru, pokazuje se i kao sasvim opravdan gest.
Danas je uobičajeno da se metafora doma (zlo)upotrebljava, s obzirom na njenu visoku manipulativnu moć.
Pri tom mislim na nekoliko aspekata:
- rodovska zloupotreba doma kao «rozikavog geta», odnosno prostora za preventivno isključivanje žene iz javnog prostora;
- ultra-nacionalistička (zlo)upotreba ovog pojma, preko militantno obojene sintagme o «vekovnom ognjištu» i tobože hitnoj potrebi za njegovom (nasilnom) odbranom;
- politička zloupotreba ili eufeminiziranost radikalnog (i nasilno proizvedenog) iskustva bezdomnosti, preko sintagme «raseljena lica», koja, u potpuno neodređenom roku, definitivno ostaju prepuštena neizvesnoj i surovoj izbegličkoj «naraciji».
Otud, za mnoge današnje ljude upitna, pripadnost domu (bilo da je reč o mestu ili poreklu), odnosno dvojnoj razdomljenosti, manje ili više ostaje da bude trajan beleg njihovih života. Ova upitna udomljenost (« niko se od njih ne oseća domovno u ovom svetu»), egzemplarno je duhovno stanje i u delima nobelovca za književnost, Vidiadura Najpola. Ali, takođe, i ženski likovi spisateljice Toni Morison stradaju zbog svoje (ne)pripadnosti domu, u kome rade i žive, stalno progonjene pitanjem: «Čija je ovo kuća?»
No i mnogi drugi ljudi u svetu, a ne samo nekoliko pokaznih funkcionalnih likova, osećaju kao da žive na lažnoj adresi. Kao da dugotrajno «povlašćeni» Sartrovim egzistencijalizmom konačno otkrivaju da «nisu» odande gde žive, jer žive negde drugde, tamo gde i ne postoje adrese.
To stanje na poseban način dotiče žene i odnosi se na njih. One, pored gubljenja i rasturanja doma, na različite (iako nekad jako sofisticirane) načine, permanentno doživljavaju realnost unutrašnjeg egzila i progonjenosti. Zbog toga i Džejn Markus, ne slučjano, podvlači: «feministička kritika je prirodan medijum i metod za istraživanje egzila».
Dom je, ipak, nešto složenije i ozbiljnije od malog, idiličnog vrta Kandida.
Dok su neki od nas (svojevoljno ili pod prinudom) pretvoreni u zarobljenike Doma, upravo tako, neki drugi ljudi ostaju trajno zaraženi herpesom beskućništva.
Za njih, dom postoji samo u domenu virtuelnog, kao nepresušna čežnja, kao važan energetski i motivacijski napon.
A možda je Dom zaista doživotni, nedovršeni, nedosegnuti, neprocenjivi projekat...
Zbog toga i završno pitanje ovog teksta dodiruje fundamentalnu dilemu: ima li naš Dom svoju adresu u realnom? Svoje jasne prostorne (ili, ako više volimo, numeričke) koordinate?
I, sasvim na kraju (samo jednom u inače beskonačnim krajevima) još jedno, na izgled, poslednje, no, za sve nas koji postojano živimo ovde, jedno duboko nelagodno pitanje: znamo li mi, sada i ovde, koja je i kakva je adresa «doma» koji se zove Makedonija?