Aleš Debeljak
KRIJUMČARI KAMENJA
Sarajevske Sveske br. 23/24
preveo sa slovenačkog: Milan Đorđević
Knjižara
Galusovo nabrežje, Ljubljana
za Mojcu Šoštarko
Blago barem tebi. Ovde je zima.U mraku još juče budan
opet sam došao da bih prelistao naslove starih knjiga,
klimave solitere, pisce mladosti i stvrdnuti med.
Vrata bez zvaničnog sata, manji pesnik bez žene
napred sa kartotekama sedi, poznajem ga još iz vremena
kad smo svi urlali verno i jednoglasno, sabrana dela
sad ovde nude za nekoliko centi, čitali smo opsednuti,
sveti Kapital. No, dobro: ne baš svi. Jedni smo zaista išli
još i u drugi pravac, u pejzaže magle i sitni kriminal,
lažna porodična stabla i pantalone koje se dole šire
kao što se šire mase hodočasnika i duše brkatih muškaraca
na carini, kad smo pokazali crveni pasoš. Blago bar
tebi, dete socijalizma, zemljo koje nema. Nedostaješ mi.
Hvala isto tako.Nije dobro, zašto to misliš? Ovde je zima.
Imam teškoće sa jetrom i fizičkom vežbom, spakujem se u staklu,
volim ludake da brijem a to što se broji, znala si i znaš samo ti.
Ispod kestena
Ušće Gradiščice i Ljubljanice
za Davida Albaharija
Dođi sa mnom, napolje, pod kestene, koji se opet osipaju,
prijatelju iz mladosti, šta prijatelj, pesnički heroj
koji me ćutanjem učio kako na primeran način da govorim,
od stola ustane, sitan i mršav kao hrt, i prati me,
prvi put nije obrnuto, bez vidnog napora i precizno,
jednostavno i jasno kao proza koju piše. To je ušće,
odmah iza prvog ugla, tu glavna reka krotko pije
iz pritoke i samo povremeno širi korito, uhvaćeno
između salate, barova za ranu kafu, golubova i nostalgije
za udaljenim Dunavom. I nema tvrđave, niti parka koji čuva
granicu u bivšem gradu, juče, prekjuče, neumoljivo ovde,
a već skoro nestalu, kao plavičasti stubić nad zgarištem
iz zemlje koja se podiže iz zajedničke cigarete. Dodajemo je
jedan drugom u krugu, ako je to krug, polarna mećava nove
domovine, kamene planine i sive kasarne, šumeće
lišće i prisilno buđenje: nema me, nikad me nije bilo.
Žena koje nema
Hommage Ivi Andriću
Žao mi je da nisi duže ostala, vršak sija u mraku.
Pa i druga koje poznajem po izgledu, jave se,
otpisana, ne zaboravljena sećanja i pucketanja u peći,
kunem se, gorelo je u metalnoj furunici kojoj je potrebna
hrana, ugalj i cepanice dremaju u podrumu, trening
nije bio u skladu sa odmorom kao što smo zamislili,
mada pre buktanja ne osećam nikakvu stravu,
pre nešto slično promeni, iz dana u dan,
kunem se, bila je duga pauza za bratstvo i jedinstvo
i prvomajska vatra, ko si i čija si, zašto tvoje
reči zvuče iskreno, kad su najmanje istinite,
oblici narandžastih eksplozija bi zaslužili pažnju,
koju svaki razvijeni narod posvećuje svojim mudracima,
novi stilovi čitanja i obećanja, prelomljeni kao skokovi
preko plamena, udahneš dim i izdahneš tamu, mesec
pažljivih razgovora: žao mi je što nisi duže ostala.
Savet mladom pesniku
Pre no pustimo da smo uhvaćeni kao cvileći psi,
ispred baraka koje su napustili vlasnici,
glođući strah od nepoznatih topova,
podzemni tuneli na slobodnu zemlju.
Pre nego dopustimo da nas negiraju kao proroke,
vesti o pravima životinja i biljaka su prečuli
i kamenje su prevideli, radije su pevali jednostavne
i upozoravajuće propovedi o sanjarima.
Pre nego što pustimo da se osramotimo kao trgovci,
odveli su dečake i starice iz prodanih kuća,
za šta ne treba dovoljno, ako mene pitaš,
samo pokvaren karakter i dah sipe koja beži.
Pre nego što pustimo da se potopimo kao admirali,
izgubili su kompas i porodičnu srebrninu,
voleo bih da kažem i ovo:do središta svih stvari
dođe samo onaj ko ne vlada, nego služi.
Turski restoran
Jilmiz Han, Karlovška ulica, Ljubljana
Ispod dremajuće nadstrešnice, između zdepaste tvrđave
i prometne ulice sedi šanker, veliki od svetlosti
i savijenih nogu, nisko pri tlu sa raširenim
naručjem poziva; ka meni, ka meni, dosta je turskog
meda. Dođem i pomešam se sa ljudima, svaki
od njih ima ljubav, a ja sam ušao bez para.
Je li dakle čudno ako se osvrćem preko ramena?
Iz tuđe čaše srčem, a pijem iz zajedničke slavine.
Najpre polako, a onda do dna. Voleo bih da razgovaram,
ali navika je prejaka: uzmem knjigu u ruke i neko vreme
čitam mrtve žene, sebi u bradu. Voleo bih da zadržim
očaj, deluje lošije. Još jače moram da izoštrim pogled
da bih znao da slegnem ljubaznim ramenima
kad je kelner kliznuo u mene, obrijan je glatko i obraz
zaklanja, izašao je iz predstave matinea. Sedišta,
tamno platno, prozirna duša i mnogo male drame.
Balkanski most
za Igora Štiksa
Drugi prave za sebe mape zvezda, nas dvojica gledamo dole,
u poverljivu vodu, i dugo šapućemo o mirisnim zrnima
i skrivalištima, lošim i manje lošim vremenima, vrtoglavo
te pogodi kao trudnicu koja ne donosi, ako previše
u sebe povuče slike. Množe se sa peskom na obali
svakoga grada gde te vuče nejasno obećanje,
građa za roman, tužni kućepazitelj, svetlost ispod vrata.
Pojma nemam ko juče u susedstvu modnih likova
koji su tvoje društvo iz nužde i radoznalosti, ko zaista zna
da u svakoj slučajnosti počiva ključ, ko sa tobom sedi
i ko vidi to što vidiš ti: penu oko usta koja prati
propale studente u snu, razrovane ulice, trg streljanih
talaca, kobile žalosno ržu i vrše samoubistva,
vidiš novu kožu i novi kontinent, vidiš stranu u knjizi
koju ćeš napisati, vidiš bare na pločniku Čikaga
i Pariza, vidiš znak samoće i mnogo čitalaca.
Juče kuća, danas ništa
Prule, Ljubljana
Mimo kuće sa jednim prozorom idem, polaganim ritmom
bez sinkopa. Idem, idem, zastanem: iz ogromnog stakla
pozove me i zadrži mračna pega, široka poput kišobrana.
U davnoj poljskoj priči čitao sam o njemu. Oklevam,
ližem nokte, gledam i odmeravam mogućnosti: dobra meta,
ako ne za kamen, koga bacim, onda za moje sletanje.
Privremen će biti, već vidim, ali sa time se rado mirim. Važno
da uđem unutra i složim padobran, mrvice oduvam
i zapalim vatru svojom kosom. Lična žrtva i
zajednička sigurnost. Zaista peče, ali nisam protiv, baš ništa
mi ne smeta. Peklo je tada u sobi, skoro već salonu,
gospođa srednjih godina koja je u Londonu studirala
sviranje klavira, delila nam je engleske melodije,
nepravilne glagole i šamari su odzvanjali dugo,
još zvone u glavi, odjekuju i kao dim se gube
dok mimo kuće idem, sporim ritmom bez sinkopa.
Praznici
Kuća Planinskog saveza Slovenije, Dvoržakova ulica, Ljubljana
za Igora Štrukla
Počinju praznici, listanje kataloga sa planinskim izletima,
domaća hrana u kolibama i livadama na rebrima Golice.
Počinju praznici, sa pogledima, uperenim u ništa, što ne bih
video sa ovog mesta, gde mi se sad zaustavio korak, na ivici
stepenika. Baš do dna se sagnem i osećam pomeranje
trave i potrese u mozgu, oštrina biljke je bušila
beton i rastegla se, neznano brzo, požarna merdevina
ili šta? Doseže već visoko, sad baš mnogo ne oklevam,
sa pogledom uperenim u ništa, na donji klin prenesem težinu
i penjem se gore, srećom ne baš dugo, dok ne nađem
čvrsto tlo. Napipam prozorsku policu i bacim se gore, prema licu
i smešku: moj cimer, venčani kum! Dvostruki državljanin
već dugo živi sa pogledom na kule starog Njujorka
i ljubljanske pločnike. Sećanja nose strašne posledice,
kao magični krug i dosadni rođaci, nepređeni putevi,
rad i praznici:hvala za otvoreni prozor i zajedničko vreme!
Hodač po konopcu
Za Igora Zabela (1958-2005)
Gledaj zoru i zagrljaj, gledaj pogrešnu dijagnozu, gledaj
trenje konopca, monasi su ga privezali za gromobran,
zuji rastegnut između pozlaćene kupole i kabineta,
svetlo gori u modernoj galeriji i kustos radi za nepoznate
naručioce, crta mape za umetnike koji ne žele
u domaćem bloku da ostanu, planove za lebdenje i
druga ponavljanja prvih koraka, pipke i somotske
papuče, mnogo vežbi iz strpljenja i rastućeg znanja.
Po zujećem konopcu neki od nas idu i već to je milostivo
što uopšte nešto zadržavamo u čaši a da ne polivamo,
majstori za kritiku praznih gradova i vazdušnih tokova,
pratimo sebe na ekranima u bojama isceđene mandarine,
naši stilovi ravnoteže su različiti, a opsednutost ista:
doći na drugu stranu, svesno beležiti i opet se vratiti.
Vidi kolebljivu ruku ovde i privremeno utočište tamo,
žareću svetlost istoka, katalog bez poslednjeg lista.
Džez klub
Betovenova ulica, Ljubljana
Imaš li nešto zajedničko sa čovekom? Skače sa kamena
na kamen, sa rukama u džepovima, uglednim poslom
i sa činelama u ušima. Lek za život u vremenu je
larma i negovanje odbačenih pasa.
Imaš li nešto zajedničko sa čovekom koji se nečeg
priseća, mnogo toga i ne? Poklonjena sitnina
u kapi je nagrada za narodne pesme, treba
novac uložiti pametno, možda u novi klarinet.
Imaš li nešto zajedničko sa čovekom koji sa kamena
skače na kamen, prema redovnoj predstavi i
dobro znanom klubu? Sibirski mraz popušta,
ne consolations of prijatelja. Među prodavcima magle
i dirigentima utoneš u tišinu, pucketanje
parketa i nepoznatog jezika uznemirava te i
ponekad uplaši. Imaš li nešto zajedničko sa čovekom
koji tvrdi da su topli zvuci i kamenje uvek naši?
Džems Džojs je spavao tu
Željeznička stanica, Ljubljana
Kako nastoji da vidi nazad, kroz pritvoren prozor,
kroz gustu tkaninu zavese koja tamo visi još od studentskih
dana, Venecija i carski dvorci u Beču samo klize pored,
na pola puta do škole, kako sa mukom sriče imena, natpise
na građanskim vilama i seoskim stanicama, podiže se živo
srebro, sestra smrti. O stanju stvari ne možeš da sudiš po
razbijenom staklu a otvorenim ustima nije dobro jesti sećanja,
ali bila si opasno lepa dok si se vozila na pruzi
između univerziteta i bolje sobe u naselju, sa ljubavnikom
i povratnom kartom. Sad znam da kukavica ne plete gnezda,
gostuje u tuđim gradovima: sa jednim od domorodaca
oženi se, druge daje da se prognaju na Hebride.Vraćam se
ne onako kao ti, ostajem ovde. Dakle, bilo je zasluženo, mada
van plana, kratak šok, dugo putovanje kad te nisam
više ugledao, sišla si na drugom koloseku i zeleno ostrvo
je sada tvoj novi dom, a mene si osudila na privide.
Kad dođeš iz zatvora
Povšetova ulica, Ljubljana
Kad dođeš iz zatvora, zajedno ćemo se šetati
do starih pivnica, danas su propadajuće banke,
šire se bolesti bez lekova i supermarketi,
pluća planete su pogođena, izlaz zabranjen.
Kad dođeš iz zatvora, pobednice moja sa divnom
beretkom, inače sasvim gola, zajedno ćemo se sunčati
na prostranim dvorištima gde leže gušteri, svetlo
zeleni kao dečja vremena, travnjak ispod porodilišta,
vodeni čovek i Soča kod izvora. Neko, ne ja,
u ovom trenutku požuri i podigne glas baritona,
kako je baš sad vreme da predaš borbu, rečiti stisak
dlana, izbrisanu tetovažu i druge lake stvari.
Veliki kao brdo neko se, ne ja, do vrata probije
i napusti pijano društvo, od spolja sluša vesti,
da potom ne bude osuđen na tišinu, ravnodušno
javno mnenje i ptičji grip kad dođeš iz zatvora.
Raznosač novina
Spustio sam se kroz otvor svetlosti, neki su
smatrali da je mrak i išao sam peške do grada, dobro ga
znam, imao sam teške džepove i naletao
je mokar sneg: čekali su me snopovi novina.
Hitna stvar: ko voli, rizikuje mnogo oblika
čuđenja. Listovi šušte, gore naslovi
i popularni komentari u gornjem levom uglu.
Vesti o svađama između četiri zida
i tavanice vrve, između neba i molećivih
pogleda. Slivaju se u reportaže o gladi i
crnu hroniku, umrlice za švercere fantazije
i poglavlja o govoru cveća iz sna, možda
lale, lavanda najverovatnije ne. Bos idem u tuđoj
zimi, ništa ne pomaže dobro, bos zloupotrebljavam
mnoge čitaoce i štamparske đavolke, vesti
zamenjujem pločastim kamenjem ostrva Pag.
Krijumčari kamenja
Deca nema zidaju gradove bez prozora i vrata,
rano ujutro, pre nego što je petao prvi put zapevao.
Onaj ko ima naočare, briše ih, onaj ko sebi protrlja
začuđene oči, plen je nesanice. Dok još gore
samo sveće, vreme je za duge krijumčarske puteve,
preseljenje na drugu stranu ogledala i meke, tople
poverljivosti. Nežna ruka na trbuhu ne miruje,
već je moguće da zabranjeni plod najbrže
istruli, ali nešto jedva podnošljivo živi
u načinu kako gradske ulice svejedno dišu,
mada kuće menjaju svoj raspored svake
noći: cigle se pomeraju u sećanju.
Rano ujutro, pre nego što je iz igre ispao
poslednji budući pravnik, ostali smo sa jednom
nogom u prošlosti: ćutljivi prenosioci kamenja,
zidamo palate tamo gde je svojevremeno bio travnjak.
Once upon time in America
Bioskop Komuna, Cankarjeva ulica, Ljubljana
Isti drhtaj sa obe strane kože, isto blago razodevanje:
nigde toliko zvezda kao u razbijenom prozoru domaće kuće,
nigde toliko načina da čovek sa lakoćom odloži rimu
u planeti mraka i pepeljari, nigde toliko prijatelja
koji ćute o potrebi, vernih kao sidro na privremenom
radu u dubini.Volim da se ovde javljam, primerno najavljen,
mada žalosno kratko, premalo za pravi bluz ali volim
malo da sedim.Volim da ležim, da budem precizan, gledam
stabla senki na zidu, kalendar mi smeta, ali ne žalim se,
posle umerenih obroka lenčarim, gledam iz uverenja, kako se
njišu i talasaju, virovi svetlosti, iskre i bolna leđa,
niko me ne prisiljava, sam od sebe odričem se prava na reč
i zahvalno srčem slike, još dobro, pa ležim i iz daljine,
iz blizine retko pratim kako neko drugi razdaje ono
što meni nedostaje, jednostavno čudo bez oblika i uživanje
koje nije mnogo manje jer se pretačem u ohlađene činije.
