Stela Jelinčić

KOROV JE SAMO BILJKA NA KRIVOM MJESTU

Sarajevske Sveske br. 25/26

U Beču sjedim za stolom s Amerima, Njujorčanima. Dođe konobar, naručim crno vino, Portugizac… Sve besplatno. Buteljice, mmm... Sjetim se gostiju na Motovunskom festivalu, novinara iz Srbije, Borisa i Božene, koji su isto tako rekli: „Mmm, buteljice“, i nakon večere konobara zamolili „da im sve to lepo začepi, da im se u torbi ne prolije, pa da oni to fino kući ponesu“. I onda su cuclali iz tih paketića cijelu večer. „Šteta da se baci“, rekla je Božena i gurnula čep još malo dublje u grlo. Palim pljugu, čvrsto je stišćem usnama. Zamišljam Borisa i Boženu kako trpaju ovaj crni Portugizac u torbe i smješkam se. Nikome od ovih Amera to na pamet ne bi palo. A i samo đus piju ti stanovnici najluđeg grada čuvenog po krejzi-provodima i superkul ljudima... I mašu rukama ispred face, više da se deklariraju nego što im dim smeta. E, pa jebemti – mislim si – neću ugasiti. Ja sam riba s Balkana i pušim kad mi se puši. Nisam ni ja vas odabrala za društvo, nego se dogodilo. Ameri me dekodiraju kao: sirota pobjegulja iz nekog balkanskog jata, egzotična životinjica, neprilagođena naivna Pepeljuga. Ne padne im ni na kraj pameti da u Pepeljugi vide onu koja odbija biti rokoko koka što maše ručicama ispred nosa, nego odabire da im ide uz nos, nije polijegača nego prkosnica, jahačica je, ne kobilica.
– Jesi li bila u New Yorku? – pita me David.
– Nisam. Ja sam Pepeljuga, zar me ne prepoznaješ? – kažem i izbacim dva reda europskih bijelih zuba. Vidim, ne razumije štos. Hoće da im ispričam neki vic. David kaže da mu je netko iz ex-yu jedan dobar ispričao: Negdje u bivšoj Jugi, za rata, lik se na motoru luđački vozi trgom ukrug. Gledaju ga dva vojnika. „Da ga skinemo? Što je tako sretan? Vozi ukrug i maše jednom pa drugom rukom?“ – kaže prvi vojnik. „Ma, pusti ga, samo je sretan. Vjeruje u potpisano primirje, misli da je preživio rat“, kaže drugi. „Ali, kome maše?“ – pita prvi. „Ma, nikome... Maše onako, od sreće, jer nije ih puno ostalo koji bi mu s dvije mogli odmahivati...“ Okrene se David prema meni, stavi mi ruku na rame, i kaže: „Sori“. Kaže to normalno i ne pretjerano uviđavno. To mi se dopadne. Vic im se sviđa.
I onda me pitaju kako je bilo u ratu. Jedan po jedan, svi kažu da ne znaju puno o tome, a onda šute. Šutim i ja. Onda se ponudim da im ispričam neobičnu priču o ratu koja ima još neobičniji početak. Pitam ih može li to tako. Kažu – može.
Ide uvod.
Stojim u kupaonici, gola, namještam ogledalo tako da vidim unutra. Duboko. Razdvajam sve dijelove kojima još ne znam imena. I gledam. Konačno sam dobila mengu. Konačno! Sve su je u razredu već imale, i Zrinka Mlađenović, i Zorana Begović, i Tatjana Burić... Sve... Danas konačno i ja. Dobila sam mengu, ali mi sise još nisu narasle. Razočarana, sjedim na kadi i mislim na Boga... Da je Bog dobar, kako baka kaže, ja bih sad sise sigurno imala... I svi partizani moje obitelji dobiju plus. U osnovnoj nisam imala puno prijatelja, jer u osmom sam se još s lutkama igrala. Zapravo, imala sam samo Ivu Supić... Samo smo se još Iva i ja igrale i to nitko nije smio znati. Bile su to male lutke, falš-barbike. Svaka je svoju nosila u torbi, a poslije škole bi zapalile cigarete i čitale pisma koja su lutke napisale. Njoj su pričali, ona se toga nije sjećala – a tada nismo imale tajni koje ne bi podijelile – da se voljela igrati s mravima. Mama ju je
jednom našla kako ih stavlja u micu. Gurala je mrave unutra i govorila: „Bit će im tu toplo.” Onda su je odveli doktoru da čika doktor provjeri da nije koji mrav ostao. Ona ih je samo željela sačuvati u svom uterusu. Još kao djevojčica znaš da je to jedino sigurno mjesto. Moja će sestra dobit mengu s jedanaest. Nikome to neće reći. Samo ću naći punu ladicu starih smrdljivih uložaka, marke Ona, žutih i debelih, kakve danas samo siromašni kupuju. Bilo joj je neugodno, nitko joj ništa nije objasnio. Jedva sam je nagovorila da kažemo mami. I onda je, točno s našim menstruacijama, došao rat.
– Nije li ovo neobičan uvod u priču o ratu – pitam. Oni šute.
Ide priča.
Kad je počeo rat Bane je imao dvanaest, ja četrnaest. On nije dolazio u Zagreb, a mene bi u Sinju istovarili za svake praznike. Banetova stara, Stankova sestra, moja teta, zgodna je bila. Imala jedno oko plavo drugo smeđe, a kad bih ja rekla: „Kao hasky“, ispravljali su me: „Ne, kao Bowie“. Umjetnica je htjela biti, nije išlo – nisu to takva vremena bila, znala je reći. Prerano se ona udu nekom dala... Sinjskom alkarskom... Srpskom? Nismo pojma imali, nismo pitali... Bio je to potpuno nepotreban podatak, govoriti o tome kod nas se smatralo nepristojnim, zapitkivati o tome bezobraznim... Ali ne i drugima, kad je počeo rat – sranju brat... I čudili se mi klinci što im je do toga s kim se moja teta tuca... Govorili smo: pa, svejedno… I još k tome, nama, a ne njima neugodno bilo… Jedva da smo mogli razumjeti tko su ti, za nas novi, Srbi i Hrvati... U igru rata Švaba i partizana, koja se još uvijek među djecom igrala, stali se uvlačiti neki novi junaci i antijunaci nakon što su neki stariji, oprezno, već uvukli Japance... Jednom bili Bane i ja ti Japanci, pa selotejpom zalijepili oči da nam, onako, koso stoje, smijali se ko luđaci, a tetak nas uplašio da će nam sada oči tako i ostati… pa mi odlijepili oči i navukli stare babine prozirne hulahupke na glave... da, kao, budemo Japanci, ali da ne postanemo Japanci… Uglavnom igrali se, bili slobodni i podivljali u tom nekom selu, u polju, oko jablanova koje je did posadio – svakom od nas unuka po jedan… A civilizirana bagra Baneta počela ratom gnjavit, kuću im govnima gađali, kamenjem porazbijali prozore... U zveketu stakla Banetova vriska... Pogodilo ga u glavu... Vrištali svi. „Skoro mali oko izgubija… Gospe moja, dite će mi bez oka ostat…“ Sašili mu to na hitnoj. Do Splita se čak zbog tih šest velikih šavova išlo; rekli: „Vozi u Split… Ditetu će ožiljak ostat“. Onda, žurno oni pobjegli u Beograd.
I tako, Bane i ja se nismo vidjeli dvanaest godina. Sad žuljamo masne babine uštipke i Bane mi kaže: „Najviše mi je falio hipodrom. Ovaj naš hipodrom…“ Kaže: „Poslat ću ti sliku, ti ćeš da poludiš kad je vidiš… Ti i ja, mali, na konju…“
A nekad smo tamo, u Sinju, bili popularni. Nekad se škola po Stipi, narodnom heroju i babinom bratu zvala.
– A čija si ti?
– Ja san u Marčića.
– Aj, lipo… Svoje pozdravi… Status pao začas, kao nekoj voštanoj zvijezdi otopila se slava. Onda počeo rat, pa školu rinejmali, bistu Marčićevu teta jedva spasila. Da se Stanko rodio prvi, dobio bi ime Stipe, ovako ga je dobio njegov stariji brat. Mučilo me to ponekad, to oko imena, i bilo mi je drago da moje ipak nitko u obitelji nema, da ne nosi nikakve priče, nikakva obećanja i obaveze, jer zajebano je to s balkanskim imenima – uvijek nešto znače. Znak, žig... Nije ono tvoje nego si ti njegova. Biti svoje ime ili ne biti. U njemu se rodiš, u njemu te ima ili nema, samo ono si na kraju. Kad istruneš, i kad istrunu i oni u čijim si sjećanjima, ostane samo ono, koje je ništa, riječ u kamenu. Sva sreća i didino i babino ime dobila neka druga djeca, neki drugi rođaci. Za njihova lica govorili: „A šta sliči na babu…“ ili „Vidi ga, srića, isti did… Isti“. Onda ih štipali i vukli za uši. Kao od sreće…
Bili, tada, svi mi od Marčića popularni... I, sad se, poslije rata, Bane vratio da vidi otkud je uopće otišao, jer patio je na beogradskom asfaltu, stalno imao osjećaj da su ga istjerali iz raja, roditelje optuživao da su ga oteli iz sna, i nije znao više koju kuću da domom zove, bojao se da će nešto zaboraviti, trljao onaj ožiljak što mu je od kamena ostao, trljao, a kad bi mu duh iz njega izišao, mrmljao: „Želim se vratiti doma… Želim se vratiti… negdje…“ – i sve mu se to sušilo na bradi... onda ni duh nije znao kamo da ga, dovraga, odvede... Kad se sad konačno pojavio u tom mjestu koje je u sjećanju okamenio i u željama dozivao, a toga mjesta osim u glavi više nije bilo, valjda shvatio da ni njega ondašnjeg kao ni svega ondašnjeg više nema, da on više nije on... Moraš zaboraviti da bi se sjetio i obratno, moraš voljeti da bi se razočarao i obratno... Samo koji odu, u vraćanju rastu, makar ostali ili odustali. I dok sam se grlila s Banetom, dok smo pili i pričali o tih dvanaest godina, a u njih stane puno, izbušili su mi sve četiri gume na crvenom zmaju… Ne znamo tko je. A oni koji znaju neće da kažu.
A Bane došao s konjem. „Tri godine sam ga čekao, razumeš, Sofija. Kad sam ga prvi put video, rekao sam – biće moj… A u Srbiji ti tako konje tretiraju, drže cenu toliko visoko da ne mogu da ih prodaju jer nema ko da ih kupi, a opet, skupi su jer su lepi, skupi su kad su lepi, kad su zdravi... Zato ih onda upropaste, razumeš, namerno ih upropaste… pa možeš jeftino da ih kupiš. Tako sam ga tri godine čekao…“
Bane i ja – desetljeće i kusur života prošlo, ali susret normalan – čudimo se koliko smo slični, veliki zubi, debela usta... Držali se dugo za ruke, netko rekao: „A vi se, ono, baš volite“ – mislio da smo par… Jer bilo je lako voljeti Baneta. Kako ne voljeti nekog tko je u domaćoj zadaći napisao: „Želim biti degustator kokosovog mlijeka u palminoj šumi...“ Drugarica mu spičila jedinicu… I zvala mu starce u školu jer mali, eto, imao kapitalističke zamisli… Onda, zbog jedinice ipak dobio batina, nisu starci htjeli uvodit presedane – jedinica jednako šiba, takvo je pravilo bilo... I tako ga nekako nesvjesno, pomalo odsutni od zbilje, izliječili od kapitalizma. I sad se nas dvoje zarakijali ko budale, rekli – dobra im je ta sinjska… I bilo tri ujutro, što ćemo? Idemo slijepu babu motat. Došli u kuću, probudili babu, rekli: „Hej, baba, ti spavaš…?“
– A koja ura? Di je teta?
– Podne, baba, podne je, a ti još u krevetu… Teta otrala krave na pašu… – rekli smo uglas, i na dalmatinskom. Jer znala sam dobro pričat taj sinjski. Svaku jesen kad bih se vratila u Zagreb ispravljali me u školi pa se naučila lako prešaltavat… A Stanka nervirao kaj. Branio nam da tako nakaradno govorimo. Svim narječjima sam ovladala... Govorili mi: kući pričaš drukčije s Nadom, drukčije sa Stankom, opet drukčije u školi ili pred školom… Onda, jedno ljeto, tamo kad sam već dobila mengu, neki frend iz Sinja cimnuo me da sam prava Zagrepčanka, kao, rugao mi se, i to, i ja odlučila svjesno da neću više na sinjskom nikada i odvikla se tvrdoglavo od kukumara, skalina, šporkice, kaciola, od mudanta i gaća… Namjerno i za inat... Baš shvatila da jezik nešto znači… Uvela razliku koju su sami predložili. Kad bi pitali šta mi je, što šutim, odgovorila bih: Bila sam s frendicom, kužiš… ono, kaj ja znam, slušale glazbu pa nam se zićka pokvario, ima li negdje za kupit? I tako, kajkala namjerno, naročito Stanku, iako i mene žuljalo, nije uhu pasalo odmah spočetka…
– De, dodaj mi pinjur… – kaže Stanko.
– Kaj ti je to pinjur? – pravila se glupa.
– Pa jel znaš šta je pjat?
– Niš te ne kužim, daj pričaj normalno… – kažem. Onda on poludi... I čak ustane i sam si donese... A tek da sam mu rekla: „Stanko, šizić? Ajde, ćmić?“ Bi li shvatio da to znači: hoćeš li izići i hoćemo li ići?
I tako, baba se ustala, smotali mi slijepu babu... Cijeli se tjedan dizala ona u trojku, totalno joj smrdali unutarnji sat. Kažu da slijepi to imaju. Unutarnji sat. „A koja ura?“ – stalno pitala. Onda, rekla: „Mislin da je ovo zadnji put da vas vidin, dico moja“. A nama i to bilo smiješno jer slijepa je, ništa ne može vidjeti. Samo mrak. Sjećam se, govorili su da joj oči samo u Rusiji mogu popravit, ali baba nije htjela putovat... Prepričavali kako je u Zagreb samo jednom išla. Išli autom, al babi stalno bilo loše pa hodala uz auto… Kako će onda do Rusije? Stalno mi provjeravali je li stvarno slijepa, a baba krivila glavu jer, kao, u kutu oka još neko vrijeme vidjela svjetlo. Ono, bolje vidi iz profila, ko riba… Pa pita: „Dite, koje si ti?“ Sva tri rata je preživjela… U ovom zadnjem, babinom i mom, pravila se da je pas. Žuri u sklonište, sagnuta, i maše rukom iza guzice... „Što radiš, baba, zašto držiš ruku na guzici, zašto mašeš?“ – pitali. „Nek oni iz aviona misle da san pas“, rekla. I uvijek govorila: „Dico moja, kako vas je lipo vidit“. A mi se uvijek smijali.

„Hteo sam sve legalno s tim konjem, razumeš? Tri sam ga godine čekao… Sve sam hteo normalno, ali nisu mi dali… Pitam ih: zašto? Oni odgovore: zato!
Konj bez domovnice, razumeš! Nisam mogao to da podnesem. I proučim kartu, lepo isplaniram gde ću da pređem granicu. Dođem kamionom preko Bosne do granice, izvučem Dominika iz kamiona, zajašem i pravo u šumu. I jašem tako satima, divljamo Dominiko i ja, oslobođeni, u neutralnoj zoni, kao u tamponu… Pada mrak, pevam neku pesmu, ono, ko dete kad se boji mraka... I uvuče mi se neka panika u plan... Gledam u nebo, u oblake, zvezde, mesec... Gledam u drveće, sve zeleno, boje mi se pomešale, i što sam više hteo da shvatim gde sam, to sam se više gubio... Sav sam se smorio, sve mi neke točkice pred očima, ne znam više gde je istok, gde zapad, sever, jug, sve mi se pomešalo... Ništa nisam mogao da prepoznam... Moraću ipak peške... jer i Dominiko se sav smorio... Bilo mi žao životinje, počeo je da me gleda ko krvnika, ona dva smeđa oka... ma, činilo mi se da plaču... I sjašem, jebiga, kako on sve to da shvati.... a voleo me... voleo me ko da sam njegova vrsta... ma još i više, voleo me baš ko drugara... Vidim, izgubio sam se, ne znam gde sam... Onda, počne i neki strah, više nisam mogao da pevam, samo sam Dominika grlio, vešao mu se oko vrata i tepao... I njemu i sebi: ma, sve će da bude u redu... I onda se dosetim da konj bolje od čoveka zna gde se nalazi, gde ide, da može puno bolje da se orijentiše, i pustim konja pa lepo peške za njim. Izgrebali se skroz... Ne bira on kroz koje šiblje će da prođe, a ja za njim ko izgubljeno pašče...
I zamisli, Sofija, on pronađe put. Vrati nas do granice, vrati nas tamo odakle smo krenuli... I, jebiga, šta ću sad? Sednem na konja, dođem do carinika, do te jebene rampe, sav oznojen, sav smoren, sjeban, i kažem: ‘Majstore, iz Sinja san, izgubija san se.’ Kažem mu na dalmatinskom, nisam zaboravio. Kažem: ‘Konj se uplašija, jurija, jedva san ga zaustavija… Di je Sinj?’I carinik digne rampu... Kaže: ‘Idi samo pravo, nije daleko’. Ma, nije me ni pogledao… I tako ujašem u Sinj… Teta vrištala kad me videla... Sad ću da ga prijavim na trku tu u Sinju... Nepobediv je, znam.“
Tu noć smo Bane i ja divno spavali i sanjali, kao nekad davno kad bi cijeli dan lovili skakavce, vezali ih koncem u torove, onda mjerili čiji je tor veći, večerali i poslije crtića skakavce puštali na slobodu.
Rano ujutro odemo s Dominikom na gradsku stazu u Sinju. Dođu pandurčići na motorčiću.
– Maknite tog četničkog konja da ga mi ne bi morali micat!
– Moraćeš da ga makneš sam – odbrusi Bane. Ovi gordi, kao da su na Harleyju došli, zaškripe bijedno gumama po asfaltu, krenu u četvrtoj, valjda, ako tako mali motorčić koji s Dominikovih leđa izgleda kao pijani onemoćali kurac, uopće ima četvrtu, i ulete bezobrazno na stazu, zagrebu suhu, prhku zemlju i pojure prema konju. A konj kao da se nasmijao pokaže dva reda velikih zuba, onda sagne glavu, ono, do poda, pa moćno mahne repom, potjera roj muha koje su mu se oko guzice skupljale i zagrebe prednjim kopitom. Bane mu, kao boksaču u ringu, šapće nešto na uho, vabi ga u svoju osvetu, nabrijava... I ljutiti baš kao dva jurišnika, munje im iz očiju sijevnu, sjedinjeni kao drugari, naivni kao djeca koja započinju skrivača, krenu drito na njih, na motorčić. Iz publike se čulo samo aaaaaaaahhhhhh! Pandurčići s motorčićem lijevo, a konj brzo desno, pa odmah lijevo bez upozorenja, baš da ih zaplaši... Pomislio da se žele igrati, valjda... Onda oni zaroštaju po onoj sasušenoj zemlji... Čuvar staze procjenjuje štetu... Motorčić sad udesno, a konj u treptaju oka skoči spretno ulijevo i projuri kraj njih... U vihoru im odlete pandurske kape... Jedan, otkrijemo, ćelav, a drugi kratke smeđe kose... Dominiko niz polje, preskoči neku ogradu, preskoči mali jarak, Bane ga steže nogama, on rže i doziva, poziva na dvoboj, sve žile mu se napele, popucat će, pomislim… A motorčić za njima. Mami ih Dominiko na čistinu, pa ih zavuče u polje, u trnje i strnište, baš bila pokošena pšenica, bodlje oštro vire iz zemlje... Baba se naša jednom tako sva našpranjila, onda nije htjela doktoru pa skoro od sepse umrla... Izbodu se tu i gume i panduri... Dominiku i kopitima ništa. Onda, da im ne bi bilo ni zajebancije ni odmora, opet se stušti ravno na njih, a ovi da će u rikverc, ali ne mogu, zapeli u strništu kao pauci na kaktusu, pa od straha svaki skoči s motorčića na svoju stranu, uvaljaju se još i u neko blato, a konj ih preskoči, još kopitima digne svu onu prašinu koja se samo za dobrim konjem praši, pa odjuri niz dugo polje… Ovi da će opet na motorčić, ali on se ukrug samo vrti, ne da prići ručkama... Onda jednome, prašnom, blatnom, izbodene guzice, uspije, pa hoće da ga ugasi... ali ne može… „Šta ga gasiš, budalo“, dere se drugi. „Diži ga, sjedaj i vozi...“ A ovaj hvata po zraku, bori se s motorčićem ko s podivljalim ovnom koji neće na klanje... Opet ga ovaj odbaci na strnište, opet se ovaj hvata za guzicu… „Booooliiii“, dere se. „Majku vam jebem četničku...“ A Dominiko gleda s obzora kao mudri starac s Himalaje. Već sitan na horizontu kao ptica, grabi kao mačak u čizmama, po sedam milja u koraku. I tako odjašu, Bane i on, kao Talični Tom i ono njegovo voljeno kljuse. A ja ostanem. Odvedu me na hipodrom do nekog jebenog kretena. Ovaj dolazi u vojnoj uniformi, maše mi pred facom nekim iskaznicama i govori: „Tetak ti četnik, šta sad s tim konjem paradiraš?“
Onda, prijavili nas. Skužili da konj – zvali ga četnički – papire nema… Teta platila kaznu. Od auta se oprostila.
Koji dan poslije, sjedi Bane pred štalom i vidi tog lika koji ga je ono kamenjem pozdravio, onog s početka i s kraja priče, ćelavog... Priđe lik i kaže: „Hej, Bane, pa gdje si?“ A ovaj nije znao što da mu kaže pa kao kornjača uvukao glavu u štalu i šutio… Pita mene Bane šta mislim, „jel lik normalan, jebote...“ Kažem: „Nemam pojma, ko ga jebe... Čovječe, imaš dvije države, budi što hoćeš, budi sve ili biraj, iskoristi sve što možeš i od jedne i od druge kurve, a ja ću te ionako Zemljaninom zvati…“ I ispričam mu vic o Arapinu na aerodromu.
– Name? – pita ga carinik.
– Abdul al-Rhazib – kaže Arapin.
– Sex?
– Three to five times a week.
– No, no... I mean male or female? – kaže carinik.
– Male, female, sometimes camel.
– Holy cow!
– Yes, cow, sheep, animals in general.
– But isn’t that hostile?
– Horse style, doggy style, any style!
– Oh dear!
– No, no! Deer run too fast!

Konja su mu uzeli, pohrvatili, završio negdje u tri pičke materine, u nekoj smrdljivoj štali, neki jadni turisti ga jahali... I u Zagori postao popularan taj seoski turizam… Kad bi čuo Banetov glas, propinjao se u nebesa i glasno kopitima parao zrak, hvatao oblake i rzao, dozivao... Poslije, pisao mi Bane da ga ponekad čuje… Ne znam kako da mu kažem da su ga poslije uškopili i da to više nije bio on. Ne znam kako da mu kažem da su ga onda pojeli.

Završim s pričom. Njujorčani šute.