Saša Ćirić

DOVRŠENI VAVILON

Sarajevske Sveske br. 21/22

Opet sam tamo gde živi ono što ne privlači pažnju.
Na dnu cipele.

Roman Zimski dnevnik (B92, Beograd, 1995.) Srđana Valjarevića predstavlja čitav mali multimedijalni projekat. Nalik Zebaldovom Austerlicu (August Cesarec, Zagreb, 2006.) ili, još više, Išmailu Vladimira Arsenijevića i Aleksandra Zografa (Rende, Beograd, 2005.), Zimski dnevnik kao svoj sastavni deo baštini jednako originalnu fotografiju Vesne Pavlović (nalik Zebaldu) i narativne pasaže , odnosno zapise ili iskaze, drugih ljudi („Ova knjiga ima 40 junaka i 6 počasnih gostiju.“), koje možemo smatrati Valjarevićevim pomagačima (na proznom scenariju) ili koautorima (u Išmailu su ciljani koautori zagrebački pripovedač Borivoje Radaković, zadužen za dijalekatsko i psihološko upripodobljavanje književnog lika konduktera iz Zagorja i teoretičar likovnih umetnosti Svebor Midžić, koji stručnim diskursom opisuje jedan neoavangardni performans).

Fusnotu smo završili pominjanjem smisla projekta zvanog Zimski dnevnik. Ne prepoznajemo ga u putopisnoj reportaži ili u pedantnoj hronografiji, ličnom fiksiranju trenutaka u jednom vremenu. Zapravo, u projektu je moguće izdvojiti barem tri ravni. Hotimična birana množina učesnika govori o nameri da se nadiđu ograničenja lične percepcije, evokacije i iskustva; još više, da se naprave kroki-portreti jedne generacije uz prisustvo nekih javnih ličnosti. Drugo, sinergijom različitih sudbina, utisaka, stavova i nastupa treba opipati puls prve polovine 90-ih, puls ekskluzivno intiman i socijalno opšti. Treće, izrazitom mobilnošću naratora, njegovim „izveštavanjem“ sa različitih urbanih toposa, poznatih i popularnih kao i nepoznatih i nepostojećih (nepostojećih kao reprezentativna gradska mesta, tj. mesta okupljanja, mesta od spomeničkog ili strateškog značaja), množinu perspektiva treba ugraditi u prostorni horizont, u njegovu reljefnost i relejnost. Sintezom onoga što se vidi i onoga što se oseti i pomisli, treba potvrditi „višedimenzionalnost“ recepcije (uočavanje, reagovanje, asocijacije kao munjevit put kroz vreme ili kroz uskladištene date svesti). Ipak, sve tri dimenzije projekt-knjige Srđana Valjarevića Zimski dnevnik služe jednoj svrsi, konstituisanju grada, literarnom podizanju Beograda iz krhotina dokumentarnog i svakodnevnog, ličnog i nevažnog, onog intimnog (jednog) pojedinca i intimnog u prostoru grada rasutih pojedinaca, umreženih u projektu knjige .

Kako razumeti mnoštvo urbanih toposa zbijenih na tako malom prostoru dnevničkih anotacija? Grad u nadiranju ili, naprotiv, u kompulziji, u sabijanju u sebe. Narator-šetač primećuje da je grad kojim hoda ipak mali grad budući da ga može obići pešačenjem. Njegovo pešačenje nije geometarsko ili olimpijsko, on svojim stopama dobrovoljnog samosvrhovitog hodača (walker-a ) ne premerava udaljenosti između punktova, reprezentativnih i onih bez opštije važnosti, niti simbolički povezuje krajeve, naselja, ulice, parkove, dvorišta, izloge, trgove, raskršća kraj kojih ili kojima prolazi. Njegova maršruta je sužena i subjektivna, splet prilaza i prolaza oko doma se multiplicira. Ipak, i to je deo ovog projekta-knjige, himnu gradu uronjenom u svoj vremenski odsečak savremenosti, ispisuje bezinteresni posmatrač, lišen potrebe da traga za poznatima (iako se s njima sreće), da beleži odjeke velikih političkih tema u mikro-sredinama tzv. običnih ljudi, da izdvaja karakteristične momente jednog ekonomskog i društvenog stanja. Ovaj narator-šetač se klanja trenutku, posvećen gradu spolja, gradu kao spletu pešačkih koridora. Tačka projekta je skrivena u hotimičnom širenju opsega maršrute, u kondenzovanju iskustva prizora sa udaljenih tačaka grada (to je postupak koji bi na neki način bio najbliži tehnici sitkoma Dosije X: smenjuju se snimci grada zabeleženi na različitim mestima a ispod svake slike ide natpis koliko je sati trenutno i u kom delu grada je taj prizor snimljen/gde se dešava, npr. „13. 15, u Makedonskoj ulici“).

Tamo gde je Dunav širok, pogledom se širi i čovek. (31)
Da li reka pripada gradu? Na starim litografijama, uz natpise na latinskom i nemačkom jeziku, Beograd je utvrda na „bregu za razmišljanje“, dok ispod, po reci, plovi nekoliko barki. Reka je deo grada u meri u kojoj je deo čovekove svakodnevice, ne samo kao prepreka koja je prizvala mostove i nasipe, dodao bi možda koji od aktivnih ribolovaca ili zemunskih šetača. Grad Valjarevićevog naratora nije Venecija, grad kanala, odnosno, grad kamena i vode. Voda je ispod površine grada i pripada mreži koja postaje vidljiva tek kada pukne vodovodna cev ili se izvije vlažni dim iz šahta. Pojam grada izrasta na preseku stereotipnih predstava o gradu: grad kao produkt tehnološkog progresa, asfalt i beton, staklo i čelik, buka, smog, stalne saobraćajne gužve, dinamika mnoštva; grad kao odsustvo ili destruktivno potiskivanje prirode, kao anti-priroda ili druga priroda, priroda koju stvara čovek demijurg; grad kao refleks Sodome i Gomore, sumporno mesto kvarenja i propadanja nevinosti i čestitosti, mesto pohlepe, izrabljivanja, otuđenosti, nasilja, nesigurnosti, neopozive samoće.

Čovek grada, moderni čovek, i u prirodi je okružen svojim pomagalima. Veliki čamac sa visokom kabinom i brodskim motorom, mreže, radio-aparat. Kad si zavučen u grad, među zgrade i ulice, zaboraviš kako je na reci. I koliko se u nju može buljiti, na primer, kaže Valjarevićev narator-šetač koji se obreo u čamcu, pre nego što će izgovoriti (zapisati) rečenicu koju smo istakli u pročelje našeg pasusa. Za kolekcionara prizora, vidik i tačka gledišta su od primarne važnosti. Urbana konfiguracija, lica građevina, eksterijeri i fasade, izlozi, prozori i zidovi, ruševine, prazan prostor, jednako kao ulice, trgovi i parkovi, dvorišta, prolazi, rupe i gomile zemlje, gomile šuta ili đubreta, sapinju prostor nasrćući na oko. Reka oslobađa pogled za veličinu bezljudnosti nad širokom površi vode. Nepristupna, još uvek, za graditeljske napore, ona je perceptivni predah i instrument čovekove ekstenzije; res extensa, mera duhovnog širenja. Valjarevićev narator se ne oseća „malen pod zvezdama“, metafizički krhak i prolazan u koritu broda, nad rajskom rekom čije proticanje je antikni znamen kao podsetnik prolaznosti. On udiše vazduh reke koji ga nadima i za trenutak lišava, ne teskobe gradskog pejzaža koliko zadate blizine natrpanog prostora. Ekstenzija nije ekstaza, to je predah uočavanja razlike. Nije žudnja za povratkom u predmoderni iskon ili rusoovski priziv utapanja u prirodu. Čovek sa dna cipele nema zazor od reke, niti prezir prema prirodi kao takvoj . Ipak, izlazak u prirodu samo je intermeco, nije redovna navika ili stalna potreba, ponajmanje je ritual nostalgičnog posvećenika.

Priroda u gradu nije samo van njega (da, reka ipak ne pripada gradu, ma koliko bila njegov sastavni deo, od kupališta, splavova, šetališta na keju do simbola grada u vidu njegovog heraldičkog štita). U Sredačkoj ulici (str. 44) narator u nekom od dvorišta vidi koren iščupan iz zemlje, visok skoro metar. Narator ističe neočekivanost prizora, retkost pojavljivanja nečega što radikalno narušava urbani krajolik, iako je događaj ni po čemu izuzetan ili znakovit. Veličina korena podseća na razmere fenomena svakodnevice koje smo izgubili iz vida. Iščupanost korena dokumentuje trenutak promene – sitna pora grada trajno se promenila gotovo naočigled šetača. Šetač je impresioniran tihom evolucijom grada: ne interesuju ga uzroci, zašto je koren iščupan, ili planovi, šta će popuniti rupu i gde će završiti koren. Skoro kao Sartrov Rokanten u Mučnini, koji oseća egzistenciju drveta kraj klupe, Valjarevićev narator oseća život kao „prekid sličnog“. Priroda nema specifičnu vrednost kao priroda, kao ono ne-ljudsko, pre-ljudsko, ugroženo ili nadmoćno i večno. Ona je ogledno dobro šetaču, ilustracija toka, prekida i promene, telo grada koje se peruta.

Grad je i negde tamo

Grad, ljudi, automobili, ulice, raskrsnice, stanovanje, život.
Amsterdam.
Beograd. Kvartovi koje poznajem. Naselje u kojem stanujem. Naselja kroz koja prolazim. Oni delovi koje dobro poznajem. To je razumljivo. Tu sam rođen. Gradovi koje sam video. Neki hoteli i ulice i stanovi.
London.
Crveni autobus broj 88. Šepards buš. Oksford cirkus. Hajd park. Ginis pivo. Aksbridž roud. Aksbridž roud, tu sam jeo šnicle i pio pivo, dvaput, i kroz prozor sam gledao tu široku ulicu, vrzmali su se crnci sa flašama u papirnim kesama, i pili su pred izlozima radnji i onda se teturali trotoarom.
To sam zapamtio, to mi je ostalo.
Magla i crnci.
Berlin. Krojcberg. I jedna prodavnica muških košulja uvučena ispod mosta nadzemne železnice. A i kolači u Jorkštrase. A i lepa Kristin Katner. A i jedan bilder koji me je častio pivom, blizu hotela „Tranzit“. I otac i sin u sobi do mene. Spavali su. A i pili smo kafu zajedno.
Prag. Vinogradska ulica. Jevrejsko groblje. Sinagoga. Maramica na glavi. Kafkina kuća. Nemački ptičar Bil. Kifle ujutru. I knedličke. Slatko vino. Crno pivo.
Obične stvari.
Odvratne stvari.
Odvratno razumljive.

(Srđan Valjarević: Ljudi za stolom, Skver, 2004 /prvo izdanje, B92, 1994/, str. 28-29)

U ovoj ranoj noveli Srđana Valjarevića u jednom pabu u Holandiji razgovaraju dvojica naših emigranata, vagabunda i secikesa. Dijaloški delovi teksta garnirani su tekstom one vrste i onog grafičkog izgleda koji smo naveli, tekstom u kurzivu i u prvom licu jednine, neretko sastavljenom od proze koja se neprimetno preobražava u poeziju. Nije izvesno (iako nije nemoguće) poistovetiti ovaj usamljeni i lutajući ja-glas sa jednim od likova za kafanskim stolom. Nenametljivo i bez eksperimentalnih pretenzija, i ova novela sadrži višeglasje. Ja-glas je glas za sebe, introvertni, introspektivni iako nerefleksivni, dok su dva „ja“ u dijalogu, ja-za-druge; što je očekivana podela koja odgovara verovatnoj psihologiji komunikacije (dnevnička naspram dijaloške/polemičke forme). U pojedinim trenucima ja-za-druge dodirne sentiment ja-glasa za sebe, bez elaboracije, patetike ili poente koja bi imala ulogu kompozicionog finala tog dijaloškog odeljka novele.

U navedenom odlomku pominje se više gradova: Amsterdam, Beograd, London, Berlin, Prag. Polazna razlika ostaje i ona je nepremostiva: razlika između mesta gde si rođen (naselja kroz koja prolaziš i koja dobro poznaješ) i onih gradova „koje si video“, gde si boravio kratko ili si se zadržao nešto duže. Ipak, za naratora među ovim gradovima nema bitne razlike. U slučaju svakog grada, reč je o sintezi prizora i doživljaja. Prizor je nešto kratkotrajno, najčešće nešto obično i svakodnevno, nešto što očekuješ da ćeš naći na tom mestu i to vreme (Grad, ljudi, automobili, ulice, raskrsnice, stanovanje, život). Uslovno rečeno, nacionalne specifičnosti, etničke, klimatske, arhitektonske i jezičke, lokalni običaji (magla i crnci, imena ulica, zdanja, kuhinja, ispijanje alkohola na javnom mestu u papirnim kesama...), ne menjaju nimalo osnovnu konstrukciju grada: prizori koji se smenjuju, zapamćeni prizori koje sećanje izvodi na pozornicu svesti ili naracije, neke uobičajene homeostazičke radnje koje opšte u svakodnevnom i svačijem čine jedinstvenim i autentičnim unutar ličnog iskustva. To je svet koji nema dubinu istorijskog sećanja, iako izbor pojedinih lokaliteta ili pisaca nedvosmisleno sugeriše sud vrednosti (Kafka, sinagoga, vrsta piva ili nemačka lepotica). Identitet opaženog sveta sveden je na kratkotrajan vizualni kontakt, vlastita imena su potisnuta za račun zajedničkih imenica. Neobičnosti i odstupanja su retki, dominira puko prolaženje, kao senke na već izbledeloj pozadini stalnih kulisa.

II
Ulični ples citata*

On je momak sa zvezdarskog brda i ispod Cvetkove pijace; brdo uzanih ulica i niskih sirotinjskih kuća, bravarskih radionica i prljavih svetloplavih samoposluga, sa pivopijama na tremu; gde su fine cure retke na ulici i česti psi cunjaroši, uz drvene tarabe; gde su ljudi pogureni, sa krupnim šakama, i gde se tragedije dešavaju slučajno, kao i sve drugo, predodređeno da se dogodi baš tu, da se život unakazi; gde se, posle kiše, voda iz kućnih oluka sliva niz ulice i nosi zgužvane žute paklice jeftinih cigareta, i celofane.

(Srđan Valjarević Zimski dnevnik, Samizdat B92, 2007, str. 98
/prvo izdanje: B92, 1995/)

Nismo se srodili ovaj grad i ja. Naše eventualno srašćavanje ne garantira rađanje obostrane, bezuvjetne ljubavi, slijepe. György Konrád obožava svoj grad, a svakakve strahote s tim gradom događaju mu se stalno. U mrtvosti svoga grada on vidi vlastito umiranje. To srašćivanje s gradovima opasna je i, u krajnjem ishodu, besmislena rabota, vječita borba, tko će koga usisati, tko će koga okužiti, usmrtiti, vječiti duel, oticanje duha, trovanje, ta sljepoća, ta maloumna karnevalska odanost, ta perfidna, neravnopravna igra u kojoj, služeći se niskim udarcima, zaštićen nebom i vremenom, grad najčešće pobjeđuje. I mali gradovi pobjeđuju; jači su od ljudi. Dogodi se da umru, a još uvijek. Gradovi trebali bi biti mali unutrašnji organi koji funkcioniraju hraneći se uzajamno. Smrću jednog, odumire nekoliko drugih.

(Daša Drndić Leica format, Meandar, Zagreb, 2003, str. 34)

Špartajući lavirintom uskih, izlokanih sokaka oivičenih trošnim kućama, čiji su krovovi, uglavnom, bili u nivou moje glave, krećući se tom zonom drvenih, kamenih i žičanih ograda, iza kojih proviruju privremene građevine koje niko ne registruje, ne popisuje, niti unosi u urbanističke planove, za koje niko ne mari, koje nastaju i nestaju slobodno ili narastaju u suburbane metastaze opasujući dvorišta prosta koliko i njihovi vlasnici, isparcelisane lejama, ukrašena jeftinim biljkama zasađenim u automobilske gume, pretrpana hrpama drva ili građevinskog materijala, starim nameštajem, improvizovanim klupama ili odbačenim loncima i šerpama, hodajući unakrst iz ulice u ulicu, svestan zainteresovanih pogleda mladih, prigradskih majki koje su izlazile u trenerkama i klompama da ljuljuškaju svoje bebe na suncu, zaobilazeći bande dečaka koji su napuštali svoja dvorišta da bi se, naoružani jeftinim, starim, rashodovanim igračkama, besciljno smucali unaokolo i uzvraćajući mutave pozdrave staraca koji su šetali u papučama ozbiljni poput velikih, preistorijskih guštera, osetio sam neobičnu tugu koja se u potpunosti preusmerila ka mom jedinom preostalom prijatelju, Vanji, kada sam konačno, nakon duge šetnje, pronašao ulicu i broj s adrese nažvrljane na parčetu papira koje sam držao u ruci.

(Vladimir Arsenijević Anđela, Stubovi kulture, 1998, str. 243-244)

Kada je Dupli pošao na obračun sa bulburderskim šljamom bila su drugačija vremena – objašnjavao sam Irininom ocu Čedomiru Bojoviću. – Mangupi su, umesto pištolja, nosili noževe. Kada je Dupli pošao na obračun sa bulburderskim šljamom, brat mu je bio u zatvoru. Njegov buduću kum, moj drug Boris, je bio u vojsci. Dupli je bio sam.

(Vladimir Pištalo Milenijum u Beogradu, Narodna knjiga, 2000, str. 50)

U prvim decenijama 19. veka (...). Oko današnje Skadarske ulice i u oblasti Zelenog venca nalazile su se dve Cigan-male. Na padini iznad današnje ulice Gavrila Principa nalazilo se selo Sava mala, dok se ispod Tašmajdana nalazilo selo Palilula. Dalje od Palilule nalazile su se livade Bulbudera i istoimeni potok.

(Dubravka Stojanović Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914., Udruženje za društvenu istoriju, Beograd, 2008, str. 25-26)

(* Ovi citati imaju za cilj da dodatno osnaže problematični podnaslov ogleda „Književna istorija Zvezdare“. Naime, nijedna od analiziranih i citiranih knjiga ne odvija se niti referiše isključivo na ovu beogradsku opštinu. Ali, podnaslov ima smisla utoliko što administrativno konkretizuje odnos grad – književnost, unoseći i koju nijansu ironije u podtekst samog temata Sarajevskih svesaka. Jer, nijedan roman se ne piše da bi ilustrovao bilo šta, pa ni odnos autora prema gradu gde je radnja romana smeštena. Kao što nijedan roman nije nastao da bi se o njemu pisale književne studije i eseji.
No, roman Daše Drndić Leica format, ovde je uveden manje-više proizvoljno i on zaslužuje posebnu studiju ovog smera. Daša Drndić u romanu dosledno izvedene fragmentarne strukture, uspelo sintetizuje tri tematske ravni: književne rekonstrukcije povesti Rijeke/Fiume, dokumentovanog praćenja bolesti sifilisa i istorijata nelegalnih medicinskih eksperimenata na ljudima, i ravan vlastite biografije apatrida, nepoželjnog i suvišnog u obe najveće sredine nastale raspadom SFRJ. U takvoj sintezi i dijahronijski opisan grad natopljen je telesnom dezintegracijom koju donosi opasna bolest, obezvređenošću ljudskog života svedenog na potrošivi pokusni materijal, jezičkom i mentalnom isključivošću pripadnika zavađenih i podeljenih naroda.
Romani Vladimira Arsenijevića i Vladimira Pištala neposredno su vezani za topos, čak hronotop proze Srđana Valjarevića. Arsenijević u rečenicama koje prethode ovom citatu sam citira deo iz Zimskog dnevnika koji smo i mi citirali i stavili u pročelje ovog poglavlja. Pretpostavljam da razlog za njegovo citiranje leži kako u poetskoj snazi navedenog mesta, tako u i „faktografskoj“ tačnosti opisa naselja koje se tokom vremena nije promenilo ni malo.
Arsenijevićev roman Anđela predstavlja nastavak romana U potpalublju, koji će ga planetarno i na mah proslaviti, i predstavlja drugi deo nikad dovršene trilogije „Cloaca maxima“. Ova trilogija je ambiciozno zamišljena sa idejom da predstavi period „dezintegracije“ generacije oblikovane i odrasle 80-ih godina, koju u trenutku sazrevanja i početka formiranja porodice zatiče rat i ludilo života u zemlji u kojoj iznenada biva suspendovana svaka logika i većina pravila mirnodopskog građanskog života. Otuda teme dezerterstva, narkomanije, emigracije, porodičnih lomova, ekonomskog i emocionalnog tavorenja pojedinaca, sumraka društva.
Iako kraći, Pištalov roman Milenijum u Beogradu nije manje ambiciozan i uže zasnovan. Pisan narativom koji povremeno evocira Manifeste i egzaltaciju „Beogradske manufakture snova“ („Želeo sam da dohvatim vrhove zgrada, da se na ruke izvučem iz klanca ulice i da poljubim nebo“ (30)), Milenijum predočava sudbinsko raslojavanje unutar generacije kojoj pripada i narator. U grupi dojučerašnjih bliskih prijatelja naći će se razočarani intelektualci i ratni profiteri, opozicionari i oportunisti (među kojima su i „sponzoruše“). Pištalo ide i korak dalje pa se bavi generacijom unazad, ukazujući na provincijalno i ruralno poreklo roditelja aktuelne generacije. Povrh svega, u pripovedanje upliće istorijske događaje iz Drugog svetskog rata i poznate legende i putopisne beleške o Beogradu. Citirano mesto o Bulbuderu sasvim je od marginalnog značaja za tokove romana i sudbine glavnih likova.
Takođe, namerno sam citirao deo veoma poučne studije Dubravke Stojanović Kaldrma i asfalt, u kojoj se na temelju reprezentativne arhivske građe ruše neke ustaljene predstave iz kulturne istorije Beograda (recimo da su gledaoci bili skloni istorijskim tragedijama ili da je postojao samo jedan period dominantnog prisustva francuskih pozorišnih komada. Od osnivanja Narodnog pozorišta pa do 1914. godine sve vreme je postojala repertoarska dominacija francuskog teatra.) Navedenim citatom ukazuje se na zanimljivu urbanu pozadinu sadašnjih delova grada o kojima je pisao i Srđan Valjarević.
U narednom odeljku sledi lični doprinos „književnoj istoriji Zvezdare“ autora ovog eseja.)

II, appendix
sreda, 17. jul 2002.

LETNJI DAN
- od podne -

Tihi popodnevni sumrak na žezi što jenjava.
Umiru starci što su umesto lica nosili kancerozni cvet.
Kroz neujednačeni bruj automobila pulsira krvotok ulice.
Iza zimzelenih drvoreda golubovi lepeću
u velikom žičanom kavezu.

Tmaste sive zavese polako su zastrle
vidokrug neba.
Prostire se gluva grmljavina što najavljuje kišu.

LJudi otiru znoj sa čela zatvoreni po kućama
Prozorska krila su beznadežno uzidana u ciglu i malter.
Ona presecaju unutrašnji prostor sobe,
Vazduh je težak i slan.

Puževi spremaju svoj kućni inventar
za dalek put do kraja bašte.

LJudi sede u gaćama, škrgama love vazduh
i osluškuju kako se grmljavina približava.
Komarci su prestali da ujedaju,
prenuo se vetar.
Užurbano se plaste krošnje izletnika i pale motorna vozila.

Prognoze najavljuju kratkotrajne pljuskove.
Rashladni uređaji besprekorno rade iza spuštenih roletni.
Automobili se ne obaziru na vreme,
krvotok je neprekinut.

Pisar odlazi do frižidera
da bi sebi sipao vode u plastičnu čašu.

Radio svira,
neke će rečenice morati da budu izbačene.

II i po
Lirski intermezzo

Na kraju Knez Mihailove, kod Kalemegdana, besplatno su se delili paketi sa osnovnim namirnicama. Red se protezao do Terazija, a bio je širok toliko da je u njemu naporedo stajalo po pet osoba. (...)
Kapetan Mišina ulica vodila je uzbrdo, ka raskrsnici na vrhu prostranog brega. Kad bi se pogled usmerio ka uzvišici, moglo se videti kako bleda, rasplinuta svetlost, što je dopirala iz udaljenih kvartova, obujima grad kao mistični oreol.

(Aleksandar Bjelogrlić Temeljna opcija, Narodna knjiga, 2007, str. 102 i str. 90)

Namera ovog kratkog poglavlja je da razmotri pogled na grad koji dolazi od nekoga ko tom gradu pripada samo privremeno. Ako je neizbežna stalnost života u gradu epska gromada kontinuiteta, vremenska limitiranost je vrsta prekida i predaha, izdvojeni punktualni narativ. To je pogled iskosa nekoga ko u sebi dvoji dve perspektive: rodnog mesta, tuđeg u odnosu na grad u kojem se privremeno boravi i perspektivu života u gradu koji se postepeno upoznaje.

Priča „Prustov efekat“ Aleksandra Bjelogrlića uspešno sintetizuje čak četiri motiva ili sloja. Opšte, miris epohe (prvi citat) je kontekst; posebno je fabula organizovana na dva plana: profesionalnom (narator je saradnik časopisa za duhovne i parapsihološke fenomene) i intimnom (raskid veze, seljenje iz zajedničkog stana, odlazak iz grada i povratak u rodni grad). Na četvrti sloj upućuje naslov priče: poznati literarni motiv postaje princip organizacije priče. Olfaktivna čula (miris i ukus), pre svega čulo mirisa, prustovski su okidač za evokativni i melanholični priziv „izgubljenog vremena“. Primarno, čulo mirisa je polazni pojam za istraživački postupak – narator u učenjima pravoslavnih mislilaca i na jednom predavanju episkopa budimskog nalazi primere koji svedoče o prisustvu i teološkoj važnosti ovog čula.

Pomenuti „duh epohe“ izbija iz pora priče kao sivilo i studen grada utonulog u hiperinflaciju i beznađe u prvoj polovini 90-ih. Trg Marksa i Engelsa je preimenovan u Trg Nikole Pašića, česte su restrikcije struje, jedna zemička u pekari košta dvadesetak miliona dinara, množi se broj vidovnjaka, astrologa i magova... Tragičnom okviru opšteg siromaštva, setnoj intimnoj situaciji naratora koji okončava dugogodišnju vezu i vraća se u rodno mesto kao neko ko nije uspeo, suprotstavljena je senzibilnost nade i intelektualno okretanje metafizičkim i spiritualnim temama. Grad, koji u priči Aleksandra Bjelogrlića postoji kao okvir svakodnevice, lebdi i sam kao „bleda, rasplinuta svetlost“ koja nalik „mističnom oreolu“ obujima krovove zgrada dok se narator uspinje Kapetan Mišinom ulicom. Drugim rečima, naporedo sa istorijom i u pozadini egzistencijalnog iskustva, grad zadobija emocionalni, polureligiozni karakter sećanja. Grad je okidač za setu, on je spremište istorije i biografije, i kao kod Svetlane Velmar Janković u pričama o ulicama Dorćola, ploha za izlivanje simboličke svetlosti.

III
Posle deset godina

Knjiga Dnevnik druge zime pojavila se na samom kraju 2006. godine, „opisujući“ zimu prethodne, u precizno notifikovanom rasponu od 1. decembra 2004. do 31. marta 2005. Za ovu knjigu važi većina zaključaka kao i za Zimski dnevnik, od dnevničko-romanesknog karaktera i hibridnosti knjige do neposrednog prisustva grada u književnom tekstu. Ipak, na pozadini uočenih razlika, videćemo kako se izmenio način prezentacije ili književne konstitucije (Beo)grada.

Prva suštinska promena jeste da je nestalo projektnog nacrta, samim tim i žanrovskog hibrida knjige. Jedino što u Dnevniku druge zime odudara od apliciranja čistog modela dnevnika, u kome će se linearno smenjivati dani i njihova dela, jeste periodično umetanje pesama u prozi u doslednu strukturu dnevnika. Tih pesama ima 30 i one ukidaju ne samo proznu prirodu zapisa već i vremensku homogenost dnevnika. Pesme nas vraćaju u prethodni period kada je narator ili autor dnevnika boravio u stacionaru lečeći se od posledica alkoholizma. Ako i ovde želimo da dnevniku pripišemo „posebnu namenu“, ona bi zaista bila u tome da je Dnevnik druge zime beležnica rekonvalescenta, precizna medicinsko-psihološka ispovest o pokušaju ponovnog „sticanja zdravlja“ i svim fizičkim i duševnim propratnim efektima tog zadatka. Šetnje nisu hedonistički izbor već propisana terapija kojom deo umrtvljenih živaca u nogama treba vratiti svojoj ranijoj nameni. Otuda konfiguracija maršrute šetanja ne može biti proizvoljna ili nelogična. Ona mora biti vezana za kraj ili naselje u kome narator živi. Ipak, njegova biografija podstanara koji se relativno često selio, nekadašnjeg fizičkog radnika i pomoćnika u bravarskoj radionici, detinjstvo i školovanje, odnosno škola, rodbina i prijatelji, kraj čijih se adresa prolazi tokom šetnji, kao i pešački maratonski poduhvati s jednog na drugi kraj grada, sve to čini da Dnevnik druge zime izgubi limite lokalne topografije i otvori se za prodor grada (u ovom kontekstu, grada kao mesta magistralnih putnih linija i simboličkih građevina koje podjednako participiraju u postojanju svakog gradskog naselja, ma koliko ono bilo udaljeno od njih). Od „putnih linija“ u Valjarevićevoj prozi, takav je Bulevar (ranije Bulevar revolucije, sada kralja Aleksandra I Karađorđevića) koji povezuje Saveznu skupštinu i zgradu Glavne pošte i Cvetkovu pijacu u zvezdarskom naselji Lion; od „simboličkih građevina“, takav je Kalemegdan, istorijska tvrđava nad ušćem Save u Dunav.

Terapijska šetanja Valjarevićevog naratora povezuju katastarske delove dve beogradske opštine, Voždovac i Zvezdaru . U prvoj opštini živi dok ispisuje dnevnik, kroz drugu često prolazi i u nju najavljuje svoje preseljenje na kraju Dnevnika (ulica Zdravka Čelara). Zbog njegovog prebivališta, povlašćeni prostor dnevničke naracije predstavljaju ulice Ustanička i Vojislava Ilića, dok se kao mesta ranijeg stanovanja javljaju Ruzveltova i ulica Jovana Rajića. Narator se rodio u Skadarskoj ulici, deo detinjastva proveo kod babe i dede u Dušanovoj ulici, gde je neko vreme išao u srednju školu. Makedonska ulica i njene raskrsnice javljaju se relativno često kao mesto u čijim kafeima narator provodi vreme tokom šetnji. Već iz ovog nabrajanja, jasno je da Valjarevićev Dnevnik druge zime u sebi nosi imaginarnu mapu Beograda, neophodnu u realnom (materijalnom) obliku svakom čitaocu koji ne poznaje Beograd. Za razliku od Džojsovog Uliksa, Dnevnik nema mitoloških aluzija i paralela, on opisuje grad koji postoji na upakovanim mapama malog formata koje se prodaju na kioscima. To je grad svakodnevice i prizora. Kao u filmu Dim, rađenom po romanu Pola Ostera, kada Harvi Kajtel svakoga dana u određeno vreme fotografiše raskrsnicu na kojoj se nalazi i njegova radnja, tako su i Valjarevićevom naratoru osnovne narativno-perceptivne jedinice „kadrovi“ . Kadrovi su ono što oko/pogled uspe da uhvati/usnimi u kratkom periodu vremena na jednom limitiranom gradskom prostoru, na ulici ili raskrsnici. Ulica i raskrsnica, t.j. ono spolja je scena po kojoj se spontano i obično kreću najčešće potpuno nepoznati, dakle anonimni ljudi. Otuda je za Valjarevićevu prozu od suštinskog značaja kategorija trenutnog, pogled kao marker iskustva koje registruje i arhivira događaj, spoj mesta na kome sa narator slučajno zatekao i onoga što nam sa tog mesta prenosi. To što nam naracija prenosi najčešće nije događaj, zbivanje koje odudara od ustaljenog, prihvatljivog ili običnog.

Druga dimenzija naracije je introspekcija autora dnevnika. Ni ona ne govori o nečemu izuzetnom ili drastičnom. Ona otkriva senzibilnu osobu, sposobnu da se prepusti prizoru i da oseti zadovoljstvo u lepom danu ili sitnom nesebičnom gestu nepoznate osobe. Takođe, otkriva iskrenu i samokritičnu osobu, lišenu sklonosti ka egzaltacijama ali ne i prema povremenim izlivima sentimentalnog nadahnuća. Kao deo introspekcije javlja se i govor o knjigama. To je iznova, kao i u Zimskom dnevniku, parcijalan i usputan govor bez intertekstualnosti kao pripovedne strategije, ali ukazuje na prefinjen ukus čitača i na praksu prisnijeg druženja s knjigom. Od svih stvari koje nije uspeo da prenese prilikom seljenja, naratoru žali jedino za kolekcijom retkih knjiga Knuta Hamsuna. U knjižarama-antikvarnicama kupuje polovne knjige, recimo Gubitnika Tomasa Bernharda; kod kuće čita priče Roberta Valzera. Rečenica o čitanju Dnevnika o Čarnojeviću otkriva duboku srodnost sa tekstom i akustičko iskustvo naratorovog čitanja: „I njegovo pisanje je uvek bilo kao pevanje. I sa mnogo ritma, svi oni zarezi i tačke, kao činele i timpani.“ (83)

Pogled naratora, izvežban i pronicljiv, otkriva karakteristične detalje u svakodnevici koji svedoče o tamnoj strani ljudske prirode. Devojčica koja u rukama drži buket na ulazu u Dom omladine dobija šamar od starije žene zato što „opet“ nije prodala nijedan cvet. Kod Karađorđevog parka, na pešačkom prelazu, mladić u kapuljači pljune na šoferšajbnu automobila koji voze dve starije žene i automobil odjednom ubrza. Prizor koji narator posmatra sa svoje terase, kako se dvoje starijih ljudi tuku i otimaju oko kesa sa namirnicama ispred trgovinske radnje. Mi nikada, kao ni narator, ne saznajemo šta je bio povod ili uzrok nečijem postupku, šta o tome misli neko od aktera, drugih posmatrača ili šta misli sam narator. Tako, ove krhotine tek sugerisanog nasilja svedoče da je grad mesto nepravde i patnje koliko i vladavine gole fizičke snage i ispoljene agresije. Time što narator nije zgrožen i što „kadrovi“ kratko traju, u prolazu tokom šetnji ili u kataloškom nabrajanju različitih vizualnih „senzacija“, eutanazira se groza nad ogoljenom pojavom i mi brzo zaboravljamo na nju, kao i u životu.

Deo urbanog mozaika Dnevnika druge zime jesu duhovite anegdote, ispričane nenametljivo i svedeno. Taksista je u Batutovoj ulici bio bojažljivo ljubopitljiv. Pisanje Valjarevićevog naratora, neuobičajenu aktivnost za mušteriju, protumačio je tako što je pomislio da ovaj piše prijavu protiv njegove vožnje (48). Grad je u ovoj situaciji bio neutralan, kao i konveksna uzbrdica ulice koja povezuje Bulevar i Dimitrijalu. Ali grad je i mesto nesporazuma, benignih i komičnih kao što je ovaj, brojnih kontakata i nerazumevanja. Ili pokušaja sitne krađe u piljari, kada prodavac zakine na kusuru. Autsajderski status naratora, površni i retki kontakti sa ljudima, suzdržana emocionalnost, beskraj intimnih prostora usamljenosti i kino-oko pogleda koji istrenirano klizi po površini stvarnosti, čini da ljudi, događaji i grad izblede i izgube težinu, kao u snu.

Grad je prostor koji treba savladati. Šetnje su vid vođenja ljubavi, a ulice kojima se pešači neočekivane ljubavnice. Tako ih doživljava narator pri kraju knjige kada se osmeli na jedan maratonski poduhvat: ispešačiti u kontinuitetu rastojanje od ugla Ustaničke i ulice Vojislava Ilića do Kalemegdana. Simbolički gledano, šetnja treba da označi trijumf nad bolešću – cilj šetnje je Pobednik, spomenik nad ušćem. „Oboje smo uživali. I ona i ja. I ulica i ja. I cipele i ja. Ali, i ona i ja. Sad je još samo ceo život bio pred nama. I više nemam šta da kažem. Ispraznio sam se.“ (188) Ulica je pisanje, takođe, orgazmičko samopotvrđivanje i trošenje egzistencijalne vitalnosti. Sjedinjenje nužde, volje i grada.