Aleš Debeljak

Aleš Debeljak - Izbor poezije 49/50

Sarajevske Sveske br. 49-50

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

TETOVAŽA POD MOSTOM

Slike su ti žigosali na kožu, puštaju
crne tragove, kao vulkanski pepeo

koji plodnu zemlju daje, prekriva
rane i zasipa zapitana usta, slike

iz privatne zbirke, ovde groblje kitova
nasukanih na plaže, tamo prva strofa

iz pesme domorodaca, pustinja Gobi
koju je uzduž presecala crta između

pozajmljenog i prisvojenog brega,
kao reka koja teče pod mostom grudi i mimo

bolnih bradavica, uzalud zapenušano
kipi pod grlom, uzalud traži vezu

sa vremenom milosti i uspehom na premijeri,
samodopadljiva, kao nebo bez zvezda

i konkurenata, i dok budeš živa iz
izvora u školjki desnog uha curiće

i izlivaće se uvek iznova u levo,
kružeći po njivama mišića i preko uzbrdica

već blago izboranog obraza, koji obožavam
kao kip od tamnog meda, gladak,

sladak i veoma lepljiv, sklapa mi oči,
tvoje telo drhti, ničeg skrivenog više nema,

uzmi me, rado bih legao u korito i pokrio
se vodom koja teče u tvom ritmu disanja.

IZVEŠTAJ O PORAZU

Vojnici, mokri do pojasa, stoje
u rovovima, olovna ikra se kovitla

u hladnom vazduhu kao stražarska lozinka
i konjima zaštitnog bataljona vre

smola iz nozdrva. Sa prvim snegom
sklanjamo se u gradove koji rastu,

svakim danom sve više begunaca
se sliva u njih, i spomenik neznanoj prostitutki

diže se ponosno kao Napoleonov
obelisk. Pod njim se skuplja masa,

gladna i razuzdana, i niko više
ne vidi kako se na zidnom časovniku

otvaraju vratanca i umesto kukavice
izleće živa ptica i pokazuje nam put

u predgrađa što se množe brzo kao
prevarantske slike, na kojima bi samo oko bebe

moglo da primeti da crvena kao merlot nije krv
već ljubav koju nosimo, mi, došljaci,

ljubav prema filmu bez priče
i bez kratkih kadrova, sa junacima

vilinske kose i brade koji čekaju
da zimi dosadi da večno traje, čekaju

dan kada ćemo ponovo trgovati
strašću i snovima, neumorno

čekaju, s punim radnim danom,
večno motreni od onih koji žele

da lepota bude nužna
i nužnost lepa, i među njima sam i ja,

odbacio sam uniformu poraženih,
da se sada posvetim vežbama

u poslu iz kojeg se ne može diplomirati,
bez hrane i pića, u prokrijumčarenu

dozu trave, palim večnu vatru
pod spomenikom, sam u polarnoj tami, iako me

gurkaju laktovi horde, do kraja vernik,
koji ni za čim ne žali, slep i srećan.

BELE NOĆI NA JUGU

Svetla, bezbrojna svetla: snop reflektora sklizne
mimo tebe, stojiš kraj prozora, a onda utone,

da bi ponovo porastao na drugom mestu tame
i signali zažare u crvenilu obraza i bajki

u predvečerje Božića, treperava svetla, lebdeći
uzorci osvetljenih prozora, klupka iskri

i kule i palate, postavljene u žurbi.
Pratiš ga, kako se spušta i dodiruje tlo,

nečujno. Oko može samo da sluti šta tvrdoglavi
poljubac čini: stvarima oduzima gospodara

i duši pušta krv. A tebe, tebe produbi,
bez lažne utehe ravnomerno te gladi,

svetlost severnog pola koja je konačno
stigla, to znam, pruge svetla i zastave,

zastave odasvud, beskrajno se šire
preko cvetnih pijaca, aleje gradova, i ljudi

jedan drugome jedu iz ruke. Zato želimo
da zasija i ovde, kod nas, ta meka svetlost,

koja oživljava kukureke, velike kao srebrni
tolari: kupiš jedan, kući odneseš dva.

NEDELJNA DILEMA

Gradski trg, šupljina vlažne soli, sneg
je prestao da veje, mraz štipa,

ulica ćuti, pešaci puze kroz arkade
kao na talasima u republici vode,

ledeni kristali pod noćnim svetlima
menjaju oblik, rasute sobe

dahću u svetlosti koja jenjava. Usamljeni
stričevi čitaju časopise sa belim krajem,

ljubav, ta nepoznata stvar, hrani se
kalorijama detalja, siše ih

do srži, teritoriju obeležava
životinja, čujem stidljivi zvuk,

još uvek ne čujem reči, butina klizi
uz butinu, možda prebrzo za moj ukus,

ali priznajem, voleo bih da budem blizu,
osećam krivulje tvojih rebara, svaki

uzdah izaziva poplavu krvi nad
bedrima koje bih voleo da grickam,

priznajem, na nekom drugom mestu, na turskoj
strani Kipra, u gradovima koji svu sramotu

zadržavaju za sebe, i opet se vraćam
po dah na površinu, preko ruba ekrana:

kroz prozor sa njim, još mi nije rekao
da li ću sutra biti vihor ili danas gromobran.

MRTVA STRAŽA

Šumi voda u radijatorima i radio zvoni
kao srebrna kašičica. Novčić, bačen u vazduh,

ne vraća se. Zadovoljne smo onim što
ne znamo, mi, spokojne device. Zaista, malo je

stvari koje dobro poznajemo, kao prvi dan
leta. Kušamo ga u osakaćenom obliku,

jer odbrojavanje počinje već u junu. Uh.
Šta nam preostaje? Igrati se avionima

od jučerašnjih novina, puštati ih
da polete preko oblaka i rimskog

zida, a onda ih polako pocepati
i ponovo poravnati stranice, da dlan

glatko klizi, leći na tepih i belim
listovima prekriti lice u obredu tajnom,

znanom skupljačima snova na Madagaskaru
i u Kranju, da nam zazvoni, na tren, pod

kupolom još glas žene koja uporno recituje
o mehurovima, dok ih trava ne probode,

isteku kristali iz ekrana, i zajedno sa njima
i mi smo primorani na izgnanstvo:

pouzdano, niko od nas se više neće
setiti kada je srna isušila studenac

u planini i kada se reči zgusnu u slike,
barice sirupa iz smreke koje ne znam da čitam,

čekam da se bakreni novčić vrati iz visina
i kaže mi da stojim na mrtvoj straži.