Nancy Huston

AGRESIJA I JEZIK

Sarajevske Sveske br. 35-36

prevod sa francuskog Sanja Milutinović Bojanić

„UVREDA: mora se uvek spirati u krvi“
Flober, Rečnik usvojenih ideja

Nakon što smo naveli neke semantičke i fonetske specifičnosti reči tabu, mogli bismo se sada usredsrediti na modalitete njihovih upotreba: najpre će biti reč o uvredama, zatim o uzvicima i psovkama. Ali, da bismo saznali zašto ove reči mogu poslužiti kao oružje, bilo bi potrebno videti u čemu se uvrede, same po sebi, sastoje.

One „nebrojene“, o kojima smo govorili u prva dva poglavlja knjige, smeštaju se gotovo uvek u dve krajnosti: najdalje ka božanskim silama, i najbliže moguće telu. Svakom predmetu, ili pojavi između njih, čovek lako pripiše neko ime. Dakle, imenovanje jeste suđenje. U meri u kojoj proizvoljno sekcioniše stvarnost i nameće joj kategorije ljudskog mišljenja, suđenje uvek sprovodi određeno nasilje. Kako god bilo, taj (obavezujući) antropocentrizam se u jeziku oslobađa uz pomoć povratnog glagola, i kažemo da „se“ stvari „imenuju“ na određeni način a da nam određene reči deluju „ispravno“, u dvostrukom značenju te reči: „pravične“ su prema predmetima koje označavaju i „upravo“ im odgovaraju. Što rezultira činjenicom da je davanje imena, stvarima i ljudima koja im ne „priliče“, oduvek smatrano kao opasno; u nekim društvima se radi o činu koji ima jednako otežavajuće posledice kao i incest. Transgresija se najčešće sastoji u zamagljivanju granica koje razdvajaju ljude od životinja i ostale prirode; što bi značilo da je ponekad jednako opasno životinjama pozajmljivati ljudske atribute. U Polineziji se, na primer, pod dela djeadjea – koja udarom groma privlače smrt – trostruko svrstavaju incest, homoseksualnost i činjenica

... kada se čovek ili životinja imenuju imenom koje im ne priliči, ili kada se izgovara nešto protivprirodno – na primer, da vaška igra ili da pacov peva, da muva vodi rat (...); da muškarac, za majku ili ženu, ima mačku ili neku drugu životinju; kada se žive životinje sahranjuju rečima: „Sahranjujem jednog čoveka“; kada se odere živa žaba rečima: „Skinula je ona, sada, svoj mantil (...)“

Jer upotreba govor ljudskim bićima pruža ne samo povlastice već i određenu odgovornost (najdoslovnije, potrebno je da budu u stanju da odgovaraju za ono što potvrđuju). Pošto je jezik jedino sredstvo kojim raspolažu da bi se pronalazili, identifikovali ali i razlikovali od svega preostalog što ih okružuje, trebalo bi da vode računa o onome što izgovaraju. Neispravna nominacija – uvreda (fr. injure; lat. injuria od in-jus, juris, nepravičnost) u strogom smislu – ljudska bića lišava onoga što im je najdragocenije, lišava ih imena i pripisuje im neki drugi naziv. Na delovima zemaljske kugle u kojima je veštičarenje preovladavajući oblik verovanja, nekada je neophodno razotkriti njeno pravo ime – upravo kao i u slučaju božanstva Ra – iz bojazni da ga zli dusi ne upotrebe u đavolje svrhe. U hrišćanskom predanju, uvreda, baš kao i prokletstvo, predstavlja čovekovo prisvajanje božanskih atributa. Samo Bog može suditi, i mit o „Poslednjem sudu“ označava uvredu koja nije transgresivna: kada Bog jednu prostitutku osudi na Pakao, njegov govorni čin se u potpunosti razlikuje od čoveka koji vrisne: „Nosi se Đavolu, kurvina raso!“, iako je semantički sadržaj dva iskaza identičan. Ljudska uvreda je, dakle, po definiciji, proizvoljna.

Frojd je bio izjavio: „Prvo ljudsko biće, koje je protiv svog neprijatelja umesto oružja izgovorilo kletvu, utemeljilo je civilizaciju“ (Abendzeitung). Zaista, vređajući, čovek koristi reč kao da je obdarena fizičkom snagom: da bi uvredio (etimološki, fr. heurter, galo-romanski uritare „zaskočiti“, „naneti povredu/udarac“), povredio (fr. insulter, lat. insultare „napasti“), da bi se sučelio („udario čelom“, fr. frapper au front) . Možda bi bilo značajno primetiti da se u frojdovskoj koncepciji jezik mogao roditi samo putem nasilja. Samo što izgleda da ni jedna druga životinjska vrsta ne zna za upotrebu oružja; ubijanje između životinja nikada ne predstavlja ubistva, atentate ili žrtvovanja. Sasvim je, dakle, beskorisno spekulisati o „prvobitnom“ obliku ljudskog nasilja: rat i verbalno nasilje su sapostojeći, i hronološki ne prethode jedno drugome. Štaviše, pribegavanje sili nije zastarelo sa izumevanjem govora: u meri u kojoj su ljudi savladavali i sublimisali svoju agresivnost putem govora, uvreda nije predstavljala nešto što je postepeno moglo da supstituiše neposredni fizički sukob. Tome nasuprot: ratovi, ubistva i silovanja mogu zadobijati na značenju samo zahvaljujući simboličkom poretku koji predstavlja jezik. „Najnaprednije“ civilizacije (u kojima je najmanji stepen nepismenosti i najveći broj kompjutera), ne zadovoljavajući se razvijanjem sve oštrijih verbalnih odgovora, razvile su najmodernija sredstva ubijanja.

Za ljudska bića, dakle, fizičko nasilje je oduvek, a biće i nadalje, simboličko: ono konstituiše univerzalni podrazumevajući čin (nad)vladavanja. Prevodeći odnos snaga u čistom obliku, ono postavlja performativ: „Imenujem te“ (odnosno, još tačnije, postavljam se kao Bog prema čoveku). Otuda potiče i svetost rata u kojem se odigrava neka vrsta krštenja krvlju: „Dekretom proglašavamo da deo Italije pripada Francuskom carstvu“; „Dekretom proglašavamo da Alžirci postaju francuski državljani“ ili suprotno, da „Jevreji prestaju da budu nemački državljani“; „Dajemo naša imena vašoj deci, silujući vaše žene“; „Naš Bog je moćniji od vašeg, od sad pa nadalje postajete hrišćani“, i tako redom.

Nasilan ili opsceni gest zadobija ne tako mali stepen univerzalnosti. Naznaka seksualnog čina ili pretnje kaznom, odavno su bile smatrane za opasne upravo na isti način na koji je opasna i uvreda – naročito ukoliko se, kao „bacanje čini“, poziva na nadljudske moći. U Francuskoj je, još u osamnaestom veku, šaljivi gest proste činjenice pokazivanja rogova na ulici svome susedu, mogao direktno voditi do suda. (Bio je običaj, priča se, nakon samog gesta poručiti: „Čast tvojoj ženi“, „Čast tvojoj sestri“, ili „Čast tvojoj majci“, ne bi li se pokazalo da se radi o prostoj šali“ Svi su ti gestovi konvencionalni, čak i oni koji deluju kao najprostiji. U nekim afričkim plemenima, čak i „najobičnija“ činjenica pokazivanja prstom može izazvati teror: tako se prizivaju zli duhovi. U savremenoj Nemačkoj, pokazivanjem kruga kažiprstom i palcem prevodi uvredu koja znači „šupak“; dok u Sjedinjenim Državama isti znak obeležava „OK“, „odlično“. Francusko pokazivanje rukom „bras d’honneur/evo ti ga na“, za Amerikance nema nikakvog smisla koji, da bi iskazali isti gest, „daju jedni drugima prst“ ne bi li preneli istu poruku „odjebi“.

Verbalno nasilje, iako podrazumeva i druga dva oblika nasilja, izgleda da je opredeljujuće i može biti efikasno samo među onima koji govore istim jezikom. Ono najavljuje ali i gotovo uvek završava u fizičkom nasilju. Slabić koga su izudarali pesnicama, bežeći viče: „Nitkovi! Nitkovi!“, kao da im se izgovarajući to, istinski sveti. Legionar je prinuđen da izvršava svoje disciplinovane rituale ravnomerno ponavljajući: „sjeban sam, sjeban sam“. Još bolje, imenovanje je najčešće i shvaćeno kao prvi „udarac“ u nekoj tuči: „Šta si rekao, kako se zovem? – Smradu jedan! – Dođi ovamo da mi to kažeš!,“ i tako dalje.

Ako i jeste iznenadna i proizvoljna, uvreda ipak proizvodi učinke u stvarnosti. Šibanje jezikom je često oštrije od udarca bičem. Sudeći po svedočanstvima onih koji su preživeli mučenja, izgleda da je bilo lakše odupirati se nanetim telesnim povredama nego onima koje su usmerene narušavanju psihološkog integriteta. Često se dešava da jedan zatvorenik, nakon što je izdržao duge periode fizičkog mučenja, biva skrhan kada kažnjavanje s psihološkog maltretiranja pređe na lingvistički nivo (na uvrede i aluzije koje se tiču nemorala nečije majke, i tako dalje).

Moć psovke proizilazi iz činjenice da ona ističe nečiju posebnost. Kao i u Danteovom Paklu, u kojem je za svaki greh njegovom počiniocu bila namenjena određena kazna, mehanizam koji ovde operiše povezuje svrstavanje/pripadanje i kažnjavanje. Naravno, nisu sve uvrede uvek i reči koje se odnose na neki tabu, kao i što sve reči koje obeležavaju tabu ne postaju uvek uvrede i psovke. Pokušaćemo da vidimo, polazeći od verbalne agresije uopšteno, kako u njenim okvirima funkcioniše leksika zabrane.

Grosso modo, postoje četiri vrste uvreda koje se mogu kombinovati na različite načine:
- Doslovna nominacija, ili prosta činjenica da se neko „smatra“ onakvim kakav jeste, dovoljna je da ga prokazuje. U toj kategoriji se nalaze rasističke i političke uvrede: „jevrejinu“, „crncu“, „komunisto“, i tako redom, često praćene pridevima („prljavi jevrejinu“). Njihov pežorativni učinak pojačava fonetsko izobličavanje („crnčugo“, „jevrejčino“). Toj kategoriji posebno pripadaju seksualne uvrede („pederčino“, ponekad i uvredljivije, uz dodatni opis: „jebena pederčino“. Od ključnog značaja je i međusobni položaj sagovornika; kada jedan crnac upotrebi reč „crnčugo“ ili homoseksualac, „pederu“, te reči gube agresivni karakter.

- Antifrazična nominacija, s kojom se neprijatelju pripisuju etiketa koja obeležava dijametralnu suprotnost njegovog „idealnog ja“. Reći „lezbača“ nekom mačo tipu, nema nikakvog smisla – luckasto je – ali reći mu da je „peder“, postaje delotvorno na drugačiji način. Prostitutke su sasvim ravnodušne kad ih neko oslovljava kao „kurve“, za razliku kada se to dešava ženama koje se smatraju kao „poštene“. Različite uvrede hiperbolišu određene fizičke ili psihološke osobenosti (kukavičluk, gojaznost, i tako dalje).

- Metaforične nominacije, u kojima se prizivaju predmeti ili kvaliteti za koje smatramo da imaju zajedničke crte s protivnikom. Tu spadaju „nitkov“, „kurva“, imena životinja (kao i izrazi, na primer, „glup kao tele“), „strvina“, „đubre“, itd. Ta se kategorija može slobodno mešati s prvom, kao i u čuvenom sartrijanskom konceptu „latinskog nitkova“, ili kao u reči „švaba“ (proizvedena na osnovu krivljena reči Schwaben pripisane svim Nemcima)

- Metonimijske nominacije, u kojoj celinu svodimo na jedan njen deo. Sasvim je nemoguće biti, a i nalikovati na „kurac“, „jajaru“ ili „malo govno“, i tako redom. Uticaj tih uvreda i psovki – koje gotovo sve pripadaju leksici zabranjenih reči – toliko je neposredan i kolokvijalan da se zaboravlja njihova slikovitost: barem u dovoljnoj meri da bi mogle postati pridevi ili glagoli i da se mogu menjati kroz lica ili padeže nezavisno od onoga/one na koga/koju se odnose (čudno je da, na primer, postoji potreba da se feminizira reč „pička“ [le/la con], na francuskom muškog i ženskog roda, dok je oblik connasse „samo“ ženskog roda ) Radi se, dakle, o rečima koje su posvuda prisutne i imaju mnogo opštiju primenu od nekih drugih kategorija reči.

U „niskom jeziku“ zapadne civilizacije, enoncijativnom subjektu se jednako kao i subjektu enoncijacije pripisuju sve ono što je moguće smatrati za „nisko“, doslovno, životinje, zveri/sirova stvorenja i žene.

Iako je lako utvrditi da životinje ne znaju za postojanje uvreda i psovki , iluzija o „bestijalnosti“ jezika sasvim je postojana. Na italijanskom se „psovati“ kaže bestemmiare. Daniel Defoe, kojem dugujemo neke od najlepših ikada napisanih pasaža protiv reči koje obeležavaju tabu, kao argument ističe da te reči, pošto su lišene smisla, naprosto predstavljaju „buku, nešto što bilo koja zver, a ptice pogotovo, mogu izvoditi bolje od nas“ (navedeno prema Montagu, str. 185).

„Sirovi“ i „divlji“, kao i pripadnici naroda (vulgus), nepromenjivo se poistovećuju sa životinjama; što se više uzdižemo na društvenoj lestvici, to više bismo trebali pokazivati sposobnost sublimacije, kontrolu svojih strasti i kao i što bismo trebali držati jezik za zubima. Eto zašto bi jedan suveren, koji bi slobodno i strasno psovao u publici, jedan Kralj Ibi, bio skandalozan. A fortiori, kada je to bila žena: kraljica Elizabeta Prva, koja „se nije lišavala psovki u svojim javnim obraćanjima ili privatnim razgovorima ako je smatrala da je time unosila energije u jedno ili drugo“ (Montagu), sablažnjavala je veliki broj svojih podanika sirovošću svojih izjava.

U stvari, žena je mnogo češće objekat nego subjekat uvreda i psovki. Kada ih koristi – što bi bio slučaj s „piljaricom“, poslovično prisutnom u zapadnom svetu već više od dva milenijuma – istog trenutka se spušta na nivo „divljih zveri“. Već je i Platon dizao glas protiv onih koji se „međusobno vređaju i ponižavaju na 'piljarski' način; čovek koji izgovara takve reči zadovoljava naročito ružnu stvar i ispunjava svoju strast nečasnim elementima; osiromašujući nanovo svoju dušu koju jedva da je humanizovao/oplemenio obrazovanjem, pretvara se ponovo u divlju zver ispunjenu životom punim zlobe, zadobijajući ozlojeđenost kao nadoknadu svojoj strasti“ (Zakoni, II 561) Na jednom drugom mestu, Zakoni nalažu da će „tako nešto biti zabranjeno činiti i čuti u Hramu, ili u nekom Sudu“ (Zakoni, XI 935b). Zemaljski izaslanici božanske moći – sveštenici, kraljevi i sudije – jedini imaju pravo da stvarima i ljudima daju njihova „prava“ imena. Na visokim mestima polisa – državnom vrhu, sudu i crkvi – tamo gde su odnosi snaga najstrožije kodifikovani, čistota jezika, dakle, mora biti apsolutna. Zakon, uostalom, razlikuje javu od ne-javne uvrede: težina epiteta zavisi od mesta na kojem je uvreda izgovorena kao i od ranga lika na koji se odnosila. Toleriše se nazadovanje civilizovanog čoveka u stanje „divljaštva“, samo pod uslovom da se radi o intimnosti nekog zatvorenog mesta, i po mogućstvu, noću. Uvrediti jednu prostitutku u javnoj kući, jedva da je nepriličnije nego moliti se u nekoj crkvi. Ali, proglašavati kralja ubicom (čak i ako je upravo masakrirao celokupno stanovništvo) formalno je zabranjeno: krivično gonjenje u ovom slučaju će se desiti nezavisno od istinitosti ili lažnosti same uvrede, i za sobom će povlačiti prekršajnu ili zatvorsku kaznu.

U Francuskoj su Enciklopedisti kao vesnici demokratije, branili očuvanje društvene diskriminacije u ovoj oblasti. Pod odrednicom „Uvreda“, u Enciklopediji, u stvari saznajemo da, „što je uvređeni viši u hijerarhiji, to je uvreda teža (...). Neka uvreda, laka lošim osobama, postaje teška onima koji su obrazovani“ . I u naše vreme vređanje predsednika Republike predstavlja jedinu uvredu za koju je predviđena zatvorska kazna, ali vređanje bilo kog građanina koji čini deo državne administracije, ili ima neki javnu funkciju, može završiti na – ukoliko postoji – Sudu časti, jer između uvredljivih navoda i funkcije, odnosno služene delatnosti uvređene osobe, postoji neposredna i uska povezanost za razliku od istih kada se radi o vređanju privatne osobe (Teorijski je manje rizično policajcima govoriti da su „nitkovi“, nego da su „kukavice“.)

U raznim vremenima i u različitim zemljama, spoj verbalne uvrede i moralne niskosti eksplicitno su upisani u zakonodavstvo. U nekim germanskim plemenima, na početku hrišćanske ere, bilo je potrebno platiti tri zlatna novčića ukoliko bi se odsekao prst drugom čoveku, četiri, ukoliko bi mu se izgovorilo da je cacatus („seronja“), ali i znatno više – čak osam zlatnika – ako bi se dodirnule grudi jedne žene . I Salijski zakon, u delu naslovljenom De Convitiis, navodi precizne sume novca koje je potrebno platiti za svaku specifičnu uvredu, i ove kazne se razvrstavaju upravo onako kako su raspoređene kazne koje se odnose na zločine zavođenja:

Ako jedan muškarac, susrevši ženu na otvorenom polju, ima smelosti da joj otkrije lice, biće prinuđen da plati šest sola (...); ako joj podigne suknju do kolena, platiće još toliko (...). Dvanaest sola će platiti onaj koji se bude usudio da joj skine odeću u tolikoj meri da je moguće videti i više .

Eto kako patrijarhalne institucije u jednakoj meri bdiju nad čistotom jezika kao što nadgledaju žensku čednost. Opisati „korpus fašističkog diskursa“ kao „čedan, čist i nevin“, kao što je to uradio M. A. Macciocchi, ne znači birati svoje metafore slučajno: Musolini se zaista trudio da očisti jezik Italijana, izlažući u javnom prevozu ovakav proglas: Non bestemmiare per l'onore d'Italia. Reči predstavljaju znake koje treba da služe razmeni između ljudi; onaj koji ih svodi na psovke, svoj govor redukuje i zbog toga mora da plati određenu cenu.

Bilo bi primamljivo, tim povodom, evocirati analogiju koju je razvio Klod Levi-Stros između reči i žena kojima se pripisuju vrednosni znaci. Jer, vrednost koja se pridaje jednima ili drugima nikada ne ostaje konstantna: onoliko koliko muškarci moraju sve činiti kako bi sačuvali nevinost žena pripremljenih za trampu, toliko moraju parirati jezikom i postepenim pogoršavanjem svoga rečnika. Jezik, kao i svaka živa stvar, izgleda da nastoji da se vremenom kvari, da postaje pokvareniji. Dobar primer bi bio i sama reč „menjati se“ (altérer): ukratko, „postati drugi“ (devenir autre), a da već taj primer pokazuje u kojoj meri se reč... izmenila (altéré); tako da sada svaka promena (altération) označava jednu izmenu na loše. Otuda i potiče neprestana nužnost da tragamo za eufemijom. Još je specifičnije habanje koje doživljavaju upravo pojmovi koji obeležavaju žene.

Sasvim deluje prirodno upotrebiti reč „muškarac“ kada se govori o ljudskom biću, dok „ženka“ izgleda pripada samo životinjskom svetu. Još u rimsko doba, muškarci su se klevetali tako što im se govorilo da su „žene“ (femina) i „devojke“ (mulier), dok se ženama, naročito prostitutkama i robinjama, govorilo da su „loša roba“ (mers mala), na srpskom „loše ribe“ (i latinskom, mala bestia), odnosno „zmije“ (excetra) . U mnogim indoevropskim jezicima dolazi do neke vrste prepuštanja uvredama kada bi trebalo potražiti neutralne izraze za žene. Na portugalskom, na primer, pojmovi se ređaju u skladu s životnim dobom žene – garôta, menina, moça, velha – i to tako da ne postoji potreba da se bilo kada izgovori pojam mulher koji, iako generički, može konotirati prostituciju. Ista pojava je prisutna i u francuskom jeziku, u kojem je nestao ženski oblik garce („muškarača“) imenice gars („momak“), i u kojem je fille „devojka“, obično zamenjena s jeune fille „mlada devojka“ i to zbog dobro poznatog, ali na lošem glasu, izraza filles de joie „devojke za provod“ ili aller chez les filles „ići kod devojaka“, i tako dalje.

U našim društvima se duboki smisao uvrede može svoditi na ovakav stav: uvreda zamenjuje posrnule žene: eto zašto se uvreda „uvek mora spirati u krvi“, kako je to napisao Flober; zašto konstituiše prirodni preludijum za koncert muške konkurentnosti. Još od lirsko-kurtoazne književnosti pa do vesterna, tema je nepromenjiva: muž „rogonja“, koji se bori za svoju čast u jednom dvoboju, učestvuje u istom verovanju kao i kauboj, besan što ga je neko nazvao „kurvinim sinom“. Žene o kojima se radi, supruge i majke (one koje su zaista povređene jer su optužene za preljubništvo i prostituciju), tu nisu više prisutne ; i njihova vrlina treba da se brani jer se njenim posredstvom dovodi u pitanje muška virilnost.

U Sjedinjenim Državama su crnci adolescenti, tokom prvih decenija dvadesetog veka, razvili veoma komplikovanu igru, Dozens, koja se sastojala u srazmernom smenjivanju verbalnog nasilja koje postaje sve veće, i veliki broj odrednica se odnosio na nemoral protivnikove majke. „Tvoja radi ono mnogo češće... s bednicima... u sve odvratnijim položajima“, i tako dalje (U Francuskoj bi se reklo: „A tvoja sestra?“). U nekim drugim zemljama je naziv za „zeta“ uvreda par excellence, jer podrazumeva da je govornik „imao“ sestru svoga neprijatelja. Englezi se međusobno vređaju sa izrazom son-of-a-bitch, a Italijani s figlio della cooperativa; i čak Japanci, koji možda imaju najuglađeniji jezik u celom svetu, govore „sestro slatkog krompira“.

Kada je reč o motherfucker, „jebaču tuđe majke“, omiljenoj psovci savremenog Amerikanca, iako njen ekvivalent postoji u mnogim drugim zemljama, ona se u Sjedinjenim Državama pojavila ne tako davno, jer su je početkom dvadesetog veka u Ameriku uvezli sicilijanski imigranti . Aboridžini iz Kvinslenda, čiji su trivijalni uzvici yäkka papa! („ah, tvoja majka“) i yäkka pipi („ah, tvoj otac“) sasvim česti, kao vrhunsku psovku i uvredu koriste yanta papa gobi! („voliš vaginu svoje majke“!)

U Meksiku je chinga a su madre toliko desemantizivan da bi mogao da služi kao običan pozdrav. Na ruskom se, izraz Jeb tvoju mat'!, može umetnuti u bilo koju rečenicu (na primer, Peredaj, jeb tvoju mat', sol!, sa značenjem, „Dodaj mi, jebem ti mater, so!“; poznata je i u Poljskoj i u Ukrajini kao „rusko prokletstvo“ i u jidišu kao „ruski blagoslov“ (Razvratnikov). Uostalom, Rusi imaju toliko veliki arsenal uvreda koji se odnose na čestitost majke da i sam glagol „vređati“ glasi materit'.

Psihoanalitičar Edmund Bergler je uoči Drugog svetskog rata mogao proučavati taj „među slovenskim jedinicama u austrijskoj vojsci, uvredljivi i veoma popularan izraz u kojem su značajno mesto zauzimali pojmovi koji s jedne strane opisuju majku kao prostitutku i s druge, koitus s majkom“. Tu pojavu on ovako objašnjava: „Krivica se ublažava tim posredovanim putem između agresora i onoga nad kojim je agresija počinjena, dok nesvesne želje subjekta ipak pronalaze način da budu ispoljenje“.

Naravno, uvrede i psovke su u tolikoj meri rasprostranjene i efikasne zahvaljujući činjenici da patrijarhalne civilizacije (što će reći, gotovo sve civilizacije) majci daju mesto koje određuju kao neprikosnoveno. Bilo bi, međutim, veoma poželjno izvršiti neku vrstu tipologije različitih struktura rodbinske vezanosti i psovki koje one rađaju. Zapadni čovek je u tolikoj meri navikao da sadržaj i način upotrebe svojih psovki „podrazumeva“, da mu postaje nezamislivo do koje tačke ti sadržaji i načini zavise od institucije porodičnog jezgra. Trobriandezi s Nove Gvineje, čiji je sistem srodstva matrilinearan, prema Malinowskom, imaju tri incestuozna izraza: Kwoy inam („spavaj s majkom“), Kwoy lumuta („spavaj sa sestrom“) i um'kmava („spavaj sa svojom ženom“). Ali, za razliku od onoga što se dešava kod nas, „dok poziv na incest s majkom deluje tek kao bezopasna rugalica i šala, prizivanje incesta sa sestrom sačinjava mnogo težu uvredu i psovku koja se upućuje samo kad je neko zaista ljut. Najgora psovka, koju sam čuo samo u dva navrata (a u jednom slučaju je uzrokovala i bratoubistvo), sastoji se u izgovaranju da neko ide da spava sa svojom ženom. Taj izraz je toliko prostački da sam za njega saznao tek nakon dužeg boravka (...). Izgovara se tek šapatom...“ Među Azandima u Sudanu, prema Evans-Pritchardu, „kada neki nećak krade dobra svog ujaka s majčine strane, dela za koje u domorodačkom zakonu nije predviđena bilo kakva kazna (...), ujakove žene cepaju tkanine koje skrivaju njihove genitalije i gole se guraju pred uljeza vičući najprostačkije psovke propraćene bestidnim potezima“ .

Takve vrste ženskog egzibicionizma su doslovno nezamislive kod nas, jer je verbalna i seksualna agresija shvaćena kao svojstvena samo za muškarce . Kada na francuskom jedan muškarac nekoj ženi kaže: „ne jebi me/ne drkaj me“ (ne me casse pas les couilles), ona pred takvim iskazom zanemi ili odgovara s nečim kao „nesretnik“ (pauvre con); gotovo nikad joj ne pada na pamet da dokazuje „da ima nešto u gaćama“ (qu’elle a quelque chose dans la culotte). U stvari, žene, za razliku od muškaraca, toliko retko pravi korak kojim se iz verbalnog nasilja prelazi u fizičko, između ostalog i zbog toga što se ponižavanje protivnika često sastoji, kao što smo već videli, u njegovoj „feminizaciji“, kao i zato što se „ženskost“ opisuje kroz nemoć, pasivnost i pre svega nemuštost.

S te tačke gledišta, verbalna agresija nalikuje na masne viceve koje Frojd opisuje kao neki oblik „sublimisanog egzibicionizma“: muškarac pribegava razvratnom jeziku da bi se „pokazao“ pred ženom; naročito onda kada „neka sputavajuća libidinalna manifestacija (...) upravo postaje neprijateljska i priziva u pomoć (...) sadističku komponentu seksualnog nagona . Ako bismo mogli da izrazimo sumnjičavost kada se radi o urođenom karakteru te „sadističke komponente seksualnog nagona“, lako ćemo se složiti da sem ukoliko se „Golubice!“ brzo izmeni u „Glupačo!“, u trenutku kada jedna žena odbija uličnog zavodnika zaista proizvodi učinak „neke sputavajuće libidinalne manifestacije“.

Uvrede i pošalice su, dakle, i jedne i druge, reči tela. One često podrazumevaju, u stvari, ovako šta: opscena agresija obezbeđuje osnovni materijal na osnovu kojeg funkcionišu igre reči, elipse i kondenzacije koje se koriste u takozvanim „sumnjivim“ šalama. I izvesno je da je ona još bliža egzibicionizmu, u meri u kojoj „prostačke reči“ postaju šokantnije od „uglađenih reči“. Frojd precizira da „što je veća razlika između onoga što bezobrazluk neposredno izražava i onoga što veličanstveno nagoveštava slušaocu/slušateljki, to je reč finija i više ima pravo da bude korišćena u dobrom društvu“ (Freud, 148-149). Žene iz „dobrog društva“, izgleda da nisu u stanju da podnose seksualnost na drugačiji način izuzev ako je uvijena, dok žene iz „naroda“ mogu izazivati najvulgarnije šale.

Suočena s muškim egzibicionizmom, tradicionalno usvojena reakcija žene bi trebalo da bude da pocrveni; stid je bila jedina naznaka kojom je raspolagala kako bi izrazila svoju želju („Uz stid, izigravani ili ne, jedna žena sebi dopušta zabranu koja u njoj utemeljuje čovečanstvo“, piše Žorž Bataj u La littérature et le mal, 118). Ukoliko nije imala stida, mogla je biti samo „bestidna“. Što je više težila tome da dokaže svoju vrlinu, sve više je morala da pokazuje svoju verbalnu nevinost: poput monahinja koje donedavno nisu smele da pokazuju svoje uši; ti ranjivi otvori se skrivaju iza rize/marame. Da glas kao takav može predstavljati falusni organ, veš smo ranije nagovestili upravo u vezi sa „oplođavanjem Device kroz uho“. U devetnaestom veku, u Francuskoj, reč „glas“ je čak bila sinonim ljubavne moći, i „nedostatak glasa“ označavao je eufemizam za polnu nemoć.

Ta koncepcija nemosti kao simboličke kastracije, ilustrovana je na veoma frapantan način u meksičkoj igri albures, rasprostranjenoj među muškarcima svih doba i društvenih slojeva. Počevši od jednog trivijalnog razgovora, svaki igrač mora da pokuša da transformiše replike svih ostalih tako da kroz igru reči oni budu proizvedeni u pasivne partnere seksualne igre. Postoji neograničen broj sklopova koji se mogu čuti – oni variraju u odnosu na regiju, sredinu, običaje – ali čim jedan među njima bude prinuđen da prizna svoju pasivnost, izbacuje se iz igre i obavezuje na ćutanje. Pobednik je onaj koji ima zadnju reč, onaj koji uspe da iseče... reč svima ostalima.

Još jednom, kako u slučaju verbalne agresije, tako i u odnosu na fizičko nasilje, takozvana „divljačka“ društva često su mnogo manje divlja nego naša.

Poslužićemo se jednim protiv primerom koji daje Evans-Pritchard: čeđu Qkqmbqmq u Keniji, za vreme inicijacijskih rituala, svaki pol iča svoju tradicionalnu pesmu kojom izruguje genitalije suprotnog pola:

Dečaci:
Hej, hej, slušaj!
Kino je idiotkinja,
Skriva se pod haljinama
Hej, hej!

Devojčice:
Znaš li, hej, slušaj!
Kea je idiot.
Drži se među jajima,
Idiot je.
Pušta da se kino na njegov račun naslađuje!

Devojčicama smo, barem jedanput, prepustili zadnju reč.