Bora Ćosić [1]

POVRATAK IZ PROGONSTVA

Sarajevske Sveske br. 03 [2]

Sada, kada se većini ljudi čini da je u Srbiji pobedila nekakva demokratija, poneko me pita hoću li se onamo, u svoju zemlju, vratiti. Kao da sam sa tom svojom domovinom imao nekakav ugovor s mnogo preciznih stavki. Jedan komplikovan dokument, otvoren na sudu. Po kome i ja i država moje prošlosti imamo se vladati. Pa ako tamo stvari pođu nabolje, da i ja tom poboljšanju treba da se priključim. Ali, odlazeći odande, ja, koliko se sećam, nisam ništa potpisivao. Nego sam samo prošao pored mladih graničara kod Kelebije, a oni se mnogo na mene nisu ni osvrtali. Da bi ispratili nekog, pomalo starog gospodina u sivom odelu. Mislim da sam tada u ruci imao jedan svoj rukopis, a ostatak stvari došao je tek kasnije, posle mene. Tako je moj izlazak iz domovine prošao vrlo nezapaženo i bez posebnih formalnosti. Pa o tom događaju iz naše skupne povesti, povesti moje domovine i moje lične istorije, nema nikakvih podataka. Sada je nastupio jedan novi momenat u ovoj zemlji na jugu, dok se u zemlji moga tela i u predsedništvu moje duše nije ništa promenilo. U mome bivstvu nije došlo ni do kakvog puča, a vladavina moga razuma još uvek se kako tako drži.
Onda, najpre treba da se setim kamo, u koji prostor bih se vratio. Zato što sam deo onog tla, makar i u najmanjoj količini, sa sobom poneo, pa onde, na mestu tog mog nekadašnjeg života, više nema ničega. Zbog toga sve ovo vreme smatram da hodam po svom vlastitom tlu, samo delimično ovde preseljenom. A gostoljubivo tle moje nove zemlje na severu malo se razmaklo da deo mog starog tla primi kao nekakav umetak. To se ionako događa pri dramatičnim obrtima, tektonskim, da čitave planine klize u nepoznatom pravcu i da se nekadašnje doline sklapaju kao stranice pročitane knjige. Pa onda smatram da se ovakve stvari mogu desiti i u sasvim miroljubivim okolnostima, kada jedan stranac dođe u novu sredinu, a osim onog što u koferima drži, ima pod svojim stopalima komadić svoje zemlje, negdanje. Tako ja više ne bih našao taj stari prostor na jugu, u onoj celini koja je bila nekad. A osim ovog mog uzorka nekadašnjeg tla, ponesenog sa ostalim prtljagom, nešto slično poneli su sa sobom i drugi ljudi, azilanti. Pa bismo mi koji se ovde na severu nalazimo mogli da sastavimo dobar komad svoje domovine kada bismo svak svoj deo spojili u celo, ako bi nam bilo do toga. Ja, međutim, trudim se već godinama da deo svoje lične teritorije pripojim republici ostalog sveta, u vidu nekakve privatne regije. Zbog toga i mislim da nada mojih prijatelja u moj povratak na jug nije realna. Jer ja više nemam onaj prostor gde me je bilo, kao što u svoje negdanje vreme više nisam u stanju da se preselim. Jedan moj veliki prethodnik, pesnik Crnjanski, proveo je takođe četvrt stoleća kao izgnanik, a potom, učinio je pogrešku, da se u negdanji kraj vrati. Gde je većina njegovih savremenika već bila mrtva, a oni živi njega su kao mrtvaca smatrali. Uz mnoge počasti i povlastice, takođe samo za mrtve predviđene. Tako se sećam kako golemi pesnik prolazi gradom svoje prošlosti kao duh. Jer niko više nije u stanju da se povrati u svoju jučerašnjicu, a kamoli u vreme odmaklo za četvrt stoleća. Pa onda bivši prognanik hodajući po gradu vlastite mladosti kao da je tek tad u neku stranu krajinu prognan. Jer to gde se u taj mah našao, to je zemlja njegove starosti, starosti kao jedne posebne republike u koju je prispeo.
Tako ja više ne mogu da se vratim u prostor svog nekadašnjeg života, kao što stari grčki filosof nije mogao dvaput ući u istu reku. Jer prostor svačijeg života takođe nekakav je tok, rečni ili svejedno kakav. Gde je sve kao na pokretnoj traci, na svetskoj izložbi naše sudbine. Tamo je mnogo toga izloženo na vrlo pregledan način, samo čitava ta roba bivstva neprekidno izmiče. Pa se može reći da je to nekadašnje tlo još onda, dok sam na njemu stajao, izmicalo se, kao da se i ja i sve oko mene na toj pokretnoj spravi nalazi. Ljudsko postojanje, to je samo izložak na toj tržnici prirode, neznano za čije oči. Moguće da ovaj golemi sajam ljudskog korpusa načinjen je da sam sebe uveseljava, bez obzira na okolinu. Kao da sami sebe treba da kupimo po jevtinijoj ceni, dok ova izložba traje, a posle će sve biti mnogo skuplje. To je moje mišljenje o onom tlu koje sam ostavio, u osnovnom, osim što sam nešto te prašine poneo na svojim cipelama. Jer ljudsko tlo mahom je od prašine načinjeno, samo je kasnije ova otvrdnula. To je još jedna opomena preteranim rodoljubima koji tlo svoga života primaju kao magični prostor. A ne razumeju da je tlo svakoga naroda jedna neutralna materija koja ne mari mnogo za one što po njemu gaze. Nego ga to tabanje odozgo možda i nervira. Otud sam ostavio onaj prostor svoje prošlosti, računajući da sam ga svojim hodanjem po njemu ponekad živcirao, a i sam bio sam nervozan dok sam njime kretao se. Tako moj odlazak nema samo nekakve implikacije političke. Nego je u pitanju moguće bila moja nervoza, izazvana mnogo čim, a ne tek onim idiotskim režimom. Sve ovo spada u diskusiju, moju vlastitu sa samim sobom, kada slušam pitanje, prijateljsko, da li ću se u svoju zemlju vratiti. Ovo mi govori i moj ljubazni urednik, ovde, u Zürichu, prekoputa kavane gde je nekad sedeo Joyce. Još jedan izgnanik iz vlastite zemlje koji svoje izgnanstvo izveo je dobrovoljno. Mislim da je on, pre svega, odbegao od sopstvene porodice, od oca koji maltretira mater, i matere koja njegovog oca gnjavi. A ostatak obitelji samo se mota po toj kuhinji irske nelagode, iz čega su potekle veoma lepe knjige. Koje najčešće iz nelagoda raznih potiču, a ne iz nekakve idile. Zbog toga bi na svakog čoveka u bekstvu trebalo pogledati i sa te strane, analitičke. Pa da vidimo šta je ovu osobu sve gnjavilo onde gde je živela ranije, a ne da se krivica svali jedino na neku budalu koja u taj čas svojim glupim narodom vlada. Pa je onda u onom napuštenom prostoru svakako bilo i ranije nekog razloga da se od njega odbegne, samo možda u duši takve osobe još nije bilo dovoljno odlučnosti. »ovek je često u poziciji da bi pobegao bilo kud, a najpre iz svoje vlastite kože. Pa kako jedna poslovica govori da je to nemoguće, onda postoji makar ona prosta promena mesta. Ako ljudi na granici mnogo ne mare za našu pojavu, pogotovo kada smo već pomalo stari i kada u jednom sivom odelu prelazimo tu crtu kao u nekoj nagradnoj igri. Toga ima često u onim blesavim natjecanjima, televizijskim. Gde kandidat treba da pređe preko neke linije ili da što pre preskoči neku prepreku. Sve te ludsoti moguće prikazuju ponašanje čoveka našeg podneblja, na granici. Koji umesto da pokazuje vlasite isprave, izvodi kojekakve glupe pokrete i grimase. Sve ovo govori o tome šta mislim kada me neko, u dobroj nameri, pita hoću li se u svoj negdanji dom vratiti. Ne vodeći računa o tome šta bilo čiji dom čoveku znači u nekom metafizičkom smislu. Ili u metafori, moguće biologijskoj. Kao da treba da se u maternicu svoje roditeljke vratim, još jednom.
Kada bih se sada na mesto svog nekadašnjeg života vratio, možda bih se osetio kao među kulisama. To verovatno i inače trebalo bi da svako oseća, da ono u čemu živi nije nešto do kraja "pravo", nego da u ovom uvek ima nečeg pozorišnog. Pa kada se čovek posle više godina vraća na mesto zločina (životovog), mora da oseti taj momenat kao da je zašao iza zavese, pošto je predstava već završena. Jer sve što onde stoji liči na nekakav ljudski okvir, a zapravo pripada onom delu našeg bivstva prožetom začudnošću. Sve je kao kada posle više dana bolesti, u svojoj devetoj godini izlazim na ulicu, a ova više nije ona od pre. Sada se mojom bolešću izgnanstva tako nešto samo uvećava. Pa onda nemam više moći da se u prethodno okolje vratim, čak i kada to želim. Predstava mog života tamo je završena, a ja kao jedina publika ove drame otišao sam van, nekuda kući. Zato što moje sadašnje prebivalište ona je kuća kojoj svako, nakon posete pozorištu, odlazi. A to što je bio prostor polovine moga stoleća, samo je jedan teatar, u kome je štošta prikazivano, nego su tamo svetla pogašena i više se ništa ne daje. Tako mesta moga nekadašnjeg boravka očekuju novu publiku, u koju ja više ne spadam. Pa kada danas razmišljam o povratku bilo kud, snatrim da se u svoje spokojstvo vratim, od pre desetak godina. A to mogu da izvedem i u svojoj sobi, šarlotenburškoj.