Dragan Velikić [1]

ZAPISI IZ ŽIVOTA MEDIOKRITETA

Sarajevske Sveske br. 02 [2]

Bolestan sam. Sumnje nema. Ja, koji sam bio virtuoz pokreta, ja koji sam sa pola metra udaljenosti nepogrešivo kljucem pogadao bravu, koji sam na kasi u samousluzi jednom rukom vadio novcanik, a drugom vec trpao stvari u torbu, sada, taj bednik, ta olupina, pet puta pokušava da stavi papir u fasciklu. Ni kaiš ne mogu da proturim kroz alku a da se sav ne upetljam. Stvari mi ispadaju iz ruku. Krenem zbog necega što vec u sledecem trenu zaboravim. Konac više i ne pokušavam da udenem u iglu. Po ceo dan ne izuvam papuce, sem kad izlazim. A i tada obuvam mokasine, jer pertle me ne slušaju. Ludim. Sve ide užasno sporo. Ne mogu da se usredsredim na jednu stvar duže od nekoliko minuta, a obaveze samo izviru. Vec je pola dvanaest. Nešto sam citao jutros, deset strana. Prelistao još toliko. Satire me brojanje. Zašto uvek moram sve da evidentiram, arhiviram? Danas nemam drugih obaveza, mogu i popodne da citam. Prvo da se nekako smirim. Odslušati Rahmanjinova? Kako kad vreme leti? Najradije bih se iseckao na komade. Kako da svemu kažem dosta? Znam, Rudi, da je smešno. Ali, šta vredi kad me klavijatura ne sluša, kao da sviram kopitama, a ne prstima. Ruke mi se tresu i kad dirigujem. Sve me nervira. Kad bih jednom, barem jednom, samo dva sata bio opušten. Ja sam istrošeni rudnik. Sve je u raspadu. Sve. Ne mogu da se pomerim u vremenu ni za sekund a da odnekud ne izviru obaveze: pokvareni zubi, nenapisana pisma, neopran veš, neispeglane košulje, neplaceni racuni, neišcitane partiture. Igra mi desno oko. Ljuticu se. Naravno da cu se ljutiti kad vec unapred znam da cu se ljutiti. Nekad je bilo još i gore. Svakoga jutra u prodavnicu. Korpa prepuna svega što mi ne treba. Ali, kako unapred predvideti ono što ce zatrebati? Uopšte, ta stvar sa predvidanjem je velika muka. Moja majka je najviše energije utrošila na predvidanja. I, opet, malo toga je uspela da predvidi. Medutim, sam pokušaj je vec nekakva kontrola. Zašto sam sada zapalio cigaretu? Moj otac se nije zamarao predvidanjima. Mama je to ionako radila za oboje. Ovo je vec peta cigareta, a tek je podne. Nabavka, bacanje dubreta, pranje kola, nameštanje televizijske antene, odlasci kod majstora. Sve me to potrošilo, dobro sam i ovakav. Kakva sreca da covek nije besmrtan. Ja bih se ubio u tom slucaju. Ne verujete mi, Rudi? Sve me izluduje: mir i spokojstvo zapadne civilizacije, javašluk Orijenta. Možda bi trebalo da odem na pecanje? Kako vezati udicu? Ruke mi drhte. Ja sam trijumf svih ludila? Ja sam jedno To. Satreti To do kraja. Pre toga porazbijati sve neposlušne stvari, polomiti kišobrane - njih posebno, te lažne zaštitnike. Pobacati sve oko sebe, i jednim jedinim pokretom, pucnjem u glavu, presuditi. Ili sa mosta, da se ništa ne isprlja. Buc u vodu. Kraj! Bez tragova.

Kad podignem palicu, završeno je sa štimanjem. To je onaj trenutak u kojem svi pogledi bivaju upereni u mene. Pod pazuhom klizne kap znoja, a podignuta ruka laganim zamahom povuce niz tonova. I tada, umesto orkestra, cujem pisak lokomotive. Moja ruka nastavlja pokret ruke moga dede, otpravnika vozova u stanici Sicevo. Dok stoji nepomican na peronu, ispracajuci i poslednji vagon u smeru Niša, ili Pirota, njegov lik u stotinama verzija, putuje u glavama umornih putnika. I nije važno da li je to prošao "radnicki" u tri, "Simplon-ekspres" na liniji Pariz - Istanbul, ili putnicki za Dimitrovgrad.
I "simplon" je jedne noci deda zaustavio u stanici Sicevo, da bi se majka, sestra i ja popeli u vagon na kojem je bila tabla: Sofija-Beograd. Minut kasnije, zeleni signal propustio je voz u smeru Niša. Neko je možda pogledao kroz prozor, probuden zaustavljanjem voza u noci. Video je malu, prizemnu zgradu stanice, jedva uspeo da procita naziv mesta na tabli ispisan cirilicom i latinicom, i to samo ukoliko je bio u nekom od vagona na sredini kompozicije. Video je otpravnika vozova i tri putnika: jednu ženu i dvoje dece. Oni su tonovi koji ne postoje u zapisu partiture, ali pojavili su se za trenutak u prostoru slobodnog takta, proizvedeni u vidnom polju sanjivih putnika jednom nepredvidenom koronom crvenog signala, da bi odmah zatim išceznuli sa notnog sistema medunarodne pruge.
Godinama kasnije, kada sam redovno putovao nocnim vozovima, i bivao probuden zaustavljanjem voza, uživao sam u pokretu ruke kojim bih pomerio zavesu sa prozora. U spavacim kolima moj ležaj je uvek bio u sredini, jer ima najbolju poziciju u odnosu na prozor. Sa njega se pruža direktan pogled na putnike koji žure peronom. Ukoliko voz stoji na signalu, rešavam rebus periferijskog trga: dva osvetljena prozora na fasadi zgrade, ulicna lampa zanjihana na vetru i reklama mentol cigareta, koju sablasno osvetljavaju impulsi narandžastog svetla iskljucenog semafora. Tri izvora svetlosti koji se mešaju najavljuju uznemirenje. A ono se pojavilo sa golom ženskom nogom koja je sa donjeg ležaja izvirila ispod pokrivaca. Tokom noci u moju kabinu turisticke klase stjuard je pustio neku ženu. Disala je duboko, pomerala se u snu. A ja sam osluškujuci njeno disanje ponovo zaspao. Kada sam pred jutro otvorio oci, ležaj je bio prazan, besprekorno namešten, kao da niko nije seo cak ni na ivicu, ili rukom dodirnuo jastuk. Jedino rešenje te jutarnje zagonetke bilo je da žena koja je provela noc sa mnom u kabini pripada kadru istrgnutom iz sna.

"Nije dobro kad se mešaju svetlosti", govorila je majka. "Poznavala sam ženu koja je živela u jednom mracnom stanu iznad Lotos-bara. Bilo je to odmah posle rata. Kod nje je i danju gorelo svetlo. Na kraju je skoro oslepela. Ali, i tako poluslepa održavala je stan besprekorno. Ako vec pališ lampu tokom dana, onda navuci zavesu da se dnevna svetlost ne bi mešala sa elektricnom."
I danas navucem zavesu kada prizivam majku.
Samo u potpunom mraku vlada savršen red. Ispod spuštenih kapaka mešaju se mnoge svetlosti. Pukotine ne dopuštaju da se citav prostor prekrije monolitnom bojom, koja bi barem za trenutak pružila iluziju ciste tame, gde je svaka stvar na svom mestu, gde je svaka recenica sigurna staza koja vodi do nekog cilja.
Ipak, žmurim. Pokušavam da se oslobodim pukotina. Ako se dobro organizujem, sve ce biti usput.

U mraku sam zdrav.
Problemi nastaju sa svetlošcu. Ne samo što nije dobro kada se mešaju svetlosti, vec i odsjaj utuljenih sijalica unosi nered. Boje raspoznajem tek u mraku. Modra širi svežinu, u nozdrvama osecam miris joda. Možda je to zato što sam odrastao na moru? Žuta guši kao tamjan. Crvena greje, i ta toplina je toliko neprijatna da izaziva aritmiju. Zelena smiruje. Siva me ispunjava požudom. Ko bi to ocekivao od njene neutralnosti? Duboki dekoltei u mraku su još dublji. Ništa, zapravo, nije porubljeno. Ruka je brža od misli, oštar parfem za trenutak biva nadvladan disonancom zadaha iz necijih usta. Ne bih svakome pozajmio kašiku. Da li je uopšte moguce bilo šta oprati? Zar nikada niste pomislili ujutro, nakon umivanja, brišuci lice hotelskim peškirom, da je neki prethodni gost baš tim istim peškirom brisao ko zna koji deo tela? Kada napuštaju hotel, gosti su posebno neuvidavni. Vec mi je prešlo u naviku da kafu pijem tako što usnama dodirujem deo ruba iznad drške. Problem nastaje sa cašom, medutim, i to se rešava obicnom slamkom. I mrakom, naravno.
Dok dirigujem, uvek žmurim, tek povremeno otvorim oci kako bih se uverio da su stvari na svojim mestima. Nema tog trezora sna u koji ne mogu da udem kada se zaobljeni ton oboe razlije spiralom moga sluha. Memorija je uredena zastrašujucim knjigovodstvom. Istu partituru svaki put citam drugacije?
Da li je to zbog svetlosti, Rudi?
I kakvo vam je to ime? Rudi? Bez koordinata. Kao da kažete kuhinja, bicikl, tabakera. Postoje imena bez koordinata. Recimo, Filip, Ana, Fabijan, Oliver, Martin, Eva, Konstantin. Uvek je to ista svetlost kojoj se ne može otkriti izvor.
Uznemiruju me mogucnosti. U svakom casu moram doneti neku odluku. Da li da stavim pola, ili citavu kašicicu šecera u kafu? Da li da samo prelistam ili da do kraja procitam novine? Da li da se odazovem na telefonski poziv? Da li da otvorim prozor? Život prolazi, a ja nikako da se odlucim. I ništa ne uspevam da konacno uradim. Samo u mislima dodirujem mogucnosti. Svet je pretrpan mogucnostima. Biti nepokretan, oduvek je moj ideal. Sa prestola invalidskih kolica u svakom casu biti drugde. Živeti istovremeno sve mogucnosti okružen bedekerima, katalozima, prospektima, redovima vožnji, menijima. Koliko sam puta doputovavši u neki grad satima tražio pogodan hotel. A kada bih konacno uzeo sobu, i rasporedio stvari, valjalo se suociti sa dilemom u kojem restoranu da veceram. Zapravo, kada sam na putu, ja niti veceravam, niti rucavam. U restorane odlazim tokom popodnevnog intervala, izmedu rucka i vecere, kada su skoro svi stolovi slobodni. Jer, ništa me toliko ne uznemiri kao cinjenica da neko vec sedi za mojim stolom, makar u restoran ušao prvi put. I ne sedi samo za mojim stolom, vec mi je oduzeo i misao koju bih imao za tim stolom. A misao za tim stolom uputila bi me u nekom drugom pravcu. Nema sumnje, taj koji sedi za mojim stolom oduzeo mi je i sto, i misao, i pravac. Oduzeo mi je život. Jedan sasvim drugi život, svakako bolji od ovoga koji živim. Ipak, ja paralelno živim propuštene živote. To nije lako, to stalno uznemirava ovaj slucajni život, ali nekako uspevam da se ne pogubim, da održim kontakt sa tim propuštenim životima. Osecam kako struje pored mene. Kao paralelni koloseci, udaljavaju se, da bi se iznenada opet približili. Za mojim stolom, u praznoj kafani. Zato je važno biti za svojim stolom. A to mogu samo u praznoj kafani. Na miru odaberem mesto koje nije isuviše blizu ulaznih vrata, ali ni pored prozora, odakle zimi zna da bije studen, a leti vrelina. Medutim, tada nastaju muke sa menijem. Jela koja volim rasuta su u jelima koja ne volim. Smišljam taktiku odobrovoljavanja konobara, kako da u jednoj porudžbini ujedinim sve što volim, a da izbegnem ono što ne volim. Možda je pravi identitet razliven u bezmerju propuštenog?

Moja prva žena, Julija, uvek se pitala šta su mi to u detinjstvu radili da sam takav. A ja sam imao jedno srecno detinjstvo, i uopšte ne mislim da je moj problem u odrastanju. Toga, zapravo, nije ni bilo. Ja sam roden kao odrastao. I ne može ona ništa da mi kaže, ona, koja tokom osam godina braka nijednom nije pendžetirala cipele, nijednom nije prišila otpalo dugme, nijednom nije ušila rupu na carapi. Kao da stvari takode ne traže brigu i negu. "Da li ideš kod zubara kad te zaboli zub", pitao sam je. "Da li piješ vodu kada ožedniš?" I zašto bi moja navika da nikada ne dozvolim da na stolu prenoce neoprani sudovi bila anomalija stecena u detinjstvu? A nije da nisam vežbao. Koliko puta sam legao u krevet ne obaziruci se na neraspremljen sto posle vecere. Dešavalo se i da zaspim, ali redovno sam se budio u toku noci i onda tiho pospremao sto i prao sudove. Juliju je to dovodilo do ludila. Kao što je mene izbezumljivala njena navika da doruckuje u krevetu. I onda, samo spusti tanjir i šolju na pod, i zagrli me. A posteljina puna mrva i fleka od kafe.
Moja druga žena bila je urednija cak i od moje majke. Zvala se Jelisaveta. Pricvršcivala je dugmad cim bi se malo razlabavila, kontrolisala je pendžeta na cipelama. Nikada ne bi dozvolila da se potplata do kraja istroši. U kuhinjskom ormanu sve teglice sa zacinima bile su pune. Svako jelo bilo je moguce napraviti. Koferi i putne torbe, prekriveni platnom, sa kljucevima i katancicima uredno složenim u unutrašnjim pregradama, cekali su na putovanje. Sve je uspevala da predvidi, od svake neprijatnosti da se osigura. Bila je toliko savršena da je i dubre mogla unapred da baci. Flaša vina još nije bila ni otvorena, a ja sam slutio da njen pogled, mio i nekako hladan, vec prati tu flašu put kontejnera za staklo. U našoj vezi nije bilo tragova. Hvatala je moj dah, žuti krug na jastucnici posle spavanja, i menjala posteljinu. Peškiri su uvek bili savršeno cisti. Bila je toliko uredna i sva posvecena neprikosnovenom redu da sam ja vrlo brzo preuzeo ulogu moje prve žene. Jednom sam pojeo sendvic u krevetu. Njeni prsti na nogama su bili savršeno proporcionalni, nokti pravilni. »ak je i na malom prstu oblik nokta bio klasicno lep. Znate Rudi, taj mali prst cesto umesto nokta ima tacku, nekakvo zadebljanje, a to smeta. A tek onaj neposlušni drugi prst, koji ma kakvo stopalo bilo, mora da je barem za milimetar kraci od palca. Veoma me iritira kada leti vidim žensko stopalo u sandali, gde onaj drugi prst preklapa palac, neposlušno velik, jakog zgloba, izrastao na racun vec zakržljalog malog prsta. Nije slucajno da je ta nepravilnost tela prikrivena u stopalima. To je uvek znak prikrivene agresije.
Jelisaveta je govorila kako smrt nije strašna, jer u tom casu prestaje briga o knjigovodstvu, neko drugi ce morati da obavi niz formalanosti, bez kojih nema konacnog upokojenja. Iako smo oboje bili tek pri kraju cetvrte decenije, odlucila je da kupimo grobnicu, da se na svaki nacin osiguramo od života. Za nju je život bio nepodnošljiv zbog iznenadenja koja vrebaju na svakom uglu. Stalno posvecena strasti inventarisanja, možda je u mislima izbrojala i vence na svojoj sahrani. Knjižila je sve, od slucajnih pogleda na ulici do naših zagrljaja. Jednom mi se u šali poverila da bi savršena kontrola bila naplatiti i tantijeme od masturbacije. Svako ko je upotrebio, makar i u mislima njeno telo, trebalo bi da plati.
Dugo sam se opirao odlasku na groblje. Ponudili su nam parcelu blizu mrtvacnice. Nije joj se dopala pozicija. Htela je što dalje od glavne staze, u nekom zabitom delu groblja. Slutio sam da njoj smeta sama cinjenica da je to jedna prekopana grobnica. Neko je vec decenijama ležao na mestu koje bi sad trebalo da bude njeno. U hotelima nikad nije koristila peškire. Nosili smo svoje. Nije podnosila tragove drugih. Ujutro je prvo ona citala novine. Jednom je naišla na vest da su ribari u blizini Madagaskara uhvatili prepotopsku ribu za koju se verovalo da je izumrla pre dva miliona godina. Užasnula ju je mogucnost takve katastrofalne greške, citav dan je bila neraspoložena.
"Kakva disonanca", rekao sam. "Dva miliona godina posle izumiranja vrste potomak se pracaka u ribarskoj mreži. Kakav vagnerijanski obrat."
"Valjda kopernikanski?"
"Vagnerijanski", ponovio sam. "Vagner je voleo životinje. Sa njima je još kao dete uvežbavao komplikovane igre motiva. Kopernik je voleo voce. »itava njegova teorija pociva na jabuci koja je pala sa stabla ispod kojeg je ležao."
"Jabuka je pala Njutnu na glavu".
"Svejedno. I Koperniku je nešto palo na glavu."
"I šta je bilo sa tim Vagnerovim životinjama?"
"Vagner je kao dete krio zeceve, ježeve, kornjace i razne bube po fiokama svog pisaceg stola. Izbušio je rupe na stražnjoj strani stola kako bi njegovi ljubimci mogli da dišu...."
"Ne razumem, zašto nije držao ptice? Njih ne bi morao da krije."
"Ptice bi u svakom slucaju bile isuviše bucne. I neposlušne su baš zato što imaju glasove. Njemu nisu bili potrebni glasovi spolja. Imao ih je u sebi."
"Danijele, pa zašto onda nije koristio ribe? One su neme. Mogu da otpevaju sve što bi on zamislio."
Slutio sam da uopšte nisu važne ni ptice, ni ribe. Nju je uznemirila cinjenica da je Vagner izbušio sto. Ni u pricama nije podnosila nered, nepažnju prema stvarima, oštecivanje predmeta.
Iduceg dana kupili smo parcelu u novom delu groblja, gde su bila posadena jednogodišnja stabla.
"Dok mi stignemo, i drvece ce porasti."
Poginula je dva meseca kasnije na pešackom prelazu, sigurna u imunitet koji joj je pružalo zeleno svetlo na semaforu i figura pešaka u pokretu.

»Sim se probudim, sa prvim taktom dana, odmah imam i intonaciju. Zapravo taj ton, tacnije šum, ne prestaje ni nocu. Desno uho mi zuji vec trideset godina. Zujalo je i Šumanu. Završio je u ludnici. Ja necu završiti u ludnici. Nekako sam svestan svih opasnosti koje bi mogle tamo da me odvedu. Život se odvija po nevidljivim partiturama. Svako ima svoju interpretaciju, svako cita na svoj nacin. I baš zato nekako znam da je moja snaga u jasnom predvidanju. Kao zver osluškujem kretanje dana. Nepozvani gosti se javljaju tonom oboe, stidljivo, pre nego što ih timpani najave kao neminovnost koja stoji pred vratima. Dar za dirigovanjem nasledio sam od majke. Držala je citave simfonije u glavi. Igrala je i šah. Stalno je pobedivala oca. Nema jace emocije od želje za redom, ni dublje tuge od nemogucnosti da se svet uredi. Kretati se poput šahovskih figura.
"Za mene mnogi misle da sam luda samo zato što svakome želim da ugodim", govorila je majka. "Ali, zapamti" - i ja sam pamtio - "ovaj svet ide napred samo zato što postoje oni koji po cenu da ih proglase ludim ne odstupaju od svojih nacela. Pa, ako je dobrota ludilo, onda neka budem luda."
Nisam sumnjao da svet ide napred, i da je moja majka dobra osoba, iako mi tada nije bila baš sasvim jasna veza izmedu dobrote i urednosti. Mislim da bi svet išao još brže napred da je više ljudi poput moje majke. I zato, ne želeci da se brzina kojom svet ide napred smanjuje, prihvatio sam nacela moje majke, i cak ih usavršio, što je, verujem, barem malo povecalo brzinu kojom svet ide napred. Urednost olakšava kretanje, štedi ono što je najskuplje: vreme. Prihvatiti cvrste standarde ponašanja, znaci izbeci nesporazume, sacuvati nerve i sebi i drugima, a samim tim i zdravlje. Urednost je, dakle, i briga za druge. I što je osoba urednija, manje nesporazuma unosi u ionako dovoljno haotican svet oko sebe.
"Da me probudiš usred noci, ja ne paleci svetlo u svakom casu mogu da nadem ono što mi zatreba", govorila je majka.
Da li postoji bolji dokaz o iskonskoj vezi mraka i zdravlja?

Kad citam knjigu iz biblioteke, pa na nekoj strani naidem na slepljenu mrvu, oprezno je skinem vrhom prsta, kao bubuljicu. Jednom sam na unutrašnjoj margini, zadenut kao kakav ukras, našao tanki polumesec nokta. Napetost koja je tog nepoznatog citaoca navela da grize nokte nije bila motivisana sadržajem knjige, posebno ne na toj strani, gde se odvijao jedan dosadni dijalog. Nervoza citaoca imala je uzrok izvan korica te knjige. Mrlje od voca su propast za papir. Fleka vremenom postaje sve uocljivija, a onda, posle deset, petnaest godina, dovoljan je samo dodir prstom da se papir rasprši. Kao što se raspadne moja koncentracija. I više ne mogu da citam. Zastanem kod podvucenog reda, ili pokušavam da dešifrujem komentar na margini. Do kraja uspevam da procitam samo nove knjige, one bez tragova. Jer, tragovi me usplahire. Otkako znam za sebe, ja sam usplahiren. To je taj višak u meni, koji je samo moja majka prepoznavala kao nešto posebno. Moj problem je što taj višak imam u svemu. Eto, moja prva žena, Julija, i ona je imala višak, ali je znala da ekonomiše tim viškom, da ga uvecava samo u jednom smeru, a ja sam rasut. Moj otac je godinama plovio na liniji Irska - Biskajski zaliv. Na brodovima koji nose rasuti teret. Nikad se ne zna unapred redosled luka, jer rasuti teret samo izvire, i cesto su na otvorenom moru dobijali obavest za sledecu destinaciju. Rasuti teret je nepredvidljiv. Može da saceka, nikad ga nema za citav brod, vec samo kao prilog, tek da popuni jednu štivu. Julija je tacno znala redosled luka, i usmeravala je moje plovidbe, a onda se valjda umorila. Rudi, možda vam je cudno da nekom ko je tako predan redu treba pomocnik. Ali, ja sam nadzornik citave planete. Eto, u ovom casu barem hiljadu ljudi ide da kupi stolicu, nalaze se na približno istim udaljenostima od trgovina u kojima ce svako od njih kupiti svoju stolicu, i sama cinjenica da se to dešava bez mog uvida, mene potpuno izbezumljuje, ja ništa drugo u životu nisam želeo nego da nadzirem planetu. Da osluškujem disanje sveta. I samo jednom sam radio posao koji me u potpunosti zadovoljavao. Bilo je to odmah nakon raskida sa Julijom. Nisam mogao ni da sviram, ni da komponujem, i onda sam se zaposlio kao nocni cuvar na jednom gradilištu. Blok zgrada je vec bio podignut, i obavljali su se fini radovi. Veoma brzo, mislio sam, ova simetrija ce nestati, i svaki od stotinu stanova polako ce se udaljiti jedan od drugog, kao tek rodeni blizanci. Svaki ce se izboriti za svoj red, jer nameštaj tek što nije stigao, brazde koraka ce stvoriti u svakom stanu poseban reljef. Ja sam citavog života jedan nenaseljen stan, nisam uspeo da se izborim za svoj red. Samo bocno, u bocne profesije, u bocne žene, jer su mi sve namere bocne. Primopredaju sebe samog sebi samom nikad nisam mogao da obavim.
Zašto sam se razišao sa Julijom? Ne, nije mi neprijatno da o tome govorim. A nisam sve ovo vremo o tome pricao zbog vašeg imena. Rudi se zvao i covek sa kojim je Julija otišla. Odakle vama to ime? Može da se uputi na svaku destinaciju, svejedno da li u Prag ili Trst. Može da odraste u Segedinu. Jasno vidim kuhinju u kojoj Rudi ujutro pije belu kafu, keramicke crno-bele plocice, jer to su slicne kuhinje u kojima Rudi odraste. Beograd, Maribor, ili Brno. Pogodio sam? To sa Slovenijom? Dobro. Taj moj Rudi, zapravo Rudi moje žene, koga sam ja zvao Ðepeto, bio je pozorišni reditelj. I imao je drvenu nogu. I gostovao je pre petnaest godina u Beogradu. E taj Rudi, zapravo Ðepeto, bio je oduševljen scenom koju je Julija postavila, tako da je ona posle nekog vremena angažovana na jednoj predstavi u Minhenu. Uspela je da se izbori da ja pišem muziku za tu predstavu. Napisao sam svoj najbolji komad. I Ðepetu se dopala moja muzika. Ali, sledeca predstava koju je Julija radila za Ðepetovo pozorište bila je bez muzike, pa sam se ja vratio u Beograd. A ona je rešila scenu, i Ðepetu, i meni. Ona je jednostavno ocistila scenu, osmislila prazan prostor Ðepetu u toj postavci nekog savremenog nemackog komada. A znate kako? Svetlom. E, tu je vec moj udeo, dragi moj Rudi. To sa svetlom. Sve vreme predstave svetlo nije frontalno, vec iz kontre, neverovatna praznina, osmišljena praznina, pet svetlosnih zavesa kojima je potpuno pomerila, ukinula prostor, tacnije, umnožila ga, pet razlicitih prostora na istom mestu. Kosi uplivi svetlosti, prelamanja. Na generalnoj probi mi je sve bilo jasno. Pet izvora svetlosti ne može doneti ništa dobro. I onda, tunel, i kao neka pista. Bio sam izgubljen jer se Julija u potpunosti našla, njen višak je bio ogranicen, i baš zato ekonomisala je tim viškom. Oduvek sam verovao da nema šta da kaže, ali da prepoznaje uvek onoga koji ima šta da kaže. A Ðepeto, njegov korak akcentiran protezom, stavio je tacku, ne tri tacke, vec jednu tacku. Konacnu. Otišla je u svet sa tom drvenom nogom. Danima sam sedeo u stanu, zamracenih prozora, i maštao sam da budem slep, da živim u tom savršenom redu gde pukotine svetlosti ne unose nered. I kada bih vozio automobil, nocu, vracajuci se auto-putem sa Novog Beograda, gde je Jelisaveta stanovala, zažmurio bih, i brojao, u pocetku do pet, kasnije do deset. Vozio sam sigurno, neravnine na putu ne bi izmenile pravac. Uvek sam ostajao u svojoj traci. Jelisavetu je to plašilo. Ali, u potpunom mraku sve je zdravo i cisto. I onda sam prestao sa tom navikom da na auto-putu, nocu, kada je poluprazan, vozim i žmurim. A bio sam stigao vec do petnaest. Petnaest sekundi vožnje u mraku. Nakon Jelisavetine smrti opet sam poceo da vozim u mraku. Odmah sa rekordnim brojem: petnaest... I vec na trinaest izgubio sam svest. I dobio sam ne jednu, vec dve proteze. Kada sam izašao iz bolnice, javila se Julija. Posle osam godina. Više nije bila sa Ðepetom. Preselila se u Berlin, postala je veoma tražen scenograf. Redovno se javlja telefonom, šalje mi novac. Uredila mi je scenu, recimo, njena ideja je bila da svakoga dana idem u šetnju. Kolica mi je ona kupila. Ona i vas placa.

Izgleda da nam je konacno došlo prolece. To sudim po pupoljcima na drvetu kestena. A kesten je jedno pametno drveto. Za razliku od glupih vocki, kao što su kajsija, breskva, jabuka, koje su procvetale još pocetkom februara, kada je bilo sunca nenadano. Videle sunce, pa kao hajde da cvetamo. Naravno, pre tri dana bio je mraz. Ma o kestenu, tom pametnom drvetu vam pricam, Rudi. Da li me slušate? Pre nekoliko meseci sam procitao u novinama pricu o najpametnijem drvetu ovdašnjem, u pogledu cvetanja i slicnih stvari. To je breza. Ona apsolutno zna kada prestaje zima i kada pocinje prolece. Breza je došla iz hladnih krajeva, iz Severne i Srednje Azije, iz Sibira. Ona tacno zna kada treba da cveta. Iskusna je sa zimom. A mi glupi stvorovi, takozvani ljudski rod, znamo da jedna breza zna više nego mi, naime, kada prestaje zima i pocinje prolece? Kada brezinu resu prelomimo, i ako je ona zelena unutra, onda više nema zime. Mi smo glupi stvorovi zato što je naše znanje sekundarno. Breza da nam kaže sve to. Ako bismo prelomili nas same, što bi bilo izvorno znanje, mislim, ta lomljava, teško da bismo išta zakljucili u pogledu proleca i zime gledajuci u taj prelom.

Oduvek su me privlacile karte, još iz vremena kada sam ih kopirao na paus-papiru i crvenom olovkom iscrtavao ocevu liniju plovidbe, a plavom upisivao luke u kojima se zadržavao. Otac me snabdevao navigacionim kartama, mapama luka, rolnama papira sa ucrtanim kardiogramom morskog dna. Na komandnom mostu postojao je eho-sonder, aparat za snimanje morskog dna - Aladinova lampa putovanja. Imao sam svoje simbole, svoju legendu, svoju maketu sveta. A ta maketa, globus precnika jednog metra, pojavila se u mojoj sobi nakon jednog ocevog putovanja Sredozemljem. Tada je još plovio kod "Jugolinije" i putovanja su se okoncavala u maticnoj luci - Rijeci.
Svako kad umre ostavi za sobom jedan nemi globus. Granice država se stalno menjaju, gradovi se uvecavaju, reke meandriraju, veštacka jezera potapaju doline. Zgrade se ruše, uglovi nestaju, gase se bioskopi. Samo su neme karte pouzdane. I nemi globusi. Život je takode nem. Kako uci u nemost? Svako nosi negative u sebi, rolne proživljenih dana i godina. A tako malo izade iz komore svesti na svetlost dana. Samo u trenutku nestajanja moguce je sagledati sve nerazvijene negative? Jednim jedinim pogledom obuhvatiti citav arhiv. Popodne u Džakarti. Moj otac predaje agentu brodsku poštu i, zaklonjen nasipom recenica koje je ispisao, biva odjednom neko drugi. Za kratko, u džepu vremena koji je nemoguce locirati, prepušta se tajnom knjigovodstvu. Popodnevni pljusak. Paprat koja se puši. Glasovi iz kuca od bambusa. Pismo još nije krenulo, ali kroz deset dana bedemi ce biti podignuti. Ovo sad je trenutak kosmicke rupe. O tome ne postoji evidencija. Ostace samo suveniri putovanja, zavežljaji pisama u ormanu. Pretpostavke, ta džinovska paprat iz roda sumnje, probijace se godinama posle oceve smrti u monolozima moje majke. Ništa nije moglo da promakne njenoj intuiciji. Nikada se nije prepuštala senci neznanja. Uvek je na partituri bilo nešto što je budilo njenu sumnju, usmeravalo je u lavirinte pauza, lažnih pijanisima u cijim dubinama su odjekivali timpani i zvona. Korone su samo gubitak vremena, neubedljivi alibi, trag crnog fonda života. Idila je u neznanju. Moja majka se nikada nije mogla opustiti, ona je jednostavno sve, baš sve znala. To je ono znanje koje se javlja dok gledamo fotografiju srecnog para koji je proslavio zlatni pir. Talozi decenija, potomci okupljeni na porodicnoj fotografiji. Ali, zadržimo pogled još malo na licu slavljenice, te tihe starice andeoskih crta, i pojavice se Neko, vidljiv, koliko i vir na sredini reke, blagim naborom površine. To je najstrašnije, nepobitna cinjenica da uvek postoji Neko. I onda kada ga nema, postoji Neko. Ja sam uvek želeo da budem taj Neko. Jer samo tako, cinilo mi se, život ne može da me prevari, samo u tom crnom fondu krije se dobitak koji, neproknjižen, jeste jedino zadovoljstvo koje ne prolazi. Naprotiv, vremenom samo jaca. To su oni nerazvijeni negativi, nepoznata geografije duše. Džakarta, pljusak, paprat. Zaista ne znam, odlomak nevidenog života, obican trenutak, a nekako najbliži. Ne znam šta me je to zaparalo. I tugom, i lepotom. Šta bih dao za vlasništvo nad poluminutnim letnjim pljuskom u ocevom životu. Sakriven, ili, samo zašticen iza ograde napisanih reci u tom tajnom životu?
I ja sam bio Neko. Uvek sam varao. I prvu, i drugu ženu. Ne zato što sam bio nezadovoljan svojim životom, što svoje žene nisam voleo, nego, eto, nisam mogao da propustim još jednu pricu. I što je bila veca nemogucnost da se flert dogodi, to je u meni jacala strast da pokušam, jer baš nemogucnost da se nešto dogodi cuvala me, mogao sam da igram igru a da ne varam u onom konacnom bilansu. Osecao sam kako nešto nadoknadujem. Uvek na putovanjima. Samo sam tada bio neko drugi samome sebi. Bio sam Neko. Nevidljiva disonanca jedne idile što trijumfuje na slavljenickoj fotografiji. I kada bi se dogodio flert, nisam bežao kao pseto, vec sam instalirao citav jedan paralelni život, iznalazeci tehnicke mogucnosti da sve to održavam. I više nisam znao koga volim. To se ponavljalo. U jednom casu imao sam nekoliko ljubavnica, i svaku sam pricu voleo, i hteo sam da u svima budem ucesnik. Tako je prolazio moj život. Doputovao bih u grad gde je živela neka moja ljubavnica. Iduceg dana odlazio sam na pijacu, hodao izmedu tezgi, i cinilo mi se da prepoznajem sve te ljude tamo. Kakav divan osecaj da si gost u vlastitom životu.
Padala je jaka kiša, i kada sam došao kuci, kod jedne od mojih ljubavnica, još u hodniku, ona mi je prišla i otkopcala mi šlic. Ja sam stajao držeci u jednoj ruci kišobran sa kojeg se cedila voda po parketu i pravila sve širu baricu, a u drugoj kese. Nisam mogao da ih spustim u tu baricu. Stajao sam tako, dok je ona vec uzimala moj ud u usta, i on je rastao. A ja sam stajao razapet kišobranom i kesama. I onda sam se setio da sam zaboravio da kupim krompir, a prijalo mi je kako raste u njenim ustima, i voleo sam je, i onda sam shvatio da nisam zaboravio da kupim krompir, da sam prethodne veceri na terasi video krompir, a da kod kuce, u maticnoj luci nema krompira, da sam pred put konstatovao da moram kupiti krompir, i onda, ta voda na parketu, njene usnu na mom udu. Spustio sam kese na pod, odgurnuvši ih malo kako bi mimoišle tu vodu. Jer, na dnu jedne kese je bio hleb, i sigurno bi se raskvasio A ud je vec pulsirao. I meni je bilo lepo, zato što je svet u redu, što na svim terasama koje su bile moje postoji sve što je potrebno. I taj krompir. Ugasio sam svetlo. I bio je mrak u predsoblju. Bio sam zdrav. Bacio sam kišobran. Bio sam opušten, u mraku, iako sam osetio vodu kada sam konacno slobodnih ruku zagrlio nju, na podu u predsoblju. Napolju, na spratu niže, komšije su razgovarale. Hvatao sam reci, "vodoinstalater danas dolazi", i "da li ste culi, poskupelo je grejanje", i "kako ste sinoc mogli da zaspite od one buke, to je nedopustivo". Sve sam to cuo, a kao i da nisam cuo.
Jednom, na nekoj plaži u Istri, koju su zvali Indonezija, zbog bungalova od bambusa sa krovovima od šindre, moj otac je ugledavši nekoliko golišavih devojaka na terasi restorana rekao: "Kao da sam u Džakarti". I uhvatio sam njegov osmeh. I znao sam da je bio Neko. Da je ostavio trag na fotografiji koja možda još nije napravljena, na licu koje još nije dostiglo onaj konacan izraz. Bio je Neko, tek misao koja priziva trenutak slobode u sredenim fiokama necije glave, tajno proknjižen u crnom fondu prošlosti.

(Odlomak iz romana 'Ruski prozor')