Elizabeta Šeleva [1]

KATAHRESTIČKI ČITAJUĆI SARKANJCA

Sarajevske Sveske br. 01 [2]

'Izgubiću se u Deridi i u onom njegovom, da nemaništa izvan teksta, pretvoriću se u tekst, izgubiću samog sebe" (Sarkanjac, 2001: 37)

1. Strah od Teksta

Knjiga 'Makedonski katahrezis' Branka Sarkanjca pojavljuje se u vreme 'loše beskonačnosti' teorijskih paradigmi, koje ambiciozno promišljaju i racionalizuju Čovekovu 'bačenost' u svet; u vreme kad se zbog nepredvidljivih apokaliptičnih scenarija što nas okružuju brzo pretvaramo u borhesovski nastrojene tumače fikcije, na brzinu pretočene u naš novi imperativ, u našu - jednu i jedinstvenu stvarnost.
Da li je opravdano da se ima strah od teksta, danas, kad se tekstovi množe nesavladivom brzinom? Da li je opravdano da se prizna svoj sopstveni, egzistencijalni strah i zazor pred tekstom, koji je lakomo pripremljen da usisa svog čitaoca, svog sledbenika, svog zanesenjaka? Da li je možda potrebno da objavimo, kao Sarkanjac, nelagodu pred tekstom, znajući naime za njegovu veliku apsorpcionu moć, znajući za Deridu koji je tako reći impregniran u magmi svoga pisma i - gord zbog toga?
Ali, upravo je to PRVA instanca zbog koje Sarkanjčeva knjiga počinje da se sledi kao uzbudljiva staza od kamenčića i hlebnih mrvica, u teorijskoj šumi zle veštice zapadnog stanja, koja pokušava da proguta MARGINALNE Ivicu i Maricu, sve one koji su izvan nje, ali tako ukusni da mogu poslužiti kao hranljivi zalogaji, kao fiziološka građa budućih teorijskih matrica i Veštičinih poduhvata.
Prvo pitanje, iako možda zvuči neobično, upravo je pitanje: da li postoji, koji je, i gde je, DOM teorije danas (isključivo: koliko je on gostoprimljiv i otvoren prema Drugima), da li ona ima jedinu i jedinstvenu lokaciju: poreklo (koren) i polazište? Na to pitanje Sarkanjčeva knjiga odgovara tonom koji potkopava pretpostavljeni teorijski komfor: zato što on prvenstveno govori o (svom) zamoru od teorije. Ili pak o jednoj teoriji zamora. Zamor, podjednako proizveden iz derivatnog (zapadno, imperijalno, pomodarsko, epigonsko znanje) i iz autoreferentnog (lokalno, samoizolovano, autističko, samodovoljno znanje). Rečeno jezikom Sartra, ova knjiga traži slobodu od hegemonizma (zapadne teorije), dok, s druge strane, očekuje svoju 'slobodu za' i pravo na - MIRNU, ratom neometanu, teorijsku refleksiju (koja se, poslednjih meseci, a možda i godinama unazad, tako reći uopšte ili veoma teško, kod nas mogla ostvariti).
S obzirom na aktuelne turbulencije i uslove na 'terenu', pokazuje se da samo (prosvetiteljsko) vladanje teorijskim znanjem (nasleđem) više nije dovoljno niti je pak funkcionalno upotrebljivo ukoliko nije dopunjeno jednom aktivističkom, lokalnom pragmatikom i operacionalizovanom 'moći za znanjem'.
Probleme i pitanja koje postavlja ova knjiga (probleme identiteta, politike znanja, potčinjenost 'malih' kultura) nije moguće odvojiti od pulsirajuće dramatike savremene istorije. Živeći usred jedne 'životno političke situacije' pitanja političke filozofije u odnosu na sve nas predstavljaju ne samo akademska i specijalistička nego isto toliko i egzistencijalno važna pitanja - utoliko što silom svoje duhovne provokacije postaju primamljiv i prihvatljiv argument, posebno za jednog komparatistu, u okvirima aktuelnog komparatističkog trenda: interkulturne studije.

2. Šarm Granice

Koristeći kao svoje reference imena i dela teoretičara nezapadne provinijencije (reč je o Čikano-ženi, Gloriji Anzaldua , ili Indijki, poznatoj Gajatri Spivak) - Sarkanjac nastoji da revidira i revalorizira šarm granice koju živi i on sam, u i kroz sebe . S tom naznakom što ovoga puta ona nije shvaćena kao prokletstvo već kao stvaralački izazov i uzbuđenje s kojim se autor lično suočava živeći baš kao 'subjekt granice (a takav je, da podsetimo, bio i veliki 'mangup' granice, svojevremeno izgnanik iz javnosti, a posthumno guru kulturne teorije, Mihail Bahtin).
Epistemološki Sarkanjčev pronalazak zove se 'brahijacija' ('nomadski poduhvat kojim se dekonstruiše državna nauka, discipline, grane'; nova rizomatska nauka s akcentom na lokalnom pragmatizmu umesto stare, korenite, sistemske državne nauke). Ta reč u suštini označava pozajmicu iz zoologije, preraspoređivanje glavnih i sporednih grana na drvetu 'zatečene državne nauke', a primenjena na polju humanitarne epistemologije ona upućuje na sliku o identitetu 'koji visi u vauduhu', na osnovnu dilemu novog naučnika, za koju granu da se uhvati, koju da izabere, kako da se održi kretanje.
Znanje sveta i znanje o svetu, prema Sarkanjcu, više nije izvodljivo u sklopu tradicionalne, kumulativne i nekritičke apsorpcije: danas ono prerasta u znanje podložno izboru, 'brauzibilnosti' (pretraživanje, adekvatno lokalnim potrebama i lokalnoj pragmatici), prilagođavanju, modifikovanju. Ono se na kraju pretvara u 'katahrezis', u svojevrsni epistemološki otpor, u 'drugačije' presađeno znanje, u novu, upitnu smesu 'univerzalne' sa lokalnom mudrošću, teoriju, akciju. Nije slučajno što autor upućuje na neophodnost traganja za takvim još uvek neosvojenim modalitetima znanja i multikulturalnom epistemologijom tako što drugo poglavlje knjige ostaje interogativno formulisano 'Koji je novi diskurs o novoj situaciji?'.
Time se, mnim, polako nadilazi zakon Divljeg Istoka. Odnosno, njegova obaveza da on, kao subalteran (potčinjen), postojano samog sebe prevodi i dokazuje pred očima arbitra, zapadnog Prvog. Tako teorija u makedonskim okvirima, prestajući da bude isključivo pitanje korektnih ili nekorektnih aplikacija, adekvatnih ili neadekvatnih erudicija, prerasta u jedan novi PROJEKT, ona se traži i očekuje samu sebe u svom autentičnom, katahrestičkom ruhu... Ili kao što se pregnantno kaže u knjizi - 'Meni treba diskurs o meni' (:47)

3. Post-kolonijalnost

'Uz moderne istorijske
diskurse zemalja oko Makedonije
jedan postmoderni
nema šanse'
(Sarkanjac, 2001: 61)

Sarkanjac je prvi teoretičar koji je još 1995. godine, u svom intervju za nedeljnik 'Danas', izrazio spremnost da eksperimentiše s metodološkim domenima postkolonijalne kritike kod nas.
Njegova knjiga se uključuje u jednu zanimljivu, podsticajnu sferu, kao što je 'politika znanja', upučujući na latentnu spregu koja postoji između znanja s jedne i moći s druge strane. U okvirima tih rasprava problematizuje se i demistifikuje prividna naučna neutralnost teorijskih predstava (odnosno, slika o Drugom), koje sadrže jednu suštanstvenu dimenziju političke manipulativnosti, političke represije i nepravde, koje, ne samo epistemološki već i politički, potčinjavaju i ućutkuju Drugog.
Zato je uvodno poglavlje ove knjige formulisano u obliku jednog, za nas ključnog pitanja, pitanja (adekvatne) samoidentifikacije, i jednostavno glasi: 'Kako da se govori o Makedoniji?'
Uzimajući u obzir dominantne i aktuelne konflikte identiteta, koji danas onespokojavaju Makedoniju, prema Sarkanjcu, Makedonija spada među zemlje tzv. Četvrtog sveta, Čiju distinktivnu odliku predstavlja upravo problem s identitetom i procesima njegovog političkog legitimisanja.
Sem toga, postkolonijalna kritika u svom nastojanju da suštinski prevrednuje imperijalnost i, u svojoj osnovi, diskriminatorski učinak na paradigme zapadnog znanja, poseže i za nas za isto tako značajnom i plodotvornom temom o subalternosti (potčinjenosti) i perifernost pojedinih (malih) kultura i njihovih subjekata: nasuprot privilegiranosti velikih, moćnih, imperijalnih kultura i njihovih subjekata.
Analitičko osvetljavanje i pronicanje u tu bolnu, kulturnu diskriminiranost, izraženu preko kategorija 'subalternosti' (potčinjenosti) predočava jedno od mogućih, teorijski produktivnih ishodišta u procesu sopstvenog kulturnog, kao i teorijskog prevrednovanja, što Sarkanjac prilično provokativno, ali sasvim argumentovano i zagovara.
Njegova knjiga se uklapa u tzv. standpoint epistemology, odnosno epistemologiju (različitih) gledišnih tački i (specifičnih) stajališta kroz koje se afirmiše nezadovoljstvo od univerzalističkih modela tradicionalne epistemologije. Takva tendencija savremene teorije (u čijim se okvirima, pored postkolonijalne, uklapa i feministička kritika), označena kao 'škola nezadovoljstva' - prvenstveno stremi u pravcu da konkretnog Čoveka i njegovu egzistencijalnu dramatiku ponovo vrati u okvire danas paradoksalno otuđene 'humanitarnosti bez čoveka'.
Neretko ostajući zbunjeni i bez adekvatnog metodološkog alata za zadovoljavajuće imenovanje i eventualno razrešavanje dubokih i bolnih dilema koje slede našu savremenost - 'ovde i sada', u Sarkanjčevoj knjizi pronalazimo nesumnjivo dragocen orijentir za dalje produktivno istraživanje novih analitičkih sredstava svojstvenih post-kolonijalnoj teoriji i korisnih za osvetljavanje naše kulturno-političke situacije.
Ipak, možda najveća zasluga ove knjige sadržana je upravo u tome što zahvaljujući otvorenim sumnjama koje izražava u pogledu zapadnih hermeneutičkih ključeva, teorija kod nas više nema potrebu da svoje epistemološko 'breme' licemerno odvaja i apstraktno profilira, odvajajuĆi ga od svog nasilno prećutkanog egzistencijalnog 'bremena'.