MANUFAKTURA

Nemanja Mitrović [1]

Pričice za decu

Sarajevske Sveske br. 51 [2]

1. PUTOPIS IZ RAJA

Pre svega... bolje reći iznad svega... ili samo – pored svega – ono što je bliže u Raju je dalje, a ono što je dalje nalazi se bliže. Kako to? Jednostavno, i u Raju, kao i na Zemlji, kopno se nalazi između neba i mora, samo što je u Raju nebo ispod, a more, tačnije obična bara, iznad zemlje.
Plavičast i netvaran, utvarno maglen od ogromne udaljenosti, sličan svilenim zavesama polarne svetlosti, ispred bare na kraju rajskog vidika diže se vetrom ustalasani zid gorostasnih trava koje sasvim zaklanjaju nebo... u stvari ga ne zaklanjaju jer je rajsko nebo dole, ispod zemlje pa trave zaklanjaju baru. Iznad Raja umesto oblaka plove lokvanji.

Ispred zida trava na kraju vidika rastu cvetovi viši od šuma, a u senci šuma leže planine male kao krtičnjaci. Pod padinama planina leži nebo. Reke i lednici se bešumno survavaju u bezdan.

Ne postoje ni putopisi ni mape ili globusi koje bi nam predstavili Raj. Kad bi neko i otišao tamo, a do danas nije poznato da se to dogodilo, bio bi prinuđen da svakog dana piše nove izveštaje i crta nove mape jer se tamošnje obale neumorno preobražavaju, ne samo pod uobičajenim delovanjem plime i oseke, reke menjaju korita kao zmija košuljicu, a šume lutaju preko brda i dolina kao ćutljiva zelena stada. Sve tamo stoji tumbe, tačnije rečeno ne stoji nego se neprestano preobražava.

Sever se nalazi na jugu, a jug na severu, isto je sa istokom i zapadom. Ali ni to nije uvek tako, ni taj raspored nije nepromenljiv pa tokom rajske godine čije je trajanje neodređeno, jedne godine duže, a druge kraće, strane sveta barem jednom zamene mesta. U odnosu na šta, teško je, gotovo nemoguće, reći.

Kad nastupi plima, more se povuče, a kad nastupi oseka, ono plavi obale. Reke teku uzvodno. Izviru iz mora, puze uzbrdo i ulivaju se u svoje izvore, visoko u planinama. Kiše i munje rastu iz mora i zemlje i teku u nebo. Prvo grmi pa seva. Vetrovi kuljaju iz trava i cveća i hrle u oblake.

Jabuke ne padaju na zemlju nego na nebo iz krajnje jednostavnog razloga – nebo se nalazi na mestu zemlje, a zemlja na mestu neba. Zato se slobodno može reći da je Raj nebeska zemlja, a rajsko nebo podzemno nebo.

Danju sija Mesec, a noću Sunce. Mesec je vreo i zreo, a Sunce je belo i svelo. Zvezde leže posejane po zemlji pa ih je teško razlikovati od rose i svitaca. Senke padaju na oblake slične ključalim ostrvima.od pećinskih ukrasa, krečnobelih slapova i vrela. Zenit je pod nogama. Munje sviću, a zore sevaju.

Tamo na klipovima kukuruza rastu zrna nara, a u narovima zrna kukuruza. Osim toga, rajski nar je skoro nemoguće razlikovati od narcisa, dok kukuruz liči na kukurek, a kukurek na kukuruz.

U Raju ne pričaju samo životinje nego, istina mnogo tiše, i biljke – kukuruz kuka, jedva čujno, da ga neko slučajno ne čuje, a kukurek kukuriče tako tiho da to više liči na kukumavčenje.

Visoko, na granama šljiva rastu gljive, a dole na stalcima gljiva rastu šljive. Rajske životinje kažu – raste kao šljiva posle kiše. I dobro paze da ne pojedu neku otrovnu šljivu.

Posle ovih nekoliko primera, prosto je kao pasulj razumeti da na borovima ne rastu šišarke nego borovnice. I boranija, naravno.

Tamo u savršenom skladu žive guska, gusan, gusenica, senica i stenica, ronac, rovac i rovčica, krava i kraba, kormoran i komarac, lav, blavor i slavuj, moruna i murina, mrav i mravojed, pauk, vuk, ćuk, smuk i smuđ, kozorog, nosorog i nosorožac, jelen i jelenak, sova i ovan, zvečarka i šarka, škarpina, škorpija i skarabej.

U Raju hrčci cvrče, a cvrčci hrču. Krabe muču, a krave škljocaju kleštima. I koliko god bilo različitih životinjskih glasova, svi oni izgovaraju reči jasno i bezglasno, crno na belo.

Rajske životinje nose reči u ustima. Čine to pažljivo i s ljubavlju, kao što u zubima prenose potomke. Govore potpuno razgovetno, ali je njihov govor sav istumban, prebogat kalamburima, palindromima i, naročito, lapsusima koje ova nezemaljska stvorenja svrstavaju u stilske figure.

Ne samo zato što su i jedan i drugi rogati, teško je reći u čemu je razlika između jednog rajskog vola i volka. Osim u jednom slovu. Volci polako vuku teške oklope slične pagodama i sline po pašnjacima dok volovi na dnu mora pasu morsku travu.

Orijaški jelenci na sav glas riču po rajskim šumama, a sićušni jeleni se ko pijani na svih šest gegaju kroz šume trava i spotiču se o bele rade. Rogati lososi skaču uz slapove strmih planinskih reka na čijim obalama pasu nemi losovi u panciru od krljušti. U čemu je razlika između mrava i krava? Samo u jednom slovu. Zato je moguće videti rogate marve... mrave i krave sa pipcima.

Šta se ono tamo vere uz drvo – mačka ili mečka? Da li je ono bizon ili vizon, brav ili mrav, buva ili muva, varan ili šaran, vidra ili hidra, vuk ili ćuk, gačak ili mačak, zeba ili zebra, zeba ili zebu, lasica ili lisica, morka ili njorka, muva ili mula, smuk ili smuđ, paun ili pauk, šljuka ili štuka?

Ni najoštriji sluh, kakav imaju slepi miševi, ne može uvek da odredi da li je to što čuje graktanje ili groktanje, jauk ili mjauk, vika ili rika, drečanje ili vrečanje, kreket ili dreket. A šta je to dreket – pa kreket, samo bučniji. Kao što je smehet – ni smeh ni meket.

Petao kuka, kukavica kukuriče. Gavran grokće, svinja grakće. Zmija klikće, soko sikće. Lav zriče, zrikavac riče. Mungos peva, ševa seva. Pile njišti, ždrebe pišti. Stablo kljuca petlić, kukuriče detlić.

Sve je u Raju nepostojano kao u snu jer je to nezemaljska zemlja, stvorena u snu. Dovoljno je da pirne lahor pa da se lipe pretvore u polipe koji preteći vijugaju kracima sa žednim, zinulim pijavkama.

Sasvim je jasno je da je u Raju granica između biljnog i životinjskog sveta sasvim nejasna. Nekad je sasvim nemoguće razlikovati travu i kravu, lozu i kozu, zovu i sovu, raž i ražu, ražu i ružu, mušulu i mušmulu . Ko zna je li ono tamo ljiljan ili ljiljak, grozd ili drozd?

Krasuljci su u Raju krastavi ko krastače i krastavci, a krastače i krastavce krase latice krasuljaka pa ih je gotovo nemoguće razlikovati. Ne samo krastače od krastavaca nego i krastače i krastavce od krasuljaka.

Kad posle ledenog proleća najzad nastupi topla i mirisna zima poljima se zabele rode, a bele rade dolete sa severa koji se u Raju nalazi na jugu. Repa maše repom, kornjača pušta korenje... Sve je tako nekako – nikako.

Rajske biljke hrane životinje, ali to nije sve – one ih i rađaju Psi se rađaju iz zrna pasulja. Pasulj je tamo glavna pseća hrana. Sove rastu iz zove, laste iz klasova, gliste iz listova, zlatice iz latica, kornjače i orlovi iz oraha, lešinari iz lešnika, vrapci iz vrba, šarani i šarke iz šišarki.

Reke bole ribe i obale, a obale bole reke i topole. Reku svrbe ribe, a obale svrbe vrbe.

Po poljima pasu krabe, a krave gledaju očima na drške. Teško je razlikovati lasice i lisice, jer je razlika samo u jednom slovu. Ipak, treba biti moron pa pobrkati morune i murine. U zoru na travi blista osa, a rosa oštro zuji u letu. Šuma ključa pod šumnim naletima vepra. Glista blista... ili blista glista – teško je tačno reći. Loza se propinje uz stablo – ili je to koza? Na zemlji leže opali rogovi osa i jedna oštra žaoka losa. Na grani sove čuči stara, namrštena jova.

Rajske biljke nisu ništa bolje od životinja, sve promašaj do promašaja – šišarke liče na ruže, ruže na kupus, a kupus na ruže, jabuke na krompir, a krompir na jabuke, sve je bezveze, ni ovako ni onako, ni ovo ni ono – niko živ ne razlikuje pticu kivi od voćke kivi. Laste imaju krila letećih riba pa proleće uvek najavljuje riblji zadah. Pčele nemaju tigrasto, prugasto krzno nego pegavo ko leopardi i pastrmke... s tim što pastrmke imaju pege, ali ne i krzno.

Nisu tamo u srodstvu samo biljke i životinje ili različite vrste biljaka i životinja, nego sve živo. I ne samo živo nego i neživo, jer je u Raju sve živo.
Roda na obali začas se pretopi u vodu. A kaplja operja u čaplju i otperja. Munja u munjgosa... u mungosa brzog ko munja. Vepar poleti i udari vetar. Pahulje se tope u pauke, a pauci kuju pahulje. Muva sevne i postane munja. Munja poleti i postane žunja. Zrak se zarije u reku i postane rak, a rak za tren oka postane mrak. Kad sunce sune... kad sine posle kiše, na nebu se pojavi vuga. Vuga prhne krilima i postane duga. Snežno blistanje prerasta u nežno listanje.

Tamo šume šume i kad ne šumi vetar, a stenje stenje od sopstvene težine, puca i osipa se u pesak, a pesak sa jednoličnim šumom pešači beskrajnim žalima i šumama. Sve što postoji želi da ne postoji, i zato se stalno preobražava u nešto drugo, ali nema izlaza, mora da postoji...

Zvezde gore u kapima rose, plamena žumanca u vodenim belancima. Na užarenom stenju kraj modrog mora cvetaju cvetovi od soli, na golom granju navrh belih gora cvetaju cvetovi od mraza.

Munje gmižu kroz travu kao zmije. Pećine škrguću pećinskim ukrasima. Lutaju planine, gorostasne kornjače-gornjače. Mesečev srp je sova raširenih krila. Mesečev srp je delfin u skoku, izlazeće sunce je oktopod koji kracima-zracima grli Raj. Svici pletu sazvežđa u šumskoj tami. Po granama skaču repatice, a nebo paraju veverice. Duga je rep petla sa krvavom krestom od izlazećeg sunca.
Raj se najsjajnije... najjasnije se vidi zatvorenih očiju.

2. RODOSLOV RAJSKIH ŽIVOTINJA

RAK I KUNA

Jednom je kuna ulovila raka. Spremala se da ga pojede, ali se zaljubila i predomislila. Odnela je raka u jazbinu i svu noć ga vatreno ljubila, da se ne osuši. Iste noći, kuna i rak su strašno... to jest strasno vodili ljubav. Rak je štipao kunu, kuna je grizla raka – pažljivo, da ga slučajno ne pojede. Tako su rak i kuna dobili sina rakuna.

ARA I BABUN

Babun i ara su imali sina jedinca – barbuna. Ali nisu brinuli o njemu kako treba nego su se povazdan, a nekad i dugo u noć svađali oko kojekakvih gluposti. Ara je kreštala na babuna i nazivala ga babom, a babun je režao na aru i nazivao je barabom. Mali barbun je sve to slušao i nije mu bilo pravo. Zato je ostavio roditeljski dom i otišao da živi na dnu mora.

VRANA I VRABAC

Odlučili vrana i vrabac da sviju gnezdašce. Posle nekog vremena, vrana je snela jaje. Sedela je na njemu dok nije počelo da se miče. Na vranino i vrapčevo zaprepašćenje, iz naprsle ljuske se nije pomolio kljun nego kopito i ubrzo se iz razbijenog jajeta ispilio mali vranac. Umesto da je zapištao ko svako pile, veselo je zanjištao.

LASTA I LASICA

Lasta i lasica imale su ćerkicu. izvinite zbog pleonazma – malenu lasticu. Lastica nikad nije doznala ko je tata, a ko mama, jer su imenice lasta i lasica ženskog roda, pa je mislila da ima dve mame.

LISAC I LASICA

Lisac i lasica su imali dve ćerke, bliznakinje, lasicu i lisicu. Te dve bliznakinje bile su sasvim različite, ali tata lisac i mama lasica ipak nikad nisu znali koja je od njih lasica a koja lisica jer je mala lasica izgledala kao lisica, a mala lisica kao lasica.

MAČKA I MASLAČAK

Jednom se jedna crna mačka zaljubila u žuti cvet maslačka. Onjušila ga je i liznula, tako mačke ljube maslačke. Maslačak je poželeo da joj da cvet i odlučio je da taj cvet ne bude niko drugi nego on sam. Mačka se ugnezdila u šarenom hladu maslačka. Nije se odvajala od njega i nikom živom nije dala da mu priđe. Ali, maslačak je tako brzo ostario i osedeo da mačka nije mogla da dođe sebi. Šta ih je to snašlo? Ipak, nije prestala da ga voli... tačnije, volela ga je još luđe nego pre. A onda je dunuo hladan zimski vetar, mačka se nakostrešila, maslačak se uskovitlao kao roj ugašenih, zadimljenih svitaca i razleteo se na sve strane. Mačka je dugo mukala... nije mukala nego meketala... to jest maukala, jaukala i kukala. A kad je zima proletela a proleće doletelo, probudila se crna, nesrećna mačka u polju žutom od mladih maslačića.

LEPTIR I PTICA

Leptir i ptica su naprosto rečeno uleteli u strasnu ljubavnu vezu iz koje se rodila leptirica. Leptirica je mislila da je sirotica, nikad nije videla mamu i tatu jer su oni leteli danju, a ona noću.

LEPTIRICA I RAK

Leptirica i rak dobili su sina, raka sa krilima leptira, to jest sa krilima moljca, jer leptirica nije leptir nego veliki moljac, i nadenuli mu lepo ime – Leptirak.

MORŽ I NJORKA

Na ledenom, zavejanom žalu, topla osećanja su obuzela, a zatim i ispunila morža i njorku. Ta toplina se razbuktala u vatrenu ljubav iz koje se rodila morka. Ali, i pored sve topline roditeljske ljubavi, maloj morki je bilo mnogo hladno. Oblivena suzama koje su se u padu ledile i zvonile, slične zrnima grada, morala je da napusti roditelje i zauvek ode u toplije krajeve, gde i danas živi, obučena u izbledelu crninu. Ta crnina izražava duboku žalost koja mori sirotu morku. A njene suze i danas leže na dalekom snežnom žalu kao pokidana biserna ogrlica. Tata morž i mama njorka nikad ne skidaju oka s morkinih sleđenih suza. I nikad ih ne diraju, da se ne bi istopile.

RIĐOVKA I DŽIVDŽAN

Riđovka i dživdžan bili su van sebe od radosti kad im se rodio sin riđan. Dživdžan je cvrkutao vrskavim vriščićima, riđovka je siktala, uzdisala i šištala, ali ne od besa nego od zadovoljstva – naprosto se topila od milja i šaputala nežne reči malom riđanu koji je nije čuo jer je od puste radosti njištao na sav glas.

ČEŠALJ I ŠLJUKA

Spazila šljuka stonogu zvanu češalj, ali umesto da pojede stonogog češlja, ona ga pažljivo uze u kljun pa uze da češlja perje. Smesta su se zbližili. Odnela ga je u gnezdo, ljubila ga vrškom kljuna, a on je golicao i grebao svim svojim oštrim nogama-noktima-kandžama. Bilo je cike i smeha do suza. Posle su dobili sina češljugara. Češljugar je tako umilno pevao da je češalj treperio od uživanja kao zvučna viljuška koja se pretvorila u zvučni češalj.

UŠARA I TULJAN

Ušara se divila tuljanu koji se mirno izležavao na oštrim stenama. Tuljan je bio debeo, prosto je plivao u ulju, ribljem naravno, pa ga stene nisu žuljale. Ušarino divljenje pretvorilo se u ljubav prema tuljanu i nije prošlo mnogo vremena, rodila mu je ćerkicu – ulješuru.

3. TRI RAJSKA PREDANJA

PAPAGAJEV NOVI KLJUN

Nekada davno, papagaji su imali prave i vitke kljunove. Ali, ni te čaklje... ni ta koplja dostojna čaplje, ni te sablje dostojne sabljarke, nisu ništa vredeli otkad su se u njihovu reku doselile krabe koje su im krale ribu ispred kljuna. Najzad su papagaji priznali krabama da su bolji lovci i zamolili ih da im daju malo ribe. Krabe su bile počastvovane papagajskim rečima pa su odlučile da ih počaste plenom koji im je još palacao u kleštima. I od tog dana papagajski kljunovi su krivi kao krabina klešta. Zato su im glasovi onako škripavi... to jest, ne škripavi nego klešta... kreštavi.

ZAŠTO ZMIJE PUZE

Zmije su nekad imale noge. I to ne dve, kao ptice, ni četiri kao četvoronošci, ni šest kao bube, ni osam kao glavonošci, nego stotinu. Kao stonoge. Ali ne onako koštunjave noge kakve imaju stonoge nego kao kornjače, samo brže. Ali, zmije su mnogo lagale pa su im se noge skratile, po onoj staroj izreci – u laži su kratke noge. Samo su prsti ostali da im vire pa su hodale na vrhovima prstiju, ali se nisu opametile nego su nastavile da lažu. Zato su ostale i bez tih prstića – ostali su im samo nokti koji ih i danas pokrivaju od glave do pete... to jest, ne do pete jer zmije nemaju noge, nego od glave do vrha repa. A kako ni posle svega nisu prestale da lažu, imaju rasečen jezik pa samo šište i sikću. Više ne mogu da lažu, ali su još pune otrova.

OTKUD PETLU KRESTA

Pevci su nekad imali ćube navrh čela, kao ždralovi čije kićanke paučinasto i pahuljasto nežno podsećaju na maglene ružičaste rese mimozine cvasti. I nisu ovako kukavno kukurikali kao danas nego su krilo uz krilo sa slavujima, veselim cvrkutom slavili rađanje svakog novog jutra. Ali, jednog dana, zora se uspavala i svanula je kad je Sunce već bilo visoko odskočilo. Bunovni petlovi su se trgli iz sna, hitro digli glave i opekli čela o Sunce. Zato vrh čela više ne nose perjane rese nego ćosave kreste. Od kad su se petlovi opekli, pevci ne pevaju. Od tada pevci povazdan ćute pa odjednom iz vedra neba planu i zakrče... zakriče. Kuku – riču u strahu od bola koji su osetili tog davnog, zauvek okasnelog jutra.