Vladislava Gordić Petković [1]

Astrologija i književnost

Sarajevske Sveske br. 51 [2]

Svrstavši je, uz alhemiju, među one „aberacije ljudskog uma“ koje su proizvele veliki uticaj na mišljenje i življenje zapadne kulture (Riess 1933: 73), Ernst Ris astrologiju naziva proizvodom braka sklopljenog između religije i nauke. Religiji, astrologiji i magiji zajedničko je jedno: mapirale su svakodnevne probleme ljudi i pomagale im da se sa njima izbore, makar tako što bi ponudile strategiju da se strašna nasumičnost sudbine predstavi kao zakonomerno delovanje.

Astrologija i literatura mogu se povezati po sličnosti u upotrebi predviđanja kao metafore i metafore kao predviđanja. I astrolog i pisac koriste se sugesijom u pokušaju da dokažu kako je sreća dostižna makar kao idealna kategorija; što su njihovi iskazi neodređeniji i načelniji, tim su sugestibilniji, ne daju konačne odgovore već formulišu zavodljiva večna pitanja. Doduše, i istorije ljudskog društva i književna dela pokazaće da precizno proročanstvo ne postoji, ili bar ljudski um ne može da ga pojmi sve dok se ne ostvari - budući da se faktor jezika pokazuje jednako problematičan koliko i faktor slobodne volje. Ako bi proročište u Delfima tačno reklo šta će biti, izostajali su podaci o kada i kako; predskazanja veštica iz Magbeta mogla bi se proučavati kao lekcija iz retorike političkog marketinga – kraljeubicu Magbeta nije uništilo prekomerno vlastoljublje (koje jeste njegova tragična greška) nego nedostatak svesti o figuralnosti jezika; astrologija i magija manipulišu simbolima čija su značenja neiscrpna, simbolika mnogostruka i, samim tim, kontradiktorna.

U Kenterberijskim pričama Džefrija Čosera nalazimo funkcionalnu upotrebu astrologije zarad tumačenja prakse življenja. Jedna od samo dve učesnice hodočašća na grob Tomasa Beketa, Alison (predstavljena kao Žena iz Bata) ocrtana je kao živopisna, putena, željna iskustva i avantura, ponajviše u svom Prologu kad govori o svojih pet brakova i načinima da u braku ostvari premoć. Po shvatanjima Čoserovog doba, topos ženske prevlasti bio je izvor podsmeha ili sumnji u svetogrđe: balansirajući u Kenterberijskim pričama na opasnom području blasfemije, pisac ipak rešava da žensku dominaciju predstavi kao element humora. Alisonine taktike kojima pobeđuje muškarčevu volju pre braka i tokom bračnog života, lukavost kojom muževe tera na potpunu poslušnost i borba da ostvari prevlast predstavljaju je više kao komičnu nego kao revolucionarnu žensku figuru. Prva reč njenog prologa u Kenterberijskim pričama je „iskustvo“, i ona je dominantno određuje: za razliku od druge Čoserove junakinje, igumanije Eglentine, ali i svake druge žene njenog vremena, Alison sebe usmerava prema učenju iz iskustva i time se uspostavlja kao inherentno moderan lik. Druga dominantna crta Alison je već pomenuta premoć odnosno „(pre)vlast“ (engl. mastery ili sovereignity): njeno bračno iskustvo i jeste zasnovano na ženskoj dominaciji, a stav koji zastupa o ženskoj prevlasti suptilna je subverzija crkvenih zakona i svetovnih običaja: ona tumači tekst Svetog pisma tako da dokaže da se u njemu dozvoljava iskustvo kakvim ga ona vidi: više ljubavi, više brakova. Da ne poznaje Bibliju dobro, ne bi ni mogla da tako vešto manipuliše njenim argumentima, i obrazovanje je takođe presudan faktor koji je razlikuje od Eglentine, koja ne poseduje empirijsko znanje, već samo zaslepljenu veru.

Žena iz Bata trijumfalno podriva tradicionalno viđenje žene kao osobe podređene najpre ocu pa potom mužu, a odbacivanje koncepta ženske pokornosti podupire reinterpetacijom slavljenja devičanstva apostola Pavla, tako što sugeriše da je brak zapravo borba dveju slobodnih volja u kojoj je jedan partner nadmoćan. No, s druge strane, Alison će, potpuno neočekivano, kao argumentaciju protiv uvreženih rodnih normi ponuditi opravdanje svog ponašanja - horoskopom. Analizom svoje natalne karte, ona protivreči samoj sebi, pokušavajući da zadatošću horoskopskih smernica razvoja svoj temperament predstavi kao determinisan. Pored uočljive kontradikcije između pojmova slobodne volje i predodređenog načina ponašanja, odeljak o astrologiji ukazuje da je Čoser ipak nameravao da srednjovekovnom čitaocu ponudi zaključak da Žena iz Bata nije rušiteljka društvenog poretka, niti pak blasfemična. S druge strane, argument horoskopa može joj poslužiti i kao dodatno opravdanje - i dodatno pravo - da bude superiorna strana u braku.

Jer sam Venerina u čuvstvu svakom,
A srce mi je pod Marsovim znakom.
Strast mi Venera dade, svu vrelinu,
A Mars izdržljivost, moju čvrstinu,
U tome sam pod Marsom i pod Bikom,
Baš tužno je da ljubav greh je ikom!
Ja uvek sam popuštala svom htenju,
Zbog rasporeda zvezda pri rođenju;
Stog nisam mogla nekakvog dobrička
Da lišim mog Venerinog sobička.
Na licu nosim trag Marsovog znaka
I još sred jednog skrivenog budžaka. (Čoser 1983: 53-54, sth. 609-620)

Venera i Mars predstavljaju ženstvenost i energiju, žensku senzualnost i mušku strast a, kao što vidimo, Alison sebi pripisuje i marsovsku prirodu (na licu i na intimnom delu tela ima Marsov beleg). No, astrološka simbolika, pored individualnog temperamenta, može da objasni i rodne razlike, pa će nam tako Alison ponuditi i odlično astrološko objašnjenje zbog čega naučnici ne vole žene:

U delovanju Merkurovog znaka
I Venerinog oprečnost je jaka;
Jer Merkur voli mudrost, a i znanje,
A Venera raspusnost, rasipanje.
Svak od njih drugom uticaju spada –
Dok jedno jača, drugo slabi tada.
Te tako Merkur slab je, Bog to zna,
U znaku ribe, dok Venera sja,
A Merkur jača gde Venera vene.
Stog neće učenjak da hvali žene
Kad ostari i Venerine stvari
Zna kol’ko i nazuvak njegov stari,
Izlapelost ga hvata, pa piskara
Da žena mora da u braku vara! (Čoser 1983: 57, sth. 698-710)

Svaka planeta, prema astrološkim načelima, ima svoje sedište (znak kojim vlada i u kome su njena pozitivna dejstva najjača), ali isto tako i detrimentnu poziciju (znak u kom je njeno dejstvo slabo ili destruktivno zbog prirode horoskopskog znaka). Venera je, otud, „u padu” u znaku Device, kojim vlada Merkur, te se tako emocije i inteligencija ne mogu nikad usaglasiti, a muškarac koji je, po rečima Alison, učenjak, neće imati sluha za senzibilitet i emotivnost koje odlikuju boginju ljubavi.

Dvostruka priroda Venere i Marsa očigledna je u spremnosti Žene iz Bata da ženstvenost koristi agresivno, kao strategiju dominacije nad svojih pet muževa ali i kao način da sebi udovolji. Više od pet vekova docnije, Blanš Diboa iz drame Tramvaj zvani želja Tenesija Vilijamsa upitaće Stenlija Kovalskog da li je Ovan u horoskopu, pošto su pripadnici tog znaka, kako kaže, „siloviti i dinamični”, obožavaju buku i vole da bacaju sve oko sebe. Ovnom vlada snažna i agresivna planeta Mars, i preosetljiva i nepraktična Blanš pokušava da svom goropadnom i grubom zetu stavi do znanja kako njegovim ponašanjem previše upravljaju nebeske sile a premalo samokontrola. Pogrešila je u proceni (Stenli je Jarac, znak koji oličava ambivalentnu simboliku hladnoće i požude, proračunate bezosećajnosti i hladne ambicije), ali to je prilika da navede datum svog rođendana i pomene da je u horoskopu Devica. Nakon što Stenli počne da ispituje Blanš o promiskuitetnoj prošlosti, navodeći podatke koji ne svedoče o smernom, devičanskom životu, shvatićemo da je naivni pokušaj karakterne tipologije samo poslužio kao argument njenom protivniku.

O horoskopu kao odreditelju karaktera i sudbine u književnosti tek ponešto promiče: u poznorenesansnoj tragediji Vojvotkinji od Malfija Džona Vebstera (1612/13) sin kog naslovna junakinja dobija u tajnom braku sa svojim domoupraviteljem rađa se u trenutku konfliktnog položaja planeta. Detetovu natalnu kartu sa neveselim prognozama pronalazi Bozola već u trećoj sceni drugog čina: ovaj je junak mračna postšekspirovska varijacija osvetnika, problematična figura dvostrukog agenta, najpre špijuna koji skrivi užasnu smrt vojvotkinje i njene dece, da bi je kasnije pokušao osvetiti. Tumačenje horoskopa samo pojačava osećaj kobne neumitnosti u drami, najsnažnije izražen Bozolinom parafrazom Arkadije Filipa Sidnija, rekavši da smo svi mi „zvezdama samo teniske loptice” (Webster 1959: V, 4, 63). Natalna karta je predstavljena kao fatalni predznak nesreće: Vojvotkinjino dete ima loše postavljenog vladaoca prve kuće, što znači kratak život, i planetu Mars u osmoj kući horoskopa, u konjunkciji sa zmajevim repom, što znači nasilnu smrt (The lord of the first house being combust in the ascendant, signifies short life; and Mars being in a human sign, joined to the tail of the Dragon, in the eighth house, doth threaten a violent death. (Webster 1959: II, 4, 62-65)).

Sporadično prisustvo astrologije u književnosti ne korespondira sa važnošću astrologije u svakodnevnom životu u srednjem veku i renesansi, o čemu svedoči podatak da su najčitanija štiva u Engleskoj sedamnaestog veka bili almanasi – publikacije koje su, pored tabela kretanja zvezda sa naznačenim mesečevim menama i lunarnim i solarnim pomračenjima, spiskova crkvenih praznika i dana povoljnih za puštanje krvi, putovanje, šišanje, podsecanje noktiju i kupanje, hronologije važnih istorijskih događaja i saveta o uzgoju useva sadržale i proročanstva. Tiraži ovih publikacija kretali su se do tada neverovatnih trideset hiljada, a Kit Tomas u studiji Religija i propadanje magije tvrdi da je procena od 4 miliona primeraka prodatih tokom sedamnaestog veka preskromna (Thomas 1971: 348).

Džon Partridž, obični obućar koji se predstavljao kao astrolog i vidovnjak, bio je naročito popularan autor almanaha. Zato je i zasmetao Džonatanu Sviftu, koji je 1708. godine objavio tekst Proročanstva za narednu godinu, pod pseudonimom Ajzak Bikerstaf i sa naznakom: „napisano da spreči dalje obmanjivanje Engleza od strane priprostih pisaca almanaha”. Koristeći metod tzv. ose potajnice, odnosno prihvatajući logiku svog neprijatelja kako bi je efikasnije parodirao i razorio iznutra, čuveni engleski satiričar lažno se predstavlja kao profesionalni astrolog, očajan što se proricanjem bave šarlatani koji iskazuju predviđanja dovoljno neutralna da bi mogla važiti za svako vreme i svaku državu. Zato će Sviftov Bikerstaf formulisati krajnje precizne prognoze događaja u narednoj godini, najavivši u dan i sat veliki požar u Parizu i papinu smrt, a između ostalog i sledeće: slavni obućar-astrolog Partridž umreće 29. marta u jedanaest uveče od groznice. Iako je rečeni datum obućar dočekao u odličnom zdravlju, tridesetog marta Svift objavljuje pismo u kom potanko opisuje njegovu smrt – Partridž je Bikerstafu na samrtnoj postelji navodno priznao da je varalica koja je samo htela da zaradi dovoljno da izdržava svoju suprugu. Sviftova surova šala išla je dotle da je na dan najavljene smrti objavio i elegiju posvećenu čoveku čiji se pogled uzdigao „od đona do neba”, čoveku koji je spojio obućarstvo sa nebeskim sferama i postao zvezda „proricanja i pendžetiranja”. Sastavio je i epitaf za „obućara, zvezdoznanca i šarlatana” u kome poziva Partridžove mušterije da plaču za njegovim almanasima i cipelama. Kad je Partridž pokušao da demantuje vest o svojoj smrti, Svift je objavio da nijedan živi čovek ne bi mogao objaviti sve one gluposti koje se nalaze u najnovijem almanahu, te da je, shodno tome, astrolog sasvim sigurno mrtav.

Nije se ovde radilo o pretvaranju trača u istinu, nego o raskrinkavanju obmane – obmanom. Svift je želeo da raskrinka Partridža i diskredituje astrologiju kao zabran za šarlatane, a uspeo je da iznerviranog obućara, kome su i pogrebnici dolazili na vrata da utanače sahranu, natera da digne ruke od pisanja almanaha.

Astrologija kao fundament zapleta u savremenoj književnosti gotovo da više ne postoji, i usamljen primer korišćenja drevnog umeća čitanja zvezda naći ćemo u Bukerovom nagradom ovenčanom romanu Videla (The Luminaries, 2013), autorke Elinor Katon. Dana 27. januara 1866. godine, „na najjužnijem kraju civilizovanog sveta“, na Novom Zelandu, u gradu Hokitika, obrelo se dvanaestoro ljudi koje povezuje misterija jednog ubistva i nekoliko tajni druge vrste. Svako od njih nosi obeležja u skladu sa jednim horoskopskim znakom. Roman uvodi galeriju od dvadesetak po svemu egzotičnih junaka, a izuzev dvanaestoro koji svojim karakterom i sudbinom oličavaju znakove zodijaka, sedmoro simbolizuju planete poznate u viktorijansko doba dok jedan od junaka, odnosno nepokretno telo pijanca Krozbija Velsa, predstavlja planetu Zemlju, „terra firma“. Među protagonistima su suicidna prostitutka i narkomanka Ana Vederel, kapetan Frensis Karver, političar Alister Loderbek, a tu su i novinar, hotelijer, trgovac, kapelan... Centralni lik, Volter Mudi, dolazi na Novi Zeland u potrazi za zlatom, a nailazi na seriju nerazjašnjenih zločina u čijem će rešavanju morati da učestvuje. Kako je neko od kritičara efektno rekao, „roman je posut zlatnom prašinom i uronjen u opijum“, i sasvim je dovoljno pohlepe, nasleđenih tajni i naglo iskrslih nevolja da se zaplet prostre na više od 800 stranica. Za Katonovu je čitanje knjiga proces prisvajanja, ne toliko proširenja vidika koliko profinjavanja spisateljskih veština a Videla jesu repozitorijum nasleđenih tradicija, cerebralna rekonstrukcija istorije realističke proze. Redak je slučaj da se u savremenoj književnosti precizno koristi astrologija, onako kako to Katonova čini, s objašnjenjem da je zodijački sistem kompleksna priča u nastavcima i naivna verzija psihologije, i ma koliko se njena vera u astrološku potku romana činila čista i neuzdrmana, ipak je kritičarima važnija koncepcijska investicija u neoviktorijanski roman.

Mesečevi placevi: Ljubica Arsić

U prozi Ljubice Arsić srećemo reminiscencije na astrologiju i nebeska tela kao refleksije stanja i raspoloženja junaka i junakinja, svakako najviše u romanu Mango, gde i činjenica da je jedna od junakinja astrofizičarka autorki daje povoda da se više bavi putanjom nebeskih tela. U srcu zapleta romana su tri Beograđanke različitih životnih dobi, već posustale u potrazi za ljubavlju i zasićene romantičnim optimizmom, svaka od njih blizu trenutku kad bezrezervno ushićenje nepovratno nestaje a trijumfa mudrosti koji bi ga nadomestio još nema na vidiku. Slikarka Duška oličava sveprisutnu agresiju harmoničnog života: naoružana površnim znanjima o indijskoj filozofiji, astrologiji, zabavljena čakrama i natalnim kartama, ona zajedno sa svojom ostarelom mačkom Fani nepokolebljivo krstari kroz sve apsurdnije modele zdravog života koji nikako ne uspevaju da kompenziraju emotivnu prazninu. Tanja je udovica i apsolventkinja astrofizike koja se s tihom pokornošću i potisnutim nezadovoljstvom upušta u veze bez budućnosti. Intuitivna i pronicljiva Lida, centralna pripovedna svest, je tridesetdevetogodišnja razvedena profesorka biologije koja radi kao prodavačica u „Mangu“, i naslednica dedine kolekcije buba. Bubamare, strižibube i skarabeji poređani pod staklom pretvoreni su u mrtvo slovo porodične istorije otuđenja i nerazumevanja, a pejzaže iz njenog detinjstva zamenile su jarke boje u izlozima „Manga“: moda postaje groteskni surogat, druga ženska priroda i maskirana potraga za ljubavlju. Lidina sposobnost empatije i mističkog pronicanja u „suštinu“ stvari uglavnom se završava na tome što „uska, prozračna sonda njene svesti“ (Arsić 2008: 26) prepoznaje devojke koje u čarobno carstvo odeće zalaze nakon odustajanja od ispita na Filološkom fakultetu, ili žene koje ubrzo po kupovini tašne-vrećice saznaju za muževljev infarkt. Četvrta junakinja romana je sijamska mačka neptunsko plavih očiju koja mjaukanjem i kricima iskazuje sve valere ženskih raspoloženja: neutaživu seksualnu glad, prezir i osionost, frustraciju i inat, ljutnju i bes napuštenosti. Sijamka Fani „ima oči plave kao planeta Neptun, koja sa ogromnog udaljenja takođe vidi svoju rođaku Zemlju u plavoj fermentaciji“ (Arsić 2008: 46); ona je žensko erotsko biće bez demonske snage racionalizacije, zarobljena priroda i sapeta divlja misao koju je nemoguće utišati i zavarati.

U isti mah metafora otužne ljubavne slasti i „sveta mrtvih, šarenih krpica kojima život daju ženske ruke dok ih prevrću po policama i gondolama“ (Arsić 2008: 54), reč „m/Mango“ vešto najavljuje efektni slalom između transparentnog zova mačjih hormona i rašomonskog variranja ljubavnih avantura, filtriranih u sećanju tako da se potisnu tragovi muškog kukavičluka. Beograd iz romana Mango je bošovska tapiserija ljudi i njihovih ljubimaca: defiluju taksista na čijem se mobilnom telefonu vrte slike papagaja koji kljucka pivsku penu, devojke „sa šakom zvezda bačenim u lice“ (Arsić 2008: 26), vitke kao „grana sa koje je oglodana kora“ (Arsić 2008: 25), nevoljene ulične mačke i samovoljne kućne gospodarice prostora. Kao u astrologiji, Ljubica Arsić barata socijalnim i psihološkim tipovima: među njenim junakinjama su po jedna neudata žena, raspuštenica i udovica, i mačka koja simbolizuje nepatvoreni i racionalnošću nezamućen erotski nagon.

Zvezde su važan simbol u Mangu: simbol nastanka i nestanka, zbližavanja i otuđenja istovremeno, jer „na zvezdanom nebu postoji ogroman broj dvojnih zvezda uzajamno povezanih gravitacijom, zvezda koje se po svojim eliptičnim putnjama kreću oko zajedničkog težišta“ (Arsić 2008: 31); smrt je „avetinjska zvezda koja sama stvara svoju energiju i šalje je u svemir“ (Arsić 2008: 57). Zvezde utiču jedna na drugu, i bliskost ih može izobličiti:„Kada su zvezde izuzetno bliske, one se deformišu plimama koje izazivaju jedna na drugoj. Zbog toga je svaka izdužena u jajast oblik.“ (Arsić 2008: 31). Isti jajast oblik ima i plod manga, višeznačna odrednica slatkoće i gorčine koje se mešaju u životima junakinja. Kartografija zvezda ima svoj analogon u ljudskom životu, koji je u Mangu gotovo uniformno sveden na pobeđivanje samoće: „I ljudi žive u različitim sazvežđima galaksije koja se zove Svet. Kada je mrak na Zemlji, Svet iščezava, a ljudi postaju usamljena, luda kuća.“ (Arsić 2008: 31). Nebeska tela svojom suštinskom nepromenljivošću ukazuju na činjenicu da se čovek beznadežno udaljio od prirode, zamenivši je različitim robama i tehnologijama, jer „boje pejzaža, kako to obično biva u gradu, preselile su se u šareniš izloga, koji se silom rascvetava pored sivog asfalta“ (Arsić 2008: 55), polja i šume su nedostupni „ne u prostoru već kao doživljaj“ a priroda je daleko, „kao dobri muž koji sve razume i prašta dok crvena i zelena svetla na raskrsnicama, trubljenje sirena i škripa kočnica podižu adrenalin, kao telo ljubavnika u blizini“. (Arsić 2008: 55).

U predstavljanju Meseca mešaju se astrofizika i mistika ponajviše posle prvog Lidinog ljubavnog susreta sa oženjenim štamparom izbeglicom iz Knina, koji živi u Starčevu. Njihova romansa je kratka, određena stresnim okolnostima njegovog života i njene tihe razočaranosti zbog svih njihovih razlika, a to će nagovestiti upravo slika Meseca koja je istovremeno romantična i depatetizovana:

Metalni Mesečev gong na nekim mestima je izjeden kiselinom. Ludi transformista postaje svetliji, onda se izlaže u svim figurama preferansa, kontrira u svim bojama. Kroz tref i melanholični karo, kad njihov auto sa spuštenim sedištima počinje da kruži, kao u Kusturičinom filmu, oko Meseca prekrivenog svemirskom krljušti. Lete iznad presušenih Mora tišine i Mora Serenitatis. Niko ih ne vidi, nikog tamo nema. Krateri su pusti, mesečina je iz njih utekla u vazduh ispijen kobaltnim strujanjima, upijen nazad u veliko i udubljeno nebo bez oblaka. Tu biti sam zaista to i znači. Sami samcati na Mesečevim placevima jeftinim za gradnju. (Arsić 2008: 175)

Napomena: odlomak iz dužeg rada koji će biti objavljen u zborniku Il SoleLuna presso gli slavi
meridionali («Сунце-Месец код Јужних Словена»)

Literatura
Arsić 2008: Mango, Beograd: Laguna.
Čoser 1983: Dž. Čoser, Kanterberijske priče, Beograd: Srpska književna zadruga. Preveo Boris Hlebec.
Lengold 1994: J. Lengold, Pokisli lavovi, Beograd: Srpska književna zadruga.
Lengold 1999: J. Lengold, Lift, Beograd: Stubovi kulture.
Mauss 1972: M. Mauss, A General Theory of Magic, London and New York: Routledge. Translated by Robert Brain.
Riess 1933: E. Riess, The Influence of Astrology on Life and Literature in Rome, The Classical Weekly, 10, 73-78.
Thomas 1971: K. Thomas, Religion and the Decline of Magic. New York: Scribner.
Webster 1959: J. Webster, The Duchess of Malfi, Frank Laurence Lucas (ed.), Raleigh NC: Hayes Barton Press.