Slobodan Tišma [1]

ZOVEM SE KTRBRT

Sarajevske Sveske br. 51 [2]

Sinoć sam krenuo u šetnju Bulevarom narodnog poslanika i ubice, koji ima čak i spomenik u centru Đurvideka. Išao sam u pravcu zapada. Sunce se spuštalo. Inače, hodam utvrđenom putanjom kojom izbegavam susrete sa poznatim ljudima. Putanja ima oblik oštrog slova S. U daljini, na autobuskoj stanici, prekoputa Železničkog parka, primetio sam u zalazećoj svetlosti, u zlatu vremena, utvaru, prijapa. Bio je to mali ćelavi čovek sa retkom riđom bradom. Okrenuo sam se za sto osamdeset stepeni i počeo žurno da veslam nazad u pravcu kuće, ali sam pomislio da to nije dobro, pošto je prijap sigurno primetio moje uzmicanje. Dakle, vratio sam se, prošao sam pored njega, dok me je on uporno posmatrao. Pomislio sam: Više se ne šetam ovim bulevarom. Ali danas sam zaboravio na to i opet sam krenuo u šetnju Bulevarom narodnog poslanika. Odjednom, opet sam video u daljini na istom mestu prijaška. Ipak, nastavio sam da napredujem, ali brzo sam shvatio da je to ustvari Srba B., bivši rok-muzičar koji je već duže vremena “s uma sišavši”. Primetio me je izdaleka i cerio se, zapravo, radovao se da me vidi. Čim sam mu prišao počeo je sa salvama potpuno nerazumljivih rečenica. Nisam hteo da ga naprasno otkačim. Prekinuo sam ga pitanjem: Ko ti kuva ručak? Na šta je on dao sasvim razumljiv odgovor: Keva mi skuva nešto. Pitao sam ga da li mu je vrućina, što se tako natruntao, bio je obučen kao da je neki zimski dan. Inače oko njega se širio karakterističan težak vonj koji obično odaju skitnice. Odgovorio je: Nema veze, sad ću čim stignem kući da se bućnem. Pitao sam ga od čega žive on i keva. Rekao je da im je ostala neka penzija od ćaleta. A šta je sa njim bilo? Kaže: Na Vikendici u Fruškoj Gori strelom je ubio nekog čoveka, posle je umro u zatvoru. Čudno, na istom ovom mestu gde smo stajali, pre nekoliko godinam ustreljen je neki mladić, verovatno sa prozora neke od susednih kuća. Ubica nikada nije pronađen. Pomislio sam: Srbino ludilo je posledica usamljenosti, nedostatka komunikacije. Haos u njegovoj glavi se prekida suvislim pitanjem, koje ga osvešćuje. Narodni poslanik na čijem smo bulevaru stajali, dobro je to znao. Kada je bio u opasnosti da postane “s uma sišavši”, jednostavno, lišio je života onog koji je svojom pričom pretio da stvori haos u njegovoj glavi. Zdrav postupak. Seksualna afera kao sredstvo da se diskredituje politički protivnik je razrešena krajnjim činom, tj. sredstvom. Na ivici ludila. Ekstremni politički činovi koji odlučuju o sudbini jednog čoveka ili sudbini na hiljade ljudi, svejedno, uvek su na ivici ludila ako i nisu već samo ludilo.

Danas sam pomislio kako ispisujem ove crtice iz svakodnevlja, gomilam materijal sa nadom da će se javiti neka ideja kojom ću objediniti tekst u celinu. Dakle, ovo jeste neka vrst nenamernog lova na ideju, na formu. Ali šta će mi ta ideja? Pa počeo sam ovo pisanje sa namerom da relativizujem naraciju i likove kako bih oslobodio čitaoca, kako bih ga oslobodio terora autoriteta. Čak i kulturno najuzvišeniji i najosvešćeniji ljudi ne mogu da se osveste i da se oslobode potrebe za autoritetom. Šteta! Treba samo da nastavim da tumaram. Ali ako se pojavi ideja celine teško da ću joj odoleti. Zašto je to tako? Ne znam. Ipak, za očekivati je da se ona neće pojaviti. Ako se ideja ipak pojavi, tekst je propao. Sada pokušavam da prebacim ceo tekst u buduće vreme da bih neutralisao utisak da se radi o nekoj vrsti dnevnika, pošto ne želim da pišem dnevnik, to mi apsolutno nije bila namera. Ipak, jedina dva autoriteta kada je domaća književnost u pitanju, mislim pre svega na prozu, su Danilo Kiš i Aleksandar Tišma. Kiša nikada nisam sreo, čak ni na ulici, iako je on često dolazio u Novi Sad. Tišmu sam poznavao. On mi je čak objavio prve pesme u Letopisu gde je bio urednik. Ja sam inače slabo šta čitao, od Kiša sam pročitao samo Grobnicu za Borisa Davidoviča, a od Tišme romane Za crnom devojkom i Sečaj se večkrat na me… dakle, prvi i poslednji Tišmin roman. Moj prijatelj Miroslav Mandić se intenzivno družio sa Tišmom, iskreno je voleo i poštovao Šacu, kako su Tišmu zvali svi njegovi prijatelji. Tišma se povremeno raspitivao i za moje zdravlje. Miroslav mu je između ostalog bio i glavni izvor informacija. Ali voleo je da se druži sa Miroslavom, pošto je ovaj umeo da mu postavlja prava pitanja i da ga tako pokreće da razmišlja i da govori. Kada sam sredinom devedesetih objavio moju prvu zbirku pesama, Tišma se zainteresovao i Miroslav, koji je inače bio i izdavač te knjižice u ediciji Ruža lutanja, mu je dao jedan primerak. Pošto je pročitao pesme, Tišma je rekao Miroslavu da je njegov doživljaj ravan nuli, da on misli da tu nema ničega. Onda mu je Miroslav predložio da mu u jednoj šetnji on čita moje Marinizme. Šetali su se kejom pored Dunava i Miroslav mu je pročitao celu zbirku. Dok su se oni šetali kejom, ja sam se šetao šumicom, dole uz samu obalu Dunava. Naravno, tog trenutka oni to nisu znali. Kada je Miroslav završio, Tišma mu je rekao: Sada kada vi ovako čitate, sve mi izgleda drugačije, mislim da nisam bio u pravu kada sam rekao da tu nema ničega. Posle izvesnog vremena Miroslav je predložio Tišmi da napravimo jedno književno veče u Petrovaradinu, u Kafe galeriji, koje bi se zvalo “Trišma”: tri Tišme zajedno, Aleksandar, njegov sin Andrej i njihov daleki rođak Slobodan. Pristao je. Naravno, Adrej i ja smo takođe pristali. U međuvremenu, informacija o tom upriličenom književnom događaju je nekim privatnim kanalima procurila. Zvala me je telefonom gospođa Radmila Gligić, urednica Trećeg programa Radio Beograda i pitala da li može da dobije plakat. Rekao sam joj da neće biti problema, ali uskoro me je Miroslav obavestio da je Aleksandar Tišma izričito zabranio plakatiranje i bilo kakvo oglašavanje dotične knj. večeri. Da ne razočaram gospođu Gligić, na kompjuteru sam grafički obradio neki plakat, izvukao ga na štampaču i poslao na adresu Trećeg programa. Naravno, uskoro smo održali to knj. veče, tj. poslepodne. Međutim ja sam napravio gaf, umesto da čitam pesme iz Marinizama, čitao sam prozne odlomke iz mog još neobjavljenog pesničkog dnevnika, što se Tišmi nije svidelo i na čemu mi je otvoreno odmah na licu mesta zamerio. Taj moj dnevnik nazvan “Blues diary” će biti objavljen nekoliko godina kasnije takođe u Ruži lutanja i dovešće opet do malo nelagodnosti. Naime, iste te godine je izašao i Tišmin veliki Dnevnik, na oko hiljadu strana. Kada je čuo od Miroslava da je izašao i moj pesnički dnevnik, poručio mi je da mu lično donesem tu knjižicu, radilo se zaista o knjižici od nekih sto šezdeset strana. Koliko sutradan sam ga posetio u njegovom kabinetu u Akademiji. Pošto sam osećao nekakvu tenziju, odmah sam prešao na stvar i razbio sve njegove sumnje, rekao sam mu: Znate, ovo je mali pesnički dnevnik koji se ne bavi stvarnim događajima, to je samo jedna zbirčica lirskih impresija i razmišljanja jednog usamljenog šetača pored Dunava. Osetio sam da mu je trenutno laknulo. Posle sam mu čak napisao i posvetu i poklonio sirotu knjižicu, koju on sigurno nikada nije ni otvorio i koja je verovatno završila u kontejneru za đubre, pošto je poznato da je Tišma bacao knjige koje je dobijao na poklon. Bar to tvrdi Laslo Blašković u svom romanu “Adamova jabučica”.

Prolazeći danas pored knjižare Bulevar-books, u izlogu sam ugledao knjigu “Vere i zavere”. U trenutku kao da me je nešto štecnulo. Na koricama iznad naslova mnogo većim slovima stajalo je samo Tišma, bez imena autora. Kud god se okrenem to Tišma me zvizne po sred čela, da nisam u angsioznoj neurozi zbog sopstvenog prezimena? Ili je u pitanju i nešto gore, paranoja? U ostalom, ko sam ja? Niko! Pomislio sam: Ovo više neće moći ovako, pored prezimena moraće da se piše i ime. Poslaću mog advokata izdavaču, dakle, Bori Babić, ili nosiocu autorskih prava, dakle, Andreju Tišmi. Ipak sam ja nekakav pisac, deset nagrada, između ostalih i Ninova. Šta meni treba da mi prilaze ljudi sa tom knjigom na potpis? Molim, koliko je njih kupilo tu knjigu misleći da sam ja Aleksandar Tišma. Prema tome, dužni su mi i novac. Ne znam tačno kakva su moja prava, ali videćemo. Moram zvati mog prijatelja, advokata Vujketa Vujičića. Ali dok sam se vraćao kući već sam se ohladio. Pomislio sam: Koliko sam sujetan? A nešto ovamo izigravam frajera. Samo mi još treba da se ponižavam, da mi se ljudi smeju. Progutaj to i ćuti, zaboravi. Veliko je pitanje da li je taj problem korišćenja imena uopšte regulisan u zakonu na pravi način. Naravno, negde na Zapadu, u Evropi to ne bi moglo tako. Ali ovde sve može. U ostalom, ko mi je kriv što se ne prezivam … ovaj, kako se danas zovem?: Ktrbrt! Kada sam se već približio kući čuo sam da me neko viče iz bašte nekog restorana na bulevaru. Bili su to Laslo Vegel i njegova supruga. Zvali su me da sednem malo sa njima ali sam im rekao da se žurim na ručak, da me Jasna čeka. Dok sam stajao izmenili smo nekoliko rečenica. Bili su kod lekara u dežurnoj ambulanti. Vegel je imao neki virus. Nismo trebali da se rukujemo, ali sad je bilo gotovo, šta je tu je. Oprostio sam se od njih i požurio kući. Setio sam se kako je Vegel bio veliko prijatelj sa Tišmom koji mu je bio čak neka vrst mentora. Šta bi mi on rekao kada bi saznao za taj moj problem sa imenom. Teško da bi imao razumevanja, pošto je on jedan od onih koji smatraju da Aleksandar Tišma ima licencu na to prezime. Ipak, od kada sam počeo da se igram sa tim imenima kao da sam se relaksirao. Svest o tome da sam niko i ništa ili da mogu biti bilo ko je tako oslobađajuća. Ali šta će mi ta igra? Pa u tome je suština, taj problem identiteta i njegova relativizacija. Svi autoriteti padaju, smešni su. Sada se osećam sasvim opušteno pred nekim mudonjama. Otvoreno govorim o svojim slabostima, o svojoj ništavnosti, ja koji sam dobio deset nagrada za moju umetnost. Nisam završio ništa, ne znam ni jedan strani jezik, polupismen sam, pročitao sam desetak knjiga u životu, ali dobio sam Ninovu nagradu. Na sve strane govorim da je ti čista sreća. Komentar uglednih mudonja je da je to velika sramota za srpsku književnost. Ali taj problem identiteta je jedino čime mogu da se bavim, moja persona. Meni je to jedino važno.U istoriji me nigde nema, na sreću, nisam bio u ratu, nikog nisam ubio i niko me nije ubio. Ali još uvek sam živ. Kada je bila stogodišnjica sarajevskog atentata dao sam intervju za novosadski Dnevnik. Pričao sam o tome kako je moj otac rođen na dan sarajevskog atentata, da je deda nekoliko meseci kasnije bio mobilisan i poslat u Galiciju na Ruski front, gde su ga Rusi ubili iz snajpera. Dogodilo se to jedne noći na obali reke Zlote Lipe, kada je pokušao da zapali cigaretu. Ostao je u onom čuvenom kupusištu o kojem je Crnjanski pisao u Dnevniku o Čarnojeviću. Baba je posle dobila odlikovanje za odanost Caru. Sutradan pošto je intervju izašao, neko mi je na parkingu ispred kuće skinuo tablice sa automobila. Dakle, još uvek sam u istoriji. Ipak?! Početkom devedesetih ili sredinom, ne sećam se više, zvao me je telefonom Aleksandar Tišma. Rekao mi je da on i Sonja odlaze u Francusku. Pomislio sam šta ja imam sa tim i zašto mi sad to govori. U svakom slučaju, jasno mi je bilo da me je pozvao sa nekim razlogom. Problem je bio što su imali pun frižider hrane koju je Sonja kupila u Segedinu. Da ne bi bacili tu hranu u đubre, predložio mi je da je ja preuzmem, u pitanju su bili razni suhomesnati proizvodi i sirevi. Hteo je da mi učini dobro delo, vremena su bila oskudna. Ali ja sam mu odgovorio da je ne jedem te stvari, već sam nekoliko godina bio na makrobiotici. On nikako nije mogao to da shvati, insistirao je da mi to uruči. Ali ja sam bio uporan u odbijanju. Nije mi padalo na pamet da to primim. Da li sam bio ohol? Ipak, Jasna i Filip su mogli uživati u kulenu i ementaleru. U to vreme moj otac nije više bio među živima, inače, izuzetno je poštovao Tišmu od koga je bio stariji ravno deset godina. Sredinom šezdesetih bili smo pretplaćeni na Letopis i zajedno smo čitali Tišmin roman “Za crnom devojkom” koji je izlazio u nastavcima. Ja sam u to vreme bio gimnazijalac i veoma mi se svideo roman, posebno atmosfera severa Vojvodine, Senta, gde se roman događa. Otac je bio takođe oduševljen. Imao je samo jednu malu zamerku, rekao mi je: Tišma je malo preterao sa seksom. Otac se interesovao za umetnost, ali bio je čovek starog kova, uostalom kao i Tišma kome se, na primer, nije sviđalo što se Kiš oblači u džins i što je pustio kosu, jednom prilikom je to rekao Miroslavu Mandiću. Inače, otac je bio karlovački đak, pre drugog svetskog rat završio je pravni fakultet u Beogradu i radio je kao advokatski pripravnik u Pančevu. Kada je izbio rat, stanovao je kod jedne Jevrejke, učiteljice, kao podstanar. Jedne noći došli su policajci i odveli su tu ženu. Ona je stravično zapomagala, molila je oca da je zaštiti, ali on je samo prestravljen sve posmatrao, nije smeo da pisne. Doživeo je veliko poniženje. Nije zapravo jasno u kakvim je on odnosima bio sa tom ženom. Možda mu je ona bila nešto više od stanodavke. U svakom slučaju, mislim da je taj događaj nešto što je presudno obeležilo njegov život.

Prepodne sam na Drugom programu slušao emisiju “U prvih pet”. Gost je bio profesor Aleksandar Jerkov. Setio sam se jedne situacije od pre nekoliko godina u Narodnoj biblioteci Srbije kada sam primio nagradu za najčitaniju knjigu. Posle ceremonije predaje nagrade, na banketu dok sam stajao sa Jerkovim prišao mi je direktor Kulturnog centra Novog Sada Andrej Fajgelj da mi čestita. Međutim, ja sam odbio pruženu ruku, što je Fajgelja uvredilo. U trenu tu se stvorio i izraelski ambasador koga je Fajgelj imao običaj da svuda vodi sa sobom. Situacija je bila napeta tako da se ambasador, valjda u nameri da me odobrovolji, zaleteo na mene i počeo da me obasipa čestitanjem, naravno, na engleskom jeziku. U trenutku sam primetio da se Jerkov zacrveneo u licu i počeo da se osmehuje sa nekom nelagodom. Za njega nije bio problem što sam uvredio Fajgelja koji, uzgred budi rečeno, govori petnaest jezika, bar tako se priča. U stvari, Jerkov je znao da ja ne govorim engleski i bilo mu je zbog toga neprijatno pred ambasadorom. To da dobitnik jedne tako ugledne nagrade ne zna da govori engleski, beše žestoka blamaža za njegov profesorski superego. Reagovao sam hitro obrativši se ambasadoru rečima: Sori-aj-dont-spik-ingliš. Istog trenutka Jerkovu kao da je pao kamen sa srca, crvenila je nestalo: ipak, nije baš da nema pojma, zna bar da kaže da ne zna i to je nešto. Ambasador je onda rekao kako to i nije važno što ne govorim engleski, kako je samo važno da umem dobro da pišem, da znam jezik književnosti. Toliko sam razumeo. Rekao je isto ono što je Jozef Hajdn odgovorio Mocartu kada je ovaj pokušao da ga obeshrabri pred njegov put u London. Navodno, Mocart je rekao Hajdnu: Kako ćete se tamo snaći kad ne znate engleski? Na šta mu je papa Hajdn odgovorio: Ne brine me to, ja znam jezik muzike i to je jedino bitno. I bio je u pravu. U Londonu je postigao veliki uspeh. Prihvatili su ga kao naslednika Georga Fridriha Hendla. Ipak ovo poređenje u mom slučaju nije baš adekvatno. Jezik književnosti je drugačiji od jezika muzike. Veliko je pitanje da li ja poznajem dovoljno dobro jezik književnosti pošto sam polupismen i u gramatičkom i u literarnom smislu. Ipak, ja mogu iako sam polupismen da pišem roman a neko ko ne zna da ispisuje notni tekst apsolutno ne može da komponuje simfoniju. Čuo sam da u Francuskoj urednici po izdavačkim kućama, kad čitaju ponuđeno, čim primete prve gramatičke greške, odmah bacaju tekst. Inače, u toj radijskoj emisiji Jerkov je rekao za sebe da je frustrirani Srbin. Setio sam se teksta Tatjane Rosić, ”Panika u redovima tj. Balkan, zemlja s one strane ogledala”, objavljenog u tematskom broju časopisa Sarajevske sveske, u kome je ona definisala nekoliko tipova subjektiviteta koji su se formirali tokom devedesetoh na prostorima bivše Jugoslavije, između ostalih “povređeni subjekt” i “uvređeni subjekt“, zapravo razgraničila ih je. Frustrirani Srbin ili frustrirani Hrvat je tip “uvređenog subjekta” koji nije pretrpeo nikakve stvarne povrede, ali je stalno ogorčen i iz te pozicije postavlja određene zahteve, tj. nalazi se u ulozi tužioca ili bolje reći onoga koji stalno optužuje drugu stranu. Ili pak ćuti ali ostaje ogorčen, loše raspoložen. I upravo je taj “uvređeni subjekt” najveće opterećenje i glavna prepreka da se prevaziđe loše stanje u Srbiji i uopšte na Balkanu. Govoreći o toj knjizi prilikom promocije u Bulevar-booksu uzeo sam za primer operu Parsifal Riharda Vagnera da bih slikovitije predočio ovu Rosićkinu podelu na povređene i uvređene. Inače, Parsifal pretstavlja hrišćansku paradigmu zbog čega je Niče okrenuo leđa Vagneru. U operi pored Parsifala imamo lik kralja Amfortasa koji je smrtno ranjen, dakle, na mukama je, ali nikako da umre. Postoji bolan obred otvaranja Amfortasove rane, davanja krvi kojom se puni pehar da bi se vitezovi pričestili i tako obnovili zajedništvo, tj. etnos. Amfortas pokušava da to izbegne pošto prilikom obreda trpi nepodnošljive bolove. Ali Amfortasov otac, stari kralj Titurel ga opomonje na njegovu svetu dužnost patnje u intersu zajednice. Upravo su Amfortas i Titurel ova dva tipa subjektiviteta. Amfortas bi bio “povređeni subjekt” a Titurel “uvređeni subjekt”. I zapravo mi imamo problem sa “uvređenim subjektom”, sa starim kraljem, deda Titurelom, kao frustriranim Srbinom koji stalno nameće patnju i bol zarad očuvanja etnosa.

Danas kada sam se vraćao sa pijace na raskrsnici kod Aleksandar palate video sam opet čoveka u crnom odelu. Pomislio sam: Šta Zebald radi u Novom Sadu? U svakom slučaju, bio sam ubeđen da je to neki stranac i da je u Novom Sadu nekim važnim poslom. Iako, izgledao je dokon i pomalo zbunjen. U nedelju sam pročitao pola romana “Šum vremena” od Džulijana Barnsa. Ako je on jedan od najboljih svetskih pisaca, ja sam onda sigurno najbolji u kaćkoj opštini. To je, u stvari, romansirana biografija Dmitrija Šostakoviča, mog omiljenog kompozitora. Lepopis, uredno očešljana štreberska proza. Iako ima pretenziju da pretstavi prilike u Rusiji za vreme Staljinove vladavine, u romanu nema ništa od tzv. istorijske dekonstrukcije, dobijamo samo stereotipno, već dobro poznato prikazivanje staljinizma. Takve je knjige kod nas nekada pisao Slobodan Selenić, apsolutno prohodno, čitljivo i ništa više od toga. Šta je Barns u odnosu na Džona Barta? Bart zaista piše.

Kada sam se vratio iz šetnje, ušao sam u kupatilo i pogledao se u ogledalu. Loše sam izgledao, ostario sam, stravično sam poružneo. Šta će mi pisanje? Sve je to nepotrebno, logosa ionako nema, a nema ni individualne pameti. Da li me pisanje može privesti Mudrosti? Ne verujem. Biti lep, zračiti, to jedino ima smisla. Sam čisti eros. Čudno je kako neki ljudi i u starosti sačuvaju dobar izgled, jednostavno, starost im dobro stoji, dobro je nose. Inače, u šetnji sam išao utvrđenom putanjom kojom izbegavam susrete sa poznatim ljudima. I zaista nisam sreo nikoga poznatog.

(odlomak iz neobjavljenog romana “Astal Tiš Riba Fiš”)