Igor Isakovski [1]

Igor Isakovski - Pesme

Sarajevske Sveske br. 47-48 [2]

prevod s makedonskog: Duško Novaković

PLEME OD DVOJE

Nije samo taj miris koji me raspamećuje.
u svakoj pori tela imam po zrno
tvoje suštine – lako se navukoh
na tebe, na sve tvoje čudesne magije
koje se kroz mene rasprskavaju svakodnevno.
jer ti si: imenovana i doživljena
potpuno instiktivno i savršeno
tačno - u nekom sam naslućenom ritualu
preskočili smo inicijaciju
svih poznatih plemena.
mi smo pleme od dvoje,
vatrena moja, moja šumo
u kojoj lovim i ništa ne sakrivam.
ti loviš sa mnom i ispred mene:
čuješ bolje, njušiš bolje;
kad mi se prispava, ti mi stavljaš
glavu u krilo. šapućeš
pticama da tvoja ljubav spava...
sve to znam, ja sve to znam.
uzimam tvoje telo pod svoje
i dugo, dugo te grejem, da bi se vrela
probudila, puna snage
puna sokova od kojih ćemo se napiti.
obilno i u tišini, dok nas ptice
iznad naših namirisanih tela uporno
pozivaju na igru

25. 11. 2014. 04:40 – posledlja pesma (objavljena na Fejsbuku)

ODLOŽENO REAGOVANjE

zaplakao sam tek posle tri nedelje
od sahrane oca
Koko i ja pili smo i slavili
staru novu godinu
u jednom kafeu manjem od trafike
odnekud grmnuše trube
i tada krenuh da plačem

setih se zemlje u nasipanju
preko sanduka, pop je odmah zatražio
da mu se plati, ako može u devizama
rodbina je dremala iznad rupe
bacali su šake zemlje i cveća
sve se mešalo, mrtva glina
i prebrzo uvelo cveće
ja sam stajao miran i uspravan
pristojno primao saučešće

setio sam se bolnice
žuto je lišće plakalo za priču
i za njegovim poslednjim rečima
uvek punim zajebancije pa i tada
kašalj mu je izvirao iz samih peta
rasparčavao mu je smeh
pljucnu u korpu
i namognu mi

rekoše mi da je umro kao u zemljotresu
od srca, izliva, napada astme i bubrezi
istovremeno i potpuno zemljotresno
kao da je eksplodirao, rekoše

tada sam mislio na mehure sapunice
mislio sam na odjeke zvona kroz prazninu
shvatio da ću i ja tako umreti

setio sam se lekara koji je čekao pogrebnike
i nije mi dozvoljavao da oca obrijem
da ga okupam smirenih dlanova i doteram
kao za skopsko korzo i dobar šank

setio sam se tog lekara koji je drhturio u uglu
dok sam mu renovirao kabinet
i kukao da će pogrebnici njega prvog
spakovati u vreću
kukao i lomio sve dok me nije poslao
u bolničku ostavu

otac moj ležao je na jednoj polici
ono što je bilo ostalo od njega
ležao je na polici s brojem oko palca
i u društvu novih kolega

setio sam se svega kad su grmnule trube

30. 04. 2007. 22:23

PLAVA SENKA

Sara: „Tata, je l’ da da postoje i plave senke?“

uzimam je sa časa iz engleskog
a brblja na makedonskom 100 na sat
pošto je izrekla sve moguće senke na engleskom
pričali smo zašto su senke naše žute
rekoh joj za svetlo koje se razliva
kroz maglenost jesenje večeri
i zaključih da su senke uvek crne
eventualno plave ili tamno-plave
u svakom slučaju tamne

„a plavih, sigurno ima i plavih senki“
zar ne, tata? jer je i plava tamna....“
zaključuje skoro metar niža od mene
sa plavom kosom kroz koju proviruju
boje grada

ima, sunašce moje, ima.
samo što se ovde ne vide:
ovde su crne i tamno-sive.
najtamnije koje mogu da budu.

lome mi se leđa
raspadam se u plavu senku
iz vizije moje kćerke
rastvaram se u oblak
koji lebdi iznad grada
i sve ispod sebe boji
u sve svetle nijanse plavog

31. 10. 2007. 00:22

SVI ĆEMO UMRETI

Ovo je slika koju imam o sebi:
brod koji otplovljava, tesnac kroz koji
vetar peva. ovo je ta slika: kapljica
na vrhu prsta, kapljica puna soli.
vidim sebe u nekoliko reči
u nekoliko slogova vidim se.
sahranjen sam ovde, vedar i spokojan,
brod zahitan prema nemerljivom,
budalasta misao koja u zvezdama nebeskim
lovi dušine družbenice. kapljica
soli sam, suština moga postojanja
je čista i bezuslovna ljubav. kapljica sam
veća od svoje misli, tihi
trag i kaucija za jednog pesnika.

29. 09. 2013. 23:11

SMRT IMA KOSU OD MORSKE TRAVE

u poslednje vreme
često pomišljam umreću
ubrzo. tiho. zato svima i kažem
živeću bar još pedeset godina.
slatke obmane koje nikoga neće povrediti.

u poslednje vreme
često razmišljam da li da odsečem
kosu. odjednom. često vidim sebe u sanduku
sa mekom postavom boje tečnog zlata.
pa mislim da li ću svojim najmilijima biti lepi mrtvac.

zato makaze čuvam
što dalje od dohvata, što dalje
od misli, kad već moram da umrem. nek budem takav:
s kosom, s bradom, kao preslikan sa ikone, ili kao
tek otrgnut od šanka. zaista, nema velike razlike.

u poslednje vreme
ne razmišljam o ničemu posebno. dovoljno mi je
što ponekad prespavam. ne sanjam. bude me ptice.
nema ljudi u mojim snovima: samo površine i prostori:
čekaju me s nestrpljenjem, da zaigramo veseli ples sa smrću.

u poslednje vreme
zaista pomišljam da je ovo poslednje
vreme. smrt je lepa žena sa prodornim očima i
dlanovima pretankim za moj ukus. ima kosu od morske trave,
ima dodire od algi. Miriše na ženu koju sam
oduvek poznavao.

NEŽNA PESMA

danas, dok sam istovarao nove knjige poezije
na pultu ugledah knjigu sa naslovom „opasan sam“.
dok sam čekao da prime poeziju, otvorih je
i videh: ovo je opasno kao protivpožarni aparat
-izneveriće te kad ti bude najviše trebao

opasan si, mrmljam u sebe, za književnost kao umetnost
ne daj bože da te neko dete shvati ozbiljno.

tovarim knjige poezije u ranac, sanjajući prozu
svaka me zora budi novim stranicama priča
ništa ne zapisujem, samo pitam gde je šank

opasan postadoh za samog sebe,ovako nenapisan
nikako da se dopijem u ovim mojim prolećima
nikako da se nasitim hrane, reči i muzike
- zajebaću se od previše ljubavi za životom

gde je šank, gde je led, imate li čašu za mene?

samo to pitam, unapred pomiren na svaki mogući odgovor.
nežan sam. pijem ćutke i pokušavam da poništim
uspomene, šta će mi sećanje, ako sad nisam živ?
imate li, za mene, gde je led? vatra mora da se gasi,
ili će svet izgoreti kao tanka neispisana hartija...

patetične reči za bes koji bije kroz mene, tužbalice
koje čak ni meni ne znače ništa. imate li, za mene?
na samotnom bregu gradim kolibu: kad god bude neka bude, moraću
da se vratim ribolovu. nit koja ne povezuje
sa dubinama: znoj i plot u plodovima svih voda sveta.

natoči mi još. ne štedi me, ne štedi flašu.
sve će biti dobro. samo neka teče. vreme neka je tu:
bićemo oduvek svoji ako ga ne promišljamo previše.
gradim kolibu na mom bregu. od potopljenih brodova, od
svenulog drveća. gradim kolibu za moje misli:

ako ih ovde ne skupi, podići ćemo palatu od reči
- krhku kao kulu od karata. nežan sam, ravnodušan
prema svetu, ravnodušan prema sebi, ali neću odbiti
ako me pomiluješ. ležem pitom i svejedno mi je kad ću se
razbuditi. poezije me bude dok samo sanjam priče.

04. 07. 2009. 18:44

ZALEGAO NAD STIHOVIMA

stihova imam posvuda
oko mene, lebde kroz vazduh
trepere mi ispod prstiju
kao vatra pred cigaretom
uturaju mi se u kosu
češkaju me ispod nosa
grebuckaju mi leđa

čekuju me u krevetu
kao nežna topla mazna žena
klize mi po nogama ližu mi
grudi stihovi mi se buškaju
u pupak i tamo rovare

posvuda oko mene stihovi
iznad mene stihovi i ispod mene stihovi
kao nežni leptiri kao zlatna prašina
beže pred dodirom kao jato nemih riba
u ribnjaku neba koje zlatno svetli
zlatno kao ćutanje

SMISAO JEDNE NOĆI

šta ja radim ovde
da me đavo nosi, zašto
uopšte gledam kroz nekakav
sjeban i neočišćen prozor...

šta da se uradi sa mnom, ovde na putu
pozvanja i običaja i zaboravljenih susreta...
vidiš li me u stihovima, nalaziš
li me? ja sve teže: kao da samog sebe trašiš

kroz maglu sećanja o kroz dodire za koje
sumnjaš da su izmišljeni, to je čak
i za mene prenaporno... kad ne mislim o
besmislenosti. da ne mislim: večeras studi.

stud mi se prikrada kao halapljivi grabljivac
ja se grejem slikama koje su se možda dogodile
ložim se mirisima koji su me možda natapali,
anđeoska sam mašina od skupljenih mrvica vremena.

slušam muziku zemlje, odsviranu
kroz orkestar golih kostiju i hladnih vetrova.
ispred mene put od ispravljenih linija, ispred mene
uspravljen stoji svet natoljen hladnoćom i osmesima.

opet isto pitanje, a odgovori ćute
kao prazne grobnice... orkestar je na večitoj
probi i stalnom ispitu. u rečima se plasti
budž i zelenkasta patina taloga: prosto vreme.

šta radim ovde, koja je smisao noći?
mogu li da osetim, ili samo mogu da mislim?
hoću li znati odgovoriti kad me budu pitali, ili
ćutati kao poremećeni mrgodnik bolan od sećanja?

26. 04. 2009. 00:23

KAKO DA NAPIŠEŠ PESMU

treba ti belina
zastrašujuća belina
gutajuća praznina
i čvrsta odluka
mirna ruka
kao kod hirurga (ili mesara)
opuštena misao sa dopuštenim vrutocima
ulazi u slike
bez razmišljanja o izlazima
šapat i vika prošlosti nikako ne pevaju zajedno
sem u nekoj proceđenoj pesmi

u pesmi kaži nešto tužno
svi vole tužne slike događaje ljude
bez obzira koliko užasa ima ova istina
svi se teše tuđim sranjem
i vole da vide kako neko pobeđuje
svakako moraš da imaš pobednika u pesmi
inače će pomisliti kako je poezija popustljiva
da se pesnik predao, iako ne znaju uvek
šta je pesnik poželeo da kaže

kao ni mnogi drugi od pesnika
ako se već razbacujemo istinama

svi smo stvoreni od prošlosti
pa zato vadi slike iz sebe
verovatnoća da se neko drugi pronađe u njima
prilično je velika
tvoje neprilike postaju tuđe
a put kroz građu prošlosti
postaje prigodna šetnja kroz ruševine

nalik ratnom turizmu

što je još jedna neprolazna
istina
priznali mi to ili ne
zagledani u tuđa stradanja
ispuljeni slatkim žmarcima
u kičmi leđima grudima rukama
ekstatično uzbuđeni što smo živi
što nismo bili drugi postradali
što nas nije progutala praznina

26. juli 2005.

DOBRO

dobro, hajde da priznam sebi:
ja sam samotan, tačka. idemo
dalje: nije mi loše?

dobro, hajde da pomislim:
ljubav je misao, skrivena
u mraku sveta.

dobro.

hajde sada da ćutim malo.
tvoji osmesi, sunce.
tvoje grudi.
pusti me da ih prećutim.

dobro, hajde da pomislim:
sanjam retko ali dobro.
isto kao u reklami za opijanje
koje je ubilo mog oca – pij malo
pij dobro. vinjak. Cezar. ili Rubin.

tačka. dobro.

hajde sada da se vratim tamo:
u stanu na poslednjem spratu.
ose grade gnezda u praznim
pivskim flašama na uskoj terasi.
uz unitrašnji zid terase
moji su ređali flaše, kao za odstrel.
poginuo je, prvo, onaj koji ih je pio redom:
od onda kad je počeo da ih pije tajno, tiho.
posle, počesmo mi da ginemo, u njegovoj boli
da ginemo, kao bezvredni crvi na putu
prema bogu. hajde sada, budi uman i objasni sebi:
kako može, toliko jednostavno i lako,
ljubav da te ubija. u dozama, kao na kašičicu.

dobro, stavi tačku. pljuni. isplači se.
neće biti bolje: samo te lažu.

dobro.

hajde sada da se priupitam: imam li hrabrosti,
imam li muda, da se vratim, tamo.
samo tačke stavljam. i potvrđujem:
dobro. ne plače mi se, ništa mi se ne...
što god treba da uradim. mrtav. on.

ja: živ, kao vatra živa. kao voda nadošla.
živ, ja. neverovatno. posebno to što sam lud.
to mi je jebeni bonus u mraku sveta:
gledam skrivenu svetlost. ljubav. boli.

dobro. što god da uradim, ništa ne menjam.
takoreći ništa, ne na duge staze, ionako sam
šprinter. brzi dahovi, žestoka vatra, ako se
spepelim, znači pao mi je pepeo u skut.

od cigarete. dobro.

boli me ona stvar za to...

dobro, što god da je
hajde da ćutimo.

ne volim da sam ovde. dobro. ne volim
da sam bilo gde. a hoću da sam živ.

jesam. kakav god da sam. vatra bez doma.
pitom. lud i neobjašnjiv.

jesam. tačka.
toliko je lako
što je tužno.

07. 03. 2009. 02:11

Pesme sa Fejsbuka – do sada neobjavljene u knjizi

ZASEO

zaseo u moj deo grada
gledam vas kako drljate kolena
za afirmativnu recenziju
za pohvalu pred svetom
za veličanje pred publikom
koja vas neće čitati

lagano otpijam iz čaše
puštam mirnu muziku
češkam svoje koleno
i pitomo se smeškam
sami smo izabrali sudbinu
neko u pravcu slave
neko u pravcu umetnosti

na kraju, kobajagi, trka
vi ćete biti smoreni i prazni
ja ću biti spokojan i nepomešten
od stola za kojim se svaki dan protežem
i povremeno pišem
jer ne mogu drugačije
jer moram
jer ja ovako dišem

04. 09. 2014. 02: 19

PISMO OD TESTA I PTIČJA PESMA

nema ništa lepšeg nego
pesme da ti pišem
(pa i one sneveseljene)
nema ništa bolje od toga.

noćas, grad je u testu
zapitah se kako li ptice
spavaju, odmah mi se javiše dve,
u paru, u natpevavanju: prkosne
i snažne pred maglom, pred
hladnoćom, ptice verovatno lude,
potpuno čudesne. ptice slobodne,
ptice svoje, sa dugama u grlima.

nema ništa lepšeg nego
pesme da ti pišen. tebi.

smisao nam je samoća,
jer znamo da smo sami
na ovom svetu – i svim drugim.
sami, a uvek zajedno.
(oprosti mi ako se ponavljam,
ja s tobom neprestano razgovaram
čak i kad poželim da zaćutim)

za mene nema ništa lepše nego to da tebi pišem.
glasovima da te dodirujem: daleko sam od umetnosti
- kao nanos dima cigarete tek ugašene,
kao srebrna senka koja mi lebdi do levog oka;
san li je to tvoj koji mi u dubokoj noći
šapućeš, ili samo tvoja čežnja
crta tebe oko mene, dok ti dodirujem
kosu, obraze, osmeh sa kojom bih hteo
da me tetoviraš: opet. ponovo, postojano
- dok ima daha u meni. senko moja srebrna,
čudesna ptičja pesmo, prkosno silna. ljubavna.

13. 01. 2014. 02:58

***( lep sam vojnik...)

lep sam vojnik
heroj icrpljenih noći
punih jasnih misli
o potpunoj besmislenosti
punih detaljnih misli
o lakom umiranju i iščezavanju

lep sam vojnik
sa ordenjem pobacanim i zaboravljenim
u uglovima fijoka koje najbolje služe
za pamćenje i ljubljenje i čežnju

rubovi bezdana su posvuda
svaki put bliži nego što misliš
svaki put zinuti za tvojim razumom
svaki put gladni i sa čeljistima halapljivim
za tvojim mislima, za tvojom svetlošću

lep sam vojnik
sam kroz pustinju vučem pušku
noge su mi pune prisiljavanja i plikova
dlanovi su mi rana od siline stezanja
usne su mi planinski reljef
usne su mi tihe i žedne i zatvorene

22. 01. 2014. 02:16

* (mi...)

mi, koji znamo sve
rebus smo kad smo zajedno
ja ne znam da li smo zavisni
od mesečevih mena
ili od uzajamne zavisnosti
mi, koji znamo sve
čvorovi smo od misli kad ćutimo
a znamo da smo laki
i podatljivi za čuvanje:
male krzneno/mazne životinjice
mi negujemo svoju slobodu i nezavisnost
pa blesnemo kad nam se poklope orbite

25. 04. 2014. 01:22

***(preko krzna miševa...)

preko krzna miševa
odslikava se mesečina
srce bije nekontrolisano
srce bije po svojoj meri
najsvojskijoj i najsilnijoj i najtoplijoj

trčkaraju miševi kroz tesne
koridore, udaraju njuškama
grebu šapama, sa telašaca
otpadaju im srebrna vlakna
puna hladne mudrosti

kao granata prska im srce
izliva se preko okolnih zidova
sluz i rešenost i trepet
izlivaju u svoj večni lavirint
miševe sa mesečinom u krznu

22. 01. 2014. 02:38

***(vagoni krcati licima tutnjaju...)

vagoni krcati licima tutnjaju
kroz noć: oči pune
mučaljivog užasa, suočene
s nejasnom predodređenošću,
zagledane prema konačnosti.

konvoji puni opipljive pomoći
hitaju kroz minska polja,
tovari puni nitroglicerina
koji puca pri najmanjoj nepažnji
lete iznad zemlje i nad svakim smislom.

pune piste, autoputevi, šine,
ljudi puni maštom, mislima,
snovima, željama, čežnjama,
boljkama, nesanicom, prhutom
i savijenih grbača: jure prema kraju.

22. 01. 2014. 03:10

MI SMO KRUG, NEVIĐEN, SAKRIVEN.

barovi u kojima smo se nekad
sakrivali od sveta
sada ne postoje u našem gradu;
rade na drugim mestima, sa istim
imenima. ne znamo kakva je njihova
posluga, kakav je nameštaj,
imaju li dovoljno veliku senku
za nas, mi smo nekadašnji, sada
zamenjeni kao imena šankova
uz koje usred noći problesnemo:
najvedrije komete koje je ovaj
i svi drugi gradovi videli.

ponekad, njuškao je moj
vrat: pokušavali smo da ostanemo
pristojni dok sam zjapio u tvoje
oči i deo po deo svlačio te
u našem umu. jer smo i um delili:
bezgranično parče prostora
u maloj vreloj mansardi na vrhu neke
gradske kule; zamišljali smo Henka
Vilijamsa, usamljen i zakašljan i pun
reči dok Koen peva Tower
of Song. i ovo smo videli. ljubav.

sliku u kojoj jedno od nas odlebdi
ka nepoznatom, u tišini, zauvek
i nanovo je brišemo; naše se duše
traže i pored svih promena.

moja je stara: toliko stara
da miriše na izgorelo drvo
i razvejane uspomene; počinje
da se oseća na umor. (ni ovakva
kakva je ne miriše loše)

šank za kojim smo se jednom podupirali
sada je ogrevno drvo za zimu koja dolazi,
za neku malu peć u nekoj mansardi;
parče prostora je bezgranično.

09. 08. 2014.