Jagoda Mihajlovska-Georgieva [1]

DRSKO CRVENI KARMIN

Sarajevske Sveske br. 47-48 [2]

prevod s makedonskog: Duško Novaković

Crni „bentli“ kabriolet, oldtamer 1930, mazno zaseca zamrlo telo Šot El Đerida. Bela pustinja tuniskog juga, uspomena na neko drevno more. Nema peščanih dina. Ni peska. Samo beskrajna ravnica naplašćene soli koja se, daleko na horizontu, kroz zamagljenu liniju spaja sa isto tako belim nebom. Rana je zora, bez boja i bez nagoveštaja da će skoro nadoći.
–Erneste, dragi, kad bi samo znao koliko sam ti zahvalna što si se saglasio... – žena pruža ruku u mekoj, kožnoj rukavici i nežno mu dodirnu rame.
– U redu je Medž – izgovara njeno ime kao i svaki put u trenucima osobene, nežne naklonosti.
Ne kao što je uobičajeno on i najbliži oslovljavaju sa Merdž, skraćujući njeno ime Merdžori, namerno izostavljajući ono r. Odsustvo tog glasa ima ekstravagantnu namenu. U sebi sadrži nekakav tajni kod intimnosti, samo njihove, onaj koji je svojstven bračnim parovima koji iza sebe imaju decenije i decenije bogatog i harmoničnog života.
– U redu je – ponavlja, okrećući se prema njoj, nasmejan – iako počinjem da se pitam da nismo pogrešili što smo se odvojili od karavanskog relija. Ova pustinja... – pravi široki luk desnom rukom, držeći levom volan. – Kakvih li sve nismo videli, ali ovakvu nikad, zar ne, draga? Toliko smo sami. I prazno je. Bez zvukova. A možda i zato što je bela, pa kao da me po malo...
– ...Kao da te plaši, jer je mrtva. I tebe je zatekla pomisao da je, u stvari, smrt bela, a ne crna? – ponovo ga dodiruje po ramenu.
– Sećaš li se, jednom... Bili smo previše mladi, bože, kad je to bilo, negde u nekim planinama, padao je gust sneg kroz mlečnu maglu, ti si rekao da je za tebe bela najudaljenija boja. Tek sad razumem šta si hteo da mi kažeš. Pamtiš li, Merdž?
– Čim kažeš da sam to rekla – žalovito njišući glavom – sigurno je tako i bilo. Znaš i sam, ja toliko mnogo, i sve više, zaboravljam, Erneste. Da nema tebe... – odjednom se energično podiže iz dubokog sedišta. – Pogledaj dragi, izgleda da sam tada bila u pravu! – upućuje svoj pogled kroz beskraj. – Ne mogu da ga spazim. Sve je toliko daleko daleko belo. Umrtvljeno, – osmatra izvesno vreme nagnuta iznad šoferšajbne, dlanovima zaklanjajući oči. Crni, dostojanstveni „bentli“ napuderisan tankim slojem slane prašine, mazno klizi po tesnoj, kao iscrtanoj liniji pravog puta, kroz srce bele pustinje Šot El Đerid. Nema nikoga ko bi čuo njegovo ravnomerno brujanje. Niti video njih dvoje. Nju, nesumnjivo nekad strasno privlačnu, a sada, neobično za kasni uzrast, živahno lepu ženu. Njena srebrnkasta kosa ukroćena u modroj marami i tamne, velike naočari za sunce, platnene pantalone sa širokim kaišem stegnutim oko njenog vitkog tela, košulja sa podvijenim rukavima, meke cipele do gležnjeva. I njega, sa svetloplavim, svilenim šalom ležerno vezanim oko vrata, sa kačketom nisko navučenim iznad gustih, pobelelih obrva, koji baca senku preko njegovog lica, toliko očigledno, čak napadno otmeno. Lice muškarca u koje je duboko utisnut porodični žig plemenitosti.
Ćute.
– Osećam se kao siroče – kaže ona odjednom, uvlačeći se u sedište. – Evo ga, to mučno osećanje ponovo počinje da nadolazi. – Opet tvoj otac, draga? – nežno se naginje prema njoj. – I opet onaj daleki deseti april?
– Što više starim to sve češće mislim na oca. Zar nije glupo, ali mi sve više nedostaje. I ne samo on. Moje detinjstvo ovde, u ovoj zemlji, žega, more... krupne zvezde, noći koje mirišu na mirođije... sve to... Da, Erneste, svaki put isti deseti april.
– Znam, znam... tvoj sedmi rođendan. I tvoja opsesivna želja da te odvede u belu, slanu pustinju.
– To je trebalo da bude obećani poklon. Izvini, Erneste, toliko sam ti puta ovo već ispričala. Izjutra, pred sami polazak... oh, ta nesnosna strahota!... Čekala sam ga na tremu, čekala, a moj se otac nije probudio. Zauvek je zaspao. Ubrzo smo ja i majka napustili Tunis i vratili se u Birmingem.
– Ali, evo sada, na tvoj sedamdeseti rođendan ja ostvarujem njegovo obećanje. Oboje smo sada sred Šot El Đerida. Zar to nije prekrasno, Merdž!?
– Ličio bi na tebe da je doživeo tvoj uzrast – pažljivo se zagledava u njega kao da ga njene oči vide prvi put. Takvog ga čuvam u sećanju. Isti ti svih ovih godina. A kako može da se pamti nešto što se nikad nije dogodilo, kaži mi Erneste, da to nije možda previše...
– Čudno!? Merdž, draga, znaš i sama, oduvek je s tobom sve bilo previše čudno. Zapravo čudesno – milo joj se osemehuje. – Devojko moja, vreme je da prestanemo da se čudimo. Možda samo da zahvaljujemo – gleda gore, visoko, čak iznad neba, još uvek sasvim belog.
Potom ponovo ćute.
Sve teže podnosim ove iscrpljujuće vožnje, misli on, nostalgično se vraćajući na hiljade kilometara relija oldajmera izvoženih svukud po svetu, još od vremena kad su bili mladi, sve do sada. Misli o njegovoj Merdž, lepotici, najprivlačnijoj ženi iz ekskluzivnih klubova zaljubljenika u stare, skupocene automobile i svaki put, ako može tako da se kaže, najneukroćenijoj... Obično suvozač, ponekad i sama za volanom, kad bi kapriciozno poželela da zamene mesta i to, kao za belaj, kad god god naiđu najopasnije deonice, a on nikako ne uspeva da je razuveri... Molim te Erneste, samo nekoliko milja, ma, proklinjem te, ne pritiskaj previše papučicu za gas... Uostalom, jedino zbog njene divlje strasti prema prema takvim relijima, i njegovoj prema njoj, on se mirio sa dugim i često rizičnim putovanjima po svetskim bespućima. Inače, ne bi se ni pomerio iz svoje fotelje kraj prozora, sa raskošnim pogledom na njihov ogromni, tihi vrt... ali Merdž, ona, nikad ukroćena... Razmišlja sa zahvalnošću i o njihovom „bentliju“ koga su od milosti nazvali Starac Ben, koji ih nikad nije izneverio. I usput, kradimice i od samog sebe, pomišlja na vlastito, najveće izneveravanje, na dan kad će morati da joj kaže: Draga, oprosti, bojim se da je ovo naš poslednji reli.
Merdžor ne misli ni na šta. Čeka zalazak sunca.
Oboje istovremeno ugledaše, ne prvi sunčani zrak, već jedinstveno crno zrnce među svim nebrojenim belim zrnima soli u pustinji Šot El Đerid. Negde, veoma daleko na horizontu, polako, približavajući se, ono se pretvara u tačku, pa se proširuje, uvećava se, i sve više i više uobličava u mali šator razapet ukraj puta. Beduinski šator, od onih na koje su retko nailazili kroz pustinju, nikli niotkud, daleko od bilo kakvog naselja. Takoreći u bezumnom osećanju što ih uopšte ima na ovom mestu, zajedno sa nekoliko kamila i njihovim jahačima.Sasvim improvizovane tezge za prodaju sitnica. I skupa sa pitanjem, na koje su, takođe, neretko nailazili kroz pustinju, da možda sve ovo nije samo fatamorgana.
Ovaj šator nije.
Starac Ben se zaustavlja. Izlaze. Nekoliko parova očiju mrzovoljno prate svako njihovo kretanje. Niko od beduina ne žuri da im priđe. Velika je pustinja. Male su mogućnosti da neki putnik zaskita u njoj i još manje, da naiđe na ovakvu ponudu, a da je ne momoiđe. Sveže voće, voda u flašama, ćilimčići od grube vune sa šarama u zemljanim bojama izatkanim od Berbera, meke marame oko glave i preko lica koje štite od pustinjskih vetrova, ručno izrađeni komadi nakita, svega ima na tezgi. Prividno su nezainteresirani, po svemu izgleda tako, jer, zapravo, samo usputno prodaju ovakve sitnice. Očegleno trguju solju. Oko njihovih šatora ima prilično dubokih iskopa, velike crpaljke i celo čudo vreća i koševa pored kamila.
– Prošetaću – kaže Merdžori, protežući se kao mačka.
– I nije neko mesto za šetnju, draga – sa uzdržanom uznemirenošću posmatra pustinju i nju... strunu u njenom telu, od nje strahuje, od nje koja se napinje i samo što se ne otkači.
Belo od praznine proteže se dalje,u pravcu gde ona već kreće. Prema beskraju.
– Ne idem daleko – dobacuje mu iza leđa, lagano zakoračujući.
– Da malo počistim Starog Bena i odmah produžavamo – kaže on tek da nešto kaže. Ne da bi je pokolebao, dobro je poznaje, uzalud je sve kad ona nešto naumi da uradi.
Merdžori se okreće. Samo jednom. Vidi kako beduini znatiželjno opkoljavaju automobil, gleda i Ernesta, tek što je počeo pedantno da briše prednje staklo sa setom mekih krpa i sunđerčića. I ona, razume se, isto tako dobro poznaje njega, njegovu začuđujuću sistematičnost, to će potrajati, kaže sebi, sve dok ne vrati sav sjaj „bentlija“. Imam dovoljno vremena da odem što dalje, zagleda se u zavodljivu belinu, pa odmiče žurno. Takoreći trči.
Pustinja sipkavo, sitno krcka ispod njenih stopala, čežnjivo joj se podavajaći, kao da je čekala na nju dugo, jako dugo. Čuje se samo zvuk soli koja se roni od oštrog koračanja. I uzdah isto tako. Malo zatim, ni to. Staje. Muk je tako dubok pa vlastite misli postaju preglasne. Uobičajene, banalne misli koje jedna za drugom, pa čak i u celim nizovima, počinju da se raštrkuju kroz beskonačnost beline. Otud, pak, iz pravca nepregledne linije horizonta, pristižu druge, naizgled nepoznate, ali još pre nego što dođu do nje, ona ih prepoznaje.
Uspomene se, udaljene odavno, sada, eto, vraćaju

Glas guvernante, na francuskom, iza komarnika kuhinjskih vrata, mademoiselle Meržori, tako su je zvali u Tunisu, sa mekim ž, umesto tvrdog dž, pristigao je onaj momak iz Tamerza oaze, donosi vaše urme. Kaže, prošlog puta ste mu naredili da ih vama lično proda, i nikome drugome. Je li to tačno? Da mangup ne laže? Uši ću mu iščupati ako me prevari, teško njemu. Možete li da ga primite, ili da ga ja isplatim? Brzi koraci, njeni, male gospođice Merdž, u prolaženju kratak pogled u veliko prozorsko staklo na tremu, sve je u redu, duge pletenice sasvim uredne, haljina ne baš toliko, jer je upravo mesila kolače od blata u vrtu, ali nije važno... Pljucnu u dlanove, izbrisa ih tako, ah, da, trže se, karmin! Nađe ga u džepu, premaza usne gore-dole. I ponovo guvernanta, izvukla je u međuvremenu glavu iz komarnika, mademoiselle Meržori, ovoga puta strogo, prekorno, pogledajte se na šta ličite! Na klovna! Sramota! Opet se igrate sa crvenim karminom vaše majke, a!? Takoreći trčanje, potom, preskakanje niske ograde, pa isprekidanog
daha, evo me, došla sam... Bonjour mademoiselle, specijalno za vas ubrao sam ih jutros, pre izlaska sunca, da budu sveže u ovoj žegi. Nekoliko sati jahanja treba dovde iz Tamerza oaze. S, il vois plait, dodade joj snop lastara nanizanih bledunjavim, zeleno-rozikavim plodovima. Baš ovakve volite, još uvek nedozrele, krckave, zar ne? Ona izvuče iz džepića već spremljenu banknotu, je li dovoljno!? i otkide jednu od čvršćih, svežih urmi. Momak odrečno klimnu glavom. Treba li još koliko novca?, urma se sočno izdrobi među njenim zubima. Ne treba, nije skretao pogled sa nje. Poklon za vas od mene. Zašto?, koketno ispući mala ustašca, pa mangupski otpljunu semenku. Da bi me voleli, zato. Pocrvene. Ne on. Gospođicu Merdž obli rumenilo sve do korena pletenica, čak su možda i one pocrvenele. Milo, toplo rumenilo koje
nije isključeno da ga ona nije ni osetila. Ali on jeste. Pogleda je vrlo drsko u zenice. Vrlo drsko. Pa spusti pogled na njene usne premazane crvenim karminom. Lepo vam stoji, ne izgovara, ali njegove tamne oči, kafene kao sasvim zrele urme, zaiskriše bleštavo. Za glavu je bio viši od nje. I duplo stariji. To mu je omogućavalo jednu vrstu prednosti, iako je tamnopiti beduin, bio od onih najsiromašnijih, a ona bela gospodarica, bogata kćerka engleskog diplomate. Zatim joj se pokoloni u znak pozdrava, da idem, reče, ili ćete i ovoga puta poželeti da vam pričam... nasmeja se... da vam kvarim francuski... pa će vam se guvernanta naljutiti? Nikako da vam dosade moje priče, ma sher mademoiselle, a? Razume se da hoću, kapriciozno zgrabi njegovu ruku. Pričaj mi o beloj pustinji Šot El Đerid,o tvojoj braći koja kopaju so, o vašoj oazi, o malom, zelenom jezeru, o potoku vodopadu... ništa nemoj da preskačeš, ni izvor na vrhu brega nemoj da zaboraviš, je li jasno?, naredi mu oštro, vukući ga prema tremu. Oštrije nego što bije njeno srce, i mnogo oštrije od onog mekog, neimenovanog treptaja, unutra u najdubljem delu duše. Tužno-nežan do rasplakivanja. Tužno-radostan do rasplakivanja. Velik kao noćno nebo. Osećala ga je tako svaki put kad bi on došao, a još snažnije kad bi odlazio, a najsnažnije dok ga je čekala da ponovo donese sveže urme. Gospođica Merdžori nije znala šta je to, tako veliko. Još uvek je bila malecna. Ali je znala da baš zbog njega taj trepet, a ne zbog urmi, i kad spava i kad je budna, sanja dan za susret sa slanom pustinjom. Obećani poklon od njenog oca za njen sedmi rođendan.

Iscrtava se preko bele ravnice, nestvarno izdužena, prozirna, jedva da je senka. Mora da je moja, pomišlja Merdžori, nema nikoga drugog ovde osim mene. Gleda naokolo. Čini joj se da gleda sopstveno telo kako lako lebdi iznad pustinjske površine. Starca Bena i šator jedva može da vidi, a lice Ernesta kao i figure beduina uopšte se ne raspoznaju. Izgleda da sam se previše udaljila, kako to?, iščuđava se. Da, senka je njena, polazi od samih stipala i stiže... Nigde ne stiže. Gubi se negde daleko, bledi, pretapajući se prema zapadu u slano, svetlosno treperenje. Istok je već spreman za izlazak sunca. Nebo je tamo nekako podignuto i odašilje drugačiju, sjajniju svetlost, zbog toga valjda i njena senka. Ali, druge, odakle su, sve ove što, evo, nadolaze, ovako pokretljive!? I lica imaju. I glasove. Ona ih već vidi. Već ih čuje. Nije mi prvi put, pravda se pred sobom... Merdž, draga, zar joj nije ne samo jednom Ernest rekao, blago tebi, tebi se stalno događaju čudne i čudesne stvari.

Merdžori, dođi, tvoja te kamila čeka!, radosno joj doviknu. Priđe mu, tobože bojažljivo, a noge joj klecaju u kolenima.U ustima suvoća. Pljuvačka zgusnuta. Samo pletenice veselo mašu, šta znaju one šta je strah? Prvi put mi je, ne umem da jašem, ukosi svoje usne. Anđelika zna, ne boji se, pomazi malu kamilu po vratu. Važno je da budeš spokojna. Ona će to osetiti. Ako si nervozna, i Anž, potapša je po leđima, i ona će se uznemiriti, zar nije tako dobra moja Anđelika? Prinese dlan njenoj njuški. Njegov tamni dlan sa nekoliko belih šećernih kocki. Ja ću te popeti u sedlo, samo se prepusti meni. Pa je obuhvati oko struka i lako je podiže. Lepo ti pristaje bedunska marama, Merdž, poče da je namešta, evo, ovako, usta treba da budu pokrivena, da ti se ne bi napunila slanom prašinom. I prekri oči njom ako zaduva, pogleda je pravo u zenice, čim je smesti na leđa Anželike. Misli na nešto lepo, dodade osmehnuto, ja ću jahati ispred tebe i sve će biti u redu. Mala Merdž nije prestala da misli na nešto najlepše. Na njegove čvrste ruke oko njenog krhkog tela u bezvremenom trenutku dok je lebdela između tla i leđa kamile. Na slučajni dodir njegovih prstiju preko njenih usana dok je nameštala maramu. I na njegov pogled, tamniji i od najzrelijih, najslađih, sočnih urmi koje je ikad okusila.
Zatim... dugo zatim, posle sati i sati jahanja, njih dvoje sami u beloj, slanoj pustinji Šot El Đerid, evo ih, stigoše do Tamerza oaze. Oh, zapljeska ona rukama, znači ovo je moje malo jezerce!, zaroni pogledom kroz zelenu dubinu vira kod kopita Anželike. Pogledaj Mardž, on joj pokaza rukom potok koji se odozgo, sa vrha brega survavao među stene, kroz zapenušane slapove. Divlje.
Budalasto. Hučno. Na vrhu je izvor, tamo ćemo ići, s kamena na kamen popećemo se do njega, vešto skoči sa kamile, ali, gle, evo mojih, dolazim!
Braća, sestre, njegova majka, otac i svi ostali došli su da ih dočekaju. Naša nova nevesta, naša nova nevesta!, zapevaše i zaigraše oko njih, dok joj je on pomagao da siđe sa Anželike. Sada si moja zauvek i ja sam tvoj, požljivo joj je odvezao beduinsku maramu. Ovde je naš dom. Zar nisam previše mlad za ženidbu? upita ga sva ozarena. Ima da porasteš, budalice! poljubi je u levo pa u desno oko. Ali nevesta bez karmina ne ide. Premaži usne s tvojim... onim drsko crvenim i hajde, na ruke ću te odneti do urminog stabla, sama da nabereš sveže plodove. Uze je i svi pođoše za njima. Njen trepet, od onih najdubljih iz duše, velik kao noćno nebo, tuno-nežan, rasplaka se od radosti.

Merdžori, draga, nepopravljiva, čudi se suzama koje joj klize niz lice. Neka Ernest kaže šta god hoće, budalosto je sećati se nečega što se nije dogodilo.
Bože, sunce samo što nije izgrejalo!, štrecnu se, osvrćući seprema već zarumenjenom istoku. A, zajedno ćemo ga posmatrati... Sigurno brine!, klima prekorno glavom i energično zakoračuje. Pustinja Šot El Đerid korača skupa sa njom. Širi se i sužava. Čas se sitno mreška njena bela površina, čas se blago talasa. Duboki okean stišan posle bure.
– Tačno na vreme, draga, samo još zadnje farove da obrišem, da uzmemo malo voća i polazimo, – podiže glavu. – Približilo se izgrejano sunce.
– Crni „bentli“ bleska nalik ogledalu. Beduini se ushićeno vrte oko njega, kao pred božanstvom. Prvi put vide ovakav automobil. – Ja ću kupiti, završi ti posao – Merdžori zastaje pokraj tezge ispod šatora.
Nekolicina se strčava prema njoj, napuštajući razgledanje oldtajmera.
– Mali grozd banana, tri-četiri pomorandže, samo jedan kokos, molim vas...
Ne, zahvaljujem, jagode neću, previše su krupne, veštački sazrele, izgleda da im nije sezona.
Ne razumeju me, sneveseljava se, gde su otišle sve moje francuske reči!?, nestrpljivo prebira po sećanju. I one koje pronalazi ne može da veže jednu za drugu, a kao da je juče bilo kako su joj tečno klizile između usana. Pruža nekoliko banknota, sa plaćanjem ide lakše, uzima voće i zakoračuje prema automobilu.
– A, urme, gospođo? Hoće ti li možda svežih urmi? Izvolite!
Muk. Ne napolju. Iznutra. Neki njen muk. Duboki bezdan koji odjednom guta sve Merdžorine godine, daleko unazad. Zaustavljen polu korak. Sleđenost.
Potom lagano okretanje. Pa strah. Preplašenost da se srce, sklupčano negde u tami grudi, koje topoće kao poludelo, ne raznese samo od sebe na komade.
– Kad su ubrane? – izgovara na tečnom francuskom, podižući velike naočare za sunce iznad čela. I ko zna zbog čega vadi rukavice. Nedostaje joj vremena da se začudi kako ovako odjednom nadolaze zaboravljene reči. Sve vreme koje ima, koje je imala i koje će imati, zgušnjava se u njenom pogledu, gurnutom u oči momka, tamnijim i od najzrelih, najsočnijih urmi koje je ikad okusila. Nije starije od petnaest godina. U rukama drži snop lastara sa nanizanim, bledunjavim, zeleno-rozim plodovima.
– Jesu li sveže? Danas u zoru, ni zvezde još uvek nisu bile zgasle, pred sam polazak ovamo, ubrao sam ih. Inače ne bi izdržale žegu. Nije bilo blizu moje oaze, i pruža joj snop.
– Tamerza oaza? – Veliki treptaj njene duše nadolazi kao okeanska plima, preteći da je povuče u najveće dubine.
– Ah, ne, gospođo – smeje se. – Tamerza je sasvim mala oaza. Naša je velika, sa više naselja – gordo objašnjava – sa nasadima urmi, banana, kokosa. Nekoliko izvora. Sistem za navodnjavanje. Imamo solanu i asfaltni put, fudbalsko ogralište. Zove se Tozer. To je najveća oaza u severnoj Africi, mora da ste čuli za nju! – govori, govori. Treptaj se na trenutak povlači.
– I školu imamo. Proglasili su me za najboljeg đaka viših razreda – nije mu neprijatno što je neskroman – a, francuski mi je omiljeni predmet.
Treptaj opet nadolazi, još jače, još žešće.
– Izgleda da si ti pametan dečak – pruža ruku da ga pomiluje, pa je naglo povlači, kao da je gurnula u vatru. – Pametan i lep.
– I vi ste lepi, gospođice – gleda je pravo u zenice. Vrelo. Vrcavo. – Lepši ste čak i od vašeg atomobila – baca ushićen pogled ka „bentliju“, oldtajmeru. – Nikad nisam video gospođu kao što ste vi i ovakav automobil – čežnjivo uzdiše. – Toliko stari a mladi.
Zacrvenjuje. Ne momak. Gospođu Merdžori obliva rumenilo sve do korena kose vezane ispod modre marame. Možda se i kosa skupa sa maramom crveni. Nežno, milo, rumeno, što ona svakako oseća. Ali on verovatno ne.
– Dovoljno? – pruža mu banknotu, otkidajući jednu od čvrstih, svežih urmi.
– Momak odrečno vrti glavom.
– Još koliko treba? – urma se sočno drobi među njenim zubima.
– Ne treba – ne odmiče pogled od nje. – Poklon od mene za vas.
Zašto?- vrisak iznutra kao da zaustavlja pitanje, da bude izgovoreno.
Ispljuvala je semenku pre nego što je mogla da joj se zaglavi u grlo. Pre nego što bi se ugušila.
– Merdž, draga, idemo? – dovikuje Ernest već zaseo za volanom.
– Dolazim, odaziva se ona. – Nikad te nisam zaboravila – kaže momku i prilazi automobilu.
– Oprostite, pogrešno ste se izrazili. Pravilno je da se kaže, nikad te neću zaboraviti. Future semple, umesto passe compose, – zastaje kraj nje, gvireći u unutrašnjost automobila. Pomešali ste vremena, gospođo.
– U pravu si, pomešala sam vremena – suzi kroz grlo, i dole, još dublje.
– Nisam znao da si sačuvala francuski – Ernest pogleda u nju sa nevericom.
– Ja ću voziti, dragi. Slažeš li se? – Otvara mu vrata bez da sačeka odgovor. – Put je prav, i sa zatvorenim očima bi mogla da vozi.
– Samo pažljivo. Posipan je solju sitnom kao puder, ne pritiskaj gas, molim te, klizav je – nevoljno se premešta na sedište suvozača. Ona se smešta iza volana, izvlači mali neseser iz jednostranične fioke, vadi karmin i gledajući se u retrovizor, strasno nanosi gusti sloj boje preko usana. Ista je kao lak na dugim, negovanim noktima. Drsko crvena boja.
– Hvala ti na poklonu – kaže momku koji je zaneseno gleda dok odvezuje maramu i divlje rastura bujnu, srebrnastu kosu.
Već u sledećem trenutku, neobično smireno, kao da više nije ta ista žena, sa crvenim karminom od malopre, navlači rukavice za vožnju.
Njeno tiho zbogom, najposle, gubi se u brujanju oldatajmera. Potom ruka, Merdžorina, koja maše visoko iznad šoferšajbne, njegova, koja se već stapa sa belinom pustinje Šot El Đerid i evo ga, sunce koje već počinje polako da pali so.
– Taj me je momak, Erneste... dodirnuo do samih mojih dubina u... osmehnu se stišano zavodljivo. – Oh, zar je još uvek to moguće, čak i u ovako kasnom uzrastu... Kakvo budalasto srce, ovo moje, gospode! – sa nevericom vrti glavom. – Izgleda da si u pravu, dosta je što se čuđenja tiče. Postoji samo zahvalnost. Zar ne znaš ...
– Reci, draga!?
– Ništa – zadržava osmeh.
– U redu je, Medž – opet izostavlja glas r iz njenog imena, uzima njen dlan, pa čvrsto, kao da će mu njegova Merdžori pobeći skupa sa tim dlanom, ako ga malo olabavi, steže ga u svom još čvršće. – A, da li ti znaš... – ukoso, krišom je pogledava – da si jutros posebno lepa? I toliko... Da, toliko mlada.
– Znam – nastavlja spokojno da vozi, tako nasmejana. – Ali, sa crvenim karminom, zar ti ne ličim na klovna? – koketno pući usne, okrećući se prema njemu.
– Ne ličiš – ne gleda u nju, gleda u ogromno, krvavo crveno sunce koje se sve brže diže iznad bele pustinje.

*

Tek su 15. aprila, celih pet dana posle njihovog nestanka, tako to biva, vesti iz pustinje stigle sa zakašnjenjem, u crnu hroniku jednih lokalnih novina, kratko je objavljeno: „Na putu iz Duzaka Tozeru koji prolazi kroz slanu pustinju Šot El Đerid, nedaleko od Tamerza oaze, rano jutros dogodila se saobraćajna nesreća u kojoj su stradali engleski turisti, bračni par Karingtonovi. Njihovo vozilo „bentli“ oldtajmer iz 1930. godine iz nepoznatih razloga izletelo je sa puta. Istraga je u toku“.
Nije pisalo da su se supružnici, zasuti solju, belom i sitnom kao puder, i mrtvi držali za ruke, da je ona imala drsko crveni karmin na usnama i bila nasmejana, a on...