Milica Nikolić [1]

Dnevnik čitanja za broj 45-46

Sarajevske Sveske br. 45-46 [2]

Mari Darjesek: Policijski izveštaj

Dobila sam nedavno knjigu mlade francuske književnice Mari Darjesek pod čudnim naslovom Policijski izveštaj, koju je objavila izdavačka kuća Clio iz Beograda 2011. (svega godinu dana nakon što je izišla u Francuskoj), po svemu sudeći u izvrsnom prevodu Ivane Aranđelović.
Za Mari Darjesek jedva da sam bila čula, možda jedino da je objavila roman Malacpudeur (u našem prevodu Svinjizmi) (šokantni naslovi joj ne nedostaju), nisam ga čitala, nije me sve to suviše zanimalo, ali ovog puta sam zgrabila Policijski izveštaj očekujući ni sama ne znam šta. Saznala sam da je mlada spisateljica radila kao profesor na univerzitetu u Lilu. Da je diplomirala psihoanalizu a doktorirala francusku književnost. Da je napustila posao univerzitetske profesure i posvetila se pisanju. Da je objavila više romana i jedan pozorišni komad. Navodi se da je žena glavni junak svih njenih dela a da je posebno obuzeta odnosom majke i ćerke.
Međutim, najnovija knjiga Mari Darjesek je nešto potpuno drugo. U njoj se istražuje tema plagijata u književnosti kroz istoriju i otkriva da su mnogi veliki pisci iskusili optužbe za plagijat.
„Tema plagijata me ranije nije zanimala, ali kako sam dva puta optužena za plagijat... nebo mi se srušilo. Odbrana je za mene postala pitanje časti. Nisam htela da učestvujem u trivijalnim polemikama, želela sam da se odbranim na inteligentan način i da sa distance posmatram stvar. Zato sam napisala knjigu.“
Mari Darjesek istražuje problem plagijata u književnosti kroz istoriju i otkriva da su mnogi veliki pisci bili optuženi za plagijat. U deset eseja piše o njihovom iskustvu. Ona uz to pokazuje izuzetno poznavanje ruske književnosti i okolnosti u kojima su ruski pisci živeli i radili. Gotovo da bi se moglo reći da je ova francuska književnica i naučnica napisala značajnu studiju o ruskoj književnosti i njenim vodećim piscima.
Mandeljštam, Majakovski, Emil Zola, Celan, Apoliner... „Od Prusta, čije ’plagijate’ još ganjaju aktuelni univerzitetski profesori, do Danila Kiša... Počela sam sistematično da razmatram optužbe protiv Frojda... ’Pročulo se’ da je Frojd ’mutna figura’...
Sasvim je normalno što je Celan, koga je Kler Gol optužila za plagijat, bio teško pogođen optužbom... Manje je normalno što je zbog toga patio celog života... Paula Celana je optužila udovica jednog pesnika, Ivana Gola – Kler Gol, koja je i sama pretendovala na to da je pesnikinja. Pokrenula je kampanju blaćenja Celana... Poslednje javno blaćenje gurnulo ga je u samoubistvo.“
Bilo bi zanimljivo navoditi još mnogo primera koje Mari Darjesek beleži, ali zaustavljam se. Verujem da će i ovo što sam dosad zapisala mnoge navesti da potraže knjigu Mari Darjesek – izdavač Clio, cena 792 dinara.

Svetlana Velmar-Janković: Srodnici

Pred svoj nedavni kraj boravka među nama, njenim savremenicima i poštovaocima, saradnicima i, u mnogo čemu učenicima (bez obzira na godine), Svetlana Velmar-Janković, s kojom sam se, sticajem okolnosti, retko viđala poslednjih godina, poslala mi je, već predsmrtno nemoćna, svoju knjigu Srodnici, na kojoj nije imala snage da napiše posvetu, što mi je po donosiocu saopštila.
O toj knjizi želim danas da pišem, i o njenom autoru, velikoj spisateljici srpske književnosti. Kako je rekao Mihajlo Pantić, nema joj ravne ni slične. Stoji usamljena danas, a tako će verovatno biti i sutra.
U napomeni za novo izdanje Srodnika, 2013. godine (Izdavački centar Matice srpske) Svetlana Velmar-Janković kaže da su u ovoj knjizi sakupljeni njeni radovi koji su nastajali u dugom vremenskom periodu: prvi tekst, o Vladanu Desnici, objavljen je 1956. godine. Desnicu je, kako kaže, odmah prepoznala kao mogućeg duhovnog srodnika. „Poslednji, o književnim traganjima Svetolika Rankovića, pisala sam 2013, u ovim mojim kasnim godinama, u pokušaju da pronađem prizive za nova čitanja ovog spisatelja što se može prikazati i udaljen u vremenu u kojem je književno delovao, a to je poslednja decenija 19. veka.
Dok sam ponovo prolazila kroz gromadu raspona tog prostor-vremena dužeg od pola stoleća, u pribiranju tekstova što su ostali izvan tri moje knjige eseja, ranije štampane, shvatila sam da se vraćam, prepoznajem i izabiram samo one svoje radove što i danas, po mom osećanju, mogu svedočiti o nastojanjima da proniknem do dubljih značenjskih slojeva u ostvarenjima pisaca kojima sam se bavila. Reč je o piscima, pesnicima, prozaistima, kritičarima iz različitih perioda naše književne istorije, koje sam umela da prihvatim kao moguće sagovornike u sopstvenim intelektualnim i duhovnim lutanjima, ali i po zovu prema istraživanjima elementa još neistraženog. Probrane tekstove sam razmestila u četiri odeljka, sa uverenjem da ih, sve, povezujem primamljivim lepilom „traganja za novim“. A to novo, ako ga u umetnosti igde i ima – jednako izmiče svima koji se posvećuju značenju njegove naslućene svetlosti.“
Svetlana Velmar-Janković piše o kritičarima i piscima Jovanu Skerliću, Isidori Sekulić, Ivi Andriću, o poeziji Momčila Nastasijevića, Tina Ujevića, Jovana Dučića, Stanislava Vinavera, Dušana Matića, o prozi Janka Veselinovića, Svetolika Rankovića, Vladana Desnice, Živojina Pavlovića, Vidosava Stevanović i Vladana Radovanovića.
Njena knjiga je dragoceno svedočanstvo o spisateljici koja je umela da se ostvaruje u različitim žanrovima – kao romanopisac, esejista, kritičar, uvek maksimalno akribična, ali i uvek suptilna, tanana, osetljiva, puna razumevanja za najrazličitije vidove izražavanja, reklo bi se, na prvi pogled, i za one koji njoj nisu mogli biti bliski.
Da ponovim sa Mihajlom Pantićem: Ne znam ikoga ko bi joj bio ravan ili sličan.

Marko Udovičić (Vešović): Kalemar

Žao mi je što nisam iz kraja u kome se rodio i živeo Marko Vešović, što mi knjige (rečnici) koje imam nisu dostupni, kako bih mogla sve da razumijem (dobih želju da upotrebim ijekavicu), te da pišući o knjizi Kalemar Marka Vešovića (Udovičića) saopštavam ono što želim da kažem sa većim pouzdanjem. Puna divljenja prema njegovoj akribičnosti, mnogim znanjima, pesničkoj veštini (rime su mu uvek sveže i neuprljane preteranom upotrebom), izuzetnoj emotivnosti - u iskušenju sam da Vešovićevu knjigu Kalemar nazovem ispovednom lirikom ("sve teže dišem, ne mogu ni da pljunem/ni da opsujem ni da prokunem/od gorčine što mi usta kupi/Niti o astal pesnicom da lupim./Dozvoljeno tek je da se svemu divim/Kao turisti spomenicima/Ili da se objesim na ivi/tek propupaloj").
Rado bih da navodim i dalje, pre svega stihove tragične intonacije, koji me najviše privlače.
"U mojoj duši, sa nebesa paloj/Sred judoli ove, / Ko lavu je u kavezu, odviše tijesnom/Da bi u njemu pravila krugove. Rab tvoj se ni vrtnjom u krug, Bože,/Ni tješiti, ni boriti s nesnom/U toj beskrajnoj pustari, ne može./I šutim šta mi je kad pitaju, jere/To je kao kad bi u zooparku zvjere/Upitali zašto je bijesno?
Poput praporaca na kapi lude/Zvone mi rime u ovoj javi/Uzanoj kao kućica stražarska/Jer je svako oran / da zaboravi/ono što će postati mu udes/Zvani Vukovar Omarska / i Lora."
Zatim:

"No ako bih ispod bijelih oblaka/Ljetnih, u osvit rosan/Kad mi se činilo da po zemlji svaka/Ljepotica korača bosa,/ Kroz Simuenove kukuruze/Mogao još jednom da prošetam,/Bio bih koraka laka/Kao da Bog mi četrdeset uze/Od onih šezdeset i pet ljeta.
Ostalo mi je tek da ih snijevam/U pustinji. Ali još se ne dam./Još visibabe izniču iz leda./I u kostima kada mi sijeva./ Ili kad prođu žmarci/Zagrobne jeze mnome - Bliži sam svakoj tvarci /Zemnoj i Nezemnome.
Datirano 2010, 2013.

*

Na kraju zbirke Kalemar čitamo Zaključnu pjesmu: Nakon osamnaest godina, sa posvetom Za Ivanu, (u fusnoti dodato: Napisano na rođendan moje kćerke 16. 3. 2013). Prvi stih pesme glasi: "Naslutih da će mnogim nad glavom pući kiljan" s dodatnim objašnjenjem da je kiljan "Kamen na mjestu gdje je neko poginuo, ili na grobu" - u doba kad pred oči istina mi je puna/Izišla: da je naša zastava bila zbilja/Crvena, ali kao zadnjica u majmuna.
I znao sam da rodu ljudskome nije nova/Ni jedna naša patnja i ni jedan naš jecaj./U dane kad mi svijet bješe krvav ko djeca/U oku Puškinovog Borisa Godunova/I kad noću ko na panj stavljao sam na jastuk/Glavu, a snagu da se borim za život goli/Davala mi je često misao: kad god voliš/Sa desetoga sprata možeš izvesti lastu/
Koji bi i izvela, dušo, čak vrlo orno/Da mi se šćeri nešto desilo. Jer strahota/Bila bi veća od svih, i k tome neosporno/Točno: svoje dijete na smrt osudi otac.
I znam što, nakon rata, mnogo se manje žurim./Mada riječi moje - obične, svakom znane - /I sad su iskošene kao lađe u buri/Koja nikada neće, bojim se, da prestane.

*

Taman pomislih da sam sve što treba zapisala kad iznikoše novi pozivi da se vratim knjizi jer uviđam kako sam nepravedno suzila Vešovićeve domete. Bojim se da će mi nedostajati snage da sve razradim iako znam da će mi Marko Vešović to oprostiti. Imaće on boljih tumača od mene.
No ipak nisam stala. Još jednom sa vraćam knjizi Kalemar. I dodajem:

Ono zbog čega izuzetno poštujem Marka Vešovića ne iscrpljuje se komentarima koje sam pokušala da saopštim. Postoji nešto što je više od toga i što osećam kao jedino od ljudskih svojstava pred kojima bih klečala - bili oni stvaraoci ili ne - a to je odsustvo osetljivosti jedino za naše, lokalno, zavičajno. Kod Vešovića je uz to uvek prisutno i univerzalno, sveljudsko.

*

Kad komentariše svoj stih iz pesme Ni kao leš, koja je na neki način posvećena Bogdanu Bogdanoviću, Vešović kaže: "Ni kao leš se vratiti neću u svoj kalni/zavičaj, gdje na lokalnom nebu/vječito stoji sunac lokalni./Nigdar me više u njemu ne bu." I dodaje:
"Ja sam profesor jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika, stoga će do smrti moja babovina biti pjesme Blaže Koneskog i Gregora Strniše, a u moj maternji jezik spadaće štokavski, kajkavski i čakavski, k tome ijekavica, ekavica i ikavica: kao jezički bogataš, sa sažaljenjem gledam pisce koji se služe samo srpskim, ili samo hrvatskim, ili samo bosanskim, a nad onim koji se služe samo crnogorskim jezikom - dođe mi da zakukam."

*

Dala bih Marku Vešoviću još nekoliko puta reč, navela bih njegove "izjave" iskazane različitim povodima, koje me na različite načine impresioniraju:

"Rimljani su nesrećne dane označavali ugljenom, a srećne kredom. Često se zaričem da ću pamtiti ono što se ne smije zaboraviti, ali brzo se sve iz glave izbriše kao da bilo je zapisano kredom."

U pesmi Diljem kumove slame čitamo:
"Moga oca Velimira, lovca/Strastvenog, uz to ibeovca/Čijega se ne sjećam lika/Utukli su u Zekića rijeci./
Onda sam mislio, a ovo vam zborim/Ko kad se mre i ništa se ne krije:/S njegove su duše, kada je ubijen/Zvjerke se bez broja,/A svaka brza kao plamen,/Razbjegle kud koja/Možda svuda po Lelejskoj gori,/Možda diljem Kumove slame.
Možda se poneka na Danici stani/Možda poneka i danas zavija/I pomalo me time brani/U ponekoj od noći besanih/Dok mi u onaj svijet duša zija/I nisam netko drugi, ni ja./
Nikad očaran nisam bio Jožom/A o ocu su mi kao o junaku/Zborili. Ali ne bih ga slavio/Još manje kudio./Njega koji kožom/Vlastitom je ćorpazar pravio - Danas u nebeskom vidim ćorsokaku."

*

Toliko.
Ali još samo nešto:
"Sanjam o knjizi, mada znam da to nije moguće, u kojoj bi bile izbjegnute sve zamjene staroga glasa jat."

*

Marko Vešović (Udovičić) napisao je svoju Božanstvenu komediju. Ako nema stotinu pevanja, ima ko zna koliko pesničkih mikrocelina, često bez naslova, uvek rimovanih.
I on je dao sliku svoje epohe i njenih socijalnih, političkih i univerzalnih stremljenja.
I on je otkrivao i razumeo ljudske strasti i poruke vremena, ne štedeći nikog (ni sebe).
I on je živo slikao likove svojih savremenika.
I on je imao razumevanja za ljudske slabosti ali i moguću veličinu.
I on je čitavog života bio posvećen svojoj velikoj ljubavi - kćerki Ivani.
Uverena sam da Vešović nije imao želju da napiše delo za koje ga "optužujem". Želim samo da kažem da je ostvario kreativne domete zbog kojih će, pretpostavljam, biti ponosan.