Robert Alađozovski [1]

Rat kroz dvostruku prizmu: Fikcionalna i epistolarna svedočenja o Prvom svetskom ratu u makedonskom kontekstu

Sarajevske Sveske br. 43-44 [2]

preveo sa makedonskog: Duško Novaković

Prisustvo teme Prvog svetskog rata u makedonskom nacionalnom, a time i u književnom kontekstu, atipičan je u odnosu na druge balkanske, a da ne govorimo o evropskim narodima. Odnosno, Veliki rat i „klanica naroda“ nemaju ono značenje prve i neviđene kataklizme u modernoj svetskoj istoriji, istoriji crne rupe u koju je propala nacija, ili se kao feniks izdigla iz nje. Automatski odgovor cinika bio bi da je ta kulturno-istorijska praznina normalna u uslovima kad mala balkanska nacija nije ni bila oformljena niti je pak imala svoju državu. Ali, to nije tako i zbog toga što su – a to zvuči paradoksalno – drugi događaji, u predvečerje Velikog rata, preko svoje katastrofičnosti postali formativni za makedonsku mitologiju i imaju veliki značaj u nacionalnoj istoriji. Naime, makedonska istorija pamti Prvi i Drugi balkanski rat kao neviđeno i neočekivano stradanje makedonskog naroda – bratoubilački rat, izneveravanje ideala o samostalnoj makedonskoj državi i zavereničko rasparčavanje etničke teritorije Makedonije od strane njenih suseda, „oslobodilaca“. Radost zbog odlaska Osmanlija i svršetka petovekovnog turskog „ropstva“ bila je zamenjena novim jarmom, ovog puta od bliske braće, koji nisu smanjili represalije i denacionalizatorsku – asimilatorsku politiku. Dva balkanska rata bila su krunisana Bukureštanskim mirovnim dogovorom iz 1913. godine, kad se potvrdila tripartitna podela Makedonije i taj događaj je crnim slovima urezan u makedonsku memoriju. U tom smislu, Veliki rat iz 1914. godine je samo produžavanje traume, još jedna serija loših godina makedonskog stanovništva, koje je već oguglalo na nesreće. Izveštaj Karnegijeve komisije o balkanskim ratovima raportira o takvim zverstvima i stradanjima stanovništva u Makedoniji, da su kasnija umiranja po rovovima ili od bajoneta pri jurišima, ili od bolesti u pozadini, izgledala kao brza i laka smrt. Znači, fokus nacionalne istorije usmeren je na balkanske ratove i mir u Bukureštu, a ne na Prvi svetski rat. Ali, u makedonskoj nacionalnoj književnosti nema dovoljno prisutnosti, ne samo Velikog rata, nego i balkanskih ratova. U jednoj većoj dijahronijskoj perspektivi, interesovanja nema ni prema predratnim ni prema posleratnim autorima. U različitim književnim rodovima reflektuju se istorijski periodi oko Ilindenskog ustanka, čak i Mladoturske revolucije, a u manjoj meri obračuni između raznih krila revolucionarne organizacije makedonskog naroda, VMRO, u dvadesetim i tridesetim godinama dvadesetog veka. Svakako, tu je i Drugi svetski rat, čak i prvi dani fašističke okupacije, ali ne i period iz balkanskih i svetskih ratova.
Ova situacija se nije promenila ni u periodu od dvadesetih godina naovamo. Posle sticanja nezavisnosti Makedonije, mnogi autori, posebno oni bliski političkoj desnici, napisali su mnoga dela u žanru istorijskog romana u kojima su otvorili takozvane crne mrlje komunizma ili prećutane teme iz „komunjarske“ istoriografije. Pisali su se romani i drame u kojima se rehabilituju istorijske ličnosti (Dragan Bogdanovski, Todor Aleksandrov, Metodije Šatorov Šarlo, Metodije Andonov Čento) ili se, pak, ocrnjuju socijalistički funkcioneri (Lazar Mojsov, Lazar Koliševski). Među temama ipak nije bilo onih posvećenih događajima iz balkanskih ratova, odnosno Prvog svetskog rata. Iz ovakvog pogleda nameće se pitanje da li postoji nacionalni, kulturno-istorijski konsenzus o dramatičnom periodu od 1912. do 1918. godine, gde ne postoji niti jedna istorijska ličnost ili događaj koji će narušiti mit o narodu-stradalniku i žrtvi međunarodne politike i susedskih agresija. Da li je to zbog toga što ne postoji nacionalni istorijski subjekt koji je učestvovao u istorijskim zbivanjima i ostavio vidljiv trag, a da ne govorimo i o kontraverznom istorijskom tragu koji bi mogao da pokrene interesovanje pisaca?
Tema je neznatno prisutna čak i u pomodarskom žanru postmoderne istoriografske metafikcije, naročito pogodna za međunarodnu slavu i uspeh preko sistema globalizirane književne industrije. Nasuprot univerzalističkim istorijskim ličnostima, kao što su Baruh Spinoza i Sigmund Frojd, sa kojima je mladi Goce Smilevski doživeo neviđenu međunarodnu slavu, ili Aleksandra Velikog sa kojim je Slobodan Micković napravio odlično delo, nažalost, bez ikakve međunarodne recepcije, Prvi svetski rat nije zainteresovao niti jednog makedonskog pisca u novije vreme. Iznimak je Ivan Čapovski, koji je 2004. godine objavio romansiranu biografiju „Tuga Majlsa Franklina ispod Kajmakčalana“ (izdanje „Kulture“ iz Skoplja), o jednoj australijskoj spisateljici koja je provela dve poslednje godine rata u jednoj poljskoj bolnici u graničnom, egejskom delu Makedonije. Roman, na žalost, nije ostavio značajan trag ni u makedonskom književnom kontekstu, iako je autor fokus usmerio na personalne kvalitete slobodoumnog, feminističkog ženskog lika i njegovo sagledavanje razornih ratnih stradanja. Autor unosi čitavu galeriju makedonskih i balkanskih istorijskih likova, koji su postali deo nove, desno orijentisane, rehabilitovane politike, ali su oni dati u takvom fonu da književna interpretacija Čaposkog nije zaintrigirala značajniji deo književne i intelektualne javnosti. Čaposki ostaje veran zacrtanoj paradigmi da je makedonski narod velika žrtva i stradalnik rata i to osvedočuje glavni lik u romanu. Mala satisfakcija u odnosu na političku geografiju je ta što Čaposki insistira na makedonskim toponimima svih lokacija ratnog dejstva, kao kontra-stav oficijelnoj grčkoj politici menjanja i brisanja makedonske i osmanlijske topomastike na teritoriji egejske Makedonije.
Sličan univerzalan pristup ima i najnoviji roman Luana Starove „Ljubav generala“ (izdanje MANU, 2014), u kojem autor pravi romansiranu biografiju, baziranu na istinitom događaju, ljubav između jednog francuskog generala i Albanke pravoslavne veroispovesti, a čija se recepcija upravo očekuje. I pored toga što, kvantitativno, prisustvo Prvog svetskog rata kao teme istorijskih romana nije veliko u makedonskoj literaturi, i taj se trend ne menja ni u recentnoj popularnosti istoriografske metafikcije, koja je kao žanr uvela mnoge do sada neuključene istorijske i kulturne likove i topose, postoji jedan roman, objavljen daleke 1980. godine, koji ostaje da sija, ne samo kao jedno od najvećih dela inspirisanih događajima pre i posle Prvog svetskog rata, već i kao jedno od najvećih dela makedonske književnosti uopšte. To je roman „Pirej“, Petra Andreevskog, koji je odmah nakon objavljivanja dobio značajne nacionalne nagrade, postao jedno od najčitanijih dela, stičući kultni status. U nedostatku nekog drugog, vrhunskog dela o Velikom ratu, smatramo da reprint romana „Pirej“ i ponovna afirmacija njegovih visokih književnih vrednosti, mogu da budu dobar način za obeležavanje stogodišnjice od svetske traume u Makedoniji.
Koji su kvaliteti koji ovaj roman određuju da bude deo nacionalne epopeje? Najpre, ideološke naznake. Delo odražava nacionalni konsenzus u razumevanju istorijskog perioda i uloge Makedonije u njemu. A pošto je, kao što smo opisali prethodno, taj konsenzus jedan od retkih koji nije načet, posle pada komunizma, posle uzleta političke desnice i novih prioriteta Makedonije kao nacionalne države i nezavisne zemlje, to delo još uvek emanira istu energiju i predstavlja jedinstvenu književnu interpretaciju o tom istorijskom razdoblju. Tematski, priča počinje sa svršetkom osmanlijskog vladanja, daje mali osvrt na balkanske ratove, dok se centralna naracija odnosi na Prvi svetski rat i obuhvata period srpske dominacije u Makedoniji u vreme Kraljevine SHS, a završava, kao epilog, slikom iz Drugog svetskog rata i ponovljene bugarske okupacije zemlje. Fokus romana stavljen je na makedonskog seljaka, subjekta velikog stradanja, ali i melase budućeg nacionalnog supstrata. U tom smislu Petre M. Andreevski pokazuje se kao dobar realista. On odabira najtipičnije predstavnike makedonske kulturne sredine. Da je ovaj izbor ispravan pokazuje i jedan drugi primer. Naime, 2008. godine, Fondacija Otvoreno društvo – Makedonija, objavila je monografiju „Otpretena svedočanstva – Vojnička pisma iz Velikog rata 1914-1918“. Knjiga je rezultat naučno-istraživačkih poslova nad raritetnom dokumentacijom, zbirkom od preko 200 pisama i 50 dopisnih kartica kao i drugih dokumenata, uglavnom nastalih u toku Velikog rata. Nađena su u jednoj metalnoj kanti u okolini Ćustendila, Pirinska Makedonija, a Fondacija ih je otkupila od privatnog kolekcionara. To je kolekcija pisama odaslatih od strane vojnika iz severoistočne Makedonije (kratovski, probištipski i zletovski region) mobilisanih u srpskoj ili bugarskoj vojsci. Svi epistolarni sižei mogu da se svedu na jednu naratološku matricu. Pisma razmenjuju regrutovani seljaci sa svojim suprugama, i najbližim pripadnicima porodice, rođacima i prijateljima. Vojnici su na liniji fronta, ili u bolnici, ili u zarobljeništvu. Naime, mnogi od njih koji su služili u srpskoj vojsci, bili su zarobljeni ili su se predali Austro-Ugarima, pa su odatle, posle zarobljavanja i predaje, bili internirani u logorima diljem centralne Evrope. Vojnici daju škrte i kurtoazne odgovore o svom zdravlju i stanju, a pitaju za zdravlje svojih bližnjih, za stanje sa imanjem, letinom, stokom i svojih suseda suseljaka. Najčešće traže novac. Njihovi bližnji odgovaraju kakvo je zdravlje i imovinsko stanje u kratkim i paušalnim rečenicama, ređe i škrtije odgovaraju o novim i neprijatnim momentima, smrti rođaka ili gubitku stoke, najčešće se žale na slab rod, na nedostatak radne snage, na sušno vreme, visinu poreza i siromaštvo.
Ovo je, manje-više, siže romana „Pirej“. Priča je ispričana od strane bračnog para Jona i Velike, preko dve maestralne paralelne naracije, Jonove i Velikine, naizmenično, iz vizure ova dva lika, sa dva prološko-epilogna pripovedačka okvira sveznajućeg pripovedača, koji se ponovo podupire na citiranje priče jednog njima bliskog suseljaka. Jon saopštava svoje košmarne doživljaje sa fronta, a Velika iz pozadine, iz rodnog sela. Svakako da je, kao i svaki dobar autor romana sa istorijskom tematikom, Petre N. Andreevski bazirao svoje delo na prethodnim istraživanjima. Ali, ispravnost njegove strategije potvrđuje se i trideset godina kasnije, slučajnim otkrićem trista pisama i dopisnih kartica i otpretavanjem svedočenja seljaka iz kratovsko-probištipskog regiona. Za topos romana Petre M. Andeevski je odabrao svoj rodni kraj demihisarsko-bitoljski region i južne planine. Poklapanje sudbina seljaka na transverzali severoistok-severozapad govori i o obimu ratne tragedije, ali i za istorodnosti ljudskog supstrata, iz čije se razdvojene sudbine kasnije stvara makedonska nacija.
Ali, treba odmah napomenuti da su pisma i dopisne kartice bile cenzurisane. Bez razlike da li su bila pregledana od austro-ugarske, bugarske ili srpske vojno-cenzorske komisije vojne administracije, u tom pogledu se pokazivala neviđena unificiranost i efikasnost. Svih trista pisama pisana su istim, škrtim rečima, sa opštim frazama pozdravljanja i informisanja, takoreći bez ikakvih osećanja, sa izbegavanjem da se priča kakvi su problemi ili psihičko stanje. Čak i kad izveštavaju da se nalaze u bolnici, vojnici kratko izražavaju svoje zadovoljstvo, kao da su, Bože moj, u nekoj rehabilitacionoj klinici u Alpima. Kao da su napisana od istog, besprekorno birokratizovanog čoveka. Uostalom, ako se uzme u obzir da je veliki deo vojnika-seljaka bio nepismen, ta su pisma i bila pisana od dobro instruiranih i obučenih četnih pisara. S druge strane, ista je i škrtost povratnih pisama. I rodbina vojnika uglavnom izveštava na isti „isprani“ način, bez ikakvih emocija, sa automatskom konstatacijom čak i za najteže fakte, kao što je smrt oca ili dede, smrt omiljene stoke, bolest brata ili dece. Oni ne kriju svoju nepismenost, nego čak i obaveštavaju da su potražili pomoć i da kao adresu koriste kuću nekog uglednog gradskog trgovca ili službenika koji, verovatno za izvesnu nadoknadu, ili da bi ih imao kao klijente, pomaže u pisanju, adresiranju i distribuciji pisama. Jedan vojnik čak i govori o jednom momčetu iz sela, koje je bilo mnogo pismeno, i upućuje svoje rođake na njega, kao nekoga ko može da im pročita njegova pisma i napiše odgovor. Drugi takav lokalni „Prometej“ bio je trgovac Bidikov iz Kratova. Monografija je rezultat jednogodišnjeg istraživačkog rada tima mladih istoričara, angažovanih od strane Fondacije Otvoreno društvo. Oni su sproveli i terenska istraživanja u kojima su pokušali da lociraju porodice vojnika, njihovu dalju sudbinu, njihove potomke. Izveštaji sa terenskih istraživanja u sublimiranoj narativnoj formi prikačeni su na kraju svakog zavežljaja pisama, grupisani po selima odakle potiču vojnici. Jedna od tih rekonstruisanih biografija govori o sudbinama tih lokalnih trgovaca, činovnika, prometeja, koje nisu baš bile ružičaste. Većina je morala da zaustavi svoje trgovačke karijere, ako ne u Prvom onda sigurno u Drugom svetskom ratu, pod optužbom da su ratni profiteri, narodne derikože, sitne duše i saradnici tuđinske vojske. Jedna anegdota kaže da su partizani 1945. godine ispraznili ceo šaržer iz svojih šmajsera u burad vina, rakije, ulja, sirćeta uskladištenih u jedan trgovački podrum. Danima je kratovskim ulicama tekla skupocena tečnost oslobođena od nenarodnog jarma.
Ovakvih ekskursa ipak nema u pismima. Tamo se telegrafski izveštava čak i o jednom nemilom događaju, zbog koga je nekoliko seljaka iz raznih sela bilo zatvoreno i kumanovskom zatvoru. Iako je pritvor trajao produženo, uznemirenost se krije samo u jednoj reči „lakrdija“, koja seljake uverava da će se sve završiti bezbolno i brzo. Istoričari nisu uspeli da otkriju o kakvom je događaju reč. Retko se događa, među pismima, da to piše baš vojnik, ili njegova supruga, ili njegov otac ili brat od strica, sa karakterom čiju posebnost ne mogu da sakriju ni šture reči. Događa se da vojnik uporno traži novac, ili supruga insistira da dođe na odsustvo da bi mogli da završe poljske radove, koji će bez njega ostati nedovršeni, zbog čega će porodica teško preživeti. Ima očeva koji previše savetuju svoje sinove kako da postupe na frontu, kako sa ratnim drugarima, ili kako sa starešinama, ali ima i sinova-vojnika koji u tim kratkim pismima daju komande šta i kako da se obavi oko kućnih i zemljoradničkih poslova. „Mili moji roditelji, pišite mi kako da sredim stvari oko postupka za oslobađanje, oče, to je glavno što treba da uradiš, ako hoćete da imate sina“, stoji u jednom pismu koje je zarobljeni vojnik Sazdo Gičev poslao roditeljima iz austrijskog logora. Ali, u većini pisama, na videlo izlazi neukost, siromaštvo, ograničeni pogled na svet i ograničeni život seljaka iz severoistočne Makedonije. Velika beda u kojoj su se našli kratovski vojnici i njihove porodice vidi se i iz fakta što su mnoga pisma pisana na hartiji otkinutoj od kartonske kutije za cipele. Ta 1915. godina zapade sušna. U većini sela grožđe nije rodilo, a žetva „mumuruza“ (pšenice) bila je slaba. Brojni seljaci imali su problema da nađu argate za skupljanje žitorađa, a mnoge porodice nisu ni stigle da ovrhu žito. Porez su teško plaćali i žale za stokom koja je bila odvedena od vojne uprave na front. Ali, opet kažem, to su samo usputne informacije, a u pismima dominiraju isprazne ceremonijalne fraze u kojima se izražava zadovoljstvo što su „svi živi i zdravi, i ukućani, koji ga pozdravljaju poimenično, i stoka, sva je na broju.“
Takav ograničeni seoski život, zarobljen između porodične kuće i poljskih radova, lovi i Petre M. Andreevski u njegovom „Pireju“. Seljaci naslikani u njegovom romanu ne mogu da sakriju svoje siromaštvo, neukost i težak život. Ali, autor nije ograničen ni od strane svog pogleda na svet, ni od cenzorske komisije vojnih vlasti. Naprotiv, on koristi sav svoj talenat, umešnost i znanje, da udahne život svojim likovima, svojim seljacima. Na fonu reduciranih, cenzurisanih, epistolarnih svedočanstava istinskih ljudi, možemo da vidimo svu punoću, svu ekstenzivnu moć autora, da dadnu takvu moć i svojim likovima i tako, u punom svetlu, svedoče o svom vremenu. Fikcionalna svedočanstva suočena sa dokumentarnim zapisima, mogu da dadnu i te kako važan, validan odgovor na večno pitanje: čemu pesnici u oskudna vremena? Da je ostala memorija makedonskog naroda, seljaka uzduž i popreko toka Vardara, sačuvana samo u slučajno sačuvanim epistolama, naša saznanja, naše razumevanje, naša predstava o užasima kroz koje su prošli naši preci, bila bi ne samo netačna, već i nerelevantna. Samo sa autorskom interpretacijom, u njegovoj moći da zapamti i interpretira, da im da krila, rečima i osećanjima, možemo da uvidimo koliko su bili bogati i puni života ti neuki seljaci, stisnuti kao u nekom kalupu od četnih pisara i okružnih činovnika. Kao što već rekosmo, siže i motivi, stanja u kojima su se nalazili makedonski vojnici i njihove porodice identični su narativima izabranim u „Pireju“. Želeći da što autentičnije ulovi likove, autor u celosti citira njihov rodni govor. Iako je to bio jezički postupak koji su stari autori koristili pre standardizacije makedonskog jezika, Andreevski koristi narodni govor iz demihisarskog područja. Bez ikakvih stilističkih ili lingvističkih nakana, pisma i dopisne kartice pisani su kratovskim govorom. Ni na srpskom ni na bugarskom. To otvara temu nacionalne pripadnosti stanovništva. Narod koji govori na svom jeziku, i identitetski se oseća svojim. Takav je etnički naboj likova u „Pireju“. Oni se smatraju svojima, ne kazuju otvoreno čijoj etničkoj ili nacionalnoj kategoriji pripadaju, ali eksplicitno odbijaju da se identifikuju sa Bugarima ili Srbima. Čak su i grčke vlasti koje su imali najrigorozniju asimilatorsku politiku, lokalce zvali endopima, ovdašnjima... Ali, u karticama poslatim iz zarobljeništva, kao ona koju je Gičev posla iz logora, tadašnja austro-ugarska vlast kao krajnju destinaciju za prijem pisma utiskuje ime Makedonija, a ne Bugarska ili Srbija. Vladimir Milčin, izvršni direktor Fondacije Otvoreno društvo, u promotivnom govoru o monografiji, reći će da to nije slučajno, zbog toga što Austro-Ugarska, koja je imala najefikasniju birokratiju u celoj Evropi, nije imala dilemu o tome da postoji nešto što se naziva Makedonija. Iako izbegava eksplicitno imenovanje, Petre M. Andreevski za ideju neuništivosti naroda vezuje samo simboličko ime romana. Korovna trava pirej, simbol je neuništivosti i nepokorivosti naroda. Narodni mudrac Lazor Nočeski jasno naglašava: „Pleme je naše pirej i ne može ga uništiti nijedna vojska. Ma, ti koliko hoćeš navaljuj na njega, čupaj ga, trgaj, ono opet ne umire. Samo malo da se dohvati zemlje, i opet eto njega, oživljuje, tera u vis. Ništa ne može da uništi tu travu.“
Jedna od najtipičnijih situacija koju Andreevski eksplicitno, pomalo i neuverljivo, narativira u svom romanu je bratoubilački Veliki rat. Elem, lokalno stanovništvo najpre biva regrutovano u srpsku vojsku, a zatim, otkako Bugarska osvaja teritoriju Makedonije, ona mobilizira lokalno stanovništvo kao svoje. Kako se linija fronta učvrstila po sredini makedonske teritorije, na takozvanom Solunskom, odnosno Makedonskom frontu vojske, ne samo srpska i bugarska, nego i francuska, austrougarska, nemačka, grčka, naizmenično angažuju i lokalno stanovništvo. Dopisne kartice su svedočanstvo o rasejavanju vojnika, od zatvora u Austro-Ugarskoj, do regrutnih centara u užoj Srbiji, do bugarskih bolnica u Plovdivu i Varni, i kroz albansku golgotu srpske vojske, do Krfa. U „Pireju“, braća Jon i Mirče susreću se na frontu u veoma bizarnoj situaciji. Naime, Mirče polazi za Ameriku u pečalbu, a početkom rata Jona uzimaju da se bori za srpsku stranu. Jon počinje da tuguje za domom i decom, pa zato rešava da zarobi bugarskog vojnika i tako dobije odsustvo. Na nesreću, zarobljava svog brata Mirčeta, koji u povratku iz Amerike, nostalgičan za domom, otkako je čuo za rat, nasilno biva mobiliziran u bugarsku vojsku, čim se prekookeanski brod usidrio u Varni.
Petre M. Andeevski gradi jedno retorički bogato i ideološki eksplicitno delo. Ovaj roman je antinacionalistički i antiratni. U tom smislu se svrstava u red najboljih klasika dvadesetog veka. Jon se na frontu sprijateljuje sa Vitomirom, Srbinom iz okoline Leskovca, sa kime često i razgovara. Oboje su zabrinuti za svoje njive, za stoku koju su ostavili i za porodice:
„Razumemo se nekako sa Vitomirom. I jebi ga, nema da se razumemo! Što da se ne razumemo? Takoreći iste reči govorimo. Samo oni vrte na onamo, a mi na ovamo, reči. A nekad, u staro vreme, svi smo bili jedno isto govno, ista balega. Ali prošla su neka kola i točkom su presekla balegu na dva, pa prošla druga kola i opet su presekli balegu. I tak, prolazila su kola i ispresecala balegu i mi od jedne balege postadosmo mnogo balega, mnogo govana... Sve sam ih video ovde i svi isto smrdimo.“

Antiratni stav Andreevskog jako je izražen preko surove poetičnosti s kojom slika užase fronta. Jedna takva slika odnosi se na silovanje, jedne od najčešće korišćenih taktika u ratu. Evo šta priča Jon:
„Krećem se tako kroz bukve, usmrdele od baruta i raskopane zemlje. Na jednoj ledinici vidim ženu. Mlada žena, a gola. Izgleda da skuplja iverje zorom, još kad je sve mirno. Baš je izabrala vreme za iverje. Naišla je neka izvidnica i silovala je. Zaustavljam se kod nje i posmatram je. Žena i kad je mrtva lepa je za gledanje. A meni je to bilo prvo viđenje gole žene. Bem ti sreću za ovakvo viđenje. Glava joj je poduprta na naramku iverja koji je nosila a jedna joj je ruka podignuta prema čelu. Kao da se stidela, kao da još potsakriva lice pred vojnicima.“

Kratovski vojnici u svojim pismima ne pričaju ništa dramatično o svom boravku u bolnicama, gde su bili sklonjeni na lečenje. Andreevski, plastično opisuje Jonov boravak u bitoljskoj bolnici. Tamo su mu odsekli palac, kao što kaže „kao šupljivu jabuku su me otrebili“.
Roman „Pirej“ je veliko delo, jer na genijalan način elaborira potrošenu i ratnu i antiratnu frazu da je žena, majka, najveći stradalnik ali i heroj rata. To je u romanu Velika, čije ime i simbolično izražava njenu snagu i veličinu. Preko paralelne sižejne linije, Velika pripoveda o životu koji je ona živela u selu za vreme rata. Jednako užasan kao i onaj na frontu. Njena ispovest je potresno svedočanstvo o patnjama iza linije fronta, o siromaštvu, sujeverju, zaostalosti i nemoći da se živi i preživi u takvim uslovima. U teškim godinama rata, jedno za drugim, umiru joj sve petoro dece. Rat dočekuje sama. U njenom pripovedanju takoreći nema ničega drugog osim tuge, smrti, očaja i nemoći. Uteha je očekuje sa povratkom Jona, ali je neće naći u njemu. Jon, na vest o smrti dece lomi se kao čovek i pretvara u pijanicu.

„Idem prema njemu i bacam mu se, grlim ga. To je bilo prvo naše grljenje. Grlim ga tako a kao da grlim suvi šipurak. Nije to taj čovek, izmenio se.
- Gde su deca, pita Jon i gleda u pravcu stepenika odakle sam sišla.
- E, deca, gde su deca, kažem, a ne znam kako da mu kažem.
- Gde su deca, viče Jon i glas mu postaje piskav.
- Nije bilo anđela da ih čuvaju, kažem, i povlačim ruke sa njegovih ramena.
- Ja sam ih ostavio sa tobom, a ne sa anđelima.
- Bolest, Jone, velika bolest krenu, kažem, nisam imala gde da ih sakrijem. Od gospoda se ništa ne krije, kažem.
Kakav gospod, bre, bem ti gospoda, kaže, ja sam sada gospod, kaže i kreće prema meni. Škripi mu disanje, tom čoveku, čujem kako mu škripi disanje, misliš nepodmazana kola. I ostade tako poluzinutih usta. Nešto ga najednom žegnu, probode ga i oduze. Oduze mu i ruke i noge, obogalji ga.
I čoveku, za tren, pobele kosa.“

U svom očaju ona nije poklekla. Nalazi snage da opravda ponašanje muža, pa se čak trudi i da mu pomogne. I pored njegovih neljudskih tortura ona je krajnje popustljiva i dobra prema njemu. Na kraju, rađanje njihovog šestog deteta simbolizuje trajanje i neiskorenjivost. Novoređenče, simboličkog imena Roden, još je jedno kodiranje motiva pireja.
U eksplicitnoj i retorički bogatoj strategiji romana, autor, deceniju pre nego što će Drugost i multikulturalnost postati jedna od preokupacija novog vremena, opisuje kako izgledaju ti, pomalo groteskni susreti sa Arapima, regrutovanim u francuskoj vojsci, odnosno sa Nemcima. „Buljim prema prozorima (...) i nešto crno, kao đum, kao kotlić, pokazuje se. Ljudska glava a glava nije. Samo neki beli zubi otvaraju se i neke bele oči podbleskuju (...) Nešto priča, am, tum, trt-mrt, ništa ne razumem“, pripoveda Velika. Istu onomatopeju ponavlja i kad opisuje susret sa nemačkim vojnicima: „Nemci su ih zatvorili kod konja njihovi. Hteli su da uđu u staju kod konja. Ama, jedan Nemac ih zasu psovkom: kljav, kljav i istera ih odatle“.
Čak i sama epistola, čije cenzurisano, zaboravljeno ali i otkriveno svedočanstvo pronađosmo slučajno, devedeset godina posle rata, a koja je omogućila komparativan pristup u ovom eseju, zapravo je čudna koincidencija narativizirana u romanu. Naime, Jon koji je već odavno vraćen sa fronta, dobija pismo od svoje žene, Velike, koje je on poslao sa fronta. Jonova reakcija je narativizirana preko njegove žene, preko inventivne tehnike indirektnog portretisanja, koju autor koristi u celom romanu: „Jon dočitava pismo, savija ga i počinje da plače. – „ Jebem ti pošte, kaže on i roni suze, jebem ti pošte“. Ja stojim iznad njega zasukanih rukava i sa testom u rukama. – Gde je skitalo pismo do sada, kaže, gde se zamajavalo toliko godina. – Čovek treba, kad se rodi, da napiše pismo, kaže Jon, a kad umre da ga dobije. Jebem ti poštu, kaže, jebem ti svet, kaže i šmrće nosom, plače: Da li od žalosti, ili ga rakija tera. Ne znaš šta je, i kako je. Pustoš naša... „