Milica Nikolić [1]

Dnevnik čitanja 41/42

Sarajevske Sveske br. 41-42 [2]

Osip Mandeljštam: Izabrane pjesme, preveo i priredio Marko Vešović

Još jedno izdanje Osipa Mandeljštama, rekla bih najpotpunije, vrhunski akribično i maestralno preneseno na naš jezik. Nisam imala u rukama sve ostale publikacije koje su se pojavile poslednjih godina, nisam ih poredila, a, eto, ipak bez zadrške Vešovićev učinak ocenjujem kao neprevaziđen i vrhunski.
No pre no što se upustim u obrazloženje svojih tvrdnji moram u tekst koji ispisujem uneti i jednu ličnu notu, bolje reći ličnu priču, što nisam činila nikad za svih ovih godina od kad povremeno vodim Dnevnik čitanja.
Ne umem ravnodušno da govorim o Mandeljštamu pošto ne mogu da zaboravim kako sam saznala za postojanje jednog od najvećih pesnika XX veka. Bilo je to u minhenskoj Državnoj biblioteci šezdesetih, u jednoj bizarnoj situaciji, kada sam došla do američkog izdanja meni nepoznatog pesnika. O tome sam zabeležila u Ruskoj arheološkoj priči:
„Čim sam ušla u slabo osvetljenu sobu štedljivih vlasnika pansiona, gotovo u polumraku, prvi put sam pročitala pesmu Osipa Mandeljštama. I nakon jednog sata osetila drhtavicu kao prethodnog leta, kada sam u Dedinčevoj knjižici otkrila Cvetajevu.“
Bio je to izbor iz Mandeljštamove poezije i proze, tada objavljen u Americi, sve do čega su priređivači Struve i Filipov mogli doći pedesetih.
Odmah mi je bilo jasno da držim u rukama knjigu jednog od velikih svetskih pesnika XX veka, o njegovom mestu u ruskoj poeziji ne treba ni govoriti.
Vratila sam se u Beograd i latila se priređivanja knjige Šum vremena, koja se pojavila u izdanju Prosvete 1962., sa svim manjkavostima koje je takav užurbani rad podrazumevao. A žurili smo, veoma. Bilo je to, koliko znam, prvo evropsko izdanje ovoga pesnika. Mogu samo da ponovim ono što je Marko Vešović rekao: „Danas, razumije se, nisam zadovoljan onim što sam uradio prije više godina, ali vremena za popravke, nažalost, nemam.“
A kako bih tek ja mogla biti zadovoljna onim za šta sam jedva smogla snage da obavim pre pola veka, a onda napustila sve to.
Jedino što me u ovoj kasnoj životnoj dobi ponekad obraduje je kada mi neko od mnogih koji se sad bave prevođenjem i priređivanjem Mandeljštama pošalje svoju knjigu (kada shvatim da su imali potrebu da to učine).
Vešovićevu knjigu uzdižem tako visoko jer su njene vrednosti skoro potresne. Zbog akribičnosti, retkog senzibiliteta kojim čuje i najtiše otkucaje pesnikovog bìla, zbog virtuoznih rešenja, postizanja onoga što je izgledalo nemoguće, zbog poznavanja, čini se, svega relevantnog što je o pesniku napisano...
„Jer u meni jesu četvorica: pišem pjesme od 1964, pišem o poeziji od 1967, na fakultetu predajem poeziju od 1976, a koju godinu kasnije počeo sam je i prevoditi, i kvalitet mojih prepjeva plod je saradnje te četvorke.“

I još nešto:
„Jezik kojim mislim, govorim i pišem i na kojem ću umrijeti, zove se srpsko/hrvatsko/bosansko/crnogorski.“

Nama ostaje samo da budemo zahvalni.

Bravo!

Miško Šuvaković: Bogdanka i Dejan Poznanović
Umetnost, mediji i aktivizam na kraju moderne

Iako dosad ovu vrstu knjiga nisam prikazivala u Dnevniku čitanja – jer su daleko od moje uobičajene lektire i uglavnom prevazilaze moje mogućnosti – ovog puta, kada sam se našla pred multimedijalnim delom M. Šuvakovića posvećenom dvama podvižnicima moderne i dvema izuzetnim ličnostima na polju likovnom i književnom čiji mi je doprinos našoj kulturi bio itekako poznat u vreme borbe modernizma za slobodu izražavanja – shvatila sam da se moram prihvatiti ovog beleženja.
Prvo o autoru dela:
M. Šuvaković je „doktor nauka o umetnostima“, teoretičar umetnosti, estetičar, redovni profesor Fakulteta muzičkih umetnosti i predavač na interdisciplinarnim postdiplomskim studijama na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Objavio je 17 knjiga iz oblasti estetike, teorije i istorije umetnosti u Srbiji, Sloveniji, Hrvatskoj i SAD.
Ovo je delo štampano 2012., izdali su ga Institut za istraživanja avangarde u Zagrebu i Muzej savremene umetnosti u Novom Sadu. „Junaci“ knjige su:

Bogdanka Poznanović, slikar i multimedijalni umetnik.
Dejan Poznanović, prevodilac, izdavač, urednik, „podvižnik“ u svojoj branši.

Oboje su borci za prevazilaženje socijalističkog realizma, uvek na strani kritičke levice, uvek sa prisutnom težnjom za „životom u umetnosti“ i za „tihim aktivizmom“ usred burnih umetničkih revolucija tokom političkih i kulturalnih zbivanja šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka.
Dejan Poznanović je bio jedan od osnivača časopisa za kulturu i umetnost Polja, koji je ostavio neizbrisiv trag u našoj časopisnoj kulturi, uređivao je mnoga bibliofilska izdanja i bio jedan od izuzetnih poznavalaca avangarde. Prevodio je u početku rusku esejistiku, a zatim slovenačku književnost. Objavio je preko 20 knjiga prevoda sa slovenačkog.
Bogdanka Poznanović je sticala svetska priznanja radeći svoje projekcije u kontekstu enformela i vizuelne poezije, u bliskoj saradnji sa italijanskim vizuelnim umetnicima.
Zajednički su delovali na umetničkoj i kulturnoj sceni Novog Sada od sredine pedesetih do polovine devedesetih godina XX veka.
Knjiga je bogato ilustrovana, pre svega fotografijama-svedočanstvima, koje joj daju izvesnu dramaturšku tenziju, da ne kažem filmičnost, osiguravajući joj počasno mesto u svakoj biblioteci.
Nagnaće vas da je često listate ako je budete imali.

Božidar Šujica: Krv dragog kamena

Nedavno sam našla u poštanskom sandučetu knjigu svog starog znanca, u nekim periodima života dobrog druga, čiji sam pesnički rad od sveg srca podržavala, a onda se, iz različitih razloga, udaljavala, tako da sam se silno iznenadila ugledavši zbirku lepog naslova, gde je pisalo:
„Šaljem ti knjigu pesama u kojoj su stihovi kojima ne mogu odreći da su moji...
Želeo bih da pročitaš od prve do poslednje pesma, i još jednom od poslednje do prve...“
Datum: 2012. Jun 12.
(dan je sunčan vetrovit sa munjama, grmljavinom i pljuskovima i liči na moj život)
Zbirci pristupam tek u oktobru 2012., iako već odavno znam da ću njome započeti svoj novi (novoiskrsli) Dnevnik čitanja za Sarajevske sveske. Kasnim iz bolesničkih razloga koji me, evo već ne znam po koji put, onemogućavaju da beležim što želim.
Povremeno sam uzimala knjigu, sa uzbuđenjem je čitala i bivala sve uverenija da, nakon dugo vremena, držim u rukama izuzetno dobar pesnički „zbornik“, izuzetno provokativan, izuzetno darovit, čvrste koncepcije, istovremeno različito intoniran ali jedinstvenog glasa.
Da, Krv dragog kamena Božidara Šujice je sjajan pesnički iskaz čija poruka i smisao (ili više utkanih značenja) blesnu već u prvoj pesmi Posveta:

Za sve kapi koje čine jedan okean
I uspinju njegova ogromna nebesa ka dnu
Za jednu kap koja izvijena misli na pčelu u ruži
Za svako zrno i njegovu čežnju da bude dva
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Za greške koje ne smem prestati da činim
Za senke i mesec i njihove tekstove
Izgovorene između sebe i ispisane na talasima
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Za usta senki koja će ponovo govoriti poeziju
Za bose saputnike sa kojima sam krenuo ka istom
Za njihove živote koji su me napustili
Dižući moj život i preplavljujući ga stidom

Koliko sada, u prvim trenucima čitanja, vidim – Šujica svoj credo saopštava u jednoj od završnih pesama zbirke, Ime dragog kamena, koju, nažalost, ne mogu da navedem celu:

Tražio sam naslov za zbirku pesama
Da joj dam ime u kojoj je
Kraj nenapisanog i sanjano unapred
Ime Novoj godini Vraćenoj i Usamljenoj
Sa beskrajnim pamćenjem Ime što nije
Vreme a vreme je okružilo
Kamen koji ću postaviti kao pečat
Na prstenu od krvi dragog kamena
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Jesam li mogao pevati kao Džon Milton koji je
Komunist u meni a ja lopov
U Izgubljenom raju
Više nam nije potrebno ni da volimo
To bi se moglo i podneti!
Ali poezija će ponovo imati vlagu
I pesnici će se iznova hvaliti
Ljubavima koje su ih napustile
Ah mrakobesni prognostičari
Evo nalazim više ne tražim Ime
To je neki krhki organizam
Kao senka što se u telu vetra uvija
Svako slovo na koricama igra pali se i gasi
Ali ja ne mogu da ga izgovorim
Mogu samo da ga dodirnem i oteram

Tragam sa nesmanjenim entuzijazmom za Šuičinim slikama, bojama, za njegovim Parizom i pariskim mostovima, alejama, za njegovim „porculanskim Parizom“ koji je „narcis svoje mašte“ ili „ceremonijal-majstor svoje neiskazanosti“, u kome su tako dobro smešteni i Lotreamon, i gluvi Betoven i „zlatna Pliseckaja“, i lepotice (jedinstvena Kamij):

Odbijam da objasnim tu vezu između
Mene Žerara de Nervala i tebe Kamij
Tek sam do pola pročitao tvoju knjigu o samoubici
Potreban je i meni haos i u njemu zvezda da igra
Kamij, Kamij na tebi je zlato noći.
i ulice sa „kestenovima što cvetaju pod toplim kaputom proleća“ i „bagremovim trepavicama“...

Volim i stihove o Evropi („Pri pomenu tvojih tužnih očiju ja vidim / samoubice obešene kao fenjere“), sa Dostojevskim u modricama, sa „Zverima iz mojih šuma / što prelaze u robne kuće“ i „devojkama u izlozima kojima se udvaraju topovnjače“.
Drage su mi Šuičine likovnosti, njegov koloristički senzibilitet (Crna – „bestelesna sam, lenja i trezvena / pa i meni treba prevara / Rekoh i učinih da zavist rida / Pred dvojnikom koji je dobio lice sudbine“ / Zelena – „Neka je prezren onaj ko o meni misli dobro! /Ja sam na strani onog / Koji je svačiji neprijatelj“. Žuta „NIKO za čim je čeznuo Odisej / Nije ime već strah od mene / Ja sam uvek dovršena rasveta / Moreplovcu sa očima na potiljku“).
Tu su i Van Gogovo darovano uvo, Veličkovićev atelje, Ljubine mrtve dragane, Paralelna pesma Dragana Mojovića i tolike druge slične i drugačije.
Posebno sam osetljiva na Ju-pesme, pre svega na Baladu o trojici Jevreja u srpskoj književnosti i Čemu si posvetio svoj život, hej oče!
Zadivile su me i pesme vezane za savremenost, za smutna vremena, Nacionalni song, recimo.

Dva drugara baciše novčić
U vazduhu para se zadržala
Nije pala ni na jednu stranu
Već na zemlju kao točak stala

Nanovo drugari baciše novčić
Obojica silno željni vlasti
Prvi reče Ja sam dobio!
Drugi ne poreče da je izgubio

Prvi se nalaktio na sto Otadžbine
Žderao je sve same počasti
Drugi je ležao pod stolom
Sa skitnicama otimao kost

Prvo ubiše Prvog
Drugi se dočepa prestola ne zadugo
A vlast besni u ljudima
I održava noćnu jezu

Vreme je smutno kad
Oholi ološ postaje darežljiv
Ko su ovi u koje se
Kune svetina

Da li drže vlast
il se otimaju o nju
Da li vide
sebe u vlasti

Il vlast u sebi
Da li oni liče na
Nas kao što su prethodni
Bili slični nama?

Nikud me, ipak, neće odvesti ovakvo tematizovanje sve samih odličnih stihova Šujičinog kolosalnog glasa. Radije ću reći: Krv dragog kamena je svojevrstan poziv na dramatično duhovno zajedništvo sa izuzetnim pesnikom našeg vremena.
Zato molim eventualne čitaoce da potraže Nolitovo izdanje ove dragocene knjige objavljene 2009.

„Besposlice“ Nikole Bertolina

Ako me sećanje ne vara, a vara me iz dana u dan, iz sata u sat, ovo mi je drugi pokušaj da zabeležim svoje veliko čitalačko zadovoljstvo tekstovima Nikole Bertolina. Njegove Zavičaje nisam uspela da prikažem onako kako sam htela ni kad sam htela.
Dočekali smo oboje „vesele godine“, uz bolesti i različite životne tegobe (naravno, ja starija i „veselija“, manje prilježna), on neuporedivo angažovaniji, uvek prisutan „slobodni mislilac“ koji se nikad ne skriva, uvek spreman da uđe u okršaje, kakav je bio i ranije. Ja sebe jedva prepoznajem.
Evo me danas pred novom vrstom njegovih spisa u ručno povezanoj knjižici sa slikom Vinsenta van Goga Iznuren pred vratima večnosti. Nema imena autora i naslova, samo: „N. B. Skraćenice (radni naslov; nedovršeno)“ i dodatnim, rukom ispisanim tekstom o „petnaestak mojih besposlica... o izmaštanim ili doživljenim trenucima... kojih bih želeo da imam pedesetak, pa da to bude koliko-toliko pristojna knjižica. Ne znam samo da li ću imati za ostvarenje tog cilja dovoljno inspiracije, snage, koncentracije i vremena.“
Evo naslova „besposlica“: Strašan san, Mongoli, Čempres, Dragi neprijatelj, Bajke, Ahimsa, Oj more duboko, Mišljenja, Istorijsko pljuvanje, Kalemegdan, Kesten, Bezazlenost, Pitanje o samoubistvu, Poskok, delfin, galebovi.
Pobrojala sam ove naslove ne bih li ukazala na raznovrsnost tema, ukoliko su samo naslovi za to dovoljni. Oni ne kazuju o kojoj je vrsti naracije reč, a želela bih da formulišem opštu karakteristiku ovih ponekad tajanstvenih, bolje reći enigmatičnih pripovedaka. Jesam li dobro odredila žanr? Verovatno da nisam, ali ne bih rekla ni da je autor to učinio bolje („prozice“).
Ali, je li bitan žanr? Pripovetke, crtice, sećanja, projekcije budućeg, moraliteti, i mnoge druge izvedenice vezane za pojam morala.

Tekst sam ovde prekinula pre dva meseca a ovih dana mi je stigla još jedna zbirka novih „prozica“, koje su delimično potvrđivale, delimično osporavale, ne, nisam dobro rekla, koje su unosile znatno složenije zaključke o Bertolinovom proznom programu.
Bertolinov prozni program? Suviše „drvena“ odrednica za autorov književni postupak. Sama mogućnost da sve što radi i što će još uraditi nazove „prozicama“ dovoljno kazuje.
U svakom slučaju, prisustvujemo nekoj vrsti transmutacije Zavičaja, središnog dèla njegovih proznih rezultata. Ali i mnogo više od toga.
U pitanju je izuzetna stvaralačka energija, značajna kreativna individualnost, koja uobličuje promenljiva stanja svoga ja, nekad u otvorenoj, nekad u zatvorenoj formi – najčešće u zoni tragičnog, ponekad u sferi onoga što se naziva commedia erudita.
Jesu li to anegdote, nalik na memoare, ili su vrsta sažeto ispričane autobiografije, nizanje događaja sa efektnom poentom?
Priče su najčešće kratke, gotovo minijature, doživljaj neobičan, pripovedanje objektivizirano. Ima se utisak da bi N. B. najradije bio anoniman autor, ili da bi se potpisao pseudonimom.
Želim da ovoj skici vlastitih ocena dodam i one što pripadaju autorima koje izuzetno cenim.
Pre svega Miljenku Jergoviću:
„Uživao sam čitajući ove vaše mikroeseje... To što pišete izvanredno je... Pišete o onome što vam je važno, što vas se tiče, a što teče ivicom mogućega, teče, da tako kažem, ivicom teksta, jer neprestano prijeti da prestane biti tekst. I drugo, izgleda da ste naciljali svoju formu (a to je, kao što znate, rijetka pojava. Piscima život prođe a da ne pronađu vlastitu mjeru, dužinu, kroj, žanr ili formu.), i u njoj se savršeno snalazite. Pritom, riječ je o vrsti teksta koja je, upravo zbog svoje graničnosti i ivičnosti, krajnje delikatna, i išće vrlo precizno, da ne kažem virtuozno pisanje.“
Zatim:
„A odnekud mi je poznat osjećaj o kome Bertolino na više mjesta piše, kada u otvorenom i srdačnom Beogradu krenu upozoravati da ste ipak – stranac. Za srpske je nacionaliste i malograđane on bio Hrvat, čovjek sa čudnim talijanskim prezimenom, netko ko se nije legitimirao kao naš, vječiti stranac i vječiti Žid, koji nigdje nije, po hrvatski rečeno, svoj na svome. A on to nije, on je proklet, on je sam, i on je Židov, premda nije mojsijevske vjere, zato što je Hrvat, i zato što je Srbin, i zato što je oboje odjednom i na način koji je drukčiji od načina većine. Postoji barem četiri i pol milijuna načina kako se može biti Hrvat i još barem devet milijuna načina kako se može biti Srbin, ali čim to shvati, čovjek ostaje sam.“

Našla bih još dosta ubedljivih i izvanrednih ocena kritičara i esejista, ali – zaustavljam se. Bertolino je ipak čovek moje generacije, mog spisateljskog kova – mogu se upitati nisam li pristrasna. Ali ne činim to. Sigurna sam da će i drugi koji budu došli do njegovih spisa slično zaključiti.
Knjige ne umiru, nove tehnologije ih neće uništiti, potražimo ih samo, tu su, pored nas, ako ništa drugo, da bismo svi vodili svoje dnevnike čitanja. Zadovoljstvo je veliko.

Mira Otašević: Zoja

Započinjem već treći (četvrti?) put ovaj tekst o Zoji Mire Otašević. Odlučila sam da prvi sledeći Dnevnik čitanja otvorim prikazom ovog sjajnog romana. No, pokušavajući da ispišem nešto suvislo, osećam se kao da sam zabasala u tamnu šumu (magbetsku?) iz koje teško da ću izići ili je izbeći. Ali ipak ne odustajem. Pred takvim se samoj sebi postavljenim zadatkom nikad dosad nisam našla. Svesna sam da ću teško umeti da obrazložim ono što je suština velikog poduhvata autorke.

Mira Otašević je davnašnji saradnik Sarajevskih svezaka. U tome časopisu je objavljivala tekstove izuzetnih, ekskluzivnih dometa. Tu sam i pročitala njenu dosad mi nedovoljno poznatu biografiju. Navodim je u skraćenom obliku. Zarad onih koji su je mimoišli.
„Dramaturg iz Beograda, bavi se teorijom književnosti i pozorišta, posebno područjem istorijskih avangardi. U periodu od 1980. do 1990. bila je član uredništva Književnih novina. Sarađivala je sa zagrebačkim časopisom Prolog, sa magazinom za vizuelnu kulturu New moment, i magazinom za izvedbene umjetnosti Frakcija. Objavila je knjigu multižanrovskih eseja Spojeni sudovi, romane Magamal, Ničeova sestra, Beket i jastog i Zmajevi od papira.“
Roman Zoja je izašao 2012, u izdanju Geopoetike.

Tekstovi Mire Otašević fasciniraju svojom visokom duhovnošću, evropskim rafinmanom, načinom mišljenja, suptilnošću sa kojom teško da se išta može porediti, začudnošću, kako je rekao Bora Ćosić, i odsustvom kohabitacije sa bilo čim što bi moglo ugroziti taj jedinstveno čvrsti glas.
Zato njen pripovedni postupak doživljavamo kao apsolutnu unikatnost.
Moglo bi se to nazvati i apsolutnom ekskluzivnošću. Ili istančano čistom ekspresijom.
Posebno bi se moglo raščlanjivati bravurozno izvođenje svih tema i pod-tema i njihova korelacija.
Kao što bi se mogao istražiti vrhunski dijalog sa relevantnim i irelevantnim „stavovima“ i mišljenjima.
Zoja je maestralan primer za to.
Zoja je čudo naše savremene proze.
Zoja se ne može porediti ni sa čim.

Simon Simonović: Konačna verzija

Pre petnaest godina napisala sam, kada je Simonović objavio Izabrane pesme 1971–1999, da me u njima najviše privlači jezik koji odražava čitav jedan pogled na svet saopštavajući večito sapostojanje onoga što život podstiče i omogućava i onoga što ga ugrožava i ukida. Ustvrdila sam da su Sever i Jug metafore te postavke, a pesme o individualnim sudbinama uslovljenim tom dvostranošću uzbudljiva tekstura situaciono i jezički. Jezički – kao redak uzorak moći govora svakodnevice ili, preciznije, uobičavanja jezika u funkciji jednog izuzetnog pesničkog dara.
Danas, kada nam je Simonović ponudio izbor iz svoje poezije Konačna verzija, pesme 1968–2008, mogla bih ponoviti to isto i dodati da je pred nama pesnik snažnog izgovora i pregnantnog glasa, koji svoj opus (možda i opus Herculeum) dovodi do izuzetno snažne dikcije koja se neće zaustaviti.
Iščekujemo.

Nenad Milošević: Vode i vetrovi
Milonga za Nenada

Ustreptalost Nenada Miloševića u prenošenju slike sveta, njegova sposobnost da otkrije svakodnevno, situaciono, koliko i visoko asocijativno, sposobnost da se lako prebaci u apstraktni dizajn, njegov govor uvek na ti sa čitaocem, pobratimstvo sa njim, ili toplo drugarstvo, njegovo osećanje za sveprisutnost ljubavi i njenu univerzalnost, njegov drhtaj nad voljenima, njegova pojačana osetljivost za bliske i daleke, njegovo rimovanje sa svetom u kome živi, njegove voćke zrelosti i moć prenošenja svakodnevice u visoki tonalitet, njegove ljubavi i patnje, njegova osetljivost za bol podjednako koliko i za ljubav, njegovo prizivanje mrtvih i voljenih, osećanje za kolokvijalnost koliko i za visoki ton intelektualnog i kulturološkog, njegova sposobnost da kaže sve, i najraznovrsnije, o svemu što je pored nas, i daleko od nas, sposobnost da uvek nađe pravu melodiju koja će čitaoce privući i vezati za njegove reči jer njihovu melodiju nećemo moći da napustimo koliko ni njegov glas, i ne samo glas nego i doživljaj sveta, njegova pesnička i ljudska zrelost, sveukupnost njegovog govora i humanog usmerenja – sve to čini poeziju Nenada Miloševića izuzetnom pojavom savremene srpske poezije.

Mirjana Vukmirović: Antologija francuske poezije XX veka

Pesnikinja Mirjana Vukmirović, u predgovoru Antologiji koju je sačinila 2011., a posvetila je svome tragično nastradalom sinu Milošu Mihajloviću, tvrdi da je svaka antologija gotovo uvek provokacija, citirajući Kloda Roa, koji to kaže u svom predgovoru prvom tomu najnovije Antologije francuske poezije XX veka, u kojoj su zastupljena 63 pesnika.
Koliko je teško antologičarima-gradinarima da razvrstaju savremene pesnike, ponekad čak i da ih zapaze u obilju zbirki i književnih listova i časopisa, kaže ona zatim, dokaz je to što se merodavne i odmerene antologije dugo čekaju. Prvi tom Galimarove objavljen je 1994., a drugi 2000... U njemu je priređivač Žan Batist Para gotovo samo imenovao 188 pesnika zastupljenih sa malim brojem pesama, često samo sa jednom... Te pesnike prati veoma mali broj čitalaca, uostalom kao i svuda u svetu... Ali poezija se sve manje čita. „Možda bi trebalo da se sluša ili – još bolje – da se, kao u doba trubadura, peva?“
Međutim, sve češće se izdaju „tematske“ antologije, gde su uvršteni pesnici zahvaljujući pre naslovu svoje pesme nego njenoj pesničkoj vrednosti (pesme o moru, na primer, ljubavne, pesme o smrti itd.). Poslednjih godina objavljuju se i neobičnije, kao što su Antologija zanemarenih pesnika, Antologija ukletih pesnika, Proizvoljna antologija nove poezije...
Sve su češće i sve obimnije antologije francuskih pesnikinja...
Za svoju antologiju Mirjana Vukmirović kaže: „Ako je svaka antologija neizbežna i lična, ovaj izbor je... plod ličnog čuđenja... Neke pesnike i pesnikinje sam prevodila po izbornoj srodnosti... Uostalom, po Elijarovom mišljenju, najbolji izbor pesama je onaj koji sačinimo za sebe...“
Antologija Mirjane Vukmirović sadrži izbor iz dela 79 pesnika XX veka, uz beleške (biografske, vrednosne), bibliografiju, književno-istorijske komentare i sve što bi bilo nužno za poznavanje njihovog dela. Ona pruža uvid u jedno veliko svetsko pesništvo našeg vremena, koje je istovremeno i predstavnik novog, modernog, izraza.
U njoj su zastupljeni pesnici koji „čekaju dugo, neshvaćeni, jer daju odgovore na pitanja koja još nisu postavljena“ (Oskar Vajld), „ukleti“, zatim „preteče takozvanog modernog pokreta“, oni koji su otkrili „sećanje čula, srca i duha“, oni koji su u svojoj 75. godini izjavili: „Niko me ne poznaje. Ja tek počinjem“, poput Sen Pol Rua (1861–1940). I oni koji kažu: „Povod poezije nisu, kao što se često govori, snovi, varke ili ideje. To je ona sveta stvarnost, jednom za svagda data, u čije središte smo postavljeni. To je svet vidljivih stvari kojima Vera dodaje svet nevidljivih. To je sve što se nas tiče i što gledamo. Sve to je Božje delo, što sačinjava neiscrpnu građu priča i pesama kako najvećeg pesnika tako i najmanje ptice.“ [Pol Klodel (1861–1955)]
Tu su i oni čija se poezija pojavila u poslednjim danima simbolizma, iznenadivši jednostavnošću i prostodušnošću tema i izraza (Fransis Žam, 1868–1938).
Tu je čak i Andre Žid sa „dekadentnom ironijom“ Pesama Andrea Voltera.
Naravno, i svima nam uzbudljivi Pol Valeri sa svojim Grobljem kraj mora (1922), koji je poeziju napuštao i vraćao joj se.
Tu je i Alfred Žari, poznat po drami „Kralj Ibi“, dok njegove pesme, koje imaju sve odlike ovog pozorišnog komada, teško da znamo i da postoje.
Tu je i Ana de Noaj, pesnikinja rumunskog porekla, čija je prva zbirka (1901) „iskrena do nepristojnosti“.
Posebna tema mogli bi biti stranci u francuskoj poeziji – od Jevrejina Maksa Žakoba, uhapšenog i stradalog u nemačkom logoru, do Gijoma Apolinera, rođenog u Rimu kao Gijom de Kostrovicki, čija je majka bila iz aristokratske poljske porodice a otac italijanski oficir. (Apoliner je u prvom svetskom ratu bio ranjen u glavu i umro od posledica ranjavanja.)
Izuzetnu vrednost antologije naše autorke vidim u njenim biografskim tekstovima o pesnicima, koji se čitaju kao nadahnuta priča o ljudskim, pesničkim, sudbinama. Mirjana Vukmirović umela je da ih protumači pesnički, ali i znalački, osim toga i kao neko ko je svoj život, nimalo lak, sa tragičnom aurom, ali i aurom vitalis, umeo da sve savlada i oduži se onome kome je ova antologija i posvećena.
Da završim: oni koji budu čitali Antologiju francuske poezije XX veka Mirjane Vukmirović moći će da saznaju mnogo o velikim francuskim pesnicima XX veka, onim koji su ga obeležili, i da, ukoliko znaju francuski, uživaju u prevodilačkom umeću autorke (sastavljača i prevodioca), ukoliko ga ne znaju, moći će iz prateće aparature i „čitljivosti“ prepeva da otkriju mnogo toga dragocenog.
Eto dovoljno razloga zbog kojih vredi doći do ove antologije koju je izdao Zavod za udžbenike a štampao „Službeni glasnik“, Beograd.