Gina Ranjičić [1], Slobodan Berberski [2], Rajko Đurić [3], Jovan Nikolić [4], Predrag Jovičić [5], Gordana Đurić [6], Desanka Ranđelović [7], Dragica Kalderaš [8], Ištvan Farkaš [9], Miroslav Mihajlović [10], Trifun Dimić [11], Kadrija Šainović [12], Zoran Rašković [13], Baja Saitović-Lukin [14]
Antologija Romske Poezije - Srbija
Sarajevske Sveske br. 39-40 [15]
Gina Ranjičić
***
Mog srca radost je ko leptiri s Jemesa.
Dođu, zalepršaju, ali ne ostanu.
Radost moja je u meni, ali začas mine.
Smeh moj radostan nije, već bolan.
Mog srca radost je ko leptiri s Jemesa.
U krvavim grudima mog dragog lepršaju oni.
I crvi tuge ulaze u moj srce.
Nikad, nikada ih neću otud isterati.
***
Međ belim hridinama
Skupih hrabrost
Blizu Albanije
Uverih se još jednom
Idem u tu zemlju
Onu zemlju gde si ti Šiptaru
I mili tvoj glas
***
Moći ću da čujem
Jednu stranu zemlju
Tamo gde si ti
Je sam s tobom
Tvoja sam ruža
Osećam da slatki plamen
Ljubavi u meni bukti
Taj što me k tebi dovede.
***
Ptica selica dolete
i šuma opet zazeleni
Ali hoću li sreću u ljubavi
Pronaći sad?
Penušava voda potoka
Žubori duž zelenih obala.
I leto zaboravlja
Na ljutu zimu.
Al ko zna
Da srce čovekovo
Od teskobe
I ljubavi ranjene
Umreti neće ovakvog jednog proleća?
***
U snu lutala sam
Drumovima mi znanim
I onim livadama zelenim
Pri]e mi moj ljubljeni
Šiptar nežno zamilovani
I tamo daleko ugledasmo
Spram visokih planina
Gore prema zlatnim zvezdama
Beše tamo kao neki glas
Što svima kratko kaza:
Planine i zvezde
Ostaju to što jesu
I te sive planine
Uzalud vole
One zvezdice zlaćane
A da li i ti sirota ženo
Uzalud tog čoveka?
***
Crni gavranovi lete iznad čerge
Crni gavranovi kruže nebom
Oprosti mi Gospode što prokleše zemlju
I mi ne pronalazimo sreću nigde
Crni gavranovi lete preko naših glava
Gde li je moj crni muž, gde je muž moj.
Moramo srušiti šator i uteći.
Slobodan Berberski
***
Ano parno san, sar ane spume bolutese.
Dikhe li tut, Jakali.
Ano kalo san, sar ani festa.
Dikhe li tut, Jakali.
Ano tato san, sar ane gutuja.
Aćare li tut, Jakali.
Nisar najsa tut gija galbeno gitara,
Gija krlone teljora, gija kovle naja.
Dur si o drom...
(Pi romani čhib nakada: Kadrija Šainovi-Lika)
***
E djama andrisavol tuće ane jakha.
E iva sesa kana bijandilan.
Bijandilan pe iva.
Ni dićhe amen maj, Jakali.
Ni ašune amende o bićhaljipe, as ašudaripe.
Maškar e garadune vudara dja katar amende.
Ni vaćare amendje o bićhaljipe, ni ašudjaripe.
Putre numa e feljastra ano ćherorro.
Ulave numa e phuv katar e ćar.
Ni ćiro šoro ni irisare amende maj.
As vastesa maj amen ni vastare.
Ivenca dja durune.
Odlazak brata Jakala
U belom si, kao u peni oblaka.
Vidiš li sebe, Jakale.
U crnome si, kao na svečanosti.
Vidiš li sebe, Jakale.
U toplome si, kao u dunjama.
Osećaš li sebe, Jakale.
Nikad nisi imao tako žutu gitaru,
Tako zvonke žice, tako nežne prste.
Dalek je put...
2.
Staklo ti ulazi u oči.
Snegovi su bili kad si se rodio.
Rodio si se na snegovima.
Ne vidiš nas više, Jakali.
Ne čuješ nas više, Jakali.
Kroz tajna vrata odlaziš od nas.
Ne kažeš nam poruku, ni nadu.
Otvaraš samo prozor na kolibi.
Razdvajaš samo zemlju od trave.
Ni glavom nam se ne okreneš više.
Ni rukom nas ne dotakneš više.
Snegovima ideš dalekim.
3. Tamno je nebo...
Čuješ li škrgute tužnih, gorkih reči,
Žestokih kao vetrovi, otrovnih kao zmija.
Pred tobom stojim
sav u konopcima.
Kako da se branim. Zlojedi su duboki.
Na vrhovima pretnji i noževi straše.
Kunem ti se životom.
Kunem ti se svim mrtvima našim.
Sve sam konje doveo u tabor. Crvene i crne.
Belu ženu nisam okitio zlatom.
O, veliki moj brate, Jakali,
u rukama ti je žuta gitara.
Zatresi, ako sam kriv.
Bubne nek mi se rasprsnu u krpe.
4.
Na putu sam prema tvom rođenju.
Niko ne čuje topot konja.
Za nama je klanac. U šumi smo, bez vatara.
Nad vodom smo. Led zvezda ne raste.
Konji su beli. Snegovi su beli. Cahra je bela.
I pusto polje smo prešli. I mlin. I granicu.
Je li ti hladno, Jakale. Je li ti se otegao put.
Pamtiš li crninu vrbe. Tamo je ubijen Fero.
Sledile se žice gitare. Ne daj da prepukne pesma.
Reka više ne hodi. Ne daj da usahnu konji.
Stižemo tvome rađanju.
5.
Tri dana ne zboriš, o brate Jakali.
Drveće ni vrana nema, ni teret beli ne drži.
Tri dana ne jedeš, o brate Jakali.
Zasipaju snegovi modro ko peskom, iverom sitnim.
Tri dana ne piješ, o brate Jakali.
Ne vide se kresovi noći. Dani se gusnu ko testo.
Evo, osedlan konj je, nakićen utegnut uzdom.
Stoji pred pragom tvojim, kopitom bije pod dud.
Večera te čeka phureja. Dođi da prelomiš pogaču.
6.
Mrtvo je vreme.
Ne rastu ni senke, ni dan.
Čuvamo te velikim plamenom luča.
Branimo te šarenim haljinama.
Odmaraj se umorni brate, Jakali.
I voda je tu. I mesto je tu. I meleja.
Niko neće zaogrnuti tvoj pokrivač.
Niko izlomiti barešći rovlji rupui.
Trnjem štitimo tvoj dom crnih zidova.
Samo tvoji prsti gitaru neka bude.
Tu ti je bio put.
Težak ti je bio put.
7.
Nikad nisi brodio vodom između virova,
nikad stenama uticao veslom i krmom.
O, brate, Jakali,
brvna čekaju da spustiš se na splav.
Teraina te nosi
na rukama pitome noći.
Blago je ovo studeno Veče.
Ne progone vetrovi, ni zmije.
Ne rastu vode ognju rasutih zvezda.
Svetiljka tvoja rumeni tamne dubine,
Ko ptica gnezdo da nosi u svome nedru.
8.
Niko dostajan tebe nije,
O, Jakali.
Palimo ti vatre.
Već žari se cahra.
Ponjava oblači crvenim.
Al se putnicom propinje, zastaje kao nad urvinom,
Očima krvavim jezdi za putem tvoga odlaska.
Spokojan budi Phureja.
Plovidba ne zna za greben.
Uvek si ispred nas.
Uvek si iza nas.
Rajko Đurić
Bez doma bez groba
O-o-o lele meni doveka
O-o-o joj oče moj
Ti bez groba
Mi bez doma
Da smo vetru na pometu
a svetu na izmetu
Kuda ćemo
Dokle ćemo
O-o-o joj mila mati
Na koji ću kamen stati
Odakle te dozivati
Nebo nam je zatvoreno
Zemlja pusta bez ikoga
Čini nam se
Kuda ćemo
Dokle ćemo
Ko li bliže
Ko li dalje
Kroz bespuća bivstvovanja.
Cvet smtri
Ne jedi crno grožđe
Umro ti je brat
Zapevaj sine njegovim glasom
Poslednji put
Ako je ptica – odazvaće se
Ako je olistalo drvo – zašumeće
Ako je leptir – doleteće
Ne dotiči cvet smrti
To je tvoja mati
Čeka ubicu na putu
Ne gori jorgovan
oslepiće vatra
u mraku će biti
i zemlja i nebo.
E luludji merimase
Na xa kali drak
Mulo tiro phral
Gilaba čhaveja lese glasosa
Majpaluno drom
Čirikli te avela – muj dela
Te kerdilo patralo kaš – ašundola
Papuruga te si – phaka kerela
Na azba e luludji merimase
Gadava si tiri dej
Ašudjarel e biuže po drom
Na phabar lilijako
E jag ka korhavol
An tunjariko ka avel
E phuv thaj o del.
Umiranje
O kako je umirao Mudžula
Kovač u mojoj mali
Ko da je bio rasuto žito
Po našem putu
A smrt slepa ptica
Svi smo tog leta znali
Veliku molitvu smrti
I jabuka pred kovačnicom
Bila je te godine bez roda
Starci su kovali darove smrti
Deca bacala srpove u vir
Pre sunca smo čistili put
Do vode
Uveče palili vatru
Mudžula ni živ ni mrtav
Ni san da usni
Ni nesan da bude
Dok zvezde ne videše kosti
Smrt nije spustila krila.
Razgovor s Bogom
Bože, prestao si da stvaraš!
Voda stari, vatra je bez čari.
Ne obnavlja se korenje na Zemlji.
Sve je više ploda bez semena.
Čovek živi, al’nema vremena.
Bože, prestao si da stvaraš.
Jabuka je zarobila crva.
Ptica se ne može podići visoko.
Dete ne ume pružiti ruku vetru.
Sve je više mrtvih koji žive.
Od svih boja najviše je sive.
Bože, prestao si da stvaraš!
Bor u mome vrtu ne govori.
Od molitve usne mi se lepe.
Bože, nešto se strašno zbiva.
Svetlost se rađa gnjila i siva.
Stvori, Bože svet koji živi
I ume rosi na listu da se divi.
Učini čovek da s vetrom u srcu spava.
Propusti vreme kroz svoj češalj
I snom anđela oplodi seme.
Čekanje otkloni
Samoga sebe iznova, Bože stvori!
Jovan Nikolić
Stepen invalidnosti
U hodniku internog odeljenja
Gradske bolnice
Krišom se pogledasmo
Grbavac i ja
Kao hirurg
Prvim rezom kad zaseče
Tako seku dva pogleda
Ja
U grbu koju nosi
On
U moju
Crnu kožu.
Stepeno invalidnitosko
An hodniko
Internone kumnatoro
Foreske bolnicako
Garade dikhas amen
E bange zejengo thaj me
Sar o hirrugo
Jektone rezosa kana čhinel
Geja duj dikhimata čhinen
Me
An drez savi ingarel
Vov
An mor
Kali morći.
Magija zvuka
Pokojnom ocu mom
Nemamo hleba u kući
Otac moj briše od prašine
Ljubi i produvava njegov saksofon
Na prve zvuke
Garave brke odlože čekić
Deca prekinu igru a
Žene beže u kuće da se isplaču
Psi i mačke opčinjeni
Priđu te ga njuše
I polude ptice hvatajući tercu
I poraste trava u dvorištu
I procveta perunika
I
Nestaje naša sirotinja.
Zavet
Sina ako ikad dobijem
Sa majčine sise pravo u kavez ide
Hraniću ga živim mesom
Umesto igračaka
Uneću mu šumske zveri
Nek se njuše
Nek se kolju
Nek nauči njihov jezik
I
Kad mečku napastvuje
Biće spreman za nevestu
Kad kurjaku kičmu slomi
Znaću da mi trud ne beše uzaludan
Kad odrgize čedo
Moju ruku što ga hrani
Pustiću ga među ljude.
Svilen–pesma
Sakupite vaše suze praoci i pramatere
Iskovaću nove strune
Zvonke strune naše citre
Ispevaću svilen-pesmu
Pa će pesma sama da zaplače
I mrtvi će naši da vaskrsnu
I gospod će stari
Sunce da nam vrati
De zapevaj sa mnom
Moj narode
Pesmom ćemo među sile mračne!
Gost niotkuda
Siguran sam da još neko
u našoj kući živi
pije iz moje čaše
gasi nam vatru i
izvrće mi san naopako
(osećam njegov dah)
zeva pokvareno i
čita mi u pero
odakle grgolji voda
u zidovima
odakle perje pod
mojim krevetom
Svakim danom
Strah
Od nenadanog gosta
Ogleda se u meni pred
Ogledalom i
Prerasta u oblik!
Predrag Jovičić
Beše jednom
Pesak se rasipa po isušenoj zemlji,
Svako zrno kao da šapuće
Tajne sahare beznađa
(tajne sahare, tajne bespuća).
Beše jedno vreme,
Beše jedan narod.
Vodila ga pesma
Nosio ga vetar.
Ostao je pesak.
Glas sudbine moje.
Sas jekhdata
Šuće phuvjasa buljarelpe hurdipe
Sa jekh kućinorro sargo kaj čojralune mothol
Čojralunipe bipindžarde pustijatar
(čojralunipe biagorale pustijatar).
Jekhdata sas verasavi vrjama,
Sas jekh manušali ćidimata.
Crdelasla đili
Balvai inđarelasla.
Ačhilo hurdipe
Krlo kolestar so avela manca.
Iznad oblaka
Iznad oblaka duša moja luta.
Pesmu, svirku i mladost
Za dukate sam dao,
Pa mi sad žao.
Ako zoru dočekam,
Majko, Ružu mi zaprosi.
Pod čergom u dušu da mi gleda,
Suncem iz njenih očiju
Rane života da mi leči.
Noćas uz zvuke ćemana
Zamirisa behar,
Zamirisa duša svežeg groba.
Noćas
Mi bi života žao.
Za pesnika i Ciganina
Priznao sam ti da sam pesnik,
Da sam otišao u čergare.
Posle tebe ni želje mi nisu iste.
Slagao sam te da volim svoju ženu.
Da malo na tebe liči.
Prolazim kroz život
Srušen i sam.
U noći gluvoj kad zatvorim oči
Ti mi se javiš.
Zbog tebe sam krao,
Zbog tebe sam na zvezde lajao.
Zbog tebe su me ludakom zvali.
E, da su znali
Kako je tesno u duši
Jednog Pesnika i Ciganina.
Pesnika žena u tebi voli.
Ciganina se boji.
Poslednja želja
Gledam u tvoje srce
Okačeno o nebo.
E samo da se crn nisam rodio.
Da ove vrele
Ciganske krvi nema u meni.
Za moju ljubav
Ptice i travke su znale.
Hteo sam, barem na tren,
Galeb biti.
Da poljubim tvoje plavo oko
Što sa visina u me gleda.
Moja poslednja želja
Sveću voštanicu gasi.
Veliko C
Vraćam se
U neke moje prošle dane.
Kad se setim škole,
Te moje zadnje klupe i mene samog u njoj
Zaboli me što nisam znao
Da u "dnevniku"
Ispred mog imena,
Stoji veliko C.
Tada nisam znao
Iz tuđih očiju čitati prezir.
Čak i na zadnjem mestu
Nekome sam smetao.
Pokoren, kroz život prolazim,
Idem pognute glave.
Zar postoji i nešto gore od toga?
Cigani, mi smo cveće iza žice.
Verujte mi,
Svoje ime nikome
I nikada neću reći.
Zvaću se veliko C.
Sirotinja
Ja živim u garavom sokaku
U mermernoj ulici bez imena i broja
U mojoj mahali svi su garavi,
Po zanimanju
Sirotinja.
Milicija često svraća u garavi sokak.
Kad si sirotinja
I Ciganin
Mora biti da si lopov.
E, da samo znaš
Kad im neko baci
Mrvice sreće
Koliko se sirotinja raduje životu.
Naš život se drži na kući od tri zida,
Dođe li dan sutrašnji
Ni trećeg zida neće biti.
Ja živim u garavom sokaku
U mermernoj ulici bez imena
I broja kuće;
I svi smo po zanimanju
Sirotinja.
Kao da je umorna
Malaksala da l' od gladi,
Il' od jada?
Il'? Možda sanja? Glava joj klonula
K'o da spava.
Stojim iznad prosjakinje.
Iz dojke što joj viri
Kaplje
Kap po kap
Čemer života.
Prostrla kecelju
A dete,
O isprošenom novcu sanja.
Iz sna omamljena se budi
A kecelja prazna!
Moj dlan
U krilu svome držiš moj dlan
Sav garav i crn.
Mali prst mi dodirnu
Kroz zid srca i vene mi gleda
Ožiljke od vatre.
Neugašeni ćumur na dlanu mi mre.
Slepa vračara
tanku kao nit
iz očiju izvlači sudbinu.
Operi dlan u sedam voda
Čuda da vidiš
Da ti kažem bolju sudbinu
i potraži u svojoj duši
treću zmiju spasa.
Između prve i poslednje
Između prve i poslednje ljubavi
Zamirisaše jabuke iz nedara tvojih.
Umesto zvezda fenjeri noć brišu.
Od neke prošle nemirne noći
Vlažnom travom pereš dojke.
Učinilo mi se da me voliš.
Ponela me pesma tvoga glasa
Kao u snu činiš greh
Da li bi pristala noćas
Muža da prevariš.
E samo malo vrele krvi imaš
Pa da sa mnom noćas u Cigane odeš.
Bilo je proleće,
Vreme prevara
Gordana Djurić
Avas varesave bršendesa pe palma
Crdestu loćimasa thaj čorjalene
Anglune tunjarikosa po tgan mungro
Aves ladžavimaske barimasa
Varesave bršendesa pe palma.
Si majbut balvaljatar pe ćire bal
Ande jakha ćire khamaren čeraina ,
Khamčesko, a gajde šukar san
Sar marimatari so phirel plainava
Thaj vi pe kdaje rjat av mande
Te ačes rudimava, te na mothos,
Na motho khanikaske, na phen,
Na motho sar me kamavtu.
***
Kiša na dlanu
Polako, sa nekom lakom tajnom
Uvlačiš se u prvom sumraku;
Evo te sa snagom dostojanstva,
S nekom kišom na dlanu.
Ima više vetra u tvojoj kosi,
O, kako svetli sjajna zvezda,
Ništavan si a tako lep,
Ko ratnik kad traži plen.
Dođi i ova tebe čeka noć,
zaćuti jaukom, to puca bol,
I nikome , baš nikome ne reci,
Nemoj reći o ljubavi.
Mere
Ne mogu tugu izmiriti
Jer svaka vaga
Zakida na meri.
Želela bih da znam
Gde se nalazim .
I kakav je to bol
Što me u propast tera?
Dolaze oni što na meri zakidaju.
Desanka Ranđelović
Slepi Zevs
Poludela srećo
Ptico nebeska
Uhvati Zevsa
Tamo
Gde se skriva
Otvori mu oči
Da vidi zemlju
Da čuje
Svilen-pesmu
Da vidi ženu
Od snova
Ljude opčinjene
Između vatre
Jad
Oči
Su prazne
Poljubac beži
Drhti tamane osećam
Miris trava
Pohode me
Crne misli
Jad-jadova
Put
Idemo a put drhti
Od zime
Stežemo srce
Tražimo najdalji
San
Da zapevamo kao ptice
Na zaleđenom drvetu
Ajde pute idemo
Svet da obiđemo
I vidimo
Gde je ta baksuzna
Sreća
Put drhti
Ždere vodu
Lomi točkove
Trošnih kola
Konji slepe
A mi pevamo
Zar da na putu
Prespavamo
Ako umre put
S kim Rom da bude
Dragica Kalderaš
Zašto si me ostavio
Zašto si me ostavio
da živima bez tebe kao u paklu?
Zašto je tvoje srce gvozdeno,
za sve vreme zvezde
u mojim očima ugasilo?
Zbog tebe, crno i izgoreno srce
sam nosila i
Još tri vrele suze
sa dušmaninom sa posula,
jer u zagrljaj smrti nisam htela.
Danas , ti i ona, jedno uz drugo,
pokraj mene prolazite i
dok zbog tebe plačem,
čija ću da budem,
pitam se!
Sostar mekljan man
Sostar mekljan man,
te trajiv bi tuko,
sar ando pakao?!
Sostar kiro ilo o sastruno,
pe saj vrjama mudarr djae
e ćeraja ande munrre jakha!?
Bi tuko,
kalo thaj phabarrdo ilo phiradem,
thaj maj trin phabarrde asvja
e dušmanosa šjorrdem,
ke, ande angli e morrkjakići kamlem!
Adjes,
tu thaj voj paša mande phiren,
thaj jipun pala tute rovav,
pušav,
kaski kam avav?!
Slatka smrt
Kada bih tebe zagrlila,
Smrt bih, dušo u noći,
krvavim Mesecom obasjanom zagrlila.
Kad bi tebe poljubila,
smrt bih, dušo poljubila.
Ti i ona dva ste ista lika.
Živote moj,
ljubavi moja,
slatka smrt moja!
Živa trunem bez tebe
živa trunem bez tebe
i postajem pokretna stena.
Srce se od tuge istopilo,
duša se raspala, a
preostalim delom sam
među živima sahranjena!
Reka suza
Bela svitanja
Ištvan Farkaš
Minijature
ne treba mnogo
samo jedna sveska
olovka jedna
jedan san
i svet je tvoj
sedeti tako na šinama
i pisati pesme
dok voz ne naiđe
i lutati tako mračnim ulicama
dok oluja kida kraste sa snova
i bljesne tako neko ime
požuda davno škartirana
da bolan osmeh ugravira
u moje pesme
zalutao u hadova carstva
pesme pevam dragane dozivam
no ne umem naći izbavljenja
ogrćem se u zvezde
u veđama sneška skrivam
a sunce mi u kosti noćiva
narajama
planina sećanja
gora bez dna
oči detinjstva
u njima mre
čistota snova
reka pritiče
leševi plove
reka protiče
zavesa pada
gotova je
još jedna borba
zidovi beli
i dijagrami
bolničke more
jutros mi se iz ogledala
nasmešilo lice sa maturske slike
i čitav mi je dan bio vedar
Nokturno
hodam kao u snu
kraj mene neke siluete promiču
oko mene nešto vri
a šta je to
u meni nešto zri
u meni se javljaju nemiri misli
u meni se javljaju ljudi-tragičari
u meni se boje stapaju u dugu
neuhvatnu
u meni nešto više
hodam kao u snu
ili je to samo san
(epilog)
krijem pogled od ljudi
dok ne dokuče tajne u meni
da ne saznaju bitku u meni
da ne primete ludost u meni
krijem pogled od ljudi
a kako da sakrijem pogled od sebe
Nokturno
phirava sar ano suno
uza mande disave siluete nakhena
sa kotar mande diso keragol
a soj odova
anda mande diso pekola
anda mande arakhnape bitehne gendja
anda mande arakhnape tragikake manuša
anda manda o kolori ovela devleski kustik
biastardi
anda mande diso pekola
na džanva sito mi odova ternipe
jase aver diso
phirava sar ano suno
jase odova sito numa suno
(epilog)
garavava akhja mere e manušenda
dji na džanena misteria ande mande
dji na džanena mareba ande mande
dji na dikhena dilinipe ande mande
garavava akhja mere e manušenda
a sar te garavav me akhja mandar
Miroslav Mihajlović
Vatra
Okupljaš nas budnošću plamena,
Vezuješ srodstvom krvi.
Porukom života ogledaš se u žiži pogleda,
Crvenim sjajem plamtiš na licima.
Čežnja si za produženjem sunčevog trajanja.
II
Ponesimo te na put
U koži i krvi.
U pesmi si odolela
Najezdi vetrova,
Klanjamo ti se
Mahnitim igrama plamena,
Tebi, što svetionik si bajki
Koje ne daju
Da izgubi nam se trag.
Saučesnik si našeg opstanka.
Jag
Ćides amen će džungarimasa
Phandes ratese phralimasa.
Ande jakih mothos amenđe ćo
Džuvdipe
E khamesko trajo akhare.
II
Inđardam tut po drom
An rat thajm orćhi
Ande đili ačhilan džuvdi
Bare bavlaljendar
Ćhelas jagaće ćhelimasa
Tuće savi đesares amare paramičhe
Pomosares amenđe t na xasaos.
Bajka
Kad vatre se razgore,
Magično, iz bajke
Sudbina se prizove:
"Bilo gde bilo
ove duge noći"
tad prašnjavi i bosi
postaju prinčevi nade.
Iako izlizane obuće i štapa,
Čista srca,
Tragaju za gospodarom dana,
Da tajnu velike zagonetke otkriju
I svet zle čari oslobode.
Sad na krilu hata
Jezde put mlečnih oblaka,
Bulbuzim biserje peva
I vile čarobno kolo vode.
Pa i kad vatra zgasne,
U njima još ima da gori nada
I bukte reči
Čudesnog ishoda pravde.
I mada goli i bosi
Srećni će biti prinčevi nade.
Dijadema
Pitam se:
Šta radim
Na sva četiri ugla,
Kad je više ne očekujem?
Jesenje lišće,
Šuškalo se spušta
Na pločnik.
Čega to
Treba da se setim,
Dok se posmatram
U zvezdanom ogledalu
Neba?
I,
Šta sam ja,
Razasut
Na četiri
Strane
Puta?
Belina pšenice
U crnoj zemlji.
Šta sam?
Čekanje
Čekamo dugo
Predugo.
Oči nam pobeleše
Od čekanja.
Odrazi odora ostaju.
U paukovu mrežu
Uplete sećanja,
Mraz nas hvata od čekanja.
Možda su to samo spremanja
Za naša svitanja.
Trifun Dimić
Noćno doba
Samoćo,
hajde u krevet
da zajedno prespavamo tugu
u velikoj jeseni
kojoj imena ne znam,
noć je
i vrište konji,
strah im se pretvara
u kas,
iz kasa u galop,
pa potom u besomučan beg.
Samoćo,
o vremenu
provedenom na predivne rastanke,
zaćuti,
kao mera
kojom se meri ljudski vek.
Kroz prozor otvoren
vetar nesrećni donosi noć
razbojnički očajnu,
veliku
poput nebeske potkovice.
Sutra ću na put.
Rjatumi vrjama
Korkorije,
de ando pato
te jekh avresa pharimatar sovas
ande bari tomna
kasko alav či pindžarav,
rjat si
grasta hermitin,
dar vazdelpe ando paso
pasostar ando prastape,
athoska ando dilimasko tradipe.
Korkorije,
pale vrjama hasardi
pe prašukar uladimate,
na putar muj,
sar mothodi
kasa djinavelpe trajo manušalo.
Maškar putardi feljastrin
bibahtali balval anel rjat,
marimaski phari,
bari sar oparalimaski petala.
Tehara dromarava.
Molitva očajnika
Pomozi mi da preživim
da ne skapam kao pas,
sam
bez pedigrea,
bez markice,
bez uzice,
zavučen u nekoj rupi
da ne presvisnem od tuge
i ljudske bede.
Pomozi mi da vidim dan
i vozove na pruzi.
Između mnogih ljubavi
svoje ljubavi nemam
i zidom opasan
čuvam kamenje od zuba vremena.
Neko je drugo vreme.
Sloboda
Na trgu Slobode
postrojili su sasvim male Rome
i preturili njihove male džepove
ne bi li pronašli par čarapa
koje su ovi, sasvim mali Romi
ukrali nekom preprodavcu na "buvljoj pijaci".
Prodavac je napravio veliku galamu
pa je potraga bila efikasna i stroga.
Postrojeni mali Romi solidarno su ćutali
ispod pesnice "Svetozara Miletića".
Ulično ispitivanje trajalo je dugo.
Sasvim mali Romi mnogo su plakali.
Potom su odvedeni u policijsku stanicu
na dalji tretman.
Pred put
Ne šalji me na izvore
mila mati,
tamo me čekaju razbojnici
skriveni u svojim zasedama.
Ne spremaj me na put
mila mati,
tamo me čeka noć bez nade,
mrak očiju nema.
Do grada dug je put
tamo nikada neću stići.
Pamćenje
Nisam zapamtio čerge,
čergarenja,
niti čergare.
Ne sećam se drvenih kola
niti belih i crvenih arnjeva,
i ne pamtim stisnutu decu
u strahu
od munje
i groma
kada se sprema oluja
nad ravnicom.
Nisam zapamtio bolest
niti progon
veliki kao ljudska tuga.
Nisam zapamtio ni svoje pretke.
Rodio sam se
kada je sve bilo izgubljeno
u novom vremenu...
Gle,
autostradama
jure svatovi u automobilima,
sve okolo
i nikako ne mogu da se pronađu.
Oproštaj
Umreću noću
jedne kišne jeseni
i slivaće se kapi
niz moje lice
Umreću
a ti nećeš znati
gde sam,
i nećeš shvatiti poruku vetra.
Večeras odlazim iz ovog grada
I poslednji put
Ljubim njegove sene.
Kadrija Šainović
***
Juče si pozvala
da bude na tvojoj strani
zato što si znala
da danas ne može bez njega
a ne znaš kakvu
dubinu mraka
u mojoj utrobi imam
Brišem moj ljuti nož
da se ne vidi ožiljak
što se napravi na drum
kojim sam otišao
a ti
za mnom
zatvorila si vrata
sečem mrak
da mogu da te stignem
Sutrašnjica mi kaže
polako na uvo da me voliš
Ko kaže da nisam srećan
Drum se sa drumom ljubi
između
dva dlana kuća
iznad sunce
mesec
zvezde
orasi i jabuke
u njoj sazrevaju
prozor cvet
vrata trava
vetar avliju mete
tvoj sladak smeh
čuva ovu kuću
ti si moje zdravlje
kada brojim moje uče
vučem na sebe danas
pokrivam se
sutra polako puštam da poleti
a ti dobro znaš
kakvu bolest
takve travke daju
Ko phenel kaj najsem bahtalo
Drumo drumosa čumidelpe
maškaral
duj palme kher
upral kham
čhunut
čeraina
akhora thaj phabaja
an leste resen
džamo luludjin
adrar čar
balvalin avlin šulavel
ko guglo asape
arakhel kava kher
tu san mo sastipe
kana ginav mo araki
crdav pe mande avgive
učharav man
thara polok mukav te ural
a tu šukar džane
savo si nasvalipe
gola čara den
Glad ne može da spava
Sedam usta ima Bože
Kakva je to sila
Jučerašnji miris hleba
Tuče u praznu utrobu
Poznatu pesmu
danas malo jelo
laže veliku glad
Bože
Daj nam malo sreće
Kada bose noge
Na prašnjavi drum vučemo
Stalno hlebno lutanje
Da vežemo sa suncem i trnjem
Suše se trave između točkova
Na konjskom repu san
Mali
Malecki
Šta sutra sa praznim vidom.
Nemoj da kažeš da ti nisam rekao
Nisi znao
Kada je tvoje juče
Pocepalo osmehe
Iz7 očiju
Na golo igranje
Do komada od cveća
Do mirisa
Danas
Rana te svrbi
Ne znaš šta da radiš
Počešao bi se
Nemoj
Otvoriće se
Sutrašnjica te čeka
Otvorio se put
Zato
Nemoj od tvog psa
Da stvoriš vuka
Razderaće ti kožu
Stigla je Ciganka i čerga
Točkovi već lome hlad
Gde se nebo belih dudova
Grli i prepliće
U listove raspevane reke
Dok rđom zeva zora
Gde čerga raspleta
Hrome svoje somotne konje
I već dečurlija trči
I vreba da ukrade
Modri pogled od golog cigančeta
Što ćemane svoje štima razapinje
Najzad stiže bosa noga
Što vreli šljunak lomi
Tamo gde se skriva
Bel blud i čežnja.
Svadbena pesma
Čuj njena utroba,
Suznu pesmu ljubi
Njene grudi od tebe gore
Njen drum tebi je zatvoren
Njen otac tešku svadbu diže
Drugome njeno lutanje da veže
Zbog tvog ljutog noža bez kanije
Ni sam bog ne zna
crni dani su ti otvoreni
nevesta noć nećeš da čekaš
njenima će crninu da stvoriš
svojima krvave zenice da daruješ
i sa svojom ludom pesmom
ćeš da umreš.
Zoran Rašković
Romano suno
Kad potop još ne bi ljudskom umu na vidik spazih
pogled ponižena čela
vatra, točak i proplanak
tada još, beše zamisao nečija smela.
Stavljali su moje pretke
u okove i rešetke
a moj su narod vodili pametni kapetani
svetionik beše im u glavi.
Romano suno
Kana tasavipe pana na sine ano manušikano gndipe
Dikhljum akhja harnjaripe čekatesko
jag, rota thaj umal
odoja fera, pana sine džandipe daj kasko zoralo.
Ćivena sine mere phureder
ano sastrn thaj panglipe
a moro them legarela godjaver kapetajna
dudljarutno sine olenge ano šero.
Frenetičan
Kiša pada, devojko,
poziv dobih da pridružim ti se
ka stazi što u život vodi.
Kiša pada, devojko
po prvi videsmo se put
roditelji naši, dogovoriše se već.
Blatnjav sam ti, devojko
hitam u zagrljaj
da milujem ti dugu crnu kosu
očevi se naši već napiše.
Umoran sam ti, devojko
konje vrane vezah
majke naše šale već zbijaju.
Kiša pada
ako mi pokloniš osmeh
umreću ti devojko .
Kiša pada, blatnjav sam ti devojko,
ako me odbiješ ako ne pobegnemo
umreću ti, najlepša ciganko.
Kada setiš se imena draga
Istinska ljubav zahvata
svu dubinu sadržaja običnog dana
svu vrlinu i svaku sebi priznatu manu.
Kad golube u parku hraniš
kad na papiru dane prošle sagledaš
slučajnom prolazniku,
u stranu kad se pomakneš...
lepa si zato što si jasna,
moja si nepresušena potreba za dodirima
moj si magnet i fluid što tiho,
kao lopov u ponoć, misli mi krade.
Jer, saznao sam,
najlepše je ono što ljubimo
sa slutnjom u očima.
Baja Saitović – Lukin
Evo stigli smo
Evo stigli smo na crvenim konjima
stigli smo niotkuda,
odlazimo ne znamo gde.
Došli smo na zemlju svačiju,
došli sa dušom ciganskom,
dušom iskrenom i razigranom,
duša koja živi u onima
što dušu rađaju,
duša za dušu iskrenu.
Dobre duše ciganske su besmrtne,
zle duše umiru dugo.
Evo, stigli smo pred tuđa vrata,
vrata uvek zatvorena,
zatvorena kao duše njihove.
A mi stigosmo sa ispletenim vencima
od svežeg cveća namenjenih mnogima,
venci onih koji ne žive u lošim selima,
a žive u pesmama mnogih pesnika.
Evo, stigli smo i još smo ovde,
ne dođosmo kao prosjaci,
samo na kratko pravac promenismo,
oblaci jure ko da beže od nas,
sunce se uvek na nebu javlja,
reka bez bavora, kao i mi,
klizi dalje.
Evo, stigli smo i još smo tu.
Ak avilam
Ak avilam pe lole grasta
avilam nidžanav katar,
dža nidžanav kaj.
Avilam pi phuv averesi,
avilam romane djesa,
dji kaj si but lačho barvalo,
o dji kaj si ande sa e manuša,
save o dji bijanen,
o dji djesa ćerdo.
Lačho romano dji nimerol,
bilačho dji merol lungo.
Ak avilam angle averese udara,
lendje udara si amendje phangle,
phangle sar o dji lengo.
Amen avilam luludjenca pe kora.
Luludja kaj bah anen bute dženendje
luludja katar kola
kaj ni bešen ane bilačhe gava,
a bešen ande ljilja lendje.
Ak avilam thaj gote sam vadže.
Ni avilam te manga devlendje
zala uljilam taro drom
bilačho vakti našol angla mende,
o kham iklilo upre.
I len loćeste džal anglal, sar amen,
ak amen avilam, thaj gote sam vadže.
Mi smo obeleženi
Sami u svetu
okovani prokletstvom
proživljavamo neki greh
ispaštamo tuđu zavist
sakupljamo sveukupnu mržnju
a iz nas buja radost
razleže se pesma
zvoni igra
živi život u nama
pravi, jedini, iskonski
život zbog života
zbog postojanja
zbog vernosti vere u nama
posebnosti kojom smo obeleženi
i opterećeni
a mi smo ipak slobodni
i srećni u svom prkosu
odbačenosti i poniženosti
svojoj nepokornosti zlim dušama
jedino svesni dobrote kao prednosti.
Put
Sećanje i osećanja
vladaju u umu
putniku puta
u mom oku
treperavom od letnje jare
drhtavom od bele samoće
bremenog vremenom i doživljajima
ne čujem huku sadašnjice
Putem odzvanja truckanje minulog
u liku moje nedoživljene prošlosti
u senkama otežanim od nedoživljenih snova
čujem plač u radosti
slutim zasićenu starost
utonulu u sećanja
iz kojih se otima suza
zaspala u zenici
snom punim putnih uspomena
a put ostavila onima
za koje je to samo put.
Napušteni ciganski grad
Ima jedno veliko mesto, ne znam gde,
u njemu grad gde se rađaju mesec i sunce.
Taj grad bogat konjima, bogat pesmama,
Taj grad ciganski, grad najlepši.
U tom gradu ciganskom,
naši stari su lepo živeli,
bili su srećni i raspevani.
Miriše cveće po livadama,
deca bosa po travi trče.
Devojkama sa usana pesma ne silazi,
svi su bili srećni i razigrani.
U tom gradu ciganskom dobar život beše,
zatim su došli ljudi na konjima,
zli ljudi sa noževima.
Konjima zgaziše cigansku sreću,
noževima posekoše cigansku pesmu,
vatrom zapališe ciganske kuće,
deca ostaviše svoju igru,
devojke ne ubraše cveće,
i pesma osta neispevana.
Probili su mesec i sunce ti zli ljudi.
- PRINT [16]
