Mira Otašević [1]

ANĐEO ISTORIJE

Sarajevske Sveske br. 35-36 [2]

Nemanjina
U rugobnom delu grada, ali nadomak glavne železničke stanice... „Subjektivna prinuda“, voleo je da kaže Bihalji, „no, objektivni instinkt Jevreja spremnog da hitro reaguje na progone!“.
U Nemanjinu se odlazilo na hodočašća. U lavirint hiljada knjiga, slika, crteža, kolaža... U Otovoj radnoj sobi, platneni paravan: neki izbledeli golubovi i mnoštvo jedva čitljivih potpisa. Golubovi su Pikasovi, potpisi Brehta, Sartra, Cvajga... Uspomena sa ženevskog skupa intelektualaca. „Iz koje godine?“ pita Oto Lizu spremnu da odgovori na bezbrojna pitanja te vrste. Savesna spremačica je prašnjavo platno oprala u veš mašini, sačuvali su se ipak bledi tragovi.
U biblioteci, na centralnom zidu, svih dvanaest brojeva Pavlovog i Otovog časopisa Nova literatura sa literarnim prilozima Brehta, Drajzera, Sinklera Luisa, Panaita Istratija, Hašeka... Ali i Branka Gavele, Huga Klajna, Velibora Gligorića, Hasana Kikića, Marka Ristića... Među umetničkim prilozima: Domije, Pikaso, Gros, Korbizje, Gropijus... I foto-montaže, kolaži, crteži Pavla. Godina je 1929.: državno tužilaštvo zabranjuje svako dalje izlaženje časopisa. Tu su i Nolitova prva izdanja, sveprisutni duh Pavla, i brojni prevodi Otovih knjiga...
Nemanjina je bila sveznadarski toponim, spirala strasne avangarde, prostor neutihnutih glasova istorije, utočište u olovnim vremenima, podstrek traganju za novim formama u umetnosti...
Lizu i Ota upoznala sam istovremeno kada i tek osnovanu mladu avangardnu slovenačku grupu OHO. Zatekla sam ih u Otovoj radnoj sobi: Šalamuna, Pogačnika, Neza. Sedeli su na podu, shodno maniru šezdesetih. Vremešnog, no duhom najmlađeg među njima, Ota je Liza jedva sprečila da im se priključi.

Leja sa jagodama
U zarobljenički logor 1941. godine Otu stiže Lizina dopisnica od sedam redaka u kojoj piše da mu je brat, posle neizlečive bolesti, preminuo. Oto se seća: „Gonjen mučnim predočenjem zbivanja, do gađenja bolnom slikovitom predstavom egzekucije, napuštam logorsku baraku. Kao bez svesti, idem duž bodljikave žice što zagrađuje logor. Postoji li ona istovremena-neistovremena slika sećanja koja u jednom trenutku obuhvata i sažima biće od detinjstva do iščesznuća? Da li je to ovde bilo nezamislivo drugačije, jesu li bili vezani jedan za drugog okovima. Je li to bilo pod noćnim nebom ili u rano praskozorje? (...) Vidim sen svog brata: visoko, malo napred povijeno čelo, stamena figura... čujem njegov glas ohrapaveo od bezbrojnih cigareta... Moj brat nije očekivao smrt s onim vedrim spokojstvom Sokratovim.
 Nisi li rekao da je životu suprotstavljana smrt?, kaže moj glas.
 Jesam.
 I da nastaju jedno iz drugog?
 Da.
 Šta,dakle, nastaje iz živog?
 Umrlo.
 A iz umrlog?
 Živo.
Reči su iz Sokratovog razgovora sa prijateljima neposredno pred smrt.
Pavlovo lice blizu je mom. On duboko uvlači dim iz cigarete. Udišem jak miris. Dim kao velom prekriva rezignirani osmeh. Ležim na tvrdom zarobljeničkom krevetu. Ispunjava me gorko žaljenje. Osećanje krivice? Ovo je previ put da sam sasvim bespomoćan. Ne opirući se jecam.
Godinama kasnije Liza je Otu pričala o sudbonosnim danima u Gornjem Milanovcu.
„Biće da je to bilo sredinom maja 1941., kada je Pavle upravo okopavao leju sa jagodama u vrtu. Znao je da neće videti te jagode kako sazrevaju. Učinilo mi se kao da je promrmljao takvu neku rečenicu. Onda se zaustavio crni automobil pred kućom. Iziđoše četvorica (...) Sa užasom smo se pitali hoće li dospeti u koncentracioni logor, biti poslat u Poljsku, iščeznuti u nekom rudniku?“
U listu Novo vreme od 19. jula 1941. objavljen je spisak streljanih lica zbog sabotaže i nasilja. Dvadeset osam imena. Deseti: Pavle Bihali, izdavač iz Beograda.
Izdavanje časopisa i knjiga Pavla je zaokupljalo u potpunosti, za njih je pisao predgovore i komentare. Načiniti izbor dela koja je trebalo i koja su se mogla objaviti, u živim je razgovorima delio sa Otom.
Pavle : Ima kod Zole jedna čvrsta potvrda Darvinovog učenja o poreklu vrsta... onih Darvinovih prirodno-filozofskih misli u potpunosti saglasnih s istorijskim materijalizmom.
Oto : Mnogi pisci vrede isto onoliko koliko i njihovo pisano delo. Njihove knjige su fragmenti njihovih života. Zar nije baš Zola, koji se borio za Drajfusa i njegovu nevinost, značajan i po toj svojoj delatnosti?
Pavle : Možda ništa manje nego po romanima klasičnog naturalizma.
Oto : Onda, Breht koji istrajno tvrdi kako umetnost nije ogledalo koje odražava stvarnost, već čekić kojim se stvarnost oblikuje...
Pavle : ... ili ono o pevanju u mračnim vremenima, dakle o pevanju o mračnim vremenima! Sledeći put mi iz Berlina donesi Hemingveja, „Sunce se ponovo rađa“! Ali, Bekmana, Ota Diksa, Grosovo „Lice vladajuće klase“, to obavezno!
Oto : Znaš li da je tu nedavno Gros objavio kako svetom vladaju četiri ugojene krmače: kapitalista, oficir, pop i kurva. „Moji crteži“, rekao je, „možda izražavaju očaj, mržnju i odsustvo iluzije, ali ja pišem i poeziju!“. Drugim rečima, u svetu je sve na prodaju ali ja verujem u radničku klasu!
Pavle : ... reče istaknuti aktivista Saveza proleterskih pisaca! Zbilja, ja boljeg i zvučnijeg urednika od tebe ne bi mogao sanjati!
Oto : O, da! To se najbolje vidi po mestu koje nam je „Književnost svetske revolucije“ odredila.
Pavle : Ništa bolje ne prolazi ni veliki Krleža! Odnos zvaničnog centra organizacije nije bolji ni prema socijalnoj literaturi.
Oto : Harkovska rezolucija ipak podržava pisce balkanskih zemalja u pružanju pomoći proleterskoj književnosti da osvoji prevlast u opštem revolucionarno-književnom pokretu balkanskih zemalja.
Pavle : A šta je rekla Sofija Gopner?! Šta?! „Lakejska poniznost pred versajcima“. Glupost! Ne razumem kako ne vide da je avangarda u literaturi jednaka revolucionarnoj avangardi?!
Oto : To nas ne sprečava da objavljujemo Štajnbeka, Mana, Babelja...da se klanjamo Grosu. Ko će nas sprečiti da to i dalje činimo? Ko?
Pavle : Leja s jagodama! No, pre toga pošalji mi one “Rote hand“ cigare. Bolje su od naše „Drine“.

„Neizlečivog bolesnika treba ubiti iz samilosti“
U arhivu Filmskih novosti čuva se potresan snimak na kojem mladi Oto Bihalji, 3. maja 1933. na berlinskom Opern Placu, užasnut, posmatra nacističku lomaču na kojoj gore knjige Mana, Tolera, Frojda, Remarka, Ajnštajna, Prusta... Negde u trećem planu, u gomili, neoštro, doslovno sfumato, jedna zgrčena ženska prilika. Možda baš Hana Arent...
Oto : Ovaj plamen ne osvetljava samo kraj jedne epohe, već početak nove, reče dr. Gebels.
Hana : „Duh nemačkog naroda ponovo će doći do savršenog izražaja!“ Daaaa!
Oto : Nad knjigom stoji stigma nagoveštena onom anegdotom o oštećenju Gutembergove prese...
Hana : ... usled požara u radionici u kojoj je nastajala! Pisana reč neretko ruši autoritet a kad nestane autoritet, nastupa moć, nadmoćna organizacija moći.
Oto : Ali ovo je nasilje a moć i nasilje nisu isto. Nasilje se javlja tamo gde je moć ugrožena.
Hana : Sorel je tvrdio da su problemi nasilja opskurni...
Oto : ... pa ipak neraskidivi deo vladavine čoveka nad čovekom.
Hana : Ne vladavine, već terora, nadirućeg terora! Evo vam činjenica: Nemačka je napustila Društvo naroda, generalna konferencija o razoružanju u Ženevi već je prvog dana doživela napad Japana na Šangaj, Versajski ugovor završen je kao farsa – umesto ograničenog naoružanja Nemačkoj je priznata ravnopravnost u okviru sistema jednakog za sve...
Oto : Ja ipak još imam vere u levičarske snage. U primer koji nam nude španski revolucionari..
Hana : Vi pisci ste uvek bili romantičari, zanesenjaci!
Oto : Zar Vaš Sv. Avgustin nije pisao : „Nemoj tvrditi više nego to da ti se nešto prema tvome uverenju tako čini, pa se nikada nećeš prevariti“. Tu misao citirate u svom radu.
Hana : U Sv. Avgustina ima protivrečnosti. I neke lirske naivnosti. Tako, zlo za njega nije biće, već nedostatak koji neko biće ne bi smelo imati!
Oto : Istina je da je Avgustinov pesnički dar bio nesvakidašnji.
Hana : Ali je, uistinu, bio i začetnik filozofije istorije. No, u ovom nam zlu nikakav svetac, pa ni sveti Avgustin neće biti od pomoći. To morate razumeti!
Oto : Mi ipak sliku sadašnjice ocrtavamo iz plodova prošlosti i nacrta budućnosti.
Hana : Što se mene lično tiče, moj je nacrt budućnosti crn da crnji ne može biti.
(Hana nervozno pali ko zna koju po redu cigaretu „Rote hand“. Još od vremena Spartakovaca ova je vrsta jevtinih, oštrih cigareta postala zaštitni znak nemačkog revolucionarnog radništva. Među brojnim uspomenama Oto je dugo čuvao jednu praznu kutiju – na crvenoj osnovi crnim tušem izveden jednostavan crtež leve šake).
Hana : Napuštam Nemačku dok još nije kasno. Najzad već su me hapsili... pa pustili. Drugi put neće! Šta čine s neizlečivim bolesnicima, dobro mi je znano!
Oto : Mislim da se nećemo opraštati! Pre desetak dana sastao sam se s Tolerom pred njegov odlazak u Sovjetski Savez, „zemlju poslednje nade“, kako je rekao. Sedeli smo u jednom malom italijanskom restoranu. Na zidu je visio neki nevešti, no s puno ljubavi, naslikan portret Garibaldija. Toler je ulovio moj pogled. „Nostalgija je hipohondrija čak i kada su revolucije u pitanju!“ rekao je. Onda se široko nasmejao i dodao: „Ja sigurno preterujem! Uvek postoji neka zemlja nade!“ Nismo se oprostili.
(Šibica dogoreva među Haninim drhtavim prstima. Strahuje da će taj jadni plamičak uvećati strašnu lomaču).

"... još žive!"
Jedno sećanje Selmana Selmanagića
Spremno odlazim u Lustgarten. Subota je, 29. januar 1933. Stotine hiljada radnika žestoko se protivi pretnji da Hindenburg imenuje Hitlera za kancelara Rajha. Jedan od radničkih vođa podseća na puč iz 1920., i genralni štrajk koji je spasao Vajmarsku republiku. Atmosfera je usijana, no oštar severac koji briše nesmanjenom jačinom. Zlokobno razvejava reči i pokliče, uvlači studen duboko u kosti. Iz obližnjeg kafea miriše sveže zgotovljena kafa, golica čula, osipa skup, ulivajući varljivu nadu da ovaj svet još može biti prijatno mesto. Nedaleko, ispred sebe vidim Ota. Iz Zemuna. Hvatam ga za ramena. Grlimo se kao stari prijatelji. Pod pazuhom Oto nosi knjigu „Jedna mladost u Nemačkoj” Ernsta Tolera, sveže štampanu u njegovoj izdavačkoj kući, u Beogradu. Promrzli, ispijamo kafu „Kod Šnabela”, usana stisnutih u grču. Oto je uplašen ali se još nada. Sa zanosom govori o Radničkoj partiji kojoj pripada od svoje dvadesete. Tada je bio samo firmopisac i moler koji pohađa večernju umetničku školu. U Berlinu je nastavio studije nadajući se savezništvu Komunističke partije Nemačke i literarnoj potpori. „I partija i umetnost još uvek žive!” kaže užarena pogleda. Iako se Toler u Moskvi pita ima li književnost još nekog značaja nasuprot varvarskom nadiranju fašizma. Oto ne gubi veru: „Ako su dani njihovi, nama još uvek ostaju noći za pravedne i zabranjene stvari!” Već u nedelju Hitler postaje kancelar nemačkog Rajha! (...)
Iste večeri, do duboko u noć (onu Otovu!) nezapamćenim paradiranjem, nacističke jurišne trupe slave pobedu! Hiljade i hiljade vojnika maršira od Tirgartena, ispod slavoluka Brandenburške kapije sve do Vilhelmštrase. Uz gromoglasne bubnjeve, oštre udarce čizama o kaldrmu, sablasnu svetlost baklji i grlene povike.
Te noći, na berlinskom se nebu ukazala Meduzina glava.

Legat, fragmenti

U Muzeju naivne umetnosti u Jagodini pohranjena je Bihaljijeva ostavština koju čine 1.393 kataloga i knjiga, 885 fotografija, 375 slajdova, 40 tomova rukopisa... Legat je još obimniji. Tu je i prividno neutralan proglas o književnoj zajednici Nolit iz 1928., uoći šestojanuarske diktature, koji potpisuje internacionalni Redakcioni komitet časopisa Nova literatura:
INTELEKTUALCI EVROPE ČITAOCIMA JUGOSLAVIJE

Knjiga je opšte dobro svih ljudi. Preko granica jednog jezika, ona prenosi misli i ideje kroz vreme i prostor. Ona nas uči rukovanju mehanizmom razvitka. Ali kako je teško doći do dobre knjige! Visoka cena i neznanje vrednosti sadržaja u masovnim izdanjima, stvaranim u ime duha trgovine, otežavaju kupovinu. I zato vidi pisac da njegovo delo, namenjeno „svima“, dolazi tek do malo njih. Iz tih razloga ponikla je naša Književna zajednica. Zato su i prijatelji iz svih delova zemlje pozdravili našu nameru. Jer naša organizacija, usled velikog i sigurnog kruga saradnika, nezavisno od modne konjukture na tržištu, može najbolja dela internacionalne mlade literature da iznese u dobroj opremi i po umerenoj ceni. I kod skromnih prihoda, našim sistemom, dana je mogućnost svakome da zasnuje dobru biblioteku.
Tako naša Književna zajednica, na osnovi obostranih interesa za jevtinim, ima visoku kulturnu misiju: da u istini napredne duhove našeg doba, preko svih međa nacionalnog ograničavanja, međusobno približi – da ideje i dela duha prenese u mase.
Pored toga, pomagaćemo one aktivne snage misaone omladine, koje se razbiju o konzervativnu ukočenost, ili koje, pod stegom ekonomskog sputavanja, prosto nemaju foruma na kome bi se izrazile. A baš ti mladi najpozvaniji su da sarađuju na svakom aktivnom kulturnom radu, jer oni su pravi nosioci one budućnosti kojoj mi služimo“.
Među recenzijama za Nolitove knjige – Remark, Piljnjak...
O Remarkovom romanu „Na zapadu ništa novo“ Oto piše 1929 godine: „Ova knjiga ne treba da bude ni optužba ni ispovest. Ona samo pokušava da pruži obaveštenje o jednoj generaciji koja je ratom zatrovana, iako je umakla njegovim grozotama. Knjiga je izašla u originalu na nemačkom jeziku pod naslovom „Im Western nichts neues“ u Propylaen Verlag, Berlin. Za 12 nedelja prodato je 500.000 nemačkih primeraka“.
Piljnjakovu „Volgu“, 1934. godine, komentariše Pavle: „Pisan vanrednim stilom, roman je komponovan kao neka simfonija sa lajtmotivima koji se prepliću i sa kontrapunktikom u kojoj se ispretura vremenski sled događaja(...) Ali iako još pomalo zbunjen, još vezan sa minulom prošlošću, Piljnjak, koji se ponekad čak savladava da se ne sažali nad pregaženim žrtvama tog velikog zamaha istorije, stvorio je, ponesen veličinom zadatka, jednu pobednu simfoniju izgradnje novoga društva“.
A među propratnim porukama uz priloge za časopis „Nova literatura“:
Breht, uz prilog za dvobroj 5/6, 1929 godine – „Ne treba se nadovezivati na dobro staro, već na loše novo!“.
Pikaso, uz pozdrave povodom prvog broja, 1928. – „Ovaj sam crtež, uz neke druge, nosio na Monmartr, nadajući se da ću moći nešto da prodam. Spustila se kiša, te tako, moji prijatelji i ja ostadosmo bez večere!“.
Odgovarajući na anketu Međunarodnog biroa revolucionarne literature, 1930. Oto piše: „Na Balkanu, moje prijatelje progone, zatvaraju, najbolje ubijaju – samo zato što streme onim ciljevima koji u Sovjetskom Savezu gotovo da su ostvareni...“
A u Rezoluciji o proleterskoj i revolucionarnoj književnosti u balkanskim zemljama, donetoj na Harkovskoj konferenciji, iste godine: „Imperijalističko-fašističke vlade Rumunije, Jugoslavije, Grčke, Bugarske nasilno potiskuju kulturu mađarske, nemačke, ukrajinske, hrvatske, makedonske i drugih nacionalnih manjina“.
U legatu su i brojne čestitke poslate Otu, jedinom jugoslovenskom dobitniku „Krsta zasluga u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“, Herderove nagrade za sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti ...
...i obimna prepiska...

„Dragi druže Danilo,
Hvala za knjigu u moje i Lizino ime. Prošle noći sam je pročitao. Imaginarna eometrija Vaših povesti dokazuje naivnost science-fictiona u našem vremenu. Poetičnost i snaga Vaše proze, tako mi se čini, leži u imaginarnoj igri logike, straha i metafizičkog užasa istine.
U kulturi duhovnog pejzaža bliskog Babelju (čija je sudbina takva da bi mogla da se stvarno uključi u sedam poglavlja Vaše knjige) sa kojom knjiga počinje i koja prelazi paradoksalni svet Jorge Luis Borgesa, Vi ostvarujete Vašu potpuno sopstvenu muziku velike slobode u strogoj povezanosti.
Prvi put upućujem pismo Kišu a da to nije Egon Ervin, koji mi je bio prijatelj. Ipak, u Vašem stilu i osetljivosti Vi ste meni bliži. Voleo bih da se jedanput nađemo i stvarno upoznamo.
Vrlo srdačno Vas pozdravljam i u ime Lize
Vaš
O. Bihalji-Merin
Beograd, 21. VI 1976