Mateja Matevski [1], Petre M. Andreevski [2], Vlada Urošević [3], Radovan Pavlovski [4], Bogomil Đuzel [5], Eftim Kletnikov [6], Risto Lazarov [7], Katica Ćulavkova [8], Jordan Danilovski [9], Slave Đorđo Dimoski [10], Jovica Ivanovski [11], Metodij Zlatanovski [12], Lidija Dimkovska [13], Igor Isakovski [14], Nikola Madžirov [15]

SAVREMENO PJESNIŠTVO MAKEDONIJE

Sarajevske Sveske br. 15/16 [16]

Mateja Matevski
preveo sa makedonskog Duško Novaković

UMANJIVANJE

Pokušaj da se obuhvati horizont
kosmos da se upije
u grudi koje pucketaju
u misao koja se širi
Svet
kroz oko
da ti gleda
i zvezdane vetruštine
ukroćene
pod nogama da ti skiče
Ali svet se i dalje širi
van tvog govora
a ti se smanjuješ
smanjuješ
u svojoj koži
u tačku
u česticu
koja se eno već vrti
sa zalutalom loptom
između sunca
i praznine

USRED DRVEĆA

Krije se čovekovo drvo
uzalud
od mraka
od noći
od oštrih koplja zvezda
Tone u bunar samotinje
davnašnja vedrina oka
izmamljene boje
lažljive slike
Neće pobeći zemlji
korenje
sem ako je ne ponesu sa sobom
u nevidljivosti nade
prema suncu koje se okreće
za svojom davninom
Dok se čovekovo drvo krije
uzaludno
u svom strahu i muku
pred gluvim zidom tame

ODLEPLJIVANJE

Napor da se odlepi
da se otkači
da se siđe
iz naručja tvrdih stvari
u prostor koje su okovale

Ti se preko njega
a kamen se u tebi opteže
preko njih si
a kroz tebe gorke trave teku

Tutkalo zemlje ne postoji
a steže li steže

Pa tada kreni odlepi se
i pođi
uvek dalje
od ograda
od zidova
visokih
Trup koji gmiže
ili misao koja se vraća
u ozračeni vazduh

I ako vetar miruje
neće mirovati reka
koja teče kroz tebe

PRIPREME

Jednoga dana vratićemo im se
vratićemo se svi
kriku i ritmu
pri ponovnom rađanju
straha od nove smrti
obnavljajuće
Ma bili potopi i munje
ma bili zemljotresi
Ponovo ćeš se vratiti njoj
ti
koji si je već jednom znao prezreti
Mislio si da se krećeš brže od nje
da tečeš i protičeš u tvoju buduću
i neminovnu večnost
nepresušnu
A oni su neraskidivi
ritam i pesma
kao misao i smrt
glas i tutanj u grudima
dok daleki vazduh guta tragove
šumova
užarenih mehanika
poroznog peska trenutke
otpušenih pora sna
Ti udišeš spokojan vazuh govora
i smrti
kao što udišeš tišinu
pred snom koji plavi
ispruženo polje noći

NEMAŠTINA

Govor ispod jezika tražim
ćutanjem
progutan
Posvuda samo
pogledi hladni
nepostojećih stvari
koje srce samo poznaje
Vrebajući
reka se
ispod meseca
smeška
Ni korenje neće da govori
do li koliko je duboka zemlja
Kako da se odgonetnu priče
razvejane vetrom
u proleće
ćutanje koje vezuje
kad govori
zemlja jedino
kroz moja
usta

FORME

Kreću se forme kreću se
iz svog nevidljivog jezgra
do svog nedirnutog prostora

Forme sna i noćnih mora
forme buncanja
koje se promiču kroz svoju groznicu
pipajući naokolo u sebi pipajući
nasumice
slepo
žmureći i sanjajući

Tražeći vlastite delove
Strane
linije
tražeći tačke po šavovima
da bi se sastavile iz izmišljenih elemenata
koje žele da budu forme
da postanu forme
vetra

PROMENE

I ponovo se otvara krug
i jedan breg od osećanja od uzbuđenja i misli
i svih zbivanja koje oko sledi
u dogovoru sa čulima
raste u grudima
I opet primećuješ opisuješ boluješ
veliku promenu stvari
kosmosa koji se kroz tebe prelama
kao tuga
posle nepovrata
Prah vekova
čovekova čestica
kao neke svetle senke iščezlih bića
i dragih
u vazduhu ti trepere
Igra nevidljivih fluida
neulovljivih
prisutnih odveć dugo
od malaksalosti do krika
I ne znaš više da li je to krug
koji se ponavlja
ili obruč koji puca kao oko pred buđenje
u nezabeleženoj
neizbežnoj
i nužnoj
spirali
svih vremena

ODLAZAK SVITACA

Samo je ona znala koliko dugo
gamiže po kamenu
dok joj žbun nije izbrusio
čvrsta krila

Potom sve njeno beše prepušteno
jednostavnosti sunca

Noć je odbaci u orbitu
čovekovu
i više ne postojahu ni trup
ni krila

Samo je svetlost tada počela kazivati
o postojanju vida

I dugo zanemeli gledali smo
kako se beznačajni puzač
pretvara
u zvezdu

USAMLJENOST

Krećemo se ulicama grada
u kome zgrade jedna preko druge
istežu svoje vratove
za nevidljivim suncem
Tropske šume
ustremljene k nebu

Po ramenima pada kiša sintetičke svetlosti
šum od sintetike
Velika reka plastične mase nosi te
od plastičnih pelena
do plastičnog odra

O svemu se pobrinula mehanika
fizika fisija fuzija
elemenata
otetih od stare zemlje
od zagađene
Iz plastičnih grla plastične reči odjekuju
u plastičnom vazduhu
Po katakombama svetlosnim
zavija metak sirena
čoveka tražeći

A on se kreće ushićen lepotom linija nepoznatog pejsaža
geometrijom metala simetrijom stakla
novom estetikom urbanih sjedinjenja
svekolikim sintetičkim skladom u koje počinje da se transformiše
njegovo pitekantropsko telo
u postelji točak pokretna slika zvuk
zaludno traženje svog čovečjeg lika
po hladnim ogledalima fasada

I pognut sav pod teretom te lepote
koja mu napada zbunjena čula
njegovu nepripremljenu kožu
zastaje ispod jedinog drveta krhkog zelenila
na jedinom skveru između automata zgrada
u kompjuterskom košmaru skladnog megapolisa
koji neprestano prima i izbacuje bezlične ljudske brojeve

Drvo zalutalo u samotnom proleću buke
nemoćno makar i za razgovor sa tim napaćenim čovekom
sa uzdahom njegovim da druguje
pre dodira tog glasa koji čami
na trotoaru

DIZANJE ZIDA

A može i od kamena da se digne zid
modar i siv od lišaja i mahovine
pepeljast od vatre od kreča i bura
s brazgotinama na svojim dlanovima
s dupljama od brojnih stonoga
s prištevima od žaranih kopriva
zid stamen kao zaboravljena tvrđava
ruševina koja kuka nad svojom senkom
i kad ona nestane u drugim zidovima
trag koji se ne briše ni krvlju ni snom
kamen oklesan najveštijom rukom
za ubijanje kroćenje zveri gmizavaca
zid koji može dobro da ogradi
da stegne
da pristegne
pa da ne vidi boljitka
ni onaj što je napolju
ni onaj što je unutra

Petre M. Andreevski

preveo sa makedonskog: Duško Novaković

OPROŠTAJNE POKLADE

Danas svako svakome oprašta

Dan oprašta noći,
noć – danu
što joj krade vreme.

Zemlja oprašta nebu,
nebo oprašta zemlji
što se šetkara kroz njegove odaje
i greje se na njegovoj vatri.

Vatra oprašta vodi,
voda lošoj suđaji
za ono što je rekla, pa porekla
lice da nema, ni naličje
ni svoju senku, ni kuću,
da nema gde da stane, gde da otpočine.

Danas svako svakome oprašta.

Samo ja oprostiti ne mogu
rečima koje nisu izrekle
ono što nije bilo za kazivanje...

IZ OČIJU U OČI

Gde ostade, gde postade vreme,
kad ti je konj leteo zemljom,
ko potkovana letnja lastavica;
kad su hleb i visibaba
imali zajednički miomiris,
kad su se klice izlivale
u bujice meda i mleka,
u jata svile i kadife;
kad se iz očiju u oči gledasmo,
a tebi tvoje oči širile se
ko zora iza pauna, iza prevoja
i s njima si me hvatala, prihvatala,
ne mogavši s mene da ih svrneš;
i kad je moj stalni smeh
stalno bio tvojim zauzet
i kad je moja sloboda
stalno bila proširena tvojom;
kad si govorila da je moje telo
tvoja bašta i opština tvoja
i kad smo silazili, zapravo izlazili
među tvoje ruke, među moje;
kad su šećer i so prelazili
iz tvog znoja u moj
i kad si posle ti spavala
a ja držao ti senku nad glavom.
Ko sad da te dovabi, izbavi
iz sobe te, iz grobljanske,
ko da me pusti, da učini
mesta svoja da zamenimo?
Opet ti cveće poljsko donesoh,
vraćam ti dušu njegovu,
misleći da je tvoja.
I razdajem slatku pšenicu,
čist hleb, trešnje i rakiju,
i crkva se puni mirisima,
tamjanom i zemnom svetlošću,
a moja glava, lice moje
puni se snegom i jorgovanima.
Oh, razlikuje li večnost
svoje visoko od dubokog,
da li ću moći umreti bez tebe?

KOLIKO LEP MRTVAC

Sunce nam je bežalo, svetlost se skupljala
ko što se skuplja rukovet u ruci,
i tvoja se duša penjala u nebo
u kočiji od zimske mesečine.
I za njom je Kliment vukao jezero
i slao munje od jegulja i pastrmki
koje vodi davahu neverovatnu dubinu...
Koliko lep mrtvac beše, gospode
da li si se razboleo od vlastite lepote
ili si zbog nje odlučio mlad da umreš?

I tvoja koža
ko prvi kožurak leda na Bogojavljanje,
stavljen preko tvog lica da ga istakne
i oči, zatvorene lale, dubine mora nekog
utisnutog da sakrije tvoju udaljenost
( kome nikad ništa nije bilo daleko)
i košulja bela, ko sneg koji ne kopni,
ko večna iskra u sedefu i safiru
koja osvetljava i vlastitu svetlost...
Koliko lep mrtvac beše, gospode...

I koliko ti je lepo pristajala boljka,
da li te je bolela ko što ti je pristajala?
Kao da si zaspao u nekom popodnevu,
a osmeh ti još titra na usnama,
kao što titra rosa preko trave
plamen na vrhu sveće, pepeo oko žara...

Koliko lep mrtvac beše, gospode,
i koliko nam je bilo mučno i naopako
što ne mogasmo od tvoje lepote
ni smrt svoju da vidimo!...

Nego samo radost, samo radost od smrti
bila ti je vidljiva.

JE LI TO ZATO

Tužbalica za kopačem bunara

Tražio je gde raste pelin i čemerika
( sve što gorko i što se ne jede)
i tamo gde da se umiva mačka,
gde magla odlazi na spavanje,
odakle pseto može da zalaje na tebe:
- Tamo mora da protiče voda!

I ređao je strukove cveća po zemlji,
čekao koji će poslednji povenuti:
- Tamo mora da protiče voda!
Ona svugde stoji a nigde ne zastaje,
Slobodna jer nikad ne služi slobodi.
Na zemlju dolazi samo da prođe:
brod da ne stoji, seme da ne kasni,
da vatra ne samuje, ni ona sama ne bude,
u prolazu da svoju prošlost uređuje.

Posle, bez svedoka, zahvatao je od zemlje
kusao je zubima, jezikom prevrtao
i, osluškujući je, iz daljine, vodu,
slušao je on sopstveno disanje.

I kopao duboko, iznosio zemlju i zemlju
i školjke i puževe koji su pogubili
svoj put ka moru i ključ svog doma
(u vreme kad su ptice bile ribe,
a ribe su mošta bile nastanjene u pticama)
i ugalj nekih bezimenih šuma
i kosti koje su se grejale na njegovj vatri.

No čim je susretneš, voda te ne poznaje
(uplaši se, poplavi te, potplati te)
ne pušta te ona da osmotriš svoj posao.

Je li to zato što si zamutio maticu, baštinu,
je li zato što si joj najednom skrenuo putanju,
je li zato što si pomešao plitko i duboko,
što joj nisi mesto napravio, i sebi uz nju,
je li zato što si joj oduzeo zemljinu težu,
je li zato što i joj video drugu stranu,

je li zato što si joj dan izno na sam vrh,
što si ga upotrebio za ogledalo?

Mi smo ostali nadneseni nad bunarom
danonoćno tako da vičemo na tebe,
a glas nam se spušto sve dublje i dublje
i, bez tebe, nazad, opet nam se vraćao,
kao da nikad i nije bio naš,
kao da te nikad ne bi mogao pronaći.

Zašto nam nisi rekao da si toliko voleo
grob da ti bude dubok koliko je i voda?

PUST KAO MAGLA

Tužbalica za izdajnikom

I stiže doba: nesrećom da se hvališ,
od tebe i vetar da se sklanja.
Samo neki plač, jedva čujno jecanje,
ko kad kiša hlapi iznad kuća,
danju probadanja, noću slušanje cvrčaka.
I dođe: da nemaš dušu ni da umreš,
a svi da te prate stopu po stopu
i samo te kroz nišan puške gledaju.
I svako čeka, hoće da bude prvi
smrt tvoju lično da ti saopšti.

Go ko igla, pust kao magla,
kako su ti bili užarni dani,
a koliko samo u srcu studi!

I da se krećeš kao kuga, okužen:
niko da poželi da liči na tebe,
niko da ime tvoje ponese,
i voda da prestane da te umiva.
Ni prosjaka da ne možeš da zadržiš na ručku
ni kuče da ne poželi da pođe za tobom,
ni mače da ti uzme hleb iz ruke,
ni mrav, ni muva da polaze po tebi.
kao vampir od gloga da strahuješ
i samo da samuješ i nasamo sa smrću
jedino da budeš siguran da živiš.

Go ko grana, sam ko utva,
koliko su ti bili vedri dani,
a koliko na licu mraka!

Šta bi bilo sa mnom kad bi mi bilo suđeno
da ja za ceo narod svoj ispaštam
i jedino s mojim suzama i kletvama
da mogu da te ljubim i dodirujem
ne bi li tako grehe tvoje okajao.

Ali strah se oko nas još uvek prosenčava
sustiže nas po ulicama, jalicama,
ispred očiju lepotu nam krade.
Zar samo ovo da rađa ova
naša rodna zemlja, naša tamna:
da te svi znaju, a niko ne poznaje
niti hoće da te se seti?

Go ko zmija, pust kao zima,
koliko behu dugi dani,
a koliko život kratak!

KAPE I GLAVE

Bili su braća i prvi bratučedi,
prelepe sestre, tetke i strine
i neki ujakovci i prosvetitelji
i, boreći se svi za istu domovinu,
podeliše se, omraziše, zakrvaviše se,
pod tuđe kape glave svoje metnuše.
A kad su potražili kape na glavama
već nije bilo ni kapa, ni glava...

ODANDE I ODAVDE

Dođoh ti jer sam snio dva sna različita
(sad sanjam sve ono što si ti sanjala
i sanjam kako me sanjaš),
jedan san za mene, drugi za tebe,
ali nije bilo baš tako: kroz oba ti prominu
s glavom u rukama, netrepnutih očiju
a za tobom buljuk jaganjaca i jarića,
pa bleju pa mekeću, klepeću zvoncima, greju.
Dođoh da te pitam treba li ti nešto,
da te ne bi zbog nečega nosio na duši,
pa greške i greh moraš ti da mi opraštaš
i odande iz života i odavde iz smrti,
jer grešan je onaj koji ne daje oprost,
a ne onaj koji opraštanje traži.
Ne znam šta da radim, sem što prčkam po nečemu
što je samo sećanje tog nečeg,
i plač mi je spomen nekog prošlog plača
i reči su mi odzivi nekih drugih reči.
Tražim te svugde gde mislim da ćeš proći,
odakle izlazi i tamo gde zalazi sunce,
ali nijedna svetlost do tebe da me doprati.
Makar da negde senku nađem tvoju zapalu,
pred nekom gradskom česmom, u nekoj bašti,
da mogu da je pokažem, prikažem, da je prepričam.
Nisi mogla da čekaš zajedno da ostarimo,
nisi se izgleda razumela sa životom,
prebrzo si potrošila brzinu njegovu
i pustila da ti nad glavom trava sada raste,
plot i taman temelj ti da budeš njen.
Da li si ti bila mali narod, mala zemlja,
da li ti je manjkalo reči, tesno bilo u pesmi
da bi te sabrali celu, da bi te razumeli svi?
Evo, sad opet tužim za tobom i plačem
i, oprosti što sve to polako
meni postaje radost, jedina svečanost.

NIŠTA TI NE REKOH

Kakva te to visoka vatra izgore iznutra,
te ti samo zidovi prazni ostadoše,
gde ti prokapnu meso, svetlost,
tvoja strma koža, zategnuta i prozirna,
nalik vodi koju ništa ne može da zbrčka:
tamo gde se svlači i gde se sastavlja.
A i ta odeća na tebi koja je umela da priča
sve što je tvoje telo moglo da pomisli;
tvoje telo, zamahnuta sablja i sekira,
sunce koje je odasvud moglo da ugreje
i dokle mu god volja zimu da odloži,
prvi dana Badnji dan, i prvo Veličanstvo,
luna koja je spavala u mojoj postelji...
I, da to i nisam znao, upoznat bio s time
moglo je sve da mi postane nepoznato.

Kad si bolovala, krili smo od tebe ogledalo,
da se ne vidi u njemu, da te ne gledaju iz njega,
ali smo u ogledalu sreli tvoju dušu:
ono ti uze lice i ne vrati ga natrag
(da li je to lice bilo tvoje
ili onoga koji je došao po tebe?)
i, da se ne bi mučila, držali smo ti ruku
i spustili te dole, sastavili sa zemljom,
gde prvi put siđe i na noge stade,
i, onemeli mi svi, nemom te vodom napojismo,
a ćutali smo, jer plač sopstveni smo krili
da ti se duša ne uplaši i prepolovi
da ne ostane nigde, ni gore, ni dole.

Jedna se zmija stalno budi, poizdiže
iz kamena koji dodirujem iznad tebe
( kao da menja, presvlači košuljicu
i tako sebi ponavlja mladost)
hvata me ko pijavica, mazi me, jezovito
ulazi u mene, posvuda pečati hladnoćom
i hladnoću još više tvojom prošlošću puni.
Zar je smrt pokrivanje hladnog preko studenog?

Kad je umirala
vatru smo izneli i krili je
( čuvali smo je ko badnjak što se čuva)
kuća nam je bežala, vrata
otvarala su se sama od sebe,
sobe izlazile iz soba,
kokoške sedele, zima nas stezala,
platno na razbojima nikako se nije tkalo
( ko pogled, ko slika i suza tvoja)
mleko nam se po planinama gubilo,
a u nama su rikale, odazivale se
i prvotna jabuka, dunje i zerzevati
i neko reče: „ vreme će se rasturiti
čim reka buči dok teče ravnicom“.
I tebe je, polako, sve počelo zaboravljati.

Usamljeni čoveku moj,
primi i moju usamljnost kao svoju,
razblaži me bar u nešto, negde,
jer senka sam tvoja koja je ostala
i koja ne zna kamo ide, ni odakle ide,
kao što i munja ne zna
gde joj je koren a gde vrh,
gde je kraj njenom smirivanju.
Rekoh, o bože, koliko sam se napričao
ali nešto ti ne rekoh
a niti znam šta ti to ne rekoh.

MRTVAČKA SVADBA

Dođe podne, a zeta nema:
ti ga ne poznaješ, mi smo vidli.
Da se nije zaneo nečim, zamajao lovom
i, ispod sebe, konja izgubio,
sa sve uzdom i sa sve mamuzama?

A još od jutros okolo smilja se vrti
venčić anđelčića i vilinih konjica.
Deveri sa rukovetima bosioka
teraju ti senku s lica,
brane te od sažaljenja,
miropomaznici grob tvoj metu,
miris te premešta, ispraća te
i put tvoj ispravlja,
svatovi puške svoje prazne
iz straha da ti ne pogode dušu.

Jer dok si spavala, dok si se krila,
duša tvoja negde vani se iskrade
i zaluta nekom olinom, blatištem,
izgubi se u šumi, u vejavici
nije se svom telu vratila da ga probudi.
I tada svi prosuše vodu iz ćupova,
da se ona ne spusti i sakrije u vodu
u onu gde anđeo pere svoj nož
i probudismo sve koji su spavali
da ne uđe i u njih, da bude njihova
i onda oni odu s tvojom dušom.

Svirači greše svirku koju znamo
i kolo koje igramo naopako ga igramo:
s levom napred, s desnom na levo,
pevači plaču od sopstvene pesme
i suze svoje skupljaju između darova,
ko krštenu vodu, ko vodeno cveće
iz venca opletenog na kosi tvojoj,
a pesma se muči nešto da nam kaže
o prstenu kojeg prst neće da primi
o mraku koji se odaziva iz mraka.

Ne žali se, tamo nema ostarevanja.
Ovde koliko više nastojiš da budeš živ
toliko više grozan i udaljen postaješ sebi,
ovde gde su svi putevi postali lažni
a kraćem je putu samo kraća laž.

Jedno rodno drvo i perunika
reći će nam gde ode i kako si otišla
kojim stepeništem sišla, kojim se popela
i jesi li sreo zeta posle svadbe,
da li si našao druga za sebe posle smrti.

ZEMLJA JE CRNA I HLADNA

Gazi te zemlja i odozgo i odozdo,
otpetljava te, sazuva te, svlači te,
njuška te ko lasica, vreba ko lisica,
prebira te, premerava te, priterava te,
prevrće ti oči, prosipa na sitno kao živu
i oči tvoje puni izgorelom vatrom,
s njihovim poslednjim pepelom.
Svu prazninu tvoju prazninom produžava.

Kida tvoju kožu, rije po mesima,
raskopava te, razglobljuje, razbacuje:
ruši ti krst i polugu,
rastura ti središte, celinu,
rasklapa te, iznosi te, raznosi te.
Izbija tvoje klinove, pršljenove,
kida tvoje kopče, lomi ti ključne kosti
i baca tvoje ključeve.
Gura tvoje pregače i pojaseve,
čupa ti nokte, vadi zube
(i očnjake i kutnjake i umnjake)
krije i gubi tvoje alatke.
Vodi te od svega dalje i još dalje
i sve postaje udaljeno od tebe.

Ne zna da stane, da zastane zemlja,
ko šišmiš, ko strv ulazi i u glavu:
buši ti nepca, zaptiva uši,
zauzima mesta gde su tvoje poruke bile
i mesta gde ti je prolazila skrb
i radost pića i disanja
vazduha koji je kolao u tebi.
Ljubi te gdeno sam te ljubio ja
ali poljubac njen razjeda ti obraze
i otvara put mravima i semenju.

Zemlja je crna i hladna,
nikome se do sada nije pokazala drugačijom,
nikog nije ostavila, nit je iko ostavio nju:
čim postaneš teži od nje same
biće tebi teška i vlastita težina.

Vlada Urošević

preveo sa makedonskog: Duško Novaković

NEGOSTOPRIMLJIVA PLANETA

Ubuđane planine. Ukiseljeni oblaci.
Dlakava jezera. Mlitavi vetrovi.
Šareni pauci. Bezbojni leptiri.
Drveće bez lišća. Šuplji plodovi.
Nebo od pepela. Mora od blata.
Kuće od trave. Kiše od kamenja.

PREDELI TIŠINE

Gradovi od crne hartije i konca u dolinama bez vetrova.
Vozovi zaglavljeni u katranisanim jezerima.
Aerodromi prekriveni paučinom.
Mahovina izrasla po krovovima automobila.
Kuće u kojima leže veliki kameni kipovi uvijeni kao odojčad.
Oblaci koji ulaze kroz vrata i izlaze kroz prozore.
Zalasci koji traju vekovima.

PRELAZNI PEJZAŽI

Ptice koje imaju lišće umesto krila.
Planine koje imaju krzno umesto snega.
Vulkani koji imaju krv umesto lave.
Oluje koje imaju grčeve umesto munja.
Plodovi koji imaju oči umesto semenja.
Ostrva koja imaju oblake umesto šuma.
Noći koje imaju limfe umesto mesečine.
Jezera koja imaju ogledalo umesto dubine.
Građevine koje imaju ruke umesto stubova.
Ljudi koji imaju san umesto doma.

PREDELI NESPOKOJSTVA

Probe gluvonemih glumaca ispod staklenog zvona.
Fronclaste balerine na bini polivene medom.
Slepi slušaoci koji pipaju muzičare i instrumente.
Knjige sa zalepljenim stranicama koje se ne listaju.
Statue koje se tope na kiši.
Klaviri isklesani od granita.
Ambisi ispred kojih su naslikana platna sa romantičnim pejzažima.

PEJZAŠ ISTINE

Sparivanje lokomotiva sa buldožderima pred predškolskom decom.
Javno bičevanje mrtvih ptica.
Stavljanje beočuga ispod jezika mora.
Ubijanje malih brežuljaka u prisustvu planina.
Puštanje tenkova u polja s jagodama.
Kamenovanje statua po sportskim igralištima.
Osvetljavanje ljubavnih postelja reflektorima.
Širenje ledenica po stepeništu stambenih zgrada noću.

NEMILOSRDNI PREDELI

Kornjača od oniksa na visokoj zaravni od kalaja.
Puževi od emajla na brežuljcima od porculana.
Ribe od sedefa u pustinjama od soli.
Metalni skakavci u šumi od stalagmita.
Kristalne larve u čaurama od krečnjaka.
Kamena jaja preko kojih leže buldožderi-ženke.
I ljudi goli i bez zaklona ispred helikoptera-sisavaca.

PANIČNA PLANETA

Zemljane brane sa čuvarima koji naokolo hrane svoje hrtove.
Vatrogasna kola koja se zaljubljeno bacaju u vulkane.
Vozovi bez prozora i vrata u kojima se voze ćoravi putnici.
Odstrel zvezda-selica iz državnih opservatorija.
Jezera zatvorena u kavez i osmatrana iz vazduha.
Prodavačice porculana optužene za zemljotres.
Planine koje se polako ali sigurno primiču gradovima.
Morska plima i oseka kao disanje teškog bolesnika.
Panika po kino-salama u kojima se prikazuje milion puta uvećana latica ruže.

VOJNA PLANETA

Celi kontinenti proglašeni za brisan prostor.
( Čitanje lirskih pesama u podzemnim betonskim hodnicima. )
Ostrva iz kojih ne dolaze više nikakve vesti.
( Osmatranje praznih plaža uz pomoć televizije. )
Gradovi na koje padaju radioaktivne kiše.
( Igre gole dece i kipova u razrušenim muzejima .)
Mora nadletana oblacima-presretačima.
( Spavaće sobe-podmornice u kojima vode ljubav ljubavnici u skafandrima.)

PLASTIČNA PLANETA

Lažno drveće u veštačkom pejzažu.
Poluostrva zapakovana u najlon.
Štamparije u kojima se štampaju leptiri od hartije.
Ribe naviknute da žive u mašinskom ulju.
Zabrana pisanja pesama o pticama.
Celi kontinenti oprani deterdžentom.

MRTVA PLANETA

Samo jodne močvare u stepi od azbesta.
Samo opasne zvezde sa žaokama od otrovne svetlosti.
Uzalud: vulkani u erekciji iznad ravnica-mumija.
Uzalud: pećine koje sanjaju da postanu majke.
Uzalud: minerali koji noću cijuču kao miševi ispod zemlje.
Uzalud: munje koje nesu mala crvena jaja na svojim vrhovima.
Samo magnetne oluje u oksidiranim planinama.
Samo sulfurni cvetovi povrh stabala od kvarca.
Samo gradovi-fosili razbacani po pesku.

PLANETA ZA NASELJAVANJE

Tri mesečine od kojih su dve sa nezdravim zračenjem.
Sedam godišnjih doba; šest nepodnošljivo hladna.
Devet vrsta žita; osam smrtonosno otrovnih.
Dvanaest raznih vetrova; jedanaest peščano olujnih.
Šesnaest kontinenata; petnaest nepogodnih za življenje.
Dvadeset i četiri časa od kojih svaki sa tri reda zuba.

Radovan Pavlovski

preveo sa makedonskog: Duško Novaković

SOVA

Mesto ti je da živiš u planini
Da oplakuješ visine
Šta tražiš po tavanima grada
Ti fosforna i tamna ptico nigdine
Po mesečini polako letiš kao stoleće
Koje traži neki izgubljeni nakit od neba
Sa suvim vetrom krila sve isparava
I ljubav si potrošila pa ne možeš poleteti tamo
Gde ti je pobegao glas o kako se sa strukom trave
Vraćam u grad da ne budem samotan
Ti me dočekuješ sa horom sova u tmini
Ništa nam ne preostaje osim
Da ono što vidimo danju oplakujemo noću.

PEJZAŽ

Nula i sneg
Iza snega
po selima
zeleni se kopriva
Dalekim pohodima
isprečila se planina
kao Hanibalu – Alpi
Aleksandru – Himalaji.

DVA PETLA: CRVENI I CRNI

Crvena i crna marama
bačena kroz vazduh
Dva tabora zle krvi
bore se na mestu
gde treba da se razdvoje duše
U letu crtaju krst
Gde da zatvorim plač
kuda da otputujem
Dušu im krade ciganka
i vezuju je u modre krpice
i gazi kroz reku
da bi zametnula trag
Tri cigančića
tri žuta nevena
svaki sa pola duše u telu
čitaju zvezde
Zakopajte ih u topli pesak
da im ne studi
Čujem dve vojne muzike
Na prstima im se skuplja crvena pena
Zašto da ih razdvajam
Zašto da ih ubijam
kad su se rodili ratoborni
Sedim na čardacima
okićen hladnim bulkama
Vi ste razapeli čergu
iznad modrih kamenja groma
dok su vaša deca
brala crvene stabljike kiselice
i mislila ispod kojeg oblaka da zastanu
da bi dočekali rosu
San
a u snu bivate prekidani
pesmom žalosne buljine
koja izliva žuč
u pukotine jednog drveta
Zakopao sam ih u vrtu
Gde da zatvorim plač
kuda da otputujem
Crveni i crni petao
bore se na nebu.

KLIMA I LIRA

Ima li zavičaj nebo
Ili su mu to moje tužne oči okrenute Olimpu
Gde ću u bolu zabeležiti svoju pobedu

Godišnja doba kao kockari što se kartaju
menjaju klimu Dušo,
što mi se motaš kao tužna nota u sluhu
Ja ne znam koliko sam potreban ovoj zemlji
Ali kao vojnik bez pohvale
darujem joj se preko pesme
Pohod boja u bezbojnom prostoru
List topole sa zvonjavom bronze
kod same peteljke se kida
Jedna loša reč prepolovi moju liru
O nebo zar nemaš munja
Drvo od tuge za pticom
Na pticu liči.

SELJAK KRAJ MORA

Glas mi upijaju
sunđeri morski
Zašto sam došao ovde
Zašto sam ostavio kuću
zakatančenu u planini
Lastavice i dim se viju
oko nje
Magijo
nemoj mi sklapati oči
Greh mi je bacio pred noge
to zvučno more
Konjić drema uz mene
sa smrću u zubima
Na crvenom pesku se igraju
dve zaljubljene zmije
s otrovom ispod jezika
Sa mora svetlucaju
munje suše
Zašto sam došao s konjićem ovde
Da natovarim drvo
polomljeno vetrovima
Da zahvatim iz ove letnje vode
pune gromova
Glas mi upijaju
sunđeri morski
Vraćam se
s peskom i narandžama
koje me podsećaju na sušu
Sešću na vodenični kamen
s brašnjavim cvetom
i čekaću
vode iz mora.

POZORIŠTE

Vladi Uroševiću

Belo sazvežđe se spušta
da pokupi vazduh sa zemlje
pa se opet diže iznad procvetalih trešanja
Mnogo je ljudi okupljeno na jednom mestu
i gleda moju proklijalu semenku
Ja bacam seme metli s komadima leda na đubre njiovo
a oni pale vatru iz fabrike
Na istom koncu na kraju sveta
Nanizao sam košulju matice oblak i žutu pilulu iz apoteke
za jednu premorenu porodicu u planini
koju će zapljusnuti obilne padavine ako se pokrene
a iz moje pljuvačke niknuti hajdučka trava
Nežnosti – svet je previše svirep
Lobanju konja napunili su kukuruzom
i skotrljali je u jarugu
Strah od škripe svile i pojanja crnih petlova
Pobegao sam iz zadimljene kućice gde se kroje bubnjevi
Dasku na kojoj sam spavao zapalio sam
Šume su krenule putem koji vodi u grad
i završiće na nakovnju. Razidaću ovu kuću
i belo kamenje usmeriti prema žutoj mokraći
Vatre se penju uz tanušne pređe drveta
U toplom pepelu leže se šiljasto jaje pozorišne laste
i đinđuve se kotrljaju s vetrovima oko grada
dok se civilizacija češlja pri zalasku sunca
Kamenje se preda mnom pretvara u ljubavni mehur
Rastrči se planino kroz ravnicu
a ti ravnico s jednom poludelom varošicom
popni se na vrh planine.

NASAMO SA HAMLETOM

1.

Sve su ti uzeli Hamlete, takoreći opljačkali.
Ni večerati nemaš s kime, sam si
sa tanjirom gladi u Elsinoru,
a okolo tebe samo priviđenja u obliku stražara.
Plaše se svake tvoje grimase
a od svakog grča na tvom licu
dobijaju groznicu. Sve su ti opljačkali
Ali ostao si svetlost koja previše
ili skoro sve vidi. I Ofeliju udaljavaju
od tebe, a i ona bez miraza
dvostruka je verenica i tvome dvojniku.

2.

Što bi se reklo: med lapću, terevenče
uzbuđuju se dodatnim finesama
kljucaju jedno te isto zrno ispod krune.
Oni se ludilom koje unosi pustoš i kod glumaca
služe na drugačiji način: pojavljuju se
sa ubistvenim sažaljenjem
a ti sa božanskim prezirom. Oni ne razumeju
rasplodni žar psovke i ljutnje
narodnog jezika,
a ipak su u svemu protiv tebe, a ti
stojiš sa strane kao i grobari s kojima razgovaraš.
Nikad niko na istu visinu
nije podigao lobanju i pričao sa mrtvima
kao sa živim
stalno misleći na Ofeliju.

3.

Ostavljen si na promaji. Svi ti zatvaraju
vrata i iza njih se kriju i prisluškuju.
A oni, glumci, dovedeni sezonci
da te razvesele u dvorcu – indigo su samo.
Poneki od njih je namćor, bednik koji je za platu
Iz Vitemberga u Elsinor potegao peške.

4.

Oni i kad govore zapravo su nemi.
Ti znaš govor cveća
kuda prolazi Ofelija. Gase živi kreč, belilo
za Gertrudu. Za njenu hrapavu kožu i glas
preko kojih jedan snažan muški pogled
osvaja oračku brazdu strasti. Znači
to je to: s jedne strane plamte vatre
prikupljenog bogatstva i kruna iznad njih,
a s druge
žestoko sunce Danske – Hamlet
i rosa Danske – Ofelija.

5.

Nemaš zemlju ali imaš Zemljinu loptu.
Gertruda zaboravlja da je majka. Evo čuda:
i voda se lepi za cvet čička.
ređam prazne krčage moru na pragove
i punim ih kapljicama visoke plime
da bih prošarao zemlju bosiljkom.
Žetva je žrtva, isto je i sa plodom svetlosti.
Grizeš prste, grmi iz oblaka,
zahlađuje.
Toliko je daleko otišla svetlost
pa u predvečerje zazelenjuje
odblesak nakalemljenog listića
u zoru. Lomiš njen Hleb
i hteo bi
glumci da ti budu apostoli
istine i umetnosti.
Usred čulnog gumna Ofelija
je stigla
sa jevanđeoskim srcem.

SKOPSKA SREDNJEVEKOVNA GRAVURA
BROJ DVA

Druga varijacija je ukrasna:
mogućnosti Crtača
došle su do izražaja
preko drveta za vešanje
u uglu neba
gde nema niti jednog lista
ni zelenog ni žutog.
Na drvetu za vešanje
obešeni liči na crni fenjer.
Ponekad nema mesta
ni za gavrana ni za čavku
ni za ženu
a zemlja bez žene i deteta
ne može biti lepa
pa i nebo postaje pusto
sem ako se ne ponađe mesto
za grupni portret
sa Dželatom naroda.
Iz grada Gramate
umesto na svadbu i čestitke mladencima
pođoh na pomen u Nirnberg.

Bogomil Đuzel

preveo sa makedonskog: Duško Novaković

OSTRVO NA KOPNU

...the Republic of Macedonia is a landlocked country...

Ko kaže da nismo imali more!
Nemamo ga sada da nam šljapka ispred praga
a jednom smo ga imali i u dvorištu
pa se ono samo povuklo, ostatak su nam uzeli
skupa sa kućom i nama, bezdomnim izbeglicima.

Gde bismo mogli bez mora!
Prognani duboko u kopno, ostali smo (mi, preostali)
sa njime u dosluhu (sa pupčanom vrpcom?) i preko 300 planina…
Što ako se sada zove (kao i nekad) – belo, crno, plavo –
ono je svaki dan isto i različno – ujutro, upodne, uveče...

Važno da je još uvek ovde, mada i zaključano u pećinama i ponorima –
plima nam tutnji u snu, oseka nas nasukava na stvarnost,
suša mu je so, plavetnilo – pučina bez horizonta i dna...
Mi smo, u suštini, na ostrvu preostalom od Potopa na kopnu,
na glečeru među stenama koji kopni od čežnje

za prvobitnim okeanom, s tragovima prekobrojnih u nama,
iz njegovog disanja u pulsu iz naših žila...
Na kraju krajeva – i zašto da ne? – i slane nam krvi –
kazna od greha istočnog što smo se napili bratske krvi,
zbog čega se do dana današnjeg more i ne pije.

SAPUTNIK

otac je moj, osećam, u vozu
Poseti me u snu, krv mi pođe iz nosa
Umalo da se ugušim, ali potom shvatih
To opomena je bila protiv nekog još jačeg udarca

Izjutra izlazim u hodnik –
i kao da sam čuo glas među putnicima.
Ali kako da ga prepoznam, kad ga ne poznajem?
Znači, ostaje mi da čekam opet da mi se javi

Voz, za čudo, uopšte ne kasni –
juri tačno prema sadašnjosti u sekundu
(da je ne pretrka i nestane u budućnosti
da bi se potom vratio odande odakle je krenuo?)

Napokon, ipak, pristižemo na cilj –
nepoznata stanica nekog velikog grada!
Propuštam sve putnike, prvo oni da izađu
ali me niko ne prepoznaje, niti čeka...

Polazim za njima do izlaza prema gradu
i tek što sam stao na prvom pešačkom prelazu
shvatih – otac je moj bio (ne u vozu već) sam voz
a put – nit vretena Suđaje-majke

VERA

Udari kremenom-verom u kamen
i ako sevne iskra eto ti znaka
da ima gospoda i u kamenu

ali ako ti ne zaiskri iskreno vera
to ne znači da nema gospoda
već da je i gospod kamen

Uzalud ti je dalje da udaraš
i da trošiš kamen –
kamen se ne ruši

možeš ga grebati i klesati
(da sebe raniš i okrvaviš)
pa čak i da ga polomiš

no kamen opet ostaje kamen
mrvi se samo drobljenjem vere
mrvica je opet On, prah – ti

KAMEN NEPR-R-R-OKLIJALI

Donesi mi ono „r“ koje mi nedostaje u imenu
kaže lekar Bojan mom sinu kojeg je porodio

I Borjan krenu da trčkara po terasi vikendice
i donese mu jedan kamen za krckanje oraha

običan neistesan kamen koji je klijao na nekoj uzvišici
tek malo zaobljen od bezbroj bujica što deru suve jazove

gde je smr-r-r-rt lomila zube kotrljajući i sekući
gromove omorine po suvodolicama

da bi se spojila sa vatrom u utrobi
nekog još uvek nerođenog ploda...

Evo i tebi, Borjane, jedno jezgro
krhko i sveže kao mozak

PESMA-PRIZNANJE

Treba li svu noć san svoj da lomim
ne bi li se ti pojavila na javi
naškrabana na bilo kakvom papiru

kao što si mi jednom diktirala
a ja tek bio sklopio oči
i pustio, zar u mraku, da mi rade prsti?)

Treba li sad da slomim svoj otpor
vidovitog cenzora koji ne može ugušiti
ni produženo bdenje ni programirano pijanstvo

da poništavam suštinu nemuštog postojanja
(da skinem kukuljaču sokolu pripitomljenom
da bi poleteo ko zna kakvom plenu ili strvini)

kao da iznuđujem priznanje nevinom zatvoreniku
pa čak i izmišljeno?
Dajte prazan list papira, evo – potpisujem...

KO JE ON?

On nema kola i hoda peške gradom i planinama
(ili autobusom, a često ga voze i tajni prijatelji )
a kad se šeta prokleto sam ne zvocka ni ključevima
svog ili društvenog pokretnog i nepokretnog imanja,
nema ni brojanicu, ni onaj poveći nokat na malom prstu

nije zaposlen nigde i ništa opipljivo ne radi –
sem možda kod kuće! Kad izlazi svi ga primećuju
prepoznaju ga ali retko pozdravljaju –
kao da još uvek hoda s krstom na čelu
ili ima đavola koji mu sedi na ramenu

Ako duže ne izađe, opet ga ogovaraju –
svakako štrajkuje (ne glađu, već ćutanjem
zakopan u svom domu kao u grobu,
ili je opet dunuo negde preko granice
(legalno s pasošem, ili preko tajnih kanala?)

On nije ni pop-zvezda, ni narodni poslanik,
a nije ni penzionisani ministar (po tome kako se
ponaša), ni sin ili rod kakvog velikana
već sin nekog pokojnika, usvojenik prepun masnica
ali njemu kao da nikad sve to nije dosta

pa se šeta kao da je Đemo slobodan,
ni metak ni kletva ne mogu mu ništa, ni glasovi
mnogobrojnih zlih glasnika –
pa ko je dođavola, on
i ko – misli da je on to što jeste -

Ne, on pesnik nije, nije ni poeta
s nekim državnim priznanjem,
s dignutim perčinom svog poslednjeg sloga
koga podiže da bude iznad svih ostalih –
njega ni ne čitaju, a on svejedno poje li, poje...

ČUDO SVAKODNEVNO

Posle jesenje blage kiše
park je ponovo sav razrovan
od krtica – probuđenih mrtvaca

te samo njuškaju kroz rovite humke
kao da im se ne dopada sveži vazduh
pa nastoje ostati ispod zemlje slepe

Sva je sreća što se moraju rađati
bebice njihove – makar i nevoljno,
kao jedini greh –

no čim se rode, zevaju tako žedno
i radosno guguču, ko moj unuk Lukas
blagodetima i blagodarnosti Stvaranju

toliko pune života
koji njima - po svemu, ne treba kao spasenje
kao ni ovim mrtvima – uskrsnuće...

*

Jesenja blagodat sručuje se darežljivo
leči nam muku i pomaže u bedi.
Pusti je i unutra u sebe!

Svevišnji sve daje – setite se toga
sav se daje, ceo i u svakom času
stvara još uvek svet svoj

ili, ako hoćete, popravlja on njega
samo što ima mnogo posrednika
koji bi ga opet rado rasparčali

pojeli bi ga i popili neosetno
u bezbroj zalogaja i gutljaja, deo po deo
a evo – on se opet daje baš da bude ceo!

ANTEJ ISKORENJENI
( i ponovo ovaploćen )

Cele sedmice sekirom potkresujem lastare
oko panjeva dva javora posečena lane
i pupoljke što tek su izđikljali na godovima

pa ih potom polivam naftom
zasečena mesta da umrtvim
kao što mi behu preporučili susedi:

panjevi se moraju uništiti do samog korena
(pošto se ne mogu iskoreniti) – jer oni
preko svojih lastara sledeće godine

opet će dobiti snagu da mogu podići
s jedne strane ulicu, s druge – baraku
a žile korenja ispuzati po samim zidovima...

težak posao
i još mučniji zadatak
skoro herkulovski

lakše je bilo u opštoj mobi sa susedima
iseći noge i tela ova dva Atlasa
(makar se strovalio i svod nebeski

pa nek nas od sada peče kosmička žega ili studen)
nego da se satiru stopala Anteju
ukorenjena duboku u zemlju, možda do same magme...

zato i nije za čuđenje, kako bi rekao Platon
što duši paloj s neba i smetenoj
opet iz stopala raste perje i paperje –

džabe se mučiš, kaže mi sin, u povratku s plivanja,
i ne mogu se čudu načuditi: koliko je samo porastao,
mora da se saginje da bi ušao kroz vrata!

STOJKO IZ VITOLIŠTA

Odmah nam reče - ne može se dići ponovo Mariovo,
i pored svih naših napora, mojih i gradonačelnikovih
svršeno je, gotovo, kraj – i to je stvarnost!
Ne mogu se vratiti nazad ljudi, svojim porodicama,
otkad su ih isterali iznuđeno ili prinudno 1970-tih
posle zatvaranja ovdašnjeg pogona „Crnog bora“
i njegovog i njihovog posledičnog preseljavanja u Prilep...

Evo, i naš gradonačelnik živi u Prilepu
i ovamo dolazi samo za praznike i vikende, kao i drugi,
koliko da stavi neki kamen na ograđenom vlasništvu
a njive im riju krtice i zasipaju poserotinama ptice.
Da, zdrava hrana je u modi, da bar daju neke kredite...
Samo da to ne bude paradiranje, kao s lovom na divljač,
kad je stigao onomad američki ambasador
sa celom svitom da se slika, a za ostalo – tako mi stojka!

Selo, sad opštinski centar, očigledno propada:
kuće se same urušavaju (zidovi od neobrađenog kamenja
slepljeni od pruća, samo sa blatom)
a preostali žitelji pretežno usamljeni stari i starice,
svako sa svojom potresnom pričom i skoro svi žrtve zavisti i ljubomore,
zapravo najgore pakosti i primitivne zlobe najbližih.

Jedino dete, rođeno zimus posle dvadeset godina
sin je Spaseta, „profesionalnog ovčara“ i Rumene,
vredne domaćice koja čuva i održava kuću
(dok je ovaj s ovcama koje ne staju ni kad je praznik)
Pođosmo pozvani, s darovima za novorođenče,
stanuju u spratnoj kući, ured slojeva smrada iz okolnih torova
ali sin im je zdrav i rumen (kao Isus u jaslama?)

Sve propada, kao i drugde, i zbog vlastite nebrige –
privučen privlačnim žuborom obližnjeg potoka
jedva siđoh do njegovog brega preko nanosa smeća, šuta
i otpadaka u blatnjavom jarku novouvedene „kanalizacije“
a popeh se i do rezervoara za vodovod iz istog potoka
voda se presipala kroz novopotkopana koritašca...

Stojko lakonogo šetkara između raštrkanih seoskih kuća
(kao igla koja krpi životne dronjke zajednice)
sa pozivima na zajednički ručak, danas, drugog maja
koji je posle Uskrsa prvi „masni petak“ – iz kazana
ovčije čorbe s krompirom i pirinčem, koju sprema
tuce vremešnih domaćina otpijajući od svoje rakije.

U podne se oglasi klepalo iz crkve kod „manastira“
rasporedismo se na klupe za dugim, nepreglednim, stolom
na samom pripeku, među tek pristiglog naroda
zaselog duž zida i ispod strehe puste, prazne škole
uzimajući pogače, pite i razne druge ponudice,
kad odjednom nagrnuše neki oblaci i poče da kaplje.

Podeli se čorba na brzinu, u limenim tanjirima
i pod izgovorom da ne pokisne na kratkotrajnoj krupnoj kiši
užurbano se osu razređena i rasturi se ćelepur-sofra
ali klisar, posto izreče molitvu s napevom
za Uskršnje „smrću Svojom pobedio je smrt svih nas“,
uspeo je ipak da sakupi nekakav dobrovoljni prilog...

Izostade pesma i nekadašnje kolo, uzdahnu Spase.
Zbog jadne samoživosti! I krenu opet da veze po predelu
od jednog brežuljka do drugog, dolovima, od jednog do drugog pojila
ne bi li doveo tri svoje krave kući na muženje,
kupljene zadnjim kreditom za koji ne zna da li će ga vratiti.

A uveče sede s nama ispod šadrvana i poveri nam se:
a bre, eto, radimo koliko možemo
i tek toliko da sebe slažemo kako imamo nade,
ali nas i ovde jede crv samouništenja!
To reče i baci iz dvorišta još jednu kesu otpadaka u do.

PARMENID. PRA – POČETAK

Ponovo i opet vraćamo se
istom pitanju iz detinjstva:
čega je bilo ponajpre
na samom početku

pre Ničega
kojeg možda nikad nije ni bilo
odvojeno od onog što oduvek je bilo
stegnuto u lance nužnosti

pre osećanja za miris i prvi pojam
sebi samom što se javlja i nama smrtnicima
da bismo stradanje iskupili u jedinu kaznu
što smo se odvojili od božanskog Jednog

od munje koja ne mora da udari gromom
od vatre koja ne mora da bude ukradena
od groznice prvotne koja napušta telo
ali u njemu toplota ostaje da zrači

posle tog Jednog s nedirnutim srcem
tamo kao i ovde
na početku kao i na kraju
odakle smo krenuli i kamo smo pošli

s očima koje jos uvek mogu da vide
i usnama da izuste
ono čega nije ni bilo
u ovo koje je stvarno

nesazdano i zato nepromenljivo
skupa sa svim što je menljivo –
Parmenid je bio sunčani čovek
sazreo od vremena i sezonskih promena...

ODA KOMARCIMA

Na, sisajte! nekako vrlo darežljivo
ponudi se, na primer, samo moja koža,
pa me napade u sobi iz mraka
bez najavljenog zujanja, ceo oblak komaraca

jedva da stigoh da prepokrijem
razgoljene podlaktice i potom lice
preko kog se stuštiše krvožedno
takođe i na čelo i ćelu

no oni su se već bešumno upili
evo, ispod leve ušne školjke –
eno, desno, ispod vrata, drugi –
čak i ispod nogavica jedan sisa krvavo!

Naglo se stušti k nama cela rajska bašta
sa široko otvorenim cvetovima pora
toliko zanosno mirisnim i opojnim

pa iz ćoškova gde smo se ljubili
jedne iza drugih, s adamom-komarcem
popadasmo zapaljeni po čašicama opojnim

šmukali smo i sisali, da, oh koliko strasno i slasno
iz te bujne potkožne plavne reke
(kao da smo ponovo kod praroditelja dunava)

nektar i ambrozij za krvožednu našu boginju
i opšte naše samožrtve radi jedinog potomstva
dok nas sve do jednog ne smoždi i sprži Mač-Plamen!

( Čortanovci, septembar 2005 )

ZRNCA

U zrnu peska koji protiče
ima i oka i neba iznutra

ne podiži mi kule od kamena
već ugradi mi svetlost iznutra

ne skrivaj svet i druge u sebi
već budi kao Bog svima proziran

kao što ti u zenici sija duša
zasijaće tako i plot-zaborav uskrsnuta

čuvaj svoj trun-zrak da blesne
dok i poslednje zrno ne postane sunce

*

i zrno ima, u vis, planine
i dole, u sebi, bezdane dubine

i po njemu padahu vazdan prašine
povrh urođene mu iskonske praznine-suštine

zemlja da se sakrije
ponor da se pokrije

i širina da beži, usijano da je sve
iz svoje pustinje presvete

gde god da odeš i da pođeš
sebi ćeš opet morati da dođeš

tamo gde si ti
i sve što drugo postoji

RASPLITANJE JEDNOG I
UPLITANJE DRUGOG SVETA

1.

Kako ih je hvatala kukom, moja majka, sve
te iz prošlosti niti-uspomene?

Raštrkalo bi se klupko po kući i dvorištu
skotrljalo niz stepenište, ko da ga mačke gone

I rasprslo bi se predelom u nedogled i zaborav –
pa što ga više vučeš k sebi to ono dalje beži

preskače srtove i juri dole preko dolina
uvlači se u lavirinte pećina do samog zida-horizonta

ili zastaje na samom rubu bezdana
pred zavesom resica izvezenih od prstiju...

Pa se sve samo vraća neodvučeno
ali zamršeno i pomešano u raznim bojama

(crveno od izviranja sunca na Istoku ,
modro od zalaska i padanja u Okean...)

te je morala da ga vezuje u čvorove jave
i da ga prepliće u šare prepoznatljive

prema mustrama naslućenim iz neke izmišljene prošlosti
u tapiseriji-istoriji čak iz drevne Makedonije:

koliko junaka pogibe bez nađenog puta za natrag
ili behu žrtvovani na oltar Onog-Koji-Je

o kojima sad svedoče samo kandilca i sveće
miris bosioka i tamjana...

a bili su duh-dah koji se ukorenjuje i stvrdnjava
u tvari-materiji koja isparava i vetri

2.

Kako sad ja s perom da pohvatam niti
i da posvedočim ponovo preko redaka
čitljivost ovog sveta uspomena?

Ćilimče moje majke kazuje mi:
ti ga pamtiš tako, a ja ga pamtim drugačije
jer pamtim i ono što si ti zaboravio -

sa hijeroglifima životinja, likovima i predmetima
svaka je živa duša mogla ponovo da se ovaploti
da bi je Adam prozvao imenom koje joj dade

s tinjajućim i lelujavim kurzivnim slovima- senkama
može da se nariše ne samo ovo što je vidljivo
već i ono kakvo je već bilo i kakvo će biti

uhvaćena uspomena može da bude i kontra-istorija
(zaborav jedne vere i zabrana u ime drugog)
čim se ona kazuje i tkaje u sadašnjosti

iz mnogih zajedničkih ličnih priča
toliko isprepletenih da se jedva i prepoznaju
pa se moraju takođe zavezati u čvorove i krpe jedna preko druge

a prokazano i zabranjeno, zatvoreno u kovčeg
može ponovo da se vrati živo na vrata i vikne:
ja sam jare skuvano u mleku svoje majke!

Eftim Kletnikov

preveo sa makedonskog: Duško Novaković

REINKARNACIJA

Kad se budem vratio,
ako se uopšte vratim, da li ću kroz ista vrata proći,
istu kapljicu rose
i istu dugu videti,
da li će isti potok šikljati
u istom selu,
da li će isto cveće cvetati
i ista ga pčela sisati
i praviti med
za moju prepoznalu čežnju,
da se opet nadvisivati s planina
moje srce
da li ću opet od iste boljke
graditi kuću preko radosnog temelja
opasanog groznicom -

TA PROMAJA KOSMIČKA

Fimki

Ta promaja kosmička
što stresa u nama
zvezde i inje
satire nam biće
i pije lakomo vino
sa izvora naše rane.

Lešnjak ima mudrost
da to spreči.
Još u primisli pupoljka
kao tvrđava spokojno
zri oklop njegov,
jezgro svoje nežno brani
pred naletom divljeg
prostora i vremena
na sve četiri strane.

AKO JE POZAJMILA RUŽA TVOJE TELO

1

Ako je pozajmila
ruža tvoje telo,
tada ono
može da postane
i slavuj.

2

Pogledaj,
senka jednog pileta
već je latica:
let postaje koren –
pesma – miris.

3

I,
kad misliš
da je krug zatvoren,
jedan grm ruže
ptičje je jato
koje se penje
i gubi
u duboko nebo
zaspalih.

RAZGOVOR SA HELDERLINOM

Gde su nestali koraci
bogova i junaka?
Ponekad možemo još uvek prepoznati
tragove svetog:
iz pete nekog drevnog boga
diže se dorsko drvo
u čijoj krošnji kulja izvor
i sedi mlada žena
ispružena na suncu.

Ali samo za trenutak.
Nenaviknuta na njega,
naprsla je stopa svetog
i sad znamo
na kom je mestu zdravo i ushićeno
naše telo,
a na kom ranjeno
bez ruža i bez plamena.

Udara prazno talas u obalu
i povlači se.
Odavno je zaklopljena
Knjiga Postanja.
Nema vatre izvan nje.
Buđ razjeda
temelje carstva
i nepca bogova.

Nema ko da slavi.
Njiše se kao taman krik
Grančica lovora
iznad čela-ruševine
bogova i junaka.

NE PROLAZITE POKRAJ NAPUŠTENE VODENICE

Ne prolazite pokraj napuštene vodenice –
voda koja se nije preselila u smrt vodeničara
može da vas zgrabi maticom
i da vas uzvrti ko zrno
između teških žrvanja rane njegove.

Ne prolazite pokraj napuštene vodenice –
Glad može da zadesi porodicu
kojoj ste i posuda i hrana
u Domu za trpezom.

Risto Lazarov

preveo sa makedonskog: Duško Novaković

VLTAVA

1.

izvor
ti je mrestilište
bistrih pesama

tvoji talasi
rashlađuju
merake novozaljubljenih

u svakoj klisuri
gordo otpozdravljaš
iglenim ušima istorije

vodena si mašnica
za uvezivanje radosti
svih božjih darova

tečeš
kao tečno čitanje
zavetnih knjiga

tečeš
i razlivaš se
u plavu lakoprotirku

ko te jednom vide
ne okusi taj više
suv zalogaj u grlo.

2.

ko te jednom vide
smakao je sa sebe
grudvu tame

ko te jednom dodirnu
sebi namota sreću
kroz ključaonicu vremena

ko zapliva u tebi
nauči naizust
ravnotežu sećanja

ko zaroni u tebi
otkrio je poslednju tajnu
proteklih vekova

ko se ispružio preko tebe
napravio je podlogu za obrtanje
mrvica svetlosti

ko je zaćutao pred tobom
našao je put
za povratak tišini

ko te jednom
izgovorio u sebi
presudio je večno da grca.

3.

u zoru si tiha
ko rano probuđena argatka
kad izlazi iz kuće

sa svakom zornjačom
skupljaš u sebi
po grudvu tmice

izjutra
trljaš oči
nedosanjanim snovima

u susret podnevu
praviš senke
već ispevanim pesmama

popodne
rasprostireš odmorište
iznurenim splavarima vremena

predveče
cakliš se kroz vitraže
nežno obojene praznine

noću
zaglušuješ ljubavnike
skliskim akordima smetane.

4.

talasi tvoji
ceo orkestar
podvonih lira

negde si
vodeni kaiš
za razlivena maštanja

negde si
vodeni venčić
na osmehu nevestica

drugde si
nabubrela vena
u krvotoku radosti

često si
nebeska suza radosnica
u oku budućnosti

i vodeni časovnik si
za počinak majki
kad deca počinju hodati

tačno kad je vreme za to
podvodne lire
pozivaju zaljubljene na kafu.

5.

jata galebova
snaže ti snagu
pri zalasku sunca

kunovima
bodu po tami
koja ti otežava tečenje

galebovi
prave mesto
proticanju vekovne nežnosti

belim krilima
prave senku tvojoj duši
i čuvaju od uroka i bolesti

lete, lete
kao tvoji mehurići
gdeno se kriju ljubavni uzdasi

pojiš ti njih
kapljicama bistre budućnosti
a kljunovi im stalno prazni

u zanosu stropoštavaju se
preko tvog plavog ogledala
bez šanse da se pronađu.

6.

ispod karlovog mosta
prodevaš
uzdahe vremena

lukovi ćute
i kleknuti otpozdravljaju
dodiru s večnošću

kad prilaziš mirna
cela si pristanište
za zabrektane ljubavnike

između dva zvuka
podvodnih ti lira
namiguješ gostima

podaješ im obraz za milovanje
višegradskih zvona
ne bi li ti razbudila radost

i potom kao što je red
svima njima nudiš
čašu piva i slatko od smokava.

7.

od izvora do uvira
pojilo žednih duga
svih jezika si ti

od izvora do uvira
od starih poraza ti
praviš pobede nov

od izvora do uvira
daruješ plavooku radost
cveću uvelim od ćutanja

od izvora do uvira
savlađuješ prazninu
izmeću šuma dva talasa

od izvora do uvira
neumorno ispiraš
jutra novih dana

od izvora do uvira
tečna si ti gordost
svima koji su te pomilovali

pre uvira
iz novog internet kafea
spremaš poruku za beždih smetanu.

TOG AVGUSTOVSKOG JUTRA U PRAGU

Tog avgustovskog jutra u Pragu
zgodi se da sve ulice i trotoari
budu umiveni
meteorskim kišama
iz potoka sazvežđa Perseida.

Tog avgustovskog jutra u Pragu
čistači ulica
srećni i veseli
poželeše nešto lepo za sebe
i za svoje najmilije:
jedan požele da ima više novca za pivo,
drugi požele da pivo bude hladno
treći požele da im deca letuju na Jadranu.

Tog avgustovskog jutra u Pragu
svi su grdili svoje male kučiće
koji su baš sad našli po pet puta da pišaju
po travnjacima prekrivenim svežim zvezdama
a kao za baksuz nigde nije bilo natpisa:
pišanje po travnjacima sa zvezdama zabranjeno je.

Tog avgustovskog jutra u Pragu
tramvajdžije odbijaju da voze
po šinama prekrivenim zvezdama iz Perseide
a putnici zaboravljaju da pođu tamo gde su naumili
pošašaveli od tolikih skupina zvezda.

Tog avgustovskog jutra u Pragu
prosci okupani zvezdama
pretvoriše se u učitelje dobrog vladanja
razdavali su prolaznicima
male sunđerčiće za upijanje velih nevolja
i poljupce natopljene zvezdanom kišom.

Tog avgustovskog jutra u Pragu
na balkonu zgrade preko puta
videh naskroz golu ženu
kako do besvesti plesala je
povrh ostatak zvezdane kiše
nadajući se svakako, tome
da će kad-tad zagrmeti
i da će ona uspeti da zgrabi
barem jednu od mnogih munjica.

TRAMVAJ ZA SEĆANJE

Jednog lepog prolećnog dana
u tramvaju broj 19 u Pragu
prvi put mi se dogodilo
jedan momak ljubazno da ustane
i ustupi mi mesto za sedenje.
Zbunih se, kao kad sam prvi put
bio poljubljen od ženske,
ili uhvaćen na delu u prvom prestupu.
Dobro došao u klub privilegovanih,
rekoh sebi, stežući svoje godine na plećima
i odstojah na nogama
moju relaciju.
Najposle se zapitah
i da sam stajao kao pupavac
do poslednje stanice
samo na jednoj nozi
da li bih mogao izbrisati
kao što se briše znoj sa čela
znake starosti
koje je momak video u mojim očima?
I da li bih sačuvao,
da nije bilo tog ljubaznog momka,
taj lepi prolećni dan u Pragu
za uspomenu i dugo sećanje?

PORODIČNI KATREN

Ko zna da li će nekad do ikakvog povratka doći
ili se zanavek cepa naše porodično jezgro u samoći.

Jedinac nam u tuđini, a ja i moja Ratka nemo
- po vazdan iz plačnog zagrljaja nikako se ne odmičemo.

Katica Ćulavkova

preveo sa makedonskog: Duško Novaković

3. Vreme, Čovek

Drama, Saturne:
Ja postajem noseći lik, protivnik
Ti udarna snaga, nagon ka celini;

Ja tapkam tamo-amo
Ti kružiš cikličan, prstenast;

Ja se sprdam ponavljanjima
Ti ponavljaš retko ali pravilno
Demonski sin-hroničan, čitav;

Ja brišem, vičem iš epohama, čuješ li,
e p o h a m a, eh da bih mogla da poletim
Ti gledaš sa visine
pišeš i letiš.

Negde se približavamo jedno drugome:
Ti jedeš svoju decu
Ja jedem svoju.
Zar ti to nešto ne govori?

Ili si ti u meni
ili ja u Tebi!

Sve počinje ispočetka
ispočetka počinje
uvek vreme, čovek
vreme u čo-veku, let
a đavolov svet.

CRNA MESEČINA

Privikavam se da postojim
ekskluzivno, Pogibelji

dok se vreme merilo noću
kao žena
dok su me sa zmijom upoređivali
sa falusom i ugarkom
usavršila sam tehniku
pomračivanja, preljube

nemam razloga da se nadmećem
sa ljudima, ne obožavam ideje i predmete
kao oni, ali i mene zastrašuje
Dive, Erote, pseća strana
žeđi, nezasitosti, prohteva
i mene besovi obespokojavaju, oluje
Šejtane, stalno nešto mlado želim
- Mlad Mesec, Polu Mesec, Pun Mesec

usta mi zapene od podizanja krtine
jezik od kaskanja, bacanja čini
iz nadahnuća i praznoverja
i mene plaši izgrevanje zalazećeg sunca
kockanje sa svetlošću
tri dana tako varljiv
tri dana sulud
tri dana trokrak, troglav živ-otac
i mene zabrinjava što dugo
već predugo prevrata nema
vratolomija lunarnih, belih noći
mog mesečarskog, tvog životinjskog pojasa
vrtuljku vaseljenski, muška anatemo

Sunce moje.

ZMIJE I JAGODE

Tamo je pravo mesto.
Među divljim pčelama i divljim jagodama.
Ispod niskih gustih prašuma
gde sa suncem pristiže pripek
a sa vetrom zatišje
a svetlost bludniči panično
kao neuslišeni poriv.
Tamo gde nemilo rastojanje
između zemlje i zmije
iskušava u ljubavnoj žezi osećanja za dušu:
oči, prste, jezik.

Slutiš: ne otkriva se preko senke
onaj koji se ne odvaja od nje.
Kao da je vrela voda na vrelom vazduhu
iskrsava, pitoma i skladna
zmijski ustremljena, kao što & priliči
nekome ko jednim-duškom usisa sav život
sebe da bi nadmašila
da bi usavršila čin
- samovolju!

Hodaš planinama, samotnjački
zadubljuješ se u daljine
već godinama ne-ovde, ne-ti
klečiš pred jagodama, šumskim dojkama
rozikavu stranu smrti
ljudskim mirisima da orosiš
pre nego što se uvučeš među sasušeno lišće
pre nego što razjariš gmizavce, šarke, poskoke
i da doživiš, gle, odjednom
umetnost pelcovanja.

Neuporediv, hoćeš li blagoslovito
onu koja te pogodila
a da nije naslutila
tvoju besmrtnost?

OTVORENO NEBO

I otvori se nebo
kao ekstaza, lucidna za sebe
slepa za sve drugo!
Čovek se pred čovekom ne otvara
na takav način
ni u ključnim trenucima
njihovog prelaza
jednog u drugi
i izlaza van sebe.

Možda jedino pred
Umetnošću, u stanju
Metafizičke ispovesti i transa!

Predosećaš:
nebo će se omunjiti sveobuhvatno, kao očaj.
Srce će se rasprsnuti
- živa lavina nebeske padine.
Život će u panici kidnuti nizbrdo
da proveri da li je još uvek
to što misli da jeste:
zadnji trenutak svesnosti
kad se sve pretvara u blic sećanje
u jezik razbijen od iz-bez-um-lje-nosti
u sublimirani estezis
jer nema vremena za pre-pri-čavanje
na dugo i široko
samo određena verovatnoća da se iskaže
bez nade
da će biti viđena
od nekog
samo određena pasija posle kazivanja
- kroz reč, kroz sliku, kroz muziku,
kroz telo, kroz plot...
samo određeno predosećanje istine
prema logici koja ide prečicom
u gornji, u vrtložni
krug neba
kad se ono bude otvorilo
u eks-ta-zi!

AUTOBIOGRAFIJA

Drugi će pisati tvoju autobiografiju.
Ući će ti u svest, zavući ispod kože
pobeći će u zonu intime
i hop, jednog dana poći će mu od ruke
da sastavi ono što si slomio
da iskopa ono što si potisnuo
duboko u sebe, ludim umom lavine.

Možda će te nadmašiti pomoću urođenog
smisla da simulira, da igra ulogu drugog
da se gubi u drugima kao da je pomnožen sa njima.
Granica između njegovog i tvog ličnog sveta
istanjiće se
šarm nevidljivog opesdnuće ga
i tada ćete doista nalikovati jedan na drugoga:

prebiraće po pismima, pesmama, intervjuima
razgovaraće sa savremenicima, preživelima
gaziće po rubovima
zvirkaće čas levo čas desno
željan ravnoteže, da bi dospeo do kraja
nasuprot neprestanom stidu da ne padne
negde na pola puta, kao ti.

Jordan Danilovski

preveo sa makedonskog: Duško Novaković

LABUD
( među labudovima u OM )

Odakle tebi
Ta poplava
Ta Radost
Peharu bliska
Liri
Talasanja
Da bi se smirila
Iz krila
Labudova u svom stihu

Odakle ta bronza
Ta zvona
Na nebu zunnn
Odakle
Pepela dizanje
U glasovima merenje
Glagola i krila
Kad ti
Huknu Ravnicu
I ravnome
Eho
I uzdah
I himnu mu dade
Nagoveštaj
Kroz to brujanje
Čak do tamo gde
Muzika je nemoguća
Raslojena suština
Za kojom plemena
I nomadi samo
Iz vrhova
Iz raznotnjene punoće
Dišu
Do ispražnjenog govora
Iz hukanja i snega
Te odraz
U oličenje duboko
Prizivamo
Mit
Očuđava svoj
Gest odsutni

Nedostupan?
Labud?
On?

NEMA SOBE MOJE NE

Nema sobe moje ne
Samo tragovi
Od blata knjiga
I drukčiji su bregovi
Zbog tog stalnog
Okretanja točkova
Kamenja
Stranica
Prozora vazduha
Iz zemnih
Podzemnih I nadzemnih
Posezanja za notama
Tuneli-uneli bekstva
To provetravanje njihovo
To rašćenje zidova
Ta akustika
Nasuprot krošnjama
I nama
Nama koji jednom
U smehu-ehu
Bijasmo
Deca u njima.

JUTRO

Stalno
Isti
Nejasan
Se roji
Mistično zahodan
U mislima mojim
Neophodan da se složi
U gospodara iz senke
Imanju svom
Jednak
Stalno
Stopalo senka
Stopalo sam On
Fraza
Koja se preuzima
U navojima
Do ničijeg
U anitezu
U prelom svih šapata

U OTVARANJU

Otvorite se
Stranice Pustinje
Ultra tajni rukopisi O
Tvorite se zaboravljene
Frige-brige neoprohodne
Otvorite se
Nemoćni
Za previše visine
Strminu pregolemu
Duboku da podnesete
Žigove
Otvorite se
Iz podnožja
Iz eha
Iz A odrona
Nestvarni Kožuh prolazimo
Iz nekih Kodžab reči
Slova I zauma
U svetlosti retkoj
U lučnoj
U vrevi uzavrela
Dardara I promena
Između Koraba
Harfi šuma
I Rodopa

Slave Đorđo Dimoski

preveo sa makedonskog: Duško Novaković

O PREDMETIMA

U unutrašnjem džepu nosim pištolj sa prigušivačem.
Odlažem ga na sto. Mašina za pisanje
Započinje svoj noćni život – interpretira me.
Baca senku povrh zida – časovnik uporno
Otkucava ponoć. Uporno otkucava ponoć
Časovnik na zidu. Mašina započinje svoj
Život – interpretira me – između redova uvodi red;
Postrojava slova, te male jeretike, i crne,
Pred belim zidom za streljanje. Uzimam ga sa stola
Pištolj sa prigušivačem. I pucam. Redom!

TAMAN KONJ LEŽI IZNAD PLANINA

Taman konj leži
iznad planina.
Taman konj temelj tamni
tamna podzemna voda
koja rominja
kroz vekove.
Ja,
prolazim ispod konja
mračan i sulud
do gluvosti, u kretanju
oblivam sebe
čoporom košmara:
Šta sam to izgubio
te je vazduh postao tesan
i k meni se vuče
velika kornjača
iz visine?
Povrh planina leži taman konj.
Noge su mu u klisurama.
Tamna je to podzemna voda
što rominja u zglobovima
i približava vekove,
tišinu – mahovinom prekrivenu
kroz koju se probijam.
( Koliko je strašan
taj Uznos!)
Šta sam izgubio ovde šta sam izgubio
Ja? – pitam konja.
A on taman leži
preko planina.

A JA?

Pred prijateljem koji me predao
Stojim lice u lice. Pitam ga:
Koliko sam, je li, koštao? – Ne pitaj!
I, šta sad: Ko sam? Ja? Opljačkan!
A moj govor? A uzdah? A dah?
Moja mala pobedo – porazu!

REKONSTRUKCIJA: „ CRVENA KONJICA „
- K. MALEVIČ

sad smo mi
cilj!
plavih crvenih
i žutih polja
u galopu
gde smo sekli
horizont, sad smo
jedini cilj. Čuješ li
kazimire!

REKONSTRUKCIJA: „ PROZA O TRANSIBIRSKOJ
ŽELEZNICI...“ A MALA ŽANETA FRANCUSKINJA

voz koji prolazi
uzbuđuje prostor
do erekcije
dok pada sneg.

Kroz sibir zavijaju kurjaci.

Spavaj mi ti
žana žaneta nineta
ćubičice...

Jovica Ivanovski

JA ĆU POKUŠATI BLAGOŠĆU

Da se nasmejem
životu
e, dečki – to je nešto
i do kurca s tim da je
sreća u malim stvarima –
zar mislite da je ljubav
mala stvar
tek što sam popio kafu
na terasi koja se bezrezervno
prepustila proleću
i sad odmah treba da probudim
moju suprugu i decu
da uradim ono što već
celih dva časa ne uspevaju
surovo sunce i preglasni
majstori u komšiluku

ja ću pokušati poljupcima

MA PIŠEM JA NA SVEMU

Ma dobro – preferiram hartiju
ali to ne znači da imam nešto
protiv salveta i stolnjaka

Anri je crtao na čemu god stigne pa
zašto ja ne bih pisao na čemu god to mogu da uradim
( jebi ga – nisam teniser pa da mi igra zavisi od podloge )

Svakako da mogu i po stolnjacima
no najčešće pišem na salvetama
i potom u njih istresem sve iz nosa

BERBERINU

Viđamo se jedanput mesečno i redovno
vodimo iste razgovore ali na sreću
odmah ih zaboravljamo

on štricka makazama ja buljim
u ogledalo – on me propituje
ja sebe samog preispitujem

drugi pacijenti znaju šta hoće
pokazuju na frizure iz časopisa
oni znaju šta im odgovara

pola sata za analizu u ogledalu
yees – za one koji vole same sebe
ali onima kao što sam ja to je neprijatno

zatim me obuzima dremež i molim boga
što brže da završi – super je kažem mu a zapravo
mislim – nije u redu u stolicu da zaspem

i ni ne gledam u ogledalce koje
otpozadi on mi prinosi – godinama već unazad
nije mi važno kako izgledam

ni anfas ni profil a još manje
teme svoje želim da vidim –
u teme moje neka blenu oni iza mene

NOĆNA ŠETNJA KROZ STARU MAHALU

Noćni glasovi ozvučeni pospanošću
potpetice kao da gaze preko ksilofona
mrtvi akordi i još neosušeni izmet kučića

iza prozora zatamnjenih trepere televizori
zvezde mesečina i zapuštena živa ograda
otposlati poljupci preko naherane tarabe

popadale kajsije koje dozrevaju na zemlji –
nema ko da ih uzme i u majicu strpa
a sutradan udarima kamena dokusuri koštice

zgrada zbog koje su srušili najlepšu kuću
miruje – druge možda rastu preko noći
ali, sve u svemu, zidaju se samo danju

pusta je ulica a ponoć još nije otkucala
svi su zabunkerisani u svojim skrovištima
kao da su u Beogradu pre šest-sedam godina

samo televizori razgovaraju između sebe
( kanal izabira političko opredeljenje )
kao susedi pre dvadesetak godina

ali to je bilo neko drugo vreme
u jednom sasvim drugačijem gradu
i na kraju krajeva – u drugom veku

ŽENA SUVOZAČ

Žena suvozač
raspolaže polovinom šoferšajbne
i sa ogledalcem u sklopljenom suncobranu

Žena suvozač
ne prestaje da priča – ali isto to
radi i kod kuće – u ulozi životne saputnice

Žena suvozač
( zapravo ) treba prema mužu vozaču da se odnosi
s poštovanjem koje stjuardesa ukazuje glavnom pilotu

Žena suvozač
nije loše da ima mini rublje
i lepa kolena tik uz ručku za kočenje

Žena suvozač
mora da ti bude pri ruci – ukoliko ti se probuši guma
ili ako ti riknu kola pa nema ko da gura

Žena suvozač
mora da ima savršen profil
spram đubrišta po njivama uokviren prozorčićem

Žena suvozač
je najlepša kad spava – a ti počinješ tada da
uživaš u vožnji i radiš sebi što ti godi

samo da je ne razbudiš

Otac Metodij Zlatanovski

preveo sa makedonskog: Duško Novaković

Posegni za svojim svetionikom
Aleksandrijskim,
dok se dan pogrbljuje i
pepeo hladi:
lavovi riču
nad belo-kostima primorskim
i jedra malaksavaju
i nema se o čemu pevati.

+

Da
se izusti ta so skamenjena, ta
pljuvačka lakomislena
kao poziv, neće moći:
sva krv je istekla
zloverna preko
praga
pa

stomak nadođe
kao pogača ovčarska na praštanju:
zagrejaće nepitome
blaženim neznanjem.

+

Nahrani se
sa ovim zagrljajima
mudra tvoja sunca neka ti zanoće
božanstveno ukrašena
telesnim stradanjima:
u brazdama od tuge takve
procvetava gorka trava.
Nahrani se...

Bez znaka,
bez fabule
iza ognjišta
ukrašenih svilenim parazitima
trpaju se ljuske onih
hiljadu zima koje
knez-lopov uze za zrelost i
zapisa:
ovaj dom jede samog sebe
sa svakim prećutkivanjem.

+

Sa bleskom
tih
Obrva
probudi me kao prvi put
( kao što se budi za bratsku –
arhanđelsku
ljubav)
i ne korakom praznoslovnim i promenom
( gajtanima anamneze iz vunene
postelje u donjim
sobama )
mene
uzbudi
kao
Onaj, Koji ima sedam duhova
Božjih
i onih sedam
zvezda –
jer On gravira orbite
i svetlosne
korake
za svaki fetus supernove
ne silazeći u kretanju
već
mreže ljubavne bacajući
u
nepraznom
svemiru.

Lidija Dimkovska

preveo sa makedonskog: Duško Novaković

GRICKALICA ZA NOKTE

Otkako sam greškom ponela sa sobom u inostranstvo
grickalicu za nokte nasu,
nokti mi rastu nekontrolisano i neravnomerno,
nezaustavljivo se produžuju prsti
i probijaju kroz cipele i pri rukovanju s nepoznatima,
a susedi od užasa više ni ne prisluškuju.
Javljam se izdaleka između dve vike
hoću da ih odobrovoljim pevajući im omiljene novokomponovane pesme,
oproštaj tražim od njih, velikim mislima iz malih naroda,
ta šta su dugački nokti u poređenju s mojom žeđi za istinom,
zar ne vidite da već postajete besmrtni
a ovo vam kao teško pada?
Gricklalica za nokte poluotvorena zjapi u mene s noćnog stočića,
ni ona nije zadovoljna promenom sredine,
ovo je baš ludilo, vrištim, poslaću vam je poštom,
ali onda svi postaju krik i s ove i s one strane linije:
„ Nikako! Grickalice za nokte oduzimaju na carini!“
I sama sam preleci granicu sakrila je u desnu patiku.
Ukućani su zapretili da će podseći nokte kuhinjskim makazama,
pa nek bude šta bude, već ih nosim na savesti kao gipsanu kragnu oko vrata,
cele noći sanjam, krvavi im prsti, onesvešćeni su,
sutradan se i sama budim s hemoroidima
i duh moj postaje zapušen, bez izlaza.
Klaustrofobija jače privlači zupčiće grickalice za nokte
nego ljudi one ljude koji su zaboravili na Boga.
Šareni paun, utisnut na podlozi nožića
promrmlja ljudskim glasom:
„ Život je izbor noktiju, kose i kože,
negovanje je, pak, izbor božjeg. Celog života grizeš nokte,
ali za inat me donela ovde. Vrati mi kako znaš i umeš,
ti bezbožna beznoktarice, ili zovi ukućane ovamo,
da ljudski podseku nokte“. I dođoše,
ali mene ni pogledali nisu, nego se udobno smestili preko postelje
i sekli i oblikovali nokte grickalicom za nokte,
i bacali otpatke na pod i zadovoljno smeškali paunu:
„ Još samo koji, i odlazimo kući“.

PAMĆENJE
Pamčenje mi je vojnička konzerva sa paštetom
neograničeg roka trajanja. Vraćam se mestima
gde sam stupila samo sa jednim jezikom u ustima
i domorocima mutim žumance za dobar glas,
u snegu belanaca Isus leži razapet kao da se šali,
za francuski poljubac potrebna su dva jezika,
sad kad ih imam nekoliko nisam više žena nego ala.
Ni ja kao sveti Đorđe nikad ne naučih
da pružim veštačko disanje, nos mi je zapušen godinama,
i dišem samo kroz tuđe nozdrve, EU plaća.
Aha, nije to čista rabota, nije to čista rabota!
viču iza mene pali anđeli
što skupljaju staru hartiju i plastiku,
najviše ih volim kad u hodnik iznose
svoje krevece da se provetre od DNK,
tada se na njima ispružim sa A. svako na svoju stranu
i u tačno zamišljenom ljubavnom zagrljaju
krune nam se od tarenja svi porculanski zubi,
nepca nam se pretvaraju u razgoragečene oči,
ispred njih jezici u tami postavljaju zamke,
rzaju, cmokću i ječe, a mi bez straha smo, bez žaljenja.
Pamćenje mi je crna kutija iz srušenog ratnog aviona,
sa neograničenim rokom trajanja. Vraćam se mestima
gde sam stupila samo sa jednom krvi ispod kože,
domorocima precrtavam plodne dane
u kalendarčiću za rođendane i domaće slave,
domaće životinje čeznu za divljim, divlje za pitomim.
Kao jevrejski car u dan posta i mesečnih ciklusa,
tako i ja i Bog godinama spavamo u razdvojenim krevetima.

ZRELOST

Kako je mogao grom pre udara u koprivu
Da zauvek zamagli ogledalo u kupatilu?
Toliko poverenja u termometar iza vrata,
toliko sumnje u nacionalnu televiziju,
a kad se bojler rasprsnu u paramparčad
vodoinstalater je bio na narodnu proslavu,
u jednom zvučniku krčala su creva voditeljice

kao kamen-temeljac muzejske garderobe?
U njoj vise mantili koji propuštaju Šekspirovu buru.
Pre nego što postadoh A.- nacionalna i ja sam prsluk za spašavanje
navukla preko glave, a sad preko kacige.
Telo mi je menjačnica u Staroj skopskoj čaršiji,
pred kojom bez kišobrana stoje muškarci tetoviranih mišića
koji me propuštaju unutra da potražim račun
i s parama koje menjam za svoj odmor bez snova
duhovnim vođama kupujem cipele od đavolje kože.
Neki u njima bogosluže, neki ih čuvaju za televiziju,
noge su svima mokre kao da ih je prala Marija Magdalena.
U putiru je i ovoga jutra bilo samo slabokrvne plazme,
bebe sisaju prste natopljene mirišljavom vodicom
za akumulatore i pegle, srce A. je čas trešnja u slatkom
čas višnja u rakiji. Kad ne pričam sa sobom više od tri sata
svet postaje koktel ljuljaške od bambusa usred plaćene plaže
i posle nekoliko gutljaja more se ne vidi, more se ne vidi.

Igor Isakovski
prevela sa makedonskog: Ana Ristović

OGREBANI ZIDOVI I PRAZNI RADIJATORI

proverio sam: vrata su zaključana
dobro
nema više leda
bar ne
u količinama koje mi trebaju
točim sve manje doze
sa manje leda
ali flaša se prazni
sve brže
nikako da se dogovorimo
kojim ćemo
putem ići
ogrebani zidovi
i prazni radijatori
oko nas
flaša i ja
posećujem je
u kuhinji
pa se vraćam
ovde
ali svaka je soba ista
po zidovima i radijatorima
večeras su svi napolju
osim umornih
koji sede kod kuće
ali ne kod mene
čak i čitam dok sam ovakav
"jedini čovekov dom je jezik"
piše Kiš
u mom slobodnom prevodu na engleski
ovde čitam Kiša na engleskom
i neke druge
više ili manje jevrejizirane autore
slične meni
po nekim stvarima
možda treba da pišem
o dobrovoljnom egzilu
ako takvo nešto postoji
evo sada postoji
sada bih nazvao Albaharija
telefonom
u Kanadu
ali nikome se ne javljam nedeljama
ogrebani zidovi
i prazni radijatori
i stalno se razilazimo
flaša
i ja
kako da čovek komunicira
kada se sa svojom flašom
ne razume

u kuhinji sam okačio
pravoslavni kalendar
ima i mesece
po starom ispisu
ovo je
samo da proverim
ovo je koložeg
prvi mesec
svake godine
slomio sam jednu čašu
dok sam ga kačio na zid
"ovo je dobar omen"
rekoh sebi
posle su mi ispraznili
radijatore
u tome nisam video znak
samo je bilo hladno
i flaša je bila
hladnija
dok sam je otvarao
mislio sam na neke moje prijatelje
na jednog mog prijatelja
u stvari
čovek može da misli na samo jednu osobu
u samo jednom trenutku
čudim se koliko sam precizan
kao potpuno natovareni
teretni voz
koji hvata svaku krivinu
i ide napred
određenim mu putem
samo ne znam kuda sam krenuo
kada sam ovde
ogrebani zidovi
prazni radijatori
i nerazumna flaša
minimalizovana scena
mojeg iscrtavanja boli
udara vetar
to dosad nisam rekao
a udara danima
nisko duva
svakako nisko
jer oblaci ostaju
a moja su stopala vlažna
i klizava
sigurno neću
nigde ići
osim ako ne uspem
da se uvučem u ovu flašu
kao sićušni brod

juče sam gledao baziliku
renoviraju je mesecima
i pokrivena je platnima
rekao sam već
danima
duva vetar
platna su se vijorila
kao jedrenjak
greškom
ukotvljen u centru
grada
ja sam prošao
bazilika je ostala
sa njenim ogrebanim
zidovima

tamo nema radijatora

Budimpešta, januar 2000.

NESREĐENA

moje učitelje
moje duhovne očeve
kako sam ih nazivao, ranije,
stavio sam na najudaljenije police
u ovoj sobi biblioteci kancelariji spavaćoj sobi
sobi za duge telefonske razgovore i svađe i milovanja
ali nije sada soba na redu
i nije sređena
hteo sam da kažem,
kroz uzdah pomirenja da kažem
kada sam ih stavio tamo
kao da sam se predao
kao da sam odustao od borbe
koja mi, uzgred rečeno, nikad nije bila najjasnije određena
i manje pišem
od tada
u svoj toj žurbi za više prostora
za život i svim elementima koji isti mogu doneti
moj je dah otišao dođavola
i sada neki grešni prokletnik njime možda diše, tamo
kao kada sam mašinu zamenio kompjuterom
da bih mogao da pišem noću
da mogu da kucam tiho, bez razlike koliko suludo to zvučalo,
da mi ne bi zvali policiju ja sam počeo da tiho kucam
možda da i tiše pišem i samim tim
tiše da živim kao da ne živim potpuno
kada toga nemam nema buke koja je logična
i puno stvari postaju previše logične
toliko mnogo jasne i logične
da me teraju da pomislim da je nemoguće
da se u potpunosti razumeju a
pri tom
ostati potpuno normalan
kako li se ja uklapam
u sve to ponekad poželim da saznam
ali soba nije sređena i moji prijatelji
moji ljudi koji me nikad nisu napustili
i pored mojih povremenih zaboravljanja
zaslužuju neko bolje mesto ovde

DUBOKO U RUPI

brojim prazne
pivske flaše
na podu
sklanjam dlake
mojih prijateljica
sa stola
sa jastuka
otvaram i zatvaram
vrata i prozore
ne svlačim se danima
osećam da to nije u redu
ali ne znam šta jeste
u redu
i još više
pivskih flaša
praznih
ipak sam uglađen
pa pijem iz velike
čaše i koristim
dezodorans
zbog prijateljica
a ponekad i
zbog sebe
ne skidam se
ni kada se one skinu
vreme je čudno
prognoza uvek promaši
svoju metu
kao lažno proročanstvo
vruće je
u jesen
i vruće je
u meni
od svog tog piva
u mojoj rupi

čitam druge
pesnike
retko kada pronađem
brata po duši
ali kada ga
onda ga ostavljam
da barata
ovom sobom
a ja sam sebi
prepisujem još
alkohola
usamljena receptura
deluje pizdunski proračunato
i ja znam
da to znam
ali uvek to uradim
kao neodlučni samoubica

igram igru
uvek se nadajući
da neću biti
plen
ja sam
započeo tu igru
ali se to uvek
nekako
izjalovi

udaram u zidove
da bih otvorio
prostor
ali rupa se smanjuje
i ja postajem sve manji
trudim se da se uklopim

to mi nikad
nije
polazilo za rukom

SENDVIČARA U 4 UJUTRO. BEZ OGLEDALA.

video sam Isusa kako hoda
preko bulevara, stišćući
ruke na grudima
kao da se guši pa sam skrenuo
pogled

zvuci grada su me uzeli pod svoje
žurio sam ka podzemlju
video sam Isusa kako doziva nečije ime

mislim da nije bilo moje...

video sam Isusa u sendvičari
negde oko 4 ujutro, dok sam ispijao
moje "ovo mi je sigurno poslednje noćas..."

rulja je bila bučna, konobarica je bila trapava
mislio sam na gorče suze od onih koje sam video
u nečijim očima malopre u noći.
nisam mogao da smislim.

video sam Isusa kako istrčava iz supermarketa
video sam Isusa sa njegovom kosom + njegovom bradom +
ukradenim konzervama tunjevine na leđima
dok je tip unutra pokušavao da ga upuca

video sam Isusa u predgrađu kako pali vatru,
plastičnim flašama i jučerašnjim novinama
reciklira prošlost, čeka Zoru,
dok sam ja istrčavao iz supermarketa

tip unutra je pokušao da me upuca

video sam Isusa u ogledalu, očiju punih suza, aha
"kako izgleda nositi sve te grehe?"
kao da bih ga upitao, ali nisam
možda zato što videh sebe izluđenog

video sam Isusa kako pokušava da nacrta labudov let
s prozirnosti noći, video sam
njegove beskorisne pokušaje + video sam njegovu ljutnju + bol + zgađenost
ali on nije video moju

mislio sam na labudolike ruke moje drage
kako graciozno pokušavaju da ubiju komarca u
našoj sobi dok ispijam svoje pivo
u sendvičari
u 4 ujutro
bez ogledala unaokolo

DOBRO BI BILO

bilo bi dobro
da se Džoni vrati
ako nizašta
onda bar zbog onih nekoliko pesama
koje me uvek potresu
i zbog komentara
uvek usrane stvarnosti
uvek žestokih i pametnih komentara
i tu i tamo neki dobar rif
koji se pečati u mene
kao neka tetovaža
koja me raskida
kao poderana ulica

bilo bi dobro
da i Tito svrati
da popušimo cigaru-dve zajedno
da mu kažem da ništa nije propustio
u poslednjih 25 godina
osim nekoliko krvavih ratova
stotine hiljada proteranih
“raseljenih” kako ih eufemistično nazivaju
matori pedofili i ready-za-nekrologe iz EU
i čitava hrpa silovanih
jedan tanker zaklanih
i mali milion pogubljenih
jednostavno ću mu reći
ništa nije propustio
ni Nobelova za mir nije bitna
ne na onom svetu
a ni na ovom
kad je već dobivaju koljači i jebivetri

bilo bi dobro
da pronađem svoga kuma
u usmrdelom vrtlogu života
da mu kažem da se muškost
muslimanska pravoslavna katolička jevrejska protestantska, itd.
na Balkanu
i uopšte
ne pokazuje duvanjem puvanjem blebetanjem sofizmom prepijanjem prejedanjem, itd.
već verom u bližnje i nepoznate
jer biti muškarac znači biti čovek a čovek treba da opravda svoje ime ljubavlju
čak i onda kada mu
duša miriše na staru cipelu

dobro bi bilo
da okrenem nekoliko brojeva
svih koji su se ogrešili o mene
da ih zbunim
da ih pomerim s mesta
da im kažem da je sve svejedno
da čak ni na drugom svijetu
nema ko da im sudi
Bog je u penziji
a zamena je na trudničkom
čak ni ja ih neću proganjati
nakon što umrem
planiram da se dobro naspavam

bilo bi dobro
da se javim onima
o koje sam se ogrešio
za to će mi trebati više od nekoliko javljanja
da ih izmestim
da ih pomerim s mesta
da im se izvinim
od sveg srca duše tela mozga itd.,
da im izmamim osmeh
da odlebdim uvis
kao sapunica
kao odjek zvona

Nikola Madžirov

preveo sa makedonskog: Duško Novaković

KAD NEKO ODLAZI
SVE ŠTO JE STVORENO VRAĆA SE

Za Marjana K.

U zagrljaju iza ugla prepoznaćeš
da neko negde odlazi. Uvek je tako.
Živimo između dve istine
kao neonka koja titra u
praznom prostoru. Moje srce skuplja
sve više ljudi, jer ih više i nema.
Tako je oduvek. Četvrtinu budnosti
trošim u žmirkanju. Stvari
zaboravljamo još pre no što ih izgubimo –
svesku za krasnopis, na primer.
Ništa nije novo. Sedište u
autobusu uvek je toplo.
Poslednje reči pronose se
kao nagnute kofe u neobičnom letnjem požaru.
Sutra će se opet ponoviti isto –
lice, pre nego što nestane sa fotografije
ponajpre gubi bore. Kad neko odlazi
sve što je stvoreno vraća se.

SENKE NAS MIMOILAZE

Jednog dana srešćemo se
kao brodić od hartije i
lubenica što se hladi u reci.
Nemir vascelog sveta
biće uz nas. Dlanovima
pomračiti sunce i fenjerima
se približavati jedno drugome.

Jednog dana vetar
neće promeniti pravac.
Breza će lišćem napuniti
naše cipele ispred praga.
Vuci će krenuti za
našom nevinošću.
Leptiri ostaviti svoj prah
preko naših obraza.

Jedna starica svakog jutra
pričaće o nama u čekaonici.
I ovo što pričam već je
ispričano: čekamo vetar
kao dva kamena na graničnom prelazu.

Jednoga dana sve će nas senke
mimoići.

PRE NEGO SMO SE RODILI

Ulice su bile asfaltirane
pre našeg rođenja i
sva sazvežđa već formirana su bila.
Lišće je trulilo
na rubu trotoara.
Srebro tamnilo preko
kože radnika.
Nečije kosti rasle kroz
dužinu sna.

Evropa se ujedinjavala
pre našeg rođenja i kosa
jedne devojke spokojno
se širila površinom
mora

NEBO SE OTVARA

Nasledio sam neoznačenu kuću, s
nekoliko srubljenih gnezda
i pukotina po zidu kao žile
uzbuđenog ljubavnika
U njima vetar spava
i reči kondenzovanog
odsustva. Leto je
i miriše na tek prispelu majčinu dušicu.
Monasi završavaju sa svojim brojanicama,
nebo se otvara da napravi promaju
u našim dušama.
Drveće je zeleno, mi nevidljivi,
i samo tako mogu da se vide
naša nerođena deca i noć
koja čini da anđeli
budu još čistiji.

MUZEJ IŠČEZAVANJA

Zaključićemo dogovor sa sadašnjicom,
ali „naše postojanje počiva na sadašnjosti
koja iščezava „ kaže Šopenhauer.
Iščezavaju deobe reka,
plavetnilo jezika od borovnica,
i pamuk u našim stomacima iščezava.
Civilizacije iščezavaju
u ime zastarele mističnosti,
tuneli koji skrivaju
glas diktatora sa radija, nestaju.
Praznina asfalta gubi se kroz polja,
predmeti doneseni sa ekskurzije
u svojoj nepotrebnosti iščezavaju,
klizanja zemljišta
koje objašnjavamo potrebom za selidbom
više se ne događaju. I mahovina na hrastovima
i moć azbuke, i tišina
sunčeve eksplozije, nema je.
Svet je muzej iščezavanja
koji sve Božje uzvike čuva.

SVETLOST I PRAH

U međuprostoru
četiri godišnja doba pronaći ću te,
kad decu odvode u šetnju,
a duše se vraćaju natrag
kao prljavo suđe
u radničkoj menzi.

Mi nismo religija
i niko ne veruje u naša
sveta pisma.

Pogledi nam se skrivaju
u naborima zavesa
tuđim molitvama, skoro poroznim
i svetlosti koja pada.

Hoće li se dodirnuti naši anđeli
kad se budemo zagrlili
u mraku, da li će neko zapaliti sveću
da bi proglasio carstvo?

Svetlost smo sagorelog palidrvca
koje postaje prah
kad ga neko dodirne.

NATO, EU, USA, YOU

Skraćuje se dan.
Naši se životi skraćuju i produžavaju
kroz velike skraćenice sveta.

Hteo bih kroz grad da prošetam preko
skraćenih staza koje
vode prema tebi,
koja pišeš azbuku sna.

I ponovo će se sve skratiti:
moja milost ako Suncem te nazovem,
ti ćeš se u Zrak preimenovati.

ONI I MI

Vendersu i Handkeu

Verovatno sad anđeli
na ramenima tetoviraju ljude,
i u sandučiću uspomena
čuvaju vlastite senke.
Javljaju se ponekad
kao glas koji otkriva zoru
ili kao blaga svetlost
ispod bolničkog kreveta.
Postojimo zarad njihovog postojanja,
lete zbog našeg koračanja.
Bliski smo i udaljeni
kao protoni i neutroni
u jezgru svih svetova.

SVE ZAKONE SMO PREKRŠILI

Sobe sjedinili
bez znanja arhitekata.
Plombirane rudnike
otvorili, razdvojili
ljubav od praznine
u blagorodnim metalima besmrtnosti.
Svake se noći venčavali
navlačeći prsten mesečine
oko naših tela, dajući
sazvežđima imena gradova.

Kao ptice koje ne poštuju
znak za tišinu ispred bolnica.
Sve zakone smo prekršili.
Ti imaš jedan ključ, ja drugi,
u isto vreme trebali bi
jedan prema drugome da se otvorimo.

NEVOLJNO OSVAJANJE PROSTORA

Kad se budemo udaljili
sastav će se vazduha promeniti,
tuga se nečujno spustiti
kroz spoljne strane oluka
kao senka uplašenog guštera.
Svako buđenje izvan postelje
biće osuđeno,
svako punjenje i pražnjenje grudi
postati bezvoljno osvajanje prostora.
Bliskost će nam pobeći sa dlanova kao kapljica
sa tela tek ulovljene ribe.

Kad se dodirom pomračuju sunce i mesec,
oni su, ipak, opet udaljeni, i sve
postaje noć, lažno uspivanje lišća,
senki, divljih životinja.