Kornelija Farago [1]

POETIKA UPOREĐIVANJA

Sarajevske Sveske br. 29/30 [2]

(Komparativni akteri romana)

Kao da su i raniji interpretatori skretali pažnju na prvobitnost poetičkih aspekata komparacije kada su govorili o tome da su romani Travnička hronika i Na Drini ćuprija Ive Andrića izrasli iz razlike, tačnije iz suprotnosti civilizacijskih značenja. A uporednom analizom ovih romana se „navedeni sraz dviju civilizacija, odnosno osobitosti njihovih graničnih područja, javlja mnogostruko osvijetljen. Zapravo se te dvije tematske vrijednosti međusobno nadopunjavaju, pa čak bismo se usudili ustvrditi, objašnjavaju.”
Polazimo od toga da komparativno orijentisano tumačenje nije zadatak i privilegija samo uporedne književnosti. Naime, i književno stvaralaštvo, pojedinačno delo – koje postavlja brojne interkulturalne i druge relacije (sličnosti, analogije, kongruencije, paralelizmi i antiteze) – može da se nađe u polju komparativnog diskursa, iako to ne pobuđuje interesovanje komparatista. Razmišljanje romana Travnička hronika je svakako komparatističko ukoliko se „principijelno i ne samo slučajno pozabavi” poređenjem tokova, situacija, likova pa i kulturalnih saznanja. Uključivanje komparatističkih perspektiva u romaneskni diskurs znači služiti se poređenjem kao poetičkim postupkom, „sve pojave videti u nekom širem sistemu – koji je u ovom slučaju i onaj “tertium comparationis” preduslov za osmišljeno poređenje – što će razmišljajući nad tim pojavama otkrivati ne samo sličnosti već i razlike među njima, a i jedne i druge proizlaze iz činjenice da je život oko nas i njegov razvoj moguće sagledati u povezanostima.”
Kao što su i komparativistička istraživanja, tako su i uporedna narativna delovanja diferencirana i, naravno, možemo postaviti pitanje: koje mogućnosti postoje u cilju diferencijacije, šta je osnova diferencijacije, i kako se obrazuje roman kao posebna tekstualna sredina komparacije.
Reč je o fundamentalnom gledištu, poetičkom nastupu koji naglašava značaj postupka upoređivanja, stvaranja analogija, pa i izražavanja suprotstavljenosti, kontrastivnosti, koji pomera težišnu tačku na složenu ulogu stvaranja smisla od strane komparativnih značenja. Na prvi pogled moglo bi se reći da poetička metodologija upoređivanja prevashodno sugeriše sličnost. Ali ako sledimo zasnovanije obrazovanje pojmova i suštinsku usmerenost komparativnog razmišljanja, može se reći da ona osnažuje i razlike, različitosti, odstupanja, što znači da posredstvom otklona pokazuje i paralelnost struktura. Štaviše, nedvojbeno se može tvrditi da u ponekim slučajevima upravo ove paralele izbijaju u prvi plan. Mada ova značenja ne možemo neposredno prevesti u poredak instrumenata komparativne nauke o književnosti, ipak, poetička zamisao, kao i funkcija organizacije teksta od strane analogija i divergencija, plodotvorno deluju na razmišljanje koje je usredsređeno na poređenje. Možemo, prema tome, ustvrditi da pomenuta poetička zamisao otvara puteve i prema zahvatima komparativne antropologije. Mladi kancelar Defose razlikujući se od konzula Davila otelotvoruje lik antroploga učesnika-posmatrača, teži uporednom razumevanju, i sa širokom empatijom nastoji da se identifikuje sa momentima posmatrane strane kulture, sa željom da „prodre dublje u prošlost, običaje i verovanja ovog sveta.”
U nekim slučajevima sadržaj poređenja je u otkrivanju razlike putem sličnosti. Isticanjem sličnosti se često artikulišu razlike. Pripovedač, naime, istražuje način kako da opiše različito, kao i one različitosti koje se s vremena na vreme pokazuju u vezi sa stranošću sa svim aspektima njihovog ispoljavanja.
Pri razmatranju ove problematike treba imati u vidu i misao nemačkog savremenog fenomenologa Bernharda Valdenfelsa, po kojem strano/tuđe ne može da predstavlja predmet upoređivanja. Primetili bismo stoga da razlog nemogućnost poređenja ne treba tražiti u potpunoj različitosti. Najbitnije je da se strano izmešta u pogledu njegove suštine, to jest, strano izmiče svim eksperimentima izjednačavanja i upoređivanja. „Strano se ne može upoređivati, ali ne zato što je sasvim drugačije, već zato što se zahtev stranog izmiče svakom upoređivanju i izjednačavanju.”
Roman Travnička hronika, kao narativna prezentacija imagološkog razmišljanja može da se čita posredstvom usredsređivanja na pojam stranog i komparativnog aktera istorije, to jest, konzula. Upoređivačka koncepcija Travničke hronike počiva na najavi promena povodom dolaska konzula, čime se izražava strah od preloma i prekida. Konzuli („samo ciljevi njihovog zvaničnog rada su različiti, sve ostalo je istovetno ili slično”) stvaraju fikciju središta, a iz ove perspektive možemo ih razumeti kao osnovne motive organizacije teksta. Odnos prema središtu identifikuje etničke celine i dovodi na površinu razlike između habitualizacija.
Tematizacija promene u svim svojim vidovima se može tumačiti kao osnovna situacija upoređivanja. Već i najava moguće promene služi kao govor o stranom. Pođemo li od ovog stanovišta, očekivani obrt u odnosu na iskonsko stanje nije samo korekcija. Radikalnost događaja promene dočarava činjenica da se promena suočava sa iskustvom stogodišnje tradicije: „To niti je bilo niti može biti”. Ovde „iskustvo stranog predstavlja nešto više od obogaćivanja iskustva, jer putem stranog i samo iskustvo postaje strano, a onaj ko ga iskušava sam sebi postaje stran.”
Travnička hronika se u takvoj meri usmerava ka obuhvatanju stranosti, da se može reći da se u centru komparativnog programa romana nalaze imagološki aspekti. U skiciranju poetike romana, pitanja koja se odnose na „stranca kakvim ga vidimo”, ali i druga relevantna pitanja u odnosu na tuđost, mogu se objasniti iz najmanje dve perspektive. Pozicija upoređivanja pripada ili strancu, ili kulturi koja ga kontemplira. Između onoga koji stiže i onih koji ga primaju stvara se uzajamna tuđost. Prethodna perspektiva je raširenija, šira, a potonja se usredsređuje na samog došljaka. Stranac, onaj koji ne pripada „nama”, koji dolazi izdaleka na jednoznačan način markira jednu društvenu ulogu kojoj se možemo približiti pomoću prozne poetike sa komparativnom logikom, a koja je senzitivna u odnosu na otklone, različitosti. Naraciju čine akustičke dimenzije doživljaja stranosti onoga koji pristiže, i to u vezi sa neobičnim glasovima kuće i grada kao i sa doživljajima raznih mirisa, kulinarskim impresijama, događaja, dakle, koji se javljaju u novom svetlu i u neobičnim srazmerama. Trebalo bi posebno analizirati tišinu „mukle zemlje”, koja na ovim stranim prostorima ukazuje na nesposobnost komuniciranja, opštenja.
Prizivanje onog neobičnog, nepoznatog, usmerava mišljenje ka onim prostorima koji se ni sa čim ne mogu porediti. Istovremeno, na taj način se osporava, natpisuje, dovodi u pitanje komparativno gledište. I možemo reći da čak ni šira perspektiva upoređivanja, upoznavanje sa stvarima i događajima svetskog značaja („da se takve stvari dešavaju i u Stambolu i u Bosni i u celom svetu”) ne izmešta zajednicu sa horizonta vere i iskustva o posebnosti. „Treći se opet teše da je ovo Travnik – Travnik! – a ne koja mu nedrago kasaba i palanka, i da se njima ne mora i ne može desiti ono što se drugima dešava.” Na ovom mestu treba ukazati na predavanje Zorana Paunovića pod naslovom Evrofobija u Travničkoj hronici Ive Andrića. Razmatrajući evrofobične segmente sećanja Balkana Paunović je pokušao da ih interpretira u kulturalno-antropološkom odrazu dva mita: mita o tome da su oni drugačiji no ostali svet – a taj mit odražava težnju ka individualizmu i, tesno u vezi s tim, sklonost ka samoizolaciji te osećanja nepripadanja Evropi.
Mišljenje zajednice u Travniku u suštini određuje iskustvo, „osnovno osećanje” drugosti. To je mišljenje koje je određeno na osnovu razlikovanja od svih drugih. Ovo osećanje determiniše pojedine etničke grupacije, pojedine verske zajednice, štaviše, čak i u konfiguraciji grada ima nečeg specifično „naročitog i osobenog”. „To osnovno osećanje da su odnekud drukčiji nego ostali svet, stvoreni i pozvani za nešto bolje i više, ulazilo je u svako ljudsko stvorenje, sa hladnim vetrom sa Vlašića, sa reskom vodom iz Šumeća. Sa slatkim žitom prisojnih njiva oko Travnika, i nije ih nikad napuštalo, ni u snu ni u bedi ni na smrtnom času.” (...) „Osećanje da se ljudi iz Travnika razlikuju od drugih, i da su predodređeni da budu bolji i uzvišeniji je ušlo, zajedno sa hladnim vetrom koji duva sa planine Vlašić, sa kiselom vodom iz Šumeća, sa “slatkom” pšenicom sa oranica oko Travnika obasjanih sunce, u sva ljudska stvorenja. I nije ih napuštala ni za vreme sna, ni u bedi, ni u časovima smrti.”
Pažnja koja je koncentrisana na upoređivanje specifično dodiruje tradicije pojedinih nacionalnih zajednica u kojima se simbolizacija ponosa javlja kao poseban znak. Usled konsekvenci koncepcije, figure diferenciraju, a i same se mogu diferencirati, stvaraju razlike, i same su različite. „Znanje i razlikovanje predstavlja temelje njihovog vaspitavanja." Na mnogim tekstualnim mestima pojava i nema drugo određenje, nego se pojavljuje posredstvom otklona, suprotstavljenosti u odnosu na ostale. Prema tome, otklon i suprotstavljenost imaju konstitutivnu ulogu, oni iskrsavaju na površinu kao ponovno stvaranje protivrečnih polova.
Odmeravanje sličnosti daje fundamentalniju interpretaciju okolnosti, događaja, stoga pripovedanje evaluira komparativnu vrednost, komparativno značenje svake situacije, svake ličnosti i kulturalne konstelacije, svake interkulturalne relacije.
Pri narativnom predočavanju kulture zajedničkog življenja pripovedač prepoznaje ne samo uporedivost u suprotstavljenim polovima, već zahvaljujući istančanoj osetljivosti, i sličnost između njih. Dakle, ova sjedinjenost, stopljenost, nerazdvojivost na nekim mestima je posledica sličnosti koja se iskazuje u suprotnostima. Čak i u praksi razumevanja na drugačiji način se takoreći vezuje za ono što je skoro ekvivalentno, za ono što je skoro identično, za ono što se fino izmešta. Pripovedanje ne prikazuje uvek poređena značenja, to jest, tek zaključci upućuju na kvantitativne komparacije. Načini organizacije tekstualnih relacija koji se mogu podvesti pod pojam komparacije pokreću sve što se može smatrati identičnim iz neke perspektive, ono što se može dovesti u vezu, naravno pomoću razlikovanja identiteta i identifikacije.
Metodologija koja rado koristi mogućnosti u analoškom mišljenju uspostavlja se na temelju sličnih momenata koji se jednače u pogledu sudova, evaluacije, momenata koji imaju identične funkcije. Druge komparacije pak dovode u igru negaciju mogućnosti poređenja, kao i krugove značenja neuporedivosti. Postupak mišljenja koji registruje sličnost služi fiksiranju onoga što je potpuno isto, slično, totalno slično, pa i varijativnih formi. Već je fiksirano da mišljenje usmereno ka poređenju, osim ekvivalencije, može da iskazuje i različitosti, kao i karakteristike koje se razlikuju. Ponekad su i razlike generisane na osnovu sličnosti „nagađanja, slutnje i bojazni”.
Kao eklatantni primer pojavljuje se slučaj najopštijeg simbola mišljenja usredsređenog na prostorne relacije, a to je simbol puta. Ovde se radi o zajednici čija se koheziona snaga temelji na mržnji prema putu, ova zajednica je sazdana od različitih podsticaja. Ovaj narod, za razliku od drugih naroda sveta, oseća perverznu mržnju prema putevima, stoga zatvorenost, zaključanost u jezik-tradiciju-religiju određuje pojedine verske zajednice. Sumnjičavost prema putevima, nepoverenje u puteve stvara osnovu sličnosti, ali Turci i hrišćani na osnovu „različitih podsticaja” odbacuju „stvaranje i održavanje bilo koje saobraćajne komunikacije”.
Izgledi onog koji pristiže kao stranac, projekcija njegove sudbine dobija formu pomoću analogija u sećanju. „Mi smo ovdje na svome, a svaki drugi koji dođe na tuđem je i nema mu duga ostanka ... Mnogi je ovdje došao da ostane, ali mi smo svakom dosada u leđa pogledali, pa ćemo i njima, ako baš dođu”. Ovde „mi” i „ovdašnje” raspolažu kontrastivnom snagom u odnosu na „one” kao strance. Svest o prvom licu množine se proširuje i na one koji na drugim mestima figuriraju u trećem licu množine.
Traženje analogija na bazi poređenja čak i najkompleksnije događaje vraća na samo jedan faktor. I na osnovu zahteva prema sličnosti se može stvoriti asocijativna kohezija. „Svi Travničani, bez razlike, vole da se prave ravnodušni i da izgledaju neosetljivi.” U sklopu množine ljudi iz Travnika pripovetka stvara jedinstvo između etničkih zajednica koje, inače, pokazuju velike razlike. U okvirima mreže aspekata integrativnog razmišljanja zajednica ljudi iz Travnika se raspada na snažno oposebnjene fragmente.
Naracija proširuje dinamiku povezivanja-razdvajanja posredstvom suda o dolasku stranaca konzula, i to na mnogobrojne relacije. Time se stvara jedna mnogoznačna zajednica koja se ne može homogenizovati. Pojedini svetovi su istog intenziteta u tekstu, ali opisivanje semantičkih struktura mišljenja pokazuje različitosti. Svet ljudi iz Travnika je zapravo manifest različitosti i, s vremena na vreme, i ispoljavanje stereotipnih suprotstavljenosti. Te različitosti se iskazuju na osnovu mnoštva primera ekvivalencija, traženja identiteta, konsonancija, sporazuma. Kao očit primer možemo navesti simetrije i suprotstavljenosti, protivrečna kretanja izveštavaju u govoru o zastavi, o grbu – zajedništva u govoru, i razdvajanja u afektima između Turaka i hrišćana. Osim toga, valja govoriti ovde i o zajedništvu Turaka u svetlu strepnje zbog uzdrmanosti carstva, o zajedništvu hrišćana, katolika, pravoslavaca u svetlu distanciranosti prema strancima, u radosti ispoljavanja nove zastave i o zajedništvu u nadi u svetlu eventualne bolje budućnosti. Ovim se završava nabrajanje zajedničkih karakteristika i pojavljuju se markantne razlike. Različiti interesi, različita usmerenja i nade: „naravno da je svaki od njih posmatrao stvari svojim očima i sa svoje, često protivne, tačke gledišta.” Prirodno je da svako gleda stvari svojim sopstvenim očima, i iz svoje polarne perspektive. Čak i u zajedničkim radostima prodiru modusi sopstvenih polarnih perspektiva. Kao rezultat metodološke angažovanosti pisca na površinu iskrsavaju čak i dublji slojevi, forme razmišljanja, duhovni sadržaji.
Namera poređenja ponajviše skreće pažnju na one komparacije koje se kreću u ljudskim sferama, no možemo prepoznati i jednu semantičku osnovnu tendenciju koja se može smatrati kao opšta perspektiva u kulturalnom smislu. „Događaji su navaljivali sa svih strana sudarali se i kovitlali po Evropi i velikom turskom carstvu i dopirali čak i u ovu kotlinu i zaustavljali se u njoj kao bujice ili nanosi”. Pisac sa ovim načinom poređenja, odnosno, s poretkom efekata transformacije kompleksnih društvenih pojava u elementarnije prirodne pojave artikuliše u kontekstu datog perioda, i datog morala činjenicu da je „usporedba u krajnjem slučaju funkcija materijalne i duhovne kulture naroda.”
U analizu romana možemo verovatno uključiti u diskurzivni poredak koji istražuje tzv. političko-herojske mitove i to s ciljem da odmerimo mogućnosti komparativnih istraživanja mitova o Napoleonu. Mada ovde mit o Bonaparti funkcioniše u pozadini. Kad je reč o mitu u romanu, zanimljivo je da mi ne pratimo mitizaciju jedne realne ličnosti, nego prevođenje jedne mitske figure u realnu. Francuski car se pretvara iz jedne ranije samo pominjane figure, u momenat jednog iskustvenog prostora. Dolaskom francuske vojske u Dalmaciju i prispećem konzula „Bunaparta iz pričanja” najednom dospeva u takvu blizinu koja može da bude predmet osećaja. Smisao koji se učvršćuje izmeštava se posredstvom neprestanih tumačenja i efekata koji generišu nove misli. Uopšteno rečeno, dobro se vide i stalne i promenljive dimenzije modifikacija.
Sumarno se može reći da uprkos tome što se svaki etnicitet kreće u semantičkim poljima stranosti, nepoznatosti, neizvesnih pojmova, konteksta, ovi oblici prilaženja stvarnosti su ukorenjeni u etničkim, religioznim senzibilitetima i izbacuju na površinu poprilično različite emocije i pri tome se koncentrišu na različite momente. U pozadini tih divergencija stoji po svoj prilici problem različitih tumačenja iskustava i očekivanja. Ukoliko navedeno pozicioniramo u širem komparativnom kontekstu u cilju izvlačenja pouka iz različitih pristupa, mi se trudimo oko komparativne poetike romana. Evidentno je da upravo iz pomenute perspektive, to jest, iz perspektive koje stvara jedinstvo analize iz etničke različitosti, kao i iz metajezičkog referencijalnog sistema, treba pristupati daljim istraživanjima.