Slobodan Bubnjević [1]

BECAUSE THE NIGHT

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

„Ko jaše kroz vetar ogrnut tminom?“

Der Erlkönig
Johann Wolfgang Goethe
(Bauk, u prevodu Alekse Šantića)

KAD JE JEDNOM BIO DEČAK, Stanislav Bauk je znao puno o strepnji. Njegovi su oduvek, stolećima i generacijama, bežali od gladi, ne prikrivajući ni u novim vremenima strah od nje. Možda su mu preci zbog te brige i strepnje u davnoj prošlosti i dobili nadimak Bauci, pogrdni naziv koji se tamo negde u dalmatinskim gudurama pretvorio u prezime. Ali, kao i svaka porodična legenda, bila je to samo stara priča koja se glodala od usta do usta, pa su sa nje iščezli mnogi detalji, kao meso sa kostura.

Posle Drugog svetskog rata koji je proveo gladujući na tavanu, Baukov deda se doselio u plodnu banatsku ravnicu, nedaleko od Beograda, ali je negde u koferima, postavljenim nostalgijom za jalovim zavičajem, preneo i porodični strah od gladi. Izmileo iz dedinog prtljaga, strah je stigao do tetkine kuće na Avali i do novoizgrađenog radničkog naselja u prestonici, gde su Baukovi roditelji dobili stan.

Mada je rastao u poznom socijalističkom blagostanju, u mirnoj, jugoslovenskoj deceniji koja je prethodila ratnom režimu, Bauk je uvek mogao osetiti njegovo prisustvo. Strah od gladi se skrivao u kućnim vilajetima, među teglama lanjske zimnice, u velikom zamrzivaču gde se baštinila sindikalna svinjetina ili ispod haube žutog očevog stojadina, kojim se išlo na zajednička letovanja.

Pratio ih je i do mora – Baukova tetka ni na plaži nije dala deci da ustanu od stola dok ne pojedu sve u obroku načete kriške hleba.

No, ućutkana u radničkom samoupravljanju, porodična glad Baukovih bi možda ipak utihnula sasvim, da se nije hranila od čestih odlazaka na selo, kod babe i dede u Banat. Deda, mršavi starac odan alkoholu i mrzovolji, bio je pun strašnih priča o gladi, kojima je osoljavao svaki porodični ručak.
“Ako budeš gladan, neće te voleti u životu”, govorio je malom Bauku koji ga je posmatrao zastrašenim očima.
“Stari, ostavi dete”, dobacivao mu je Baukov otac.
“Ako budeš gladan, gledaj da se bar plaše tvoje gladi”, nastavljao je deda.
“Dosta je bilo”, ljutio bi se konačno otac i pogledom pokazivao dečaku da slobodno izađe napolje.

●

KAD JE JEDNOM NEDELJNO BIO DEČAK, na selu, kod dede, Bauk bi istrčao napolje čim bi mu se ukazala prilika. Na ulicu bi izgurao veliki, oljušteni bicikl koji je vozio stojeći, samo oslonjen na sedište, klateći se celim telom u ritmu okretanja pedala. Dedina kuća se nalazila na kraju sela, na velikom imanju koje je nekada pripadalo nekim nepoznatim, posle rata prognanim Nemcima. Linija puta je obilazila imanje, a mali Bauk je vozio ukrug, sve do benzinske pumpe i potom, do groblja i ciglane na granici seoskog atara.

Iza ciglane, Bauk je ostavljao bicikl i kroz nizak prolećni kukuruz išao do ivice velikih jama iz kojih je mehanički kopač na šinama vadio glinu. Gigantska mašina, masna i crna, sa jezikom spuštenim u jamu, nedeljom je spavala, grleći dva vagona dopola napunjena ilovačom. Bauk je obilazio oko nje, posmatrajući prugu koja je vodila sve do peći gde se pekla cigla. Bacao je kamenčiće i štapove niz liticu koju je mašina strugala, a onda bi sa druge strane, od ciglane, tamo gde nagib nije bio visok, silazio do dna, u korito jame.

Potom je dolazio tačno ispod mašine kopača, gledao uvis uz raskopane litice, sa kojih su ciglari ogulili zemljino belo meso – glinu koja je potom ispržena i uzidana u ko zna koliko domova. Pokušavao je da se popne. Hvatao se za busenove trave, neravnine i ponekad uspevao da se uz strminu uzvere do vrha. Ponekad nije.

Ako bi dan potrajao, nastavljao bi svoju avanturu biciklom dalje niz put, kroz njive suncokreta i kukuruza. Besomučno je okretao pedale kad bi, iza velike krivine, naišao kućerak iz čijeg su dvorišta vrebali psi koji laju na vozila, na traktore i bicikliste.

Na mestu gde su se susretali drumski put i pruga, izdizalo se uzvišenje ispod koga se nalazio bunker iz Drugog svetskog rata. Nemci su ga, taktički razložno, na tom mestu podigli da bi osmatrali prilaz selu, ali su ga, posle pada Beograda, ostavili bez borbe patizanima Josipa Broza. Iz njega nikad ni na koga nije ispaljen nijedan metak, što bi se, u svetu fortifikacija, moglo smatrati bezveznom sudbinom za jedan bunker. Mesna zajednica je decenijama planirala da ga razruši, ali nikad nije, uprkos žalbama seljaka na čijoj se njivi nalazio.

No, za razliku od bunkera koji je od početka očuvao svoju čednost, upravo u njemu su je izgubili mnogi seoski parovi koji su ga zaposedali s večeri. Čak je, ponekom starijem dečaku, koji bi se sve do tog doba skrivao napolju, bunker služio i za prvo osmatranje prilaza odrastanju. Sa dolaskom devedesetih taj se seoski običaj izgubio – bunker su osvojili narkomani, kao i sve napuštene salaše i druge intimne punktove oko sela.

Bauk je vozio sve do bunkera, ostavljao bicikl u kukuruzu, obilazio oko brežuljka i bojažljivo, bez razloga zabrinut da ga ne ujede zmija, silazio u trap nad kojim su stajale tri betonske grede. Unutar bunkera, u sumraku, nalazila se samo klupa i pesak na tlu. Ma koliko da je razgledao, nije bilo nikakvih tragova da je tu ikada boravila vojska.

U bunkeru se nije dugo zadržavao da ga otac ne bi pitao kuda tako daleko cunja. No, sa godinama je u njemu napravio svoju bazu. U betonske procepe je sakrio razna blaga – drveni nož, strip o Marti Misteriji, metalnu petokraku i razne predmete koje niko nije dirao, mada su oni, noćima potom posmatrali tolike nevešte snošaje i prerane ejakulacije.

Jednom prilikom Bauk je iz dedinog podruma ukrao nekoliko krompira da bi ih ispekao u bunkeru. Zakopao ih je u pesak i iznad njih naložio vatru. Suvo granje koje je sakupio ispod bagremova pored puta lako je planulo, ali se od vatre u bunkeru toliko podigla temperatura da je morao pobeći napolje. Čekao je neko vreme u kukuruzištu, ali vrelina nije popuštala, pa je ostavio sve i vratio se kući. Na sreću, žar iz bunkera nije zapalila okolna polja. Ugasila se sama od sebe, kad su ostavljeni krompiri bili pečeni.

Mada se na selu uvek igrao sam, njegovo detinjstvo je bilo tu, između dedinog imanja i nemačkog bunkera. Beograd, u koji su se, posle posete dedi, vraćali iste večeri, nije bio njegov grad. Od njega je kao dečak video samo nepregledno novobeogradsko polje, na kome između puteva i grupica šljunka izrastaju dugovrati kranovi i kosturi belih nebodera.

Nije se sećao igara u šljunku na obližnjem gradilištu, niti druge dece, pred kojom je uvek osećao nekakvu stid. Osećanje da je stranac, da nije Beograđanin, osećanje koje nose hiljade stanovnika okrutne srpske prestonice, držalo ga je sve do rane mladosti, do one godine kad mu je otac preminuo.

●

KAD JE VEROVAO U OCA, verovao je u stvari koje se nikada neće ostvariti. Baukov otac, meteorološki tehničar, celog života se bavio prognozama, ali nikada nije dobro proricao budućnost. Uostalom, nikad nije ni pokušao da postane sinoptičar. Dani i godine su mu prolazili među poludnevnim smenama, na uzastopnim, dnevnim i noćnim dežurstvima u meteorološkom zavodu.

Uvek u svojim ispeglanim košuljama, na poslu je jednom dnevno puštao meteorološki balon, a svakog sata je očitavao instrumente iz drvenih mernih kućica. Brojke sa barometara i termometara upisivao je izvanredno pažljivo u formulare koji su se zatim nosili na treći sprat, da bi se tamo gore nacrtale sinoptičke mape i pravile prognoze.

Otac je ozbiljno shvatao svoj položaj, uveren da tačnošću merenja svakog sata uziđuje po jednu sigurnu ciglu u socijalizam, u kuću kojoj nijedna nepogoda neće nauditi. Baukovoj generaciji bi se to moglo učiniti smešnim. Ali, tek sa dolaskom ratova, koji su na svetlost isterali samo potrebe neljudi i akrepa, zaboravljeno je iz kakvih je dubina radničko samoupravljanje izviralo za one Jugoslovene koji su bili kao Baukov otac.

Ma čemu da su klicali u toj epohi, ona je za te ljude značila konačno oslobođenje od nemaštine predaka – od mračnog usuda prethodnih generacija koje su od gladi jednako bežale pod turskom, austrijskom i srpskom vlašću. Mada dete sa sela, Baukov otac je završio školu, zaposlio se i dobio stan u kome nikada nije bio gladan. Uspeo je da se otrgne. I potom, nije pokušao ništa više.

Bio je uvek staložen, po prirodi blag, zadovoljan i uredan čovek. Bauk ga je pamtio kako posle noćnog dežurstva spava po danu i u vreme ručka izlazi iz sobe, uvlači košulju u kaiš i ulazi u kupatilo. Umiva se, pere ruke i odlazi u kuhinju. Zatim seda u čelo stola, tačno naspram slike Josipa Broza, ispija pola čaše Radenske vode i čeka da mu majka postavi tanjir za ručak.

●

KAD JE ZA DEDU BIO DEČAK, uvek je bio mali. Njega i babu posećivao je samo sa ocem – u rasporedu dežurstava, otac je imao tri slobodna dana u nedelji, od kojih je bar jedan provodio na selu. Majka, čije su smene bile svakodnevne i osmočasovne, vrlo je retko išla sa njima. Ona bi se samo spustila do podnožja zgrade, do parkinga na kome je stajao žuti stojadin, ubacila bi Baukove stvari na zadnje sedište i mahala im sve dok se ne bi izvezli iz naselja.

Obišavši oko tvrđave na drugoj obali, stojadin je izlazio iz grada preko velikog zelenog mosta, prolazio kroz dugu, nepreglednu ravnicu, pored velikih i bogatih socijalističkih ekonomija, potom nailazio na šumarak za koji je Bauk znao da skriva zatvor, da bi, kilometrima potom, izbijao na predeo u koji se izlila velika reka. Slušali su Radio Beograd u vožnji. Bauk je sedeo na sredini zadnje klupe, mirno posmatrajući put.

“Dobri moj dečak”, rekao bi mu otac, podižući pogled na retrovizor.
“Tata, šta ako nas udari grom?”, dečak bi proturio glavu pored sedišta.
“Grom?”, začudio bi se otac. “Nemoguće. Danas je anticiklon”.
“Tata, a je l’ može, na primer, da se neko živ zakopa u zemlju?”, nastavljao bi.
“Ne može, sine”.
“Deda mi je pričao da su jednu ženu živu zakopali”.
“To je bilo davno, u zlo doba, kad je deda bio mali. Danas to moderna medicina nikad ne bi dopustila”, objašnjavao bi otac, ne pokazujući nijednom gestom koliko ga nerviraju te dedine skaske za plašenje dece. Ali, mali Bauk mu nije sasvim verovao.

Kao bunker, groblje, bagrenjak kraj puta i seoska ciglana, za dečaka su jednako bile žive i dedine jezive priče – kao ona o ženi koja je, tamo negde u dedinoj postojbini, stajala pored štale kad ju je udario grom i prividno je usmrtio. Ženu su sahranili, ali je, kako je deda tvrdio, zemlja izvukla elektricitet iz nje, pa je oživela u grobu. Potom je, navodno, iz noći u noć, majka te nesrećnice sanjala svoju kćerku živu, a meštani su posle par dana otkopali raku i otvorili kovčeg, da bi u njemu zatekli leš bez kose – kad se žena osvestila u sanduku, od užasa je sebi počupala kosu, pre nego što je konačno izdahnula.

I tek u vojsci je saznao da ova priča nije iz dedine postojbine, već da pripada narodnom folkloru u čitavom regionu, kao ustalom i svako drugo zakopavanje živih u jame, sa baucima ili bez njih. Jedne zimske večeri, duvajući iza topa od 130 milimetara, slušao je par drugih vojnika koji su se prisećali raznih strahota i užasa. I tada je priču o zakopanoj ženi ispričao jedan priprosti metalostrugar iz okoline Aranđelovca, uveren da se ona odigrala upravo u njegovom selu. Bauk je na to povukao dim, prosledio džoint požarnom u auto parku i samo se nasmejao.

Kad je bio dečak, dedinu postojbinu i uopšte prošlost svoje porodice vezivao je za ovu priču, verujući da se ona zaista dogodila kao nešto autentično. Ali, sa vremenom mu je postalo jasno kako je, za razliku od tog ubogog vojnika, deda bio svestan da je to samo prastara priča, došla ko zna odakle. No, takve stvari su bile tipičan deo njegovog opusa. Njegove veštine zagorčavanja života.

●

KAD JE JEDNOM BIO DEČAK, spremala se oluja. Nedeljno veče na selu, sa grmljavinom u daljini, šunjalo se kroz voćnjak, štale i ambare, muvajući se oko nemačkog bunara i dva visoka oraha koje je deda posadio kod kapije. Bauk se kasno vratio se iz bunkera i zatekao dedu kako se brije nad lavorom u staklenoj verandi. Veranda u kojoj je deda sedeo, dozidana uz bočni ulaz nemačke kuće, pravo naspram kuhinje, bila je osvetljena golom volframovom sijalicom.

Pijan i ljut, deda je povlačio britvu preko lica, a svaki put kad bi je obrisao, okretao se i kroz vrata u kuhinju ubacivao razne pogrde babi. Ona se samo ćutke majala po kuhinji, ne osvrćući se na dedine prigovore. Kuvala je mleko u tepsiji, tako da bi se sa njega kasnije obrao kajmak, što je iz nekog razloga, te večeri, bio glavni povod dedinog gneva. Otac se nije mešao u svađu, sedeo je za stolom, jeo banatsku štrudlu sa makom, pio kiselu vodu i čitao novine, čekajući da se dečak vrati iz vožnje biciklom.

Deda je povukao britvu ispod desne vilice kad je dečak prešao preko praga verande.
“Mali”, pomerio je glavu, “idi kaži onoj veštici da se noćas gubi iz moje kuće.”
“Nemoj, deda”, prozborio je dečak i provukao se pored njega.
“Stari, dosta više”, viknuo je otac kad je čuo dečaka.
“Samo ti nju štiti”, gunđao je deda, ulazeći za Baukom u kuhinju, sa peškirom kojim je brisao lice. Jed je izbijao iz njega, jarko kao crvene fleke po licu. Dečak se zaustavio nasuprot stola i pogledao u dedu. “A, Mali, i ti si na njenoj strani?”
“Stari, ostavi dete na miru da ne bi imao posla sa mnom”, rekao je otac i ustajući pomerio stolicu. “Stane, dođi sine, idemo u Beograd”.
“Nećeš ti nikud dok ne čujem ko u ovoj kući prosipa vareniku”.
“Stari, ostavi se gluposti”, otac je pružio ruku i krenuo ka dečaku.
“Nemoj, deda”, dečak se zaplakao.
“Jebala te varenika”, promrsila je baba i sa štednjaka podigla do pola punu tepsiju sa upravo provrelim mlekom.
“Šta je, kurvo? Kud si krenula s tim?”, deda je ispustio peškir i pijano koraknuo napred. “Dok te ja hranim, u mojoj kući vareniku nećeš prosipati”.

A onda se odigrala ta scena. Deda se kreće od vrata ka sredini prostorije, baba stoji uz štednjak, sa tepsijom u ruci, dečak se nalazi između njih, uplašeno pogleda u oca. Otac dolazi sa boka, mora obići oko stola da bi izvukao dečaka. Deda se preko njega ustremljuje na babu – pijanom desnom rukom je udara po licu, a levom odbacuje tepsiju koja leti na suprotni zid. Vrelo mleko iz tepsije, u nezavršenom luku, izvija se kroz vazduh. Jedan deo pljuska na pod, a drugi poliva dečaka po levoj ruci.

Bauk je vrisnuo od bola. Otac je svom silinom udario u dedu koji je od njegovih šamara odleteo preko pola kuhinje.
“Govno pijano”, rekao je dok se deda stropoštavao preko stalaže na kojoj je baba složila oprano posuđe. Lice mu je bilo krvavo. Svuda oko njih je bio potpuni lom. Otac se sagnuo ka dečaku i pogledao opečenu ruku. “Boli?”
“Tata, nisam namerno”, mumlao je dečak, sasvim izbezumljen. Otac ga je uhvatio u naručje i stavio mu ruku pod mlaz vode. “Nisam namerno uzeo krompir”, govorio je besmislice, dok se voda slivala niz podlakticu, hladeći opečeno mesto. Deda je ječao pridižući se. Potom se, pijan i povređen udarcima, ponovo srušio među sudove. Baba mu je prišla da ga pridigne, ali se potom odmakla od krvi.
“Ajoj, Ozrene, ubi oca”, jauknula je i povukla sina za ruku.
“Ženo, ne dotiči me”, otresao se od nje.

Otac je, bez ijedne dalje reči, izneo dečaka iz kuće i smestio ga na prednje sedište stojadina. Kad su krenuli, deda je zaspao među sudovima. Avlija je ostala otvorena u mraku, kao da se dogodio smrtni slučaj. Kasnije, uplakana, baba je zatvorila kapiju i noseći flašu, cele noći prosipala dedinu rakiju po dvorištu.

Jurili su kroz noć. U putu do bolnice, dečak je buncao od šoka, bola i straha. Ruka ga je sve više bolela, osećao je kako ga u mraku, ispod lakta steže neka železna sila. Na površini meke kože pojavili su se sitni plikovi. “On me hvata”, bez glasa je govorio.

U kola je udarao vetar ogrnut tminom. “Grabi”, činilo se da kaže. Otac je levom rukom pritiskao volan, a desnu spustio na dečakovu glavu.

Jurili su kroz noć, otac sa svojim sinom.

●

KAD JE SVE PROŠLO, ostao mu je samo antiseptički zavoj na ruci. Kad su ga skinuli u bonici, majka mu je svake večeri na ranu mazala antibakterijske kreme i opekotina je splasnula. Plikovi na podlaktici su iščezli i videlo se samo blago crvenilo. Sa opekotinom su se povukli i svi drugi tragovi. Od šoka se oporavio već sutradan. Ležao je na kauču u dnevnoj sobi i grickao Životinjsko carstvo, čokoladice koje mu je otac donosio u povratku sa posla. Uskoro se i sećanje sakrilo, negde tamo duboko – Bauk te događaje nikome nije pominjao, čak ni Mini.

Nikada više nisu išli na selo. O dedi i babi je mogao čuti samo od tetke koja ih je povremeno posećivala. Otac se naljutio jednom za svagda na svoje roditelje i ni toliko nije želeo da sluša o njima. Kad bi se zapodeo razgovor na tu temu, ustajao je od stola i izlazio na terasu. U to doba, slobodne dane je uglavnom provodio na njoj, uređivao cveće ili samo čitao novine, jeo palačinke sa sirom i pio litre vode. Moglo se pomisliti da se kaje što je tako snažno nasrnuo na svog oca, ali se videlo da mu to ne pada teško.

Naprotiv, osećao je rasterećenje – konačno je bio sasvim oslobođen sumornog balasta predaka. To mu je iz nekog razloga ulivalo dodatno poverenje u sistem, mada je on, tih godina, sa buđenjem naionalizma, već bivao sve krtiji i sve više poremećen. No, Baukov otac je još češće ponavljao kako, za razliku od predaka, nikad nije gladovao u tom sistemu. Međutim, neobičnom ironijom, na kraju je – posle svega – umro gladan.

Počinjali su ratovi u Hrvatskoj i Bosni – decenijama budan, socijalizam je već bio pod bensedinima ratnih huškača, utonuo u komu. Srpski nacionalisti su se u toj groznici prvi domogli topova od 130 milimetara i drugih oruđa namenjenih odbrani bratstva i jedinstva, kojima su bespoštedno tukli sela i gradove, navodno zarad preventive, kako bi pokoljima zaustavili jezive pokolje iz prethodnog rata.

Kako se ova bolesna stvar razvijala, Baukov otac je takođe bio sve bolesniji, pio je litre i litre vode, provodio sate u kupatilu mokreći, bivajući sve slabiji i mršaviji, a kako se stanje pogoršavalo, počeo je da dobija napade, gubi svest i oseća bolove. Kad je otišao kod lekara, bilo je sasvim prekasno – u krvi mu je pronađeno više od trideset jedinica šećera. Kao i većina očekivanja, glukoza, ona kojoj su se vekovima nadale generacije tih sužanja koje je morila glad, pokazala se smrtonosnom kad je najzad osvojena.

Otkrilo se da otac boluje od stečenog dijabetesa, tipa dva, koji se razbudio u njemu posle nekog, samo njemu znanog užasa. Dijabetes ga je, krajnje neobično, odmah obuzeo izuzetno snažno i krišom napunio sve vene i kapilare šećerom, tovareći ga u tišini u svaki kutak organizma. Od toga su nastradali svi unutrašnji organi i ništa mu više nije moglo pomoći – ni insulin, ni stroge dijete. Ispošćen, po prvi put gladan i duboko razočaran, otac je preminuo posle par meseci. Iza sebe je ostavio supugu i sina. Same usred doba ratova. U dobu gladi.

●

KAD JE NA MAJKU obratio pažnju, bilo je prekasno. Poslednje godine pred očevu smrt, kad je krenuo u gimnaziju, sve se manje slagao sa ocem – zamerao mu je što se drži obale kao davljenik, zadovoljan time što se posle smrtonosnih dubina samo domogao nekakvog kopna. U toj kritici nije nalazio saveznika u majci – zapravo, sa njom je, tek posle očeve smrti, nastavio pravi sukob oko tog problema.

“Šta ti očekuješ?”, pitala ga je. “Rat je”.

Baukova majka je bila učiteljica. Stroga i poštena, radila je celog života u obližnjoj školi i koliko je Bauk znao, bila vrlo poštovana od bivših đaka. Mada je, kao i otac, verovala u socijalističko ustrojstvo, pomirila se sa dolaskom estradnog ratnog režima. Kao što se, u prvim osvitima devedesetih, nije suprotstavljala buđenju i bujanju nacionalizma, ništa nije učinila ni kad je slom socijalizma bio sasvim očigledan, a režim u sve pore društva uselio svoje šakale, hijene i polutane od ljudi.

Mada samohrana, nekako je uspela da se snađe u nemaštini tih godina. U torbi sa kredama u boji i đačkim kontrolnim vežbama, donosila je kući konzerve sa crvenim mesom, turske majice, crni pasulj i duge, jeftine kobasice sa biberom. Kupovala je hranu na veresiju kod “svojih” seljaka i u radnjama gde su se dugovi upisivali u svesku.

Dugove je plaćala onako neredovno kao što je i platu primala, ali su je svuda i dalje poštovali, kao prosvetnog radnika od ugleda. No, nije se zbog toga ustezala. Tragala je po pijacama, uličnim tezgama i buvljacima, koji su, kao plikovi na velegradu, nicali na sve strane. Snalazila kao i drugi – onako kako se homo sapiens uvek borio protiv gladi, još od prve seobe iz Afrike u Evropu.

Zahvaljujući tome, dok je išao u gimnaziju, Bauk nikada nije propustio ni jedan obrok, ma kako oni bili neobilni. Doručak, pogačica i jogurt, čekao ga je svakog jutra na stolu. Ručak mu je takođe servirala samom, na praznom stolu – pasulj bez mesa i pržena kobasica položena na tanjir. Nije znao odakle, ali nikada nije propustila ni popodnevno voće. Ulazila je ćutke u njegovu sobu i pored knjiga na sto spuštala tanjirić sa tri kriške jabuke i tri kriške pomorandže.

Tako su preživeli ratno doba. U međuvremenu, preselili su se sa Novog Beograda na drugu, dunavsku stranu grada, majka je putovala do škole, ali su od razlike u cenama starog i novog stana vratili sve dugove. Bauk je pronašao nove, zapravo svoje prve prave drugare sa kojima se viđao na dunavskom keju. Uskoro je krenuo i na fakultet. No, bolja vremena nisu došla. Ulicama su se kretali protesti, ali se režim i dalje čvrsto držao.

●

KAD JE JEDNOM BIO DEČAK, nije uviđao da ne mora promeniti svet kako bi odrastao. Svet je ostajao uvek isti, bez obzira na ljude. Samo je, u novom stanu, majka tonula u depresiju – sa lakoćom je izašla na kraj sa nestašicama i posnim obrocima, ali je bila potpuno nespremna za ono što je usledilo – besmislene, sumorne posledice četiri ratna poraza.
“Kuda ćeš po ovoj zimi?”, pitala bi Bauka, grejući se termoforom, u fotelji.
“Na protest”, odgovarao bi, stavljajući kapu i pakujući vokmen u ranac.
“Ti izgleda nemaš ništa pametnije da radiš? Šta je sa ispitima?”
“Samo ti gledaj tu svoju televiziju, a mene ostavi na miru”.

Baukovu mladost obojili su svi ti protesti protiv režima. Zapravo, odrastao je kako se protest menjao sa godinama – od osvešćenja onog dana kad je, posle prve pobede opozicije na lokalnim izborima, u putu do fakulteta na vetrovitom trgu video zastave i preneraženo pomislio kako je sloboda ipak moguća, preko razočaranja, ljutnje, očajanja zbog izbornih podvala i kordona koji su zabarikadirali grad.

Sazrevao je kroz naizmenične talase gneva i pomirenja sa svetom takvim kakav jeste, od okrutnosti prema svima koji se ne bore kao i on, do razumevanja čak i za sistem koji mrzi, urlao je i plakao sa svakim novim talasom protesta, učeći da beži i zadirkuje iz daljine, postajao je grublji i istovremeno, uplašeniji, da bi na kraju, sa slomom režima bio – odrasla osoba. I to od onih odraslih koji su mladost potrošili na samo odrastanje, ne saznavši ništa o tome šta bi se u odraslom životu uopšte moglo raditi.

Mada je po ulicama kolalo toliko ljudi, bio je uvek sam protiv druge strane. Imao je i svoju ekipu sa kojom je išao na proteste, Kristijana, Teslu i Pavla, ali se, bez obzira, stalno nekako osećao sam u tome. Sam u toj borbi sa šlemovima koji nezinteresovano stoje ispred Doma vojske, sam sa pretnjama kojih nije bilo, tupavim govorancijama, smrdljivim babama koje mašu sa prozora i vođama protesta koje je mrzeo ne zato što su korumpirani i pokvareni koliko i vlast, već zato što su od nje toliko gluplji.

Kad je dobio svoje prve batine pendrekom, gipkim i teškim kao dedina pijana ruka, stajao je sam u gomili. Dogodilo se to onog sumornog katoličkog Božića, kad je sneg prekrio sva mesta gde već nisu stajali ljudi i urlali uvis, a režim u grad doveo kontramiting. Bauk je posle silnih sukoba i bežanija tog dana, samo posmatrao dugu, posramljenu odlazeću kolonu kontramitingaša, unezverenih i prljavih rudara, seljaka i zidara, zbunjenih u paklu prestonice gde je lice vođe bilo jedino koje znaju, jedino koje im se smeje.

Ćutke je gledao kako ih, gladne i namučene teškim, neplaćenim radom, zavedene strahom od još veće gladi, sa trotoara zadirkuju, napadaju i ruže protivnici režima, ljudi kao on, umiveni, sa markiranim šalovima i vokmenima ispod jakni. Gadio se od sebe, od njih, od nesreće u kojoj jedni druge jedu, sinovi očeve, starci malu decu.

Hipnotisano je stajao pred kolonom, ne primetivši da se prostor oko njega najednom raščistio, a da su se po trotoaru razmilele policijske bubašvabe, sa pendrecima u vazduhu i pominjanjem Kosova, što ih je iz nekog razloga oskoljivalo da tuku građane. Posle udarca po leđima, Bauk se sapleo, ali se pridigao i klisnuo u najbliži haustor, kroz neko školsko dvorište, potom daleko od policije, kroz šimšir snežne padine u parku.

Nije još mogao da se probije do kuće, mada bi se najradije sklupčao u fotelji sa majčinim termoforom. No, nije se vratio ni na trg, koji su smatrali bezbednim mestom, pošto, navodno, policija nije smela da dejstvuje u masi na trgu. Promrzao i izmoren, ušao je u jednu knjižaru. Bolela su ga rebra i vrat, ispod koga je primio udarac. Pipao je jaknu, ali nije bila razderana na tom mestu, kako se govorilo da hoće od pendreka.

U knjižari je listao neke naslove više od pola sata. Jedan panker srednje generacije, sa maramom, stajao je i razgovarao sa knjižarem o promašenosti novih klinaca. “Šta da čitam?”, panker je najzad upitao knjižara, a ovaj mu je samo pokazao “Zlokobne zapise Abela Tifoža”. “To je prava knjiga”, rekao je. Na te reči, Bauk je spustio neki roman koji je držao. Osećao se glupo. Znao je da majci neće otkriti da ga je tukla policija. To je značilo da će dugo, bar mesec dana, oblačiti rolku, a noću se do ušiju zamotavati čaršavom, kako slučajno ne bi primetila modricu na vrhu leđa.

●

KAD JE NA PROTESTIMA osvajao slobodu, nije ni mogao dobiti više od onog što je već imao. Danima se kretao kuda je hteo, spavao kod kolega, nije se javljao majci ni gde ide, ni šta radi.

Jednom je, čak, otišao iz Beograda na cela dva dana, a da niko nije znao gde je – stopirao je da bi posetio prijatelja u unutrašnjosti. Bio je to stariji kolega koji je otišao iz prestonice jer se zaposlio u svom gradu i neobično za to doba, dobio stan od preduzeća. Kad je Bauk stigao do njega, dočekao ga je srdačnije nego što se u to vreme moglo zamisliti. Dugo su razgovarali, bio je jako zainteresovan za ono što se događa u Beogradu.

“Da li misliš da u režimu ne postoji bar jedan čovek koji je dobar?”, upitao je Bauka, dok su šetali po lokalnom keju prekrivenim snegom.
“Ne, ne postoji”, odgovorio je Bauk bez razmišljanja.
“Baš niko?”
“Niko”, Bauk je bacio kamen među led koji se valjao po poluzamrznutoj vodi, a njegov prijatelj je samo spustio pogled.

Kako se ne bi gurali na kauču u dnevnoj sobi, Bauk se smestio na dušeku u praznoj, još uvek nenameštenoj sobi novog prijateljevog stana. Nije mogao da spava, pa je ležeći zapalio cigaretu, posmatrajući nekakav stari, odloženi regal u uglu, pod svetlom grada koje je dopiralo kroz roletnu. Polica za knjige na regalu je bila puna porodičnih kompleta, ali se u polutami nisu videli naslovi.

Posle nekog vremena, bos i u gaćama, ipak je ustao, upalio svetlo i razgledao knjige u regalu. I među njima neočekivano naišao na “Zlokobne zapise Abela Tifoža”. Setio se pankera iz knjižare i počeo da čita prve pasuse koji su govorili o ljudožderstvu. Roman je, međutim, zaboravio da ponese kad je sutradan krenuo nazad u Beograd. Dugo je putovao vozom, krijući se od konduktera, a kad je stigao kući, majka ga ništa nije pitala.

●

KAD JE STIGAO DO POBEDE, mnoge godine su prošle. Odmicale su i studije. Tadašnji protesti su utihnuli, da bi kroz par meseci usledili novi, sa novim iskušenjima i razočarenjima. Nekako u to doba, konačno su preminuli Baukovi baba i deda, jedno za drugim. Majka je išla na sahranu oboma, ali to sinu nije pominjala. Bauk je, navodno, bio prezauzet ispitima da bi išao na te sahrane.

U međuvremenu, majka je najednom shvatila da režim protiv koga Bauk tako često izlazi na ulicu uopšte nije socijalistički, niti je to ikada bio, već da je to samo stari pokvarenjak koji flertuje na sve strane i trči za suknjom svake ideologije koju ugleda.

Na Baukovo ogromno iznenađenje, majka je počela da podržava studentske proteste – nije ona pružala neki istinski otpor, samo je povremeno lupala u prazne šerpe, ali bio je to nemoguć podvig za jednu učiteljicu komunistkinju. Kao što se svako zbacivanje tiranije čini nemogućim podvigom za jedan narod.

I onda je došao peti oktobar – dan kad je Bauk prvi put probao mileram.

Posle paljenja Savezne skupštine, sloma državne televizije, predaje policije pred stanicom u Ulici majke Jevrosime i sveukupnog pada starog režima, Bauk je, pun suzavca i nekog ushićenja očajnika, sa Minom, Pavlom i Kristijanom svratio u Teslin stan. Te istorijske noći, Teslina majka ih je poslužila pogačicama sa mileramom. Ima ukus pavlake, pomislio je Bauk. Tesla je otvarao neku kruškovaču koju je godinama čuvao, dok je njegov otac u susednoj sobi svom sinu jebao mater ustašku.

Kad je ujutru sa Minom došao kući, nije zatekao majku u stanu. Raspitivao se po komšiliku, ali niko ništa nije znao. Pojavila se tek oko podneva, pešačila je sve do centra grada i nazad da bi odnela kifle demonstrantima koji su čuvali pobedu. Bila je to njena vrsta borbe. Bauk i Mina su joj se smejali od srca. Osmehnula se i ona, zaduvana, oznojena, namrgođena učiteljica sa praznom vanglom koju je nosila kroz ceo grad. I tada, u tih par minuta u sumraku hodnika, bili su jedini put srećni za sve te godine.

Glad se ponovo povukla iz verovatnoće i statistike, nikom na ulici više nisu bile potrebne majčine kiflice, ali u oslobođenoj Srbiji za njih nije bilo novih razloga za sreću. Ubrzo se majka penzionisala. Mogla je još da predaje, ali nije želela više da radi sa decom – sve papire za penziju sredio joj je neki bivši drug koji je opstajao u svim režimima. Obesila je svoju diplomu “Najdraža učiteljica” na kuhinjski zid i živela od penzije. Kao da joj je još ona ratna glad pojela sve ideale, što je prilično nezgodno za jednu roditeljku, ali ništa neobično u mamurnoj zemlji koja je svoje ideale ispovraćala jedan za drugim.

●

KAD JE UPOZNAO MINU, to se dogodilo na sasvim neobičan način, u sasvim neobično vreme. Bilo je to onog leta, poslednje godine režima, neposredno nakon što je ovaj upravo bio izgubio svoj poslednji rat, ali se činilo da nikada nije bio jači. Bauk je spremao nagomilane ispite, provodio vrele dane i noći zatvoren u sobi, bez radija, bez televizije, bez ikakvih interesovanja za ono što se događa napolju.

Nije mogao znati da će režim pasti tako brzo. I nije želeo ništa da ima sa svetom od koga je osećao samo prazninu, strah od policije, gnev i potpuno razočarenje u nesposobnost svoje generacije da se oslobodi. Mrzeo je i sve što ima veze sa Kantorovim skupovima, ali ih je učio sa mazohističkim besom, nižući formule jednu za drugom, jer nije znao šta bi uopšte sa sobom drugo radio. U sobu je samo povremeno ulazila majka i u potpunoj tišini unosila hranu. I voće.

Jednog ranog julskog prepodneva je ipak otišao do centra grada. Ulice su još bile sveže, ponegde su ih gradski čistači tek polivali vodom, saobraćaja jedva da je bilo, ulični prodavci su besposleno sedeli i pili kafu pored kartona sa gaćama, cigaretama i uljem. Video je samo jednog policajca koji je sa kalašnjikovim stajao kraj neke ruševine iz bombardovanja. Čovek je skinuo beretku i skriven iza kioska, jeo bananu.

Bauk je neko vreme lutao, popeo se sve do Kalemegdana, a kad je već postalo toplo, ušao je u biblioteku i nemajući šta drugo da radi, potražio “Zlokobne zapise Abela Tifoža”. Bilo je već vreme da dočita knjigu koju je započeo one noći u stanu prijatelja iz unutrašnjosti. Primerak knjige koji je u biblioteci dobio nije bio prečesto čitan, čak je bio dobro očuvan, mirkobi se još nisu bili toliko razmnožili da knjiga dobije onaj neprijatni bibliotečki miris.

Našao je samo jedan trag prethodnih čitača. Na unutrašnjosti zadnje korice, neka je čitateljka zapisala svoje ime i broj telefona – “Mina, 4120719”. Vraćajući se sporim gradskim prevozom kući, prevrtao je knjigu u ruci i posmatrajući broj te žene na koricama, upitao se zašto i kome je ona ostavila kontakt. Možda ga je neko drugi zabeležio na tom mestu jer mu ništa drugo za pisanje nije bilo pod rukom. A možda ga je i ona sama zapisala.

Zatvoren u sobi, sa spuštenim roletnama, jedan pun dan i sledeću noć je pod lampom čitao “Zapise”, a onda, dok je sa dolaskom jutra otvarao prozor, zakačio je knjigu, a ona je pala na pod i otvorila se na unutrašnjoj strani korice. Bauk je pogledao u roman na podu. “Mina” i broj, pisalo je. Otišao je do telefona i okrenuo broj sa korica.

Kad je zazvonio telefon, Mina, koja je živela sama, nije radila bog zna šta. Tek je doručkovala, razmišljajući o dolazećim ispitima, ali je lako pošla u šetnju sa neobičnim momkom koji je pročitao isti primerak “Zapisa”. Šetali su putanjom koju je Bauk prešao prethodnog dana. Posle su išli na sladoled u Brankovoj i hodali sve do Sahat kule na Kalemegdanu, razgovarajući o velikom putovanju Abela Tifoža do Istočne Pruske.

“Čudno da nisi obratio pažnju na pesmu”, čudila se Mina kad su stigli u njen stan, dodajući da je Geteova pesma bila moto te knjige, motor oko koga se vrtela sva radnja. Čitali su posle zajedno pesmu o dečaku koga otima bauk u noći, a Mina mu je objasnila da Erloking ima ne samo više prevoda, nego i pregršt muzičkih obrada.

Mirišljavi štapić dogoreva na stolu. U pozadini, sa muzičkog uređaja dopire Peti Smit. “Because the night”, kaže. Čini im se oboma da, u toj toploj julskoj noći, započinju nešto okrepljujuće. “Zaista si izašao kao bauk iz te knjige”, smeje mu se Mina.

●

KAD JE JEDNOM NEDELJNO BIO DEČAK, noćivao je kod Mine. Posle je to bilo češće. I onda postalo nešto redovno, nešto za odrasle. I kad se, posle pada režima, sasvim preselio kod nje, desilo se to neprimetno.

Majka se nije ni najmanje protivila. Od prvog susreta je pokazivala da voli Minu, možda i više nego što je ikada prikazala Bauku. Verovala je da će ta, mada mladalačka veza, dugoročno opstati.

Ali, onda je Mina otišla u Kanadu. Posle tolikih godina, samo je iznela svoje stvari i krenula na aerodrom. Bauk je nije zaustavljao, tamo je bila bolja budućnost u poslu koji je radila. Tamo je, svakako, bila bolja budućnost.

Nije mogao da je isprati – dok je odlazila, raširenih ruku je ležao na podu. Na radiju su govorili o problemima demokratske vlade, potom o iskrcavanju u Normandiju.

Kad je u stanu zavladao sumrak, a teme ga zabolelo od ležanja na podu, ustao je i pustio “Because the night”, Mininu pesmu. Onu koju je Peti pozajmila od Brusa Springstina dok su delili studio, a koja je postala njen najveći hit, da bi, kao i Erloking, doživela pregšrt obrada. “Because”, Petin promukli glas se podizao kroz vazduh sobe, da bi se odmah zatim, spustio tamo dole, padajući u noć. Padajući zbog toga. “Because the night”.

Ugasio je muziku i izašao iz stana. Napolju nije bilo Peti. Napolju je padala samo kiša.

Mokar i unezveren, lutao je starom putanjom i popeo se sve do Kalemegdana. Više nije bilo policajca koji jede bananu. Grad su činili samo vlažni semafori koji su se ogledali u pločnicima.

Koračajući, nije video oko sebe taj mokri gigantski organizam. Nije mu ličio na evropski grad u koji se pretvorio, gde po ulicama i na kiši jednako mili sve što je u njemu postojalo, od raskošnih gospođa sa keramičkim ogrlicama i šiljatim kišobranima, gramzivih tipova u velikim limuzinama i svakojakog drugog probisveta, do malog i najmanjeg poksilog nesrećnika i njegove gladi koju nikakva kiša nije mogla ugasiti.

Negde na Dorćolu, pred jednom od onih novih, blago izvijenih, pastelnih zgrada gde se smestila jedna DNK laboratorija, najzad se zaustavio. Na trotoaru pred njim stajao je jedan nakrivo parkiran crveni stojadin, vozilo iz drugog vremena. Orošenih stakala, automobil je, ostavljen na ulici, plakao.

U vozilu je sedeo otac sa sinom, majušnim dečakom koji je na zadnjem sedištu rukavom brisao lice. Otac, lika prelomljenog u kišnim kapima stakla, držao je nekakav koverat na grudima i napeto posmatrao zgradu preko puta. Nekakva drama. Kiša je i dalje padala.

Bauk im je prišao, kao vetar ogrnut tminom.

●

KAD JE POČEO STARITI, Mina je i dalje bila u Kanadi. Još uvek je lagao majku i dalje prijatelje da su zajedno. Kad je odlazila u Toronto, rekao je majci da ona samo putuje na dve nedelje, na neki seminar. Nije mogao da joj kaže kako se Mina neće vratiti.

Posle je morao da izmišlja kako ju je čekao na aerodromu kad se vratila i kako je dobila posao, da su se preselili i svašta još. Kupio je na Zelenom vencu podmetače za čaše sa totemima kanadskih indijanaca, pa ih je odneo majci kao Minin poklon koji joj je donela iz Toronta.

Stanovao je nedaleko od Dunava, u staroj, zapuštenoj zgradi, sa mat staklom na plavim vratima, u stanu na drugom spratu, okrenutom ka reci. Vlasnici stana su bili njegovi i Minini prijatelji, Bogdan i Sofija. Boravak u njemu je sa Sofijom ugovorila sama Mina, pre svog odlaska. I zato se, mada odavno u Kanadi, njena senka uplela u sve što se ticalo tog stana. Možda je Bauka baš zato kašnjenje sa isplatama stanarina toliko i pogađalo.

Majka nije živela daleko, njihov stan je bio u susednom naselju, ali nikad nije posećivala Bauka. Ponekad je bila usamljena, ali kao i uvek, nije pokazivala da joj sin posebno nedostaje. No, nedostajala joj je Mina.
“Kad ću videti to dete?”, žalila se.
“Mina je u poslu”.
“Nikad mi je ne dovodiš”.
“Doći ćemo“.

Celo naredno leto, skoro svake večeri je sedeo na obali Dunava opijajući se sa Kristijanom i ostatkom ekipe. Povremeno je odlazio u obližnju „Srbiju“, čekajući da naiđe neki posao poput onog sa kasetom iz Donjeg polja. Ali je uglavnom samo držao časove i pravio kompjuterske programe. Fakultet već dugo nije pokušavao da završi i činilo mu se kako ima sve manje nade da će, kao nesvršeni student, pronaći i zadržati ikakvo stalno zaposlenje. Nadao se samo Mini. No, ona se nije vraćala.

Kad se, posle silnih razgovora o njoj, jednom i Kristijan zainteresovao za putovanje Abela Tifoža, dao mu je knjigu na čitanje. Naravno, kasnije se pokazalo da njegov prijatelj nije najzgodniji sagovornik o romanu koji ga je spojio sa Minom.

„Ne razumem, on meni izgleda kao neki pedofil“, rekao mu je, dok su jedne večeri ubijali sate dajući imena žabama koje su, kad se Dunav s jeseni povukao, izmilele iz blatišta.
„Da li si pročitao uvodnu Geteovu pesmu?“
„Koju pesmu?“
„U to pesmi je ključ romana“, rekao je Bauk. „Moje je mišljenje da ona uopšte ne govori o odnosu oca i sina, već da personifikuje decu revolucije koju ona jede u noći“.
„U, jebote“, Kristijan ga je pogledao u čudu. „Tebe je baš sjebala ta Mina kad je otišla u Kanadu“.

Naravno da nigde u blizini nije bilo nikog ko bi poznavao ili čitao Geteovu poeziju, kao ni bilo koju drugu. Lokalna ekipa je, istina, neobjašnjivo volela jedan stih od Radeta Drainca, samoprozvanog hipnoiste i iskrenog alkoholičara. Niko nije znao ko ga je doneo na kej, ali se stih izgovarao svaki put kad bi demon tišine proleteo nad rekom: “Odocnio sam! Za raj je otišao poslednji tramvaj”.

Tri meseca od njenog odlaska, nastupila je prva jesen bez Mine. I dalje joj je često pisao, ali su odgovori iz Kanade bili sve ređi.„Šta je sa tobom? Zašto ne odgovaraš?“, pitao bi, u međuvremenu, očigledno prečesto, uz duge, teške, opore poruke. Nadao bi se, potom, sledeća tri dana odgovoru koji je stizao ko zna koliko dana kasnije i bio hladan kao noć kroz koju jaše Geteov otac sa svojim sinom.

I onda, posle svega, iz Kanade bi stigao i neki neočekivani mejl, kratak odgovor na ko zna kad poslatu poruku. Prazan tekst, kao kakav dopis književnim novinama: „Zanimljiva ti je teorija, možda je, kao što ti kažeš, to upravo bauk revolucije“. Ali, Bauk je odavno shvatio da greši sa revolucijom i da je tu ipak reč o narodu koji nema svoje nasleđe, niti svoj identitet jer je oduvek pripada baucima. Ili je, možda već shvatio i da je reč samo o odrastanju.

Kako vreme odmiče, a Minino odsustvo puni već pola godine, počinje polako da ljudima oko sebe otkriva kako Mina i on više nisu u vezi. I da ponešto preduzima sa svojim životom, mada, zbog propuštenih prilika i godina, svakodnevni problemi samo rastu, sve više, kao kakav tumor.

Ali, upravo u to doba, Mina mu javlja kako planira da na proleće dođe na odmor u Srbiju.

●

KAD JE REŠIO DA SE SREDI, celog tog prolećnog prepodneva prao je prozore. Nije razmišljao o Mini, sve što je imalo da se misli o njenom dolasku, već je promislio stotinu puta. Na CD-u se vrtela Peti Smit. Neumorno je slušao istu pesmu već skoro devet meseci, sve dotle dok nije postala samo zvučni paravan, nešto na šta više ne obraža pažnju.

„Because the night“. Bila je to, uostalom, obična ljubavna pesmica, stari eksponat u muzeju njhove veze koji nije imao nikakvu vrednost bez onoga što je postojalo između njih. Isto kao i roman koji ih je spojio, sa koricama i sa pesmom o ocu koji jaše sa svojim sinom. Koga odavno nije bilo. Kao ni atmosfere iz Geteove pesme. Bila je to ipak samo knjiga koja je tiho stajala na stolu još otkako mu je Kristijan vratio.

Ostavio je sredstvo za čišćenje prozora, prišao muzičkom uređaju i ugasio Peti. Umesto nje, uključio je radio, ali ni na novu muziku koja je popunila sobu nije obratio pažnju. Brišući okna, odsutno je silazio do ivice velikih jama iz kojih je mehanički kopač na šinama vadio glinu. Jasno je video dane na selu i kako gigantska mašina, masna i crna, sa jezikom spuštenim u jamu, još uvek spava, grleći dva vagona dopola napunjena ilovačom. Silazio je i peo se uz zemljino meso, dodirujući uglačani silicijum prozora.

Kako bi dohvatio spoljašnjost okna, nagnuo se gotovo sasvim na ulicu. Zato jedva da je čuo kako na radiju prekidaju program, da bi saopštili nekakvu iznenadnu vest. Okrenuo se, ali se muzika već nastavljala. Nekoliko minuta kasnije, voditeljka je ponovo prekinula program da bi saopštila kako se u dvorištu Vlade začula pucnjava. U potonjim vestima, Bauk je, i dalje držeći vlažnu krpu u ruci, saznao da su preživeli elementi starog režima, zajedno sa Službom i mafijom ubili prvog demokratskog premijera Srbije.

„Jebemu“, ispustio je krpu na fotelju. Kad je dodirnula sivi pliš, čuo se tresak, nalik na onaj kad se deda stropoštao preko stalaže na kojoj je baba složila oprano posuđe. Video je kako se vrelo mleko iz tepsije, u nezavršenom luku, izvija kroz vazduh i pljuska po njegovoj levoj ruci. Vrisnuo je od bola, ali ništa se nije slomilo. Samo je zvonio telefon. No, nije se javio. Znao je zašto ga zovu, Kristijan ili neko drugi.

Uključio je računar i napisao Mini šta se dogodilo. Uskoro je uvedeno vanredno stanje, spremala se velika državna sahrana, a Bauk je iz sata u sat u narednih tri dana otkrivao da mu je ubijeni vođa nekadašnjih protesta jedini ulivao nešto poverenja među onima koji su došli na vlast. Zato mu je i pripisivao dobar deo zasluga za smenu režima, ako ne zbog toga što je on bio tako strašno, neshvatljivo omražen kod pobornika režima.

„Nikad ga nisu ovoliko voleli“, rekao je Kristijanu sa kojim je otišao na sahranu, posmatrajući dugu kolonu koja je savijala kod Vuka i pružala se Ruzveltovom sve do Novog groblja. “Šta to ove ljude nagoni da ga sada oplakuju?”, upitao je.

Ali, možda je i sâm znao odgovor. Mada na početku novog veka nikad nije bilo manje gladi u Srbiji, strah od nje bio je jači nego ikad. Jer strah od gladi raste sam od sebe, od sopstvenih posledica. Kad ratovi prođu, on postaje politička partija, otpor svakoj promeni na bolje.

Uostalom, rekao je sebi dok su koračali Ruzveltovom, glupo je misliti da su svi ti ljudi odlazili na druge kontinetne samo zato što tamo negde imaju pogodnije kredite za kupovinu mašina za sudove i bolje uređen sistem reciklaže limenki. Odlazili su zbog straha od gladi. Zato je i Mina otišla u Toronto.

●

KAD JE PRESTAO BITI DEČAK, ništa nije odgovorio. Iz Kanade mu je stigla poruka koju je pročitao nakon što se vratio sa sahrane. Dan je bio siv, hladan i beznadan. Mučno popodne se pretvaralo u vetrovitu noć, koja je tih dana dolazila gotovo odmah posle jutra.

„Žao mi je, znam da si se tome mnogo nadao, ali ipak ne mogu da dođem. Otkazala sam avion. Sve to, vanredno stanje, opet isto, zaista ne mogu, ne bih podnela. A ne smem da dopustim da me zbog svega tu zadrže, pa da posle ne mogu da se vratim“.

Nije bio iznenađen, naslućivao je takav rasplet. Kao neminovnost zlih predskazanja koja su se desila tog marta. Mina je trebalo da stigne za deset dana, ali je posle vesti o atentatu i sam usporio sa sređivanjem stana i svim onim što je planirao za njen dolazak.

I podneo je sve bez suza, kao odrastao čovek. Samo je, kad je i konačno pala noć isključio to iz sebe. Nije više pratio ni vesti na televiziji, ni analize gradskih mudraca, sećanja, poruke i uspomene, druge uplakane vođe koje je prezirao jednako kao i ranije, kolone hiljada i hiljada kopilana koji pale sveće i jecaju za sobom, prestravljeni od onog što dolazi.

Od onog, onog što je povremeno izlazio, nakon što se godinama i decenijama skrivao u kućnim vilajetima, među teglama lanjske zimnice, u velikom zamrzivaču gde se baštinila sindikalna svinjetina i ispod haube žutog očevog stojadina, kojim se išlo na zajednička letovanja.

“Ako budeš gladan, gledaj da se bar plaše tvoje gladi”, rekao je. I sedeo u potpunom mraku, raširivši svoju mrežu u uglu sveta. Ona je ispunila prostor, strašna i preteća, svuda dostižna kao glad koja je progonila njegove pretke, nastavljajući da to čini i dalje. I još dalje.

Bauk se smestio u središtu mreže. I čekao ogrnut tminom. I čekao.

Video ih je kako jure kroz noć. Idu ka njemu, dečak bunca od šoka, bola i straha. Ruka ga sve više boli, dok ga u tami, ispod lakta steže neka železna sila. Na mekoj koži izbijaju sitni plikovi. “On me hvata”, bez glasa dovikuje ocu.

U kola udara vetar ogrnut tminom. “Grabi”, čini se da kaže. Otac levom rukom pritiska volan, a desnu spušta na dečakovu glavu.

Jure kroz noć, otac sa svojim sinom.