Mirt Komel [1]

LIFT

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

Gospodin Strašanić je svakoga dana rutinski odlazio ka svom domu, stambenoj zgradi u starom, socijalističkom naselju na rubu grada, gde je uvek koristio lift, a stepenice nikada. Živeo je, naime, na devetom spratu solitera, tako da je devet puta četrnaest stepenika, koliko ga je delilo od stana, bilo previše da bi taj uspon izvodio pešice. Radije je upotrebljavao kažiprst umesto nogu, jer, pomišljao je, ,,zašto da umaram noge prelazeći sto dvadeset i šest stepenika, kada je dovoljno da samo mrdnem prstom i već nakon nekoliko sekundi budem na cilju?“
Jednog dana je, kao i obično, stajao pred liftom, pritisnuo dugme, i čekao, gledajući kako se, sa spuštanjem tog novovremenog čeličnog kaveza starovremene marke ,,Tehnostroj“, brojevi spratova postepeno gase i osvetljavaju. Kada je na brojčaniku zasvetlela oznaka ,,PR“, gospodin Strašanić se, naravno, ne sluteći ništa loše – a šta može da ti se dogodi u liftu? – uhvatio za dršku vrata, kao i obično, krajičkom oka proverio ima li koga unutra, a onda se, u trenutku kada je hteo da otvori vrata i uđe, iznenada pred njim ukazao komšijin sin sklon neslanim šalama i uplašio ga dečije jednostavnim ,,Bu!“ Mali je, vragolasto se smejući, protrčao pored njega i zbrisao napolje, ostavivši zatečenog i uvređenog gospodina na licu mesta, gde je, još neko vreme, zurio preda se u prazno. Neko drugi bi se nasmejao malom mangupu, i najverovatnije ga prvom sledećom prilikom ukorio, ili, ako bi bio baš težak čovek, porazgovarao o tome sa njegovim roditeljima.
Međutim, gospodin Strašanić nije bio bilo ko, njegova rutina je u haotični svet urbane svakodnevice unosila red, i, ako bi taj red nešto narušilo, to bi ga na na nekoliko dana izbacilo iz koloseka. Kao i onda, kada je, jednom prilikom, ušao u lift i primetio da je neki bezobraznik iscepao nalepnicu na kojoj su bila napisana uputstva šta činiti u slučaju kvara: vozeći se, sve vreme je nemirno gledao u deo nalepnice koji je nedostajao, pitao se šta da radi ukoliko se lift zaglavi (već hiljadu puta je pročitao ta uputstva, međutim, razmišljao je, ,,čoveku u stisci je potreban čvrst i tačno propisan oslonac“), a kada je konačno stigao do svog sprata, već sasvim znojavom rukom je s naporom otvorio teška metalna vrata i, osetivši olakšanje, stupio na sigurno tlo.
Takva je bila težina koju je davao rutini i redu, i koju su rutina i red donosili sa sobom, tako da je razumljivo i to zbog čega bi prilikom svakog prodora nečega neočekivanog u svakodnevicu njegov svet bio izbačen iz koloseka. Postajao je pomalo zbunjen već ako bi u liftu sreo nepoznatu osobu koja je došla u posetu nekome od sustanara, ili se iz bilo kog drugog razloga zatekla tamo. Poznavao je sve ljude koji su živeli u soliteru, možda baš zato da mu u hodniku ili ispred lifta, dok bi otvarao vrata, ne bi zasmetalo nepoznato lice koje nije spadalo u njegov brižljivo sređen svet, pre svega ograničen na njegov stan, a onda i na njegovu kancelariju, i šire od toga, na zgradu firme u kojoj je radio, i, između ostalog i na soliter u kojem je, na kraju krajeva, živeo, kao i na lift u njemu.
Zamislite, dakle, šta je za njega predstavljala dečakova zlobno nedužna šala, kada ga je na smrt uplašio svojim ,,Bu!“: zastao je kao skamenjen, tamo, pred liftom, nije znao kuda da se okrene, šta da kaže, ili, da li da uopšte išta kaže, i na kraju je samo prošao kroz vrata i ušao u lift, držeći ga otvorenim ko zna koliko dugo, pre nego što mu se nije razbistrilo u glavi. Iako nije uspeo da zaboravi taj događaj, on ga ni približno nije potresao toliko koliko ga je potreslo ono što mu se dogodilo nakon nekoliko nedelja. Od tog dečijeg nestašluka, osećaj sličan strahu ga je pratio svaki put kada bi ulazio u lift, tako da je pažljivo proveravao da li se za vratima možda skriva onaj mali bestidnik, dok vreba još jednu priliku da uplaši svog starijeg komšiju. Na dan, kada mu se dogodilo to zbog čega je sutradan, oklevajući, odlučio da se možda ipak, po prvi put u svom životu, popne stepenicama do svog stana, doživeo je i nešto mnogo gore.
Bilo je jutro, tako da ovog puta nije trebalo da se popne, već da siđe. Pritisnuvši dugme, čekao je na svom spratu dok nije stigao lift, i čim su automatska klizna vrata počela da se otvaraju, video je da je unutra neki čovek. Još uvek pomalo lelujav od sna, ušao je i pozdravio ga, a onda se, kada mu je ovaj otpozdravio, pogledavši ga, sledio od straha: to je, naime, bio gospodin Zlodušek sa trinaestog sprata, koji je umro pre deset godina. Dobro ga je poznavao, jer, znao je sve koji su ikada živeli u njegovoj zgradi, zato nije mogao da ga pomeša sa nekim drugim, međutim, uprkos tome, pogledao ga je još jednom, dok je pritiskao dugme ,,PR“, ne bi li se uverio da možda nije pogrešio. Ne, nije pogrešio, to je zaista bio on, ali, i pored toga je želeo da proveri da li ga možda oči ne varaju: ,,Gospodine Zlodušek…“, zaustio je, a sagovornik ga je pogledao i mirno odgovorio: ,,Da?“ Zgrozio se, kada je konačno shvatio da je to zaista on, i jeza mu je oblila kičmu. Pošto nije znao šta se dešava, samo je spustio pogled, izvinio se, ,,Ništa, oprostite“, a onda s mukom podneo vožnju nadole. Tek kada je izašao iz lifta primetio je da njegov saputnik ne namerava da izađe u prizemlju, i zato je pogledao na taster i video da svetli okruglo dugme koje ranije nikada nije primetio, iz jednostavnog razloga što nikada nije ni bilo dugmeta sa oznakom ,,PK“.
Tog dana i čitavog sledećeg, sve do trenutka kada je doneo odluku i odgovorio sebi na pitanje da li da ide stepenicama ili da, uprkos svemu, prikupi hrabrost i krene liftom, mučilo ga je šta, do đavola, znači to dugme ,,PK“, koje se našlo tamo ispod dugmeta ,,PD“ za podrum. ,,Podrum u prizemlju?“ pomislio je čim je izašao iz solitera, a onda se samo mračno osmehnuo svojoj protivurečnosti i razbijao glavu celog dana, sve do trenutka, kada se opet našao na stepeništu, suočen sa ozbiljnijim pitanjem. Čvrsto odlučivši da se nikada više ne vrati u lift, kuražno je krenuo uz stepenice, a onda mu se, zadihanom već nakon prva dva sprata, kada je podigao glavu i ugledao lavirint ograda koje su se vijugale sve do vrha solitera od trinaest spratova, zavrtelo u glavi, hrabrost je splasla, i već mu se vratila pomisao, da bi, uprkos svemu, bilo bolje da upotrebi lift.
Plašio se, ali, jača je bila čelična košulja navike poduprte tvrdoglavom lenjošću rutine. Na trećem spratu je zadihan izašao u hodnik i neko vreme stajao tamo ispred lifta, a onda je, ohrabren glasom razuma koji mu je govorio da je tog jutra samo sanjao, pritisnuo dugme. Pozvani lift se glasno spuštao, i što se buka više približavala njegovom spratu, to je bio uplašeniji, još i više od toga, neopisiva jeza je preuzela vlast nad čitavim njegovim bićem. Kada je lift konačno stigao i kada je duž hodnika na svim spratovima, odjednom zakloparalo njegovo zaustavljanje, gospodin Strašanić je samo zatreptao, jer se uplašio da će ponovo ugledati ono što nije želeo da vidi još jednom, tačnije, ono što nije smelo da se ponovi, ako će njegov svet i dalje postojati. Zažmurio je, otvorio vrata i odlučno ušao, ali, zakoračio je u prazninu, jer lifta tamo nije bilo.

Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović