Jure Vuga [1]

ODABRANA POEZIJA 25/26 - JURE VUGA

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

ČUVAR VRTOVA

Sedim na terasi s pogledom,
koji seže sve do Punte.
Taj prljavi posao nije za svakoga,
zaslužujem oblake u pantalonama.

Pokušavam da tanušan staklić leda prenesem u dlanovima
na drugi kraj vrta, gde prštanje vode navire iz potiljaka maski.
Iza Venerinog kipa slatki plod pomorandžinog drveta,
gorke, rasute koštice trešanja,
čiji sok Sokrat ispi na dušak.

Streličasti listići maslina blešte na plavoj podlozi neba.
U granju slutim muževno zrenje, slutim radost vrta,
koji se priprema na jesen. Za moje dobro, brine
da sve počne u pravom času.

ANTIKITERA

Donosiš mi zubati točkić
iz dubina Egejskog mora.
Rđa ga spaja sa komadićima odlomljenih kapaka
u konglomerat lepljivih sećanja.
Kada u sebe ugradim sićušni zupčić,
prebaci me u ritam sunčevog sata,
u prkosni svetionik ili metalnu pticu,
koja bez prestanka peva na zadnjoj prečki
čvrstih merdevina, postavljenih na najvišu granu
bronzanog bora, čiji vrh urasta
u terase stepenastog zigurata,
izgrađenog na vrhu visokih, tihih gora
s pećinama, strmim kao odraz u ogledalu.

GALIJOT

Ponekad, tok te podigne
iz rastopljenosti u nevidljivom,
u kojoj, neostvaren,
neotkriven, tumaraš ulicama,
i postavi te na vrh grebena
zapenušanog talasa.

Na prevoju udahneš vazduh
i dogodiš se,
jer, u tebi iz tamnog tinjanja
ka srcu jurnuo je talas.
I talas u srcu –
i on se iznenada podigao.

SABIJEN U OTVORENOST

Odbacite besana mora u staračke domove.
Svet se sliva natrag u rebro, tako da boli.
Znojiš se, mogao bi da se presvučeš.
Uđi unutra, grizi felnu, grizi urolani peškir,
da ne bi čuo, kako teško dišeš.
Puštaš starcima da ti stopalima opipavaju listove,
parčetom sapuna miju tvoja leđa.
Razdaješ se, čeličiš galvanizacijom
u kiseloj vodi, sve dok ne postaneš neprobojan,
sabijen u otvorenost.

RVANJE

Momci na splavu su se rvali,
telo na telo, pokušavali da uklješte
klizave, neuhvatljive udove suparnika,
da zamukli životinjski otpor poteraju preko ruba,
kao da je u pitanju sâm život.

Ja sam, za to vreme, golim rukama pod kamenjem
lovio plašljive račiće i mršave jegulje.

Jednog dana sam zaključio
da za pojas mogu da prikačim
mesingano kravlje zvonce
i da zveckanjem teram od sebe
sve oštre rubove.

Onda sam konačno prepoznao svoje krajeve
i bio jedini koji je znao za put.

Sada sedim na glatkom kamenu.
I, vidi, čak i vrapci dolaze da me gledaju,
iako osim srca
nemam ništa.

JUTRO

Ujutru sedim u boksericama u zatamračenoj kuhinji, sa nogama na stolu
i razmišljam. Ponudiš me kafom i piškotama.
Govoriš gluposti nekoga ko razume samo jasne odgovore.
Tvoja duša je kao marmelada, meka i gnjecava.

Ubeđeno izjaviš da sam isti kao i svi drugi,
dok se tome opirem.
I govorim ti da je već velika razlika ako
ujutru sediš u boksericama u zamračenoj kuhinji
sa nogama na stolu i razmišljaš.