Vlado Bulić [1]

Putovanje u srce hrvatskog sna

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

Epilog

Kad god čujem Thompsona, sjetim se tog putovanja. Sjetim se Vesne i rečenice: «Ae budi normalan baren dok si sa mnom, molin te». A nekad pomislim da bi cijela ta priča mogla i upaliti. Mogao bih jedne od ovih subota, možda čak i ove, dobiti mail:

Bez obzira na sve, za godinu dana sam gore. Nemoj do tada puknuti od svih tih tvojih sranja. Trebat ćeš mi.

Vesna

PS Pirsala sam jezik.

Mogao bih jedne subote, možda čak i ove, kad me Joke bude pitao «Koliko ću ti botuna naručit za večeras?», reći «Nijednog». Da, moglo bi se sve to ostvariti. Na prvi pogled, ne čini se uopće da bi netko mogao poginuti zbog toga.
Otvaram vrata. U stan ulazi Joke. Sjeda na fotelju, vadi dim i rola. Joke to radi pažljivo. Doživljava rolanje kao Japanci spremanje čaja. Rola duge i tanke. Nikad kraće od petnaest centimetara i nikad deblje od malog prsta pri vrhu. Gledam kako ga završava i pali.
- Šta ti je s očima? – pita. – Nisi valjda čvaknija onog od sinoć? Pa tek je tri popodne, jebote.
Dodao mi je džoint.
- I, koliko ćeš botuna za večeras?
Sjedio je na fotelji i čekao odgovor.

I.

- Konobar! Imaš li Ivana od Thompsona?! – viknuo je tip krvavih očiju i ispucalih kapilara s druge strane šanka.
Čitanje novina i čekanje kraja jutarnje smjene prekinu ti samo tipovi friknuli od rata. Ovaj mi je bio prvi. Radio sam jedva tjedan dana. Pogledao sam drugog konobara. Ovaj je samo kimnuo glavom. Mate konobari već devet godina i zna što treba raditi u takvim situacijama – napraviti sve što ti kažu. Inače će napraviti neko sranje, a policija će, ako i dođe, biti na njihovoj strani. Thompson je počeo.

Čija li je livada?
Čija li je trava?
Čija li je divojka
rumena i plava?

Tip se zagledao u nigdje. Onda prošao rukom kroz kosu, nalaktio se na šank i objema rukama se uhvatio za glavu. Mate je nezainteresirano čitao novine.
Thompson je došao do refrena.

Moj Ivane, pobratime mio,
jesi lž skoro na Kupresu bio?
Je lž Kupreško polje uzorano,
je lž na njemu žito posijano?

Tip je podigao glavu.
- Daj devet konjaka!
Mate je podigao pogled s novina, odmjerio tipa i opet mi kimnuo. Uzeo sam čašu, stavio u nju dvije kocke leda i počeo je vrtiti. To je bila procedura. U konjak ne stavljaš led nego samo rashladiš čašu. Mate me učio poslu, a kad je konobarenje u pitanju, čovjek je bio perfekcionist.
Tip me pogledao jebački opasno.
- Koji kurac radiš?!
- Pa... rashlađujem čašu.
- Ma šta me zajebavaš! Daj, boga ti, devet čaša i natoči konjak!
Stavio sam na šank devet čaša i natočio.
- Pij! – okrenuo se prema Mati. – I ti isto! I pusti mi Ivana još jedan put!
Ispijali smo konjake. Tip je počeo.
- I ja se zovem Ivan. Ja sam iz Posušja.
Nije se obraćao ni meni ni Mati. Govorio je, valjda, samo zato da ga se čuje. Mate se trznuo.
- Brat mi se tako zva – rekao je.
Ovaj nije reagirao.
- Devet prijatelja mi je poginilo na Kupresu. Svaki ovi konjak je za jednoga.
Strusio je konjak. Mate ga je gledao u oči.
- I moj brat.
Tip se trznuo.
- Di?
- U južnoj Hercegovini, ali mu se piše Dubrovnik – gledao je tipu u oči i složio facu od koje bi se svatko normalan usrao.
Tip se zbunio, prošao opet rukom kroz kosu i samo rekao: «Naplati!»

- Zajeba san ga samo za dvadeset kuna. – rekao je Mate kad se tip izgubio. – Da je poginija s njima, to bi bilo knap. Ovako nan je platija duvan – nasmijao se.
- Nisi mi reka da ti je brat poginija.
- Nije u Hercegovini nego u Oluji, ali pun mi kurac ovakvi tipova, a moš iž sjebat samo kad in opizdiš kontru. Onda ne znaju šta bi rekli, a neće ti radit sranje jer ste, ka, u istin govnin. Tako ti se to radi, moj Novinar.
Mate je bio OK tip. Nismo imali skoro ništa zajedničko, ali smo se nekako odmah skopčali. Radi već devet godina kao konobar i nitko mu ne može prodat priču niti se on trudi da je kome proda. Jednostavno pije s tobom, ne postavlja puno pitanja i brije na seks. Tako mi se, barem, činilo nakon ovih sedam dana. Zvao me Novinar. Zbog Pušione. Od nje nisam odustao. Sve ostalo, ugasilo se nekako samo od sebe. Život u metropoli mi je lagano odlazio u kurac. Od petka do ponedjeljka bio sam na bombonima i spidu, a ostatak tjedna se spuštao apaurinima i travom i pisao. Konobarenje je bilo pokušaj da se vratim u normalu. Desetsatno radno vrijeme ili žena kojoj je stalo najbolji su antinarkotici. Nedostatak iskustva nije bio problem. Ništa nije problem kad ti je rođak vlasnik lokala. Mate je jedini ovdje znao za sve to. Samo je rekao: «OK, ali nemoj zajebat dok si na poslu!» i nastavio kao da ništa nisam ni rekao.

Krenuo sam promijeniti CD.
- Pusti da se vrti – rekao je i nastavio čitati Slobodnu.
Thompson je nastavio.

Vratit će se Ivan s tisuću momaka
pjevat će se pjesme hrvatskog junaka.

- Oće kurac – pomislio sam i završio s konjakom devetog mrtvog tipa.

II.

Apaurini, štok-kola i trava genijalan su, nekad mi se čini i jedini, način preživljavanja vikenda u dalmatinskom gradiću koji je, po turističkoj ponudi, na listi drugi odozdo. Jedini način da preživiš Thompsona koji te napada sa svih strana. Da se ogradiš. Da razviješ privatno ludilo jače od općeg i oboliš od najčešće spolne bolesti u Hrvata koju povjeriš samo najboljima kad im kažeš: «Ma boli me kurac!» Apaurine gutaš da ne popizdiš od štoka i općenito, da sjebeš paranoju od trave i tipa za šankom koji nosi gan, štok da ne zaspeš od apaurina i dosade, kolu da ti ublaži okus štoka, a travu da ti mozak prebaci na frekvenciju na kojoj će sve to oko tebe pretvoriti u nešto jako smiješno. I histeričan smijeh je smijeh. Thompson me opet napao.

Prijatelji, kako ste mi danas?
Nije ovo vrijeme dobro za nas.

- Mate, popizdit ću od ovog Thompsona. Ima li iti jedan kafić u gradu u kojem, dok popiješ tri pića, neće pustit niti jednu njegovu stvar?
- Nema.
Izvadio je novčanik i krenuo platiti.
- Pogledaj ovo u pizdu materinu – otvarao je novčanik. Jutros san ima pesto kuna u novčaniku, sad iman samo dvista, a neman pojma di san iž potrošija.
Izvadio sam svog.
- Evo i ja. Jutros san ima trideset, sad iman samo deset. Da popizdiš.
Počeo se smijati.
- Ma ko ga jebe? Kad je beg bija cicija?
- Jučer – odgovorio sam.
Počeli smo se smijati kao luđaci. Rulji oko nas ništa nije bilo bistro. Čudno im da se netko smije vikendom navečer u kafiću. Meni, opet, čudno što je njima to čudno. Tko je tu normalan? Ne znam, njih ima više.
- Jeben ti mater – nastavio je. – Zato ja volin pit s tobon. Pričaš totalna sranja, pričaš totalno debilne stvari koje nikomu normalnomu ne bi pale na pamet. I znaš, pizdo, da su to sranja, ali te boli kurac.
- Nisu sranja.
- Evo vidiš. Opet. Dikod mi se učini da si glup ka kurac.
- I meni – ustao sam. Amo ća.
- Di ćemo?
- Amo do videoteke. Ionako će sve zatvorit za dvi ure. Jebote, grad je u srid lita prazan u ponoć. Policijski sat usrid sezone. Jebote, jučer su klapu istirali iz kale jer je, ka, narušavala javni red i mir.
- Ajde opet budi nenormalan. Kad si normalan, samo sereš po svemu. Jebiga, znan i ja da je to u kurcu, ali nije do mene.
Thompson nas je ispratio.

Daleko, daleko, iza devet sela,
daleko sam ja.

- Pa koji kurac radiš tamo? – promrmljao sam.

* * *

Čuješ li me kako dozivam te, rode,
priko devet šuma i velike vode?

Treštalo je iz kafića nasuprot videoteke. Valjda. Ili mi se stvar samo primila za mozak. Ne znam, znam samo da je čujem. Vrzmali smo se po videoteci. Izbor filmova i nije bio nešto. Ratni, akcijski, hrpa pornića i pokoja komedija. A onda sam je skužio. «Strah i prijezir u Las Vegasu». Opet Thompson. Ne ovaj, nego Hunter Thompson. Ali ipak Thompson. Imalo je nekog smisla. Valjda zbog trave. Mate se pojavio s «Behind Enemy Lines».
- Pogledaj dobroga filma – rekao je. – Srbi u Bosni sore američki F18 i sad ovi pilot cili film biži od nji.
Pogledao je prema mojoj kazeti.
- Šta ti je to?
- O dva tipa šta se pucaju svim i svačim i kreću na putovanje u Las Vegas. Onda ih počnu pucat halucinacije pa im se svi ti ljudi oko njih čine ka zviri.
- Moga san i mislit – zaključio je.

* * *

Sjeli smo u Matinog golfa. Gledao sam u omot. Podnaslov filma – Putovanje u srce američkog sna. Las Vegas. Hm, kako izgleda srce hrvatskog? Gdje je? Nemam pojma. Ali u džepu imam dovoljno dima i cijelu noć da skužim. Upalio sam radio.

Daleko, daleko, iza devet sela,
daleko sam ja.
Di su vuci, vile i hajduci,
tamo tebe čekam ja.

- Ma odjebi! – promrmljao sam i ugasio ga.

* * *

Matini starci vikendom su bili na selu tako da je stan bio prazan. Iznad TV-a visio je hrvatski grb, grb bratove mu brigade i bratova slika s crnom trakom.
- Šta gledaš? – pitao je.
- Ništa, jebiga.
Doteturao je do vitrine, izvadio bocu konjaka i stavio je na stol. Pogledao je prema slici.
- To starci neće da skinu. Mislin, jebiga, poginija je, šta žš sad?
- A jebiga.
- Ma ne jebe ti to mene puno. Mislin, ne jebe... jebe, ali ono...
- Kužin.
Otišao je do druge vitrine.
- Meni je svak s kin mogu pit i zajebavat se OK – otvorio je vitrinu – ali bi mi stari sasuja dva metka u čelo kad bi mi cura, amo reć, bila Srpkinja.
Okrenuo se držeći gan od starog. Počeo se smijati. Lagano histerično. «Ne boj se, prazan je», rekao je. Onda smo se obojica počeli smijati. Čvaknuo sam još jedan apaurin, popio čašu konjaka i pripalio cigaretu. Gledao sam pištolj. Ovaj ga je vrtio po rukama, proučavao, repetirao na prazno. Igrao se kao malo dijete. Nešto se nije uklapalo. Ili pištolj ili Mate? Nisam se mogao odlučiti. Pustio sam film. Gledao sam ga već dva puta, jednom normalan, jednom napušen. Nikad još pod utjecajem Thompsona. Mate je trusio konjak i ništa mu u tom filmu nije bilo bistro. THC mi je izvršavao desante na mozak. Kako izgleda srce hrvatskog sna? Gdje je? Ova dvojica putuju u Las Vegas. Kud bi mi mogli krenuti? Imao sam osjećaj da sam blizu rješenja, ali neki detalj je falio. Nešto što bi razjasnilo cijelu stvar. A onda se pojavio. Pištolj u ruci Doktora Gonza. Sve mi je postalo jasno. Naglo sam ustao i ugasio TV. Mate se presto igrati pištoljem.
- Koji ti je sad kurac?!
- Diži se, idemo!
- Di, Isusa ti?
- Idemo tražit Thompsona.
- Jes ti poludija, koji ti je kurac?
- Sve ću ti objasnit. Imaš li doma CD od Thompsona?
- Iman.
- Gledaj. Čovik koji je napisa knjigu po kojoj su snimili ovi film ti se zva Thompson i napisa je kako doć do srca američkog sna. Ovi naš Thompson ima stvar u kojoj piva kako u Hrvatskoj doć do tamo. Ova dva u filmu piju i drogiraju se ka i mi. Jedan je novinar, a drugi odvjetnik. Ja san novinar, a ti konobar, šta znači da kopčaš kako se stvari ovde događaju pa me kuliraš. Isti kurac ka odvjetnik. A sad uzmi CD i idemo.
Gledao me s čuđenjem.
- Di, Isusa ti?
- Ma uzmi jebeni CD i idemo!
Pogledao me, uzeo CD i samo rekao: «Jeba me bog ako san ja normalan!» Gledao sam u pištolj. O njemu je sve ovisilo. Stvari su se trebale poklopiti. Gledao sam Matu. Obuo je cipele i krenuo prema vratima. Onda zastao. Čekao sam. «Ajde, uzmi ga», govorio sam u sebi. Vratio se do vitrine, uzeo metke, uzeo gan, napunio ga i spremio u hlače. «Za svaki slučaj», rekao je. Nisam mogao vjerovati, počelo se odvijati. Stić ćemo tamo. Jebote, stvarno ćemo stić tamo! U samo srce hrvatskog sna.

* * *

Opet smo bili u golfu. Bilo je oko jedanaest i ceste su već bile poluprazne. Unatoč sredini ljeta i unatoč vikendu.
- Di sad? – pitao je.
- Do benzinske po pive, pa ćemo onda dalje.
Pustio sam CD. Thompson je počeo.

Čuješ li me kako dozivam te, rode,
priko devet šuma i velike vode?

- Čujem, pizda ti materina – mrmljao sam.

Po prašnjavom putu ti uz rijeku kreni.
Kad zapiva sokol, sve si bliže meni.

Vratio se sa šest velikih Tuborga. Krenuli smo. Na put u srce hrvatskog sna.
- Di ću sad?
- Ovako, priđi priko mosta pa vozi uz riku.
- Ma nemoj me jebat, znaš kakva je cesta tamo?!
- Bit će da je užasna.
- Makadam, Gospe ti.
- Pa to je to, kako ne kužiš? Evo, slušaj!

Po prašnjavom putu ti uz rijeku kreni.
Kad zapiva sokol, sve si bliže meni.

Počeo se smijati. «Jeba me bog ako smo mi normalni!», mrmljao je. Nakon deset minuta, golf dizel je pičio 120 na sat po prašnjavom putu uz rijeku.
Pili smo Tuborge. Koncentrirao sam se na pjesmu, Mate na cestu. Išli smo prema tamo, prema samom srcu domovine, prema hrvatskom snu, 120 na sat.
Thompson je došao do refrena.

Daleko, daleko, iza devet sela,
daleko sam ja.
Di su vuci, vile i hajduci,
tamo tebe čekam ja.

- Mate, tribamo brojit devet sela i doć negdi di ima vukova i hajduka. Znaš li di je to?
- Ne znan za vukove i hajduke, ali prošli smo već tri sela.
- Daj misli malo. Vukovi. Je li bilo vukova ovde?
- Čekaj... Znan, čita san u Slobodnu nikidan da je nekomu čoviku zaklalo ovce. Bilo je prije vukova, ali su iž poubijali pa iž sad uvoze. A uvoze neke iz Sibira. To ludo nešto pa napada sve šta se kreće.
- Zakon! A hajduka?
- E, toga ti nema.
- Ma mora bit, nemoj me zajebavat! Ajde misli!
- Nema, Isusa ti. Koji hajduci, jesi popizdija? Znaš otkad toga nema.
- Ma mora bit, pizda mu materina.
Muk. Mora biti nekakvih hajduka u blizini. Barem nešto slično. Mora se stvar poklopiti. Inače ništa od cijelog puta. Mislim, što ako ih nema? Je li cijela ova večer sranje? Mora biti hajduka. Onda se dosjetio.
- Ima, jebote, ima! Mate mali. On ti je odavle. Igra je u Hajduka prije, sad ga prodalo u Španjolsku.
- Jesan ti reka da ima?! Piči tamo!!
Golf dizel je nastavio gutati cestu 120 na sat. Na putu prema hrvatskom snu. Prema Thompsonu koji nas tamo čeka. A što onda?, promislio sam. Kad nađeš to mjesto, kad dođeš do srca hrvatskog sna. Što onda? Što ako se razočaraš? Ako to nije ono što misliš da ćeš naći? Ne znam, ali zasad ionako ništa nema smisla. Ne može biti gore od ovih sranja što te okružuju. Mislim, možda i može, ali neke će mi se stvari valjda razbistriti. Nešto ću shvatiti. Ako ništa, barem ću moći reći da sam bio tamo. Da sam došao najbliže što sam mogao. Došli smo do raskršća. Golf je stao.
- Di sad? – okrenuo se prema meni s pogledom djeteta koje očekuje od tebe da znaš odgovore na sva pitanja.
- Ne gledaj mene. Pusti CD.
Pustili smo stvar još jednom i čekali.

Nemoj ići lijevo na križanju staze.

- Evo ga! Slušaj dalje!

Tu ne ide nitko, svi se zvijeri paze.
Nego hajde desno do velike stijene,
gorske će te vile dovesti do mene.

- Vozi desno!
Nastavio je voziti. Gledao je u cestu, nakon štoka, konjaka i pive. Nisam znao o čemu razmišlja. Da li brije samo na brzinu jer nikog nema na cesti, da li se pita je li poludio, možda misli na brata, na pištolj. Možda se i on nada da će tamo naći nešto. Nešto užasno bitno. Sumnjam, nije taj tip. Što ću ja naći tamo? Možda je taj san neka sasvim subjektivna stvar, jebiga. Nešto što nije hrvatsko, nego samo tvoje. Zašto bi se onda zvalo hrvatski san? Zašto se onda američki zove tako? Ne znam. Znam samo da što prije želim stići tamo. Želim to vidjeti! Nastavio je voziti kao luđak. Ulazili smo u šesto selo po redu. Totalni mrak. Samo se reklama lokalne birtije nazirala u daljini, a ispred nje par automobila i stoperka.
- Jebote, evo vila! Stoj! – viknuo sam.
- Šta je sad?
- Ala šta si glup! Pa gorska vila. Kopčaš? Odvest ćeš je di ti kaže i kad dođemo tu, to je to. Sve se poklopilo, ne mogu virovat!
- Zgodna je, jebote.
- Ma jebe mi se. Samo je skupi.
Ušla je u auto.
- Dobra večer, momci. Dokle idete?
Pogledali smo se.
- Još tri sela – Mate se otrijezni kad skuži žensku.
- Super. I ja. Sestra mi slavi rođendan tamo, a nisam mogla otić prije jer radin onde di ste me skupili.
- I mi smo konobari – nasmijao joj se u retrovizor.
Bio sam oduševljen situacijom. Sve se poklopilo. Moramo doći do tog tuluma. To je to. Tamo će se nešto dogoditi. Nešto užasno bitno. Nešto ću vidjeti. Neki kurac od kojeg će mi sve postati jasno.
- A vi? Šta ćete tamo?
- Tamo nas čeka Thompson – odgovorio sam.
Mate me pogledao kao da me želi ubiti.
- Molim?
- Gledaj, srećo, slušamo onu stvar «Daleko, daleko iza devet sela» od Thompsona pa brojimo sela da vidimo di ćemo doć. To ti je, ono, središte hrvatskog sna.
Mate je popizdio.
- Pa moje selo? – počela se smijati.
- Da, a ti si gorska vila koja će nas dovest do tamo. Evo, slušaj.

Nego hajde desno do velike stijene,
gorske će te vile poslati do mene.

- A Isusa ti, šta si lud! – rekla je i počela se smijati. – Nema frke, idete sa mnom na tulum? Oćete?
- Jasna stvar – okrenuo sam se prema njoj. Kužiš, jednostavno nas moraš odvest tamo, inače nam je cili put bija za kurac. Ja tamo moram nešto nać, nešto vidit. Neman pojma koji je to kurac, ali znan da je tamo.
- Ti stvarno nisi normalan. Lud si ka kupus.
Okrenula se prema Mati. «Boga mi, i ti.» Ovaj se samo nasmijao.
- Je li ti živiš tamo ili... – Mate se vratio na svoju spiku.
- Nisan, živin doli u gradu, samo su mi starci otamo pa su dali sestri ključ za tulum.
Mate je nastavio pričati s njom. Gledao sam cestu. Još malo, još samo malo i tamo smo. Još samo jedno selo. Još pet minuta i tu smo. U samom srcu hrvatskog sna, u mjestu u kojem ću naći odgovore na sva pitanja, u mjestu koje cijeli život tražim, a bilo mi je pred nosom. Više ništa nije postojalo. Ni gorska vila, ni Mate, ni golf. Samo cesta. I uzbuđenje. Uzbuđenje koje je ispunjavalo cijelu utrobu. Došlo mi je da povratim.

* * *

- Evo nas u selu. Još samo da dođemo do kuće – rekla je gorska vila.
Usporili smo. Bili smo nadomak samom srcu hrvatskog sna. Uzbuđenje je raslo. Ili strah? Ili mučnina? Ne znam točno šta, znam da je nešto veliko raslo u meni dok smo se vozili sablasnim devetim selom. U potpunom mraku. Okruženi borovom šumom i planinom velikom stijenom. Između kamenih kuća koje su izgledale kao da nitko već godinama ne živi tu. Izvadio sam mobitel da vidim koliko je sati. Bilo je oko ponoći. I nije bilo signala. Bili smo odsječeni od svake civilizacije, sami, prepušteni sebi i Matinom pištolju. U samom srcu hrvatskog sna. U mraku i potpunoj izolaciji. Onda opet, negdje u daljini:

Čuješ li me kako dozivam te, rode,
priko devet šuma i velike vode?

Postajalo je sve glasnije. Približavali smo se. Ugledao sam par automobila parkiranih ispred jedne od kuća i nešto što je trebalo biti lightshow na jednom od prozora.
- Evo nas – rekla je gorska vila i izišla iz auta.
Puhao je ljetni povjetarac i mrsio joj kosu. Izgledala je stvarno kao vila. Mahala je rukom i govorila: «Idemo, gori su!» Jedva sam hodao. Sve oko mene bilo je nestvarno i ništa se nije micalo. Sve kao da je stajalo na mjestu i do mozga mi dolazilo poput slika. Poput fleševa iz nekog horora. I mučnina, pomiješana sa strahom. I uzbuđenjem. Raslo je. Nešto veliko je raslo u meni i čekalo pravi moment da iziđe vani. Penjali smo se na gornji kat kao u nekom Hitchckokovom filmu, u nekoj pripizdini, u nekom oronulom dvorcu s hrpom vrata, u potpunom mraku. Iza jednih je bio Thompson. Čuo sam ga.

Oj Zagoro, lijepa li si.
Slavonijo, ravna ti si.
Herceg Bosno, srce ponosno.
Dalmacijo, more moje.
Jedna duša, a nas dvoje.
Pozdrav Liko, Velebita diko.

I još hrpu glasova koji su se stapali u nekakav ogroman zvučni val koji će, imao sam osjećaj, potopiti cijeli ovaj hodnik i odnijeti nas tko zna gdje čim se vrata otvore. Uhvatila je kvaku. Čekao sam što će se dogoditi. Otvorila je vrata iza kojih se nalazilo samo srce hrvatskog sna. Mjesto koje sam tražio. Bilo je tu. Bilo je samo metar od mene. A onda šok.
Zapljusnuo me smrad znoja i alkohola i uvukao mi se u svaku stanicu. Smrad se miješao s Thompsonovim glasom i znojnim tijelima petnaestak pijanih tipova koji su, goli do struka, skakali po sobi izvan svakog ritma i grlili se kad bi se dovoljno približili jedan drugom. U samom srcu hrvatskog sna.
Začuo sam Matin glas.
- Bog te jeba, ni jedne ženske.
Onda sam vidio gorsku vilu kako trči do jednog od tipova i ljubi ga. Onda opet čuo Matu kako kaže: «E, stvarno ga jebi» i vidio ga kako odlazi do stola s pićem. Ostao sam na vratima. Ono što je cijelo vrijeme raslo u meni doseglo je svoj vrhunac. Mučnina. Razočarenje. Strah. Ne znam što je sve tu bilo, ali miješalo se sa zvukom i slikom u koktel koji je tjerao na povraćanje. Bauljao sam mračnim hodnicima i tražio vrata. Vrata prema vani. Prema nekom mirnom, prozračnom mjestu na kojem ću se moći u miru isprazniti. Dovoljno udaljenom od srca hrvatskog sna, mjesta koje je tjeralo na povraćanje. Uspio sam izići. Sjeo sam na nekakav zid i čekao. Čekao da počne izlaziti iz mene. Sve. Sve što se cijelim ovim putovanjem kupilo unutra i doseglo vrhunac u momentu prosvjetljenja. Thompsonovi stihovi ponovno su se počeli odbijati mozgom. Ali, nakon otkrića, dobili su sasvim novo značenje, a one stvari koje se nisu urlale nego se skrivale negdje izvan refrena narasle su u mom, THC-om obogaćenom, mozgu i cijela priča dobila je sasvim novi smisao. Zašto Ivanu tepa «Moj Ivane, pobratime mio!»? Zašto pjeva «Nisu cure što su bile.»? Zašto pjeva «Pukni puško poludit ću, nemam drage, ostarit ću!» Zašto želi da se «sjete na ponosne dane, kada jedan uz drugoga stane»? Zašto doziva prijatelja iza devet sela gdje će ih «budit sunce velikoga sjaja»? Zašto koristi pozadinu od Abbe? Zašto se ovi polugoli tipovi unutra grle? Zašto nema žena na tulumu? U srcu hrvatskog sna odvijala se orgija latentnih pedera. Počeo sam povraćati.

III.

Kad sam se probudio, sve oko mene bilo je bijelo. Bijela školjka, bijele pločice, bijela kada. Bio sam mokar od glave do struka. Zadnje čega sam se sjećao bio je nekakav ženski glas i predivno lice s velikim očima. Pogledao sam koliko je sati. Ležao sam ovdje skoro sat vremena.

Izišao sam na hodnik. Iza jednih vrata, Thompson nije odustajao. Sve mi se pomalo vraćalo. Cijelo putovanje. Tulum. «Jebote, stvarno nisam normalan», pomislio sam. Matu sam našao iza onih vrata. Sjedio je na prozoru i trusio votku iz boce. Nije se micao, samo je promatrao cijelu situaciju. «Dobro mu je», pomislio sam, «ima dovoljno cuge i muzičku pozadinu koja mu odgovara.» Glava me užasno bolila i vrtilo mi se. Triježnjenje je zajebana stvar. Pogotovo triježnjenje riganjem. Izišao sam vani da dođem sebi.

Na onom istom zidiću sjedila je cura koju smo pokupili putem i pričala s još jednom. Predivnog lica i velikih očiju. Ona me, valjda, odvukla do zahoda.
- Jesi naša Thompsona? – pitala je stoperka i nasmijala se.
- Moš mislit – sjeo sam do njih.
- Ovo mi je sestra. Upoznajte se. Ispričala san joj kako ste došli do ovde. Umirala je od smija.
Zvala se Vesna.
- Jesi me ti možda odvela do zahoda?
- Aha – gledala me onim velikim očima kao da očekuje nešto od mene.
- Sori, jebiga, pretjera san malo.
- Ma nije bed.
- Jesan napravija još kakvo sranje?
- Nisi, samo si priča neke stvari koje nisam baš kužila i popizdija na mene kad sam ti rekla da je ovo moj rođendan.
Stoperka se izgubila. Sjela je s tipom u auto i otišla.
- A šta sam to priča?
- Pa, priča si o nekakvom hrvatskom snu, spominja neke pedere i napa me da kakvi je to tulum ženske od osamnest godina na kojem su samo tipovi i govorija da niko ovde nije normalan i da je ovde sve u kurcu. Uglavnom, to.
- E, stvarno sori. Mislin, ne znan koliko ima smisla da ti se izvinjavan, ali, ono, bila si OK prema meni, a ne znaš me. Osjećan se ko govno.
- I tako mislin da si dobro sve to reka.
Ovo nisam očekivao. Pogledao sam je. Oči su i dalje imale onaj pogled s upitnikom.
- Dobro onda, jebiga, di su žene?
Nasmijala se.
- Bilo ih je nešto malo, ali su otišle. Ovo mi je od momka ekipa, s njima se ionako najčešće družin. Neman baš ženskih prijateljica.
- Čudno.
- Ma ovde ti je sve čudno. Nego, ne znan te. Odakle si?
- Tu, iz jednog sela blizu grada, ali već pet godina živim u Zagrebu.
- Blago ti se.
- Kako to misliš?
- Ma duga priča. Nego... – i dalje me gledala s upitnikom.
- Reci.
Napravila je malo dužu stanku, zagledala se u pod pa vratila pogled na mene.
- Jesi se stvarno pokuša ubit na svoj osamnesti rođendan?
Ne opet. Opet sam pričao sranja. To radim uvijek kad pretjeram. Ni dalje nije skidala pogled. Ni upitnik.
- Da, jebiga.
- I zašto nisi?
- A zašto to tebe zanima?
- Reć ću ti, ako mi kažeš zašto nisi.
- Pa, kad san pribacija noge priko ograde nadvožnjaka, došla mi je u glavu slika stare kako mi mlađoj sestri objašnjava da se nikad više neću vratit.
Izgledala je začuđeno. Ili oduševljeno? Nisam mogao baš razabrati.
- Zašto te to zanima?
- Zato šta san i ja to probala prije par godina i odustala, manje-više, iz istog razloga.
Gledao sam je i želio joj postaviti milijun i jedno pitanje. Za početak, što radi na ovom mjestu. A onda se s parkirališta pred kućom čuo pucanj, pa drugi, pa treći. «Sranje!», viknuo sam. Zaboravio sam na Matin gan. Okrenuo sam se prema njoj. Nije djelovala previše uplašeno.
- Slušaj, ovo mi je frend – ustajao sam. Ja ću to sredit. Pamti broj pa me nazovi.
- Molim?
- Broj mobitela! Pamti! – viknuo sam.
Izdiktirao sam joj broj na brzinu i potrčao prema parkiralištu. Nekoliko svjetala se upalilo na okolnim kućama, a svi s tuluma su se skupili u dvorištu. Dotrčao sam do Mate.

Moj Ivane, pobratime mio,
jesi lž skoro na Kupresu bio?
Je lž Kupreško polje uzorano,
je lž na njemu žito posijano?

Treštalo je iz golfa. Mate je sjedio unutra i ciljao neko stablo.
- Mate, koji ti je kurac? – viknuo sam.
Naglo je otvorio vrata i izletio vani. Uperio mi je pištolj u čelo. Sranje!
- Šta koji mi je kurac!? Ti mene pitaš koji mi je kurac?! Pa pogledaj na što ovo liči, bog te jeba! – ljuljao se u mjesto s ganom u ruci. Skuži di živin, pička mu materina! Subota navečer je, jebemu Isusa, a ja san u nekom jebenom selu u pički materinoj. Pa je li mi brat za ovo poginija?!
- Dobro, jebiga, nisan ja kriv šta je sve u kurcu?
- Umukni! Ubit ću te! – trzao je ganom prema meni. Sve ću vas poubijat, majku van jeben! Sve!
Okrenuo je pištolj prema ekipi s tuluma. Ovi su se razbježali. Vidio sam Vesnu kako čuči kraj nekog tipa iza jednog stojadina. Opet se okrenuo prema meni.
- A tebi je sve to smišno, govno nadrogirano! Jesan ti i ja smišan, a?
- Nisi, jebote, pa prijatelj si mi.
Trudio sam se ostati miran, gledajući gan s krive strane.
- Ja tebi? Ma boli tebe kurac za mene! Za misec dana ćeš ić ća, drkat kurac gori po Zagrebu, a ja ću ostat ovde, usrid ovoga sranja. A je li znaš kako zima ovde izgleda? Nemaš pojma! Jebena komunjaro zagrebačka! Novinari, komunjare. Svi ste vi stoka!
- Jesmo, jebiga, ali ja san ti frend. Volin te, pička mu materina, a ti me oćeš ubit.
- Ne seri! Nemoj meni tu priču prodavat! Ubit ću te ka zeca, oću majke mi!
Stavio mi je cijev na čelo i gledao me pogledom luđaka. Usrao sam se kao nikad u životu.

- Znaš – gutao sam knedle rije pet minuti san tu nekoj ženskoj priča kako si mi jedan od bolji prijatelja, a znan te samo sedan dana.
Glas mi se tresao. Cijeli sam se tresao. Opet mi je došlo da povratim, ali više nisam imao šta. Samo mi se neka kiselina skupljala u grlu.
- Lažeš, pizdo! Lažeš!
- Vesna! – zaurlao sam. – O čemu san ti priča maloprije?
Došetala je do nas. Gledala ga je ravno u oči.
- Reka mi je da ima miljun prijatelja, ali da se niti jedan ne bi s njin vozija do iza devet sela tražit Thompsona. Da bi mu svi rekli da je lud, a ti si, eto, bez prigovora iša.
Sjebala ga je. Spustio je pištolj. Bio je zbunjen. Ja sam nastavio.
- Oćemo pivat?
Šutio je. Nakon Vesnine rečenice, izgubio je onaj pogled. Trebalo ga je natjerati da ispuca sve metke. Da se vrati u normalu. Da se rasplače. On mi je pričao kako je to radio tipu kad mu je s ganom ušetao u kafić. Bio sam koncetriran na sve detalje kao da sam na spidu.
- Oćemo «Čavoglave»?
Gledao me. Još uvijek je držao pištolj. Zbunjen. Počeo sam.

U Zagori, na izvoru rijeke Čikole!

- Ajde sad ti!
«Stala braća da obrane naše domove!», zaurlao je.
- Pucaj, Mate!
Sprašio je još tri u zrak. Ostala su još tri. Gledao me. «Jeben ti mater ludu!», rekao je, zagrlio me i počeo plakati. Jedva je stajao na nogama.
- Oprosti, stari, ali pun mi je kurac! – plakao je kao malo dijete.
- Daj, ne budi pičkica! – odgurnuo sam ga. Neš plakat ovde isprid ovi debila. Amo zapivat još jedan put. Čoviće, ima da probudimo cilo jebeno selo! – trebalo ga je natjerati da ispuca i preostala tri.
Nasmijao se. «Jebat ćemo in majku svima!», zaurlao je. Ja sam opet počeo.

Čujte srpski dobrovoljci,
bando četnici!

Opet me zagrlio. «Stići će vas naša ruka i u Srbiji!» Ispucao je zadnje metke. Odgurnuo sam ga i svom ga snagom probio šakom u glavu. Pao je. Rulja okolo je samo gledala. Nitko se nije miješao. Šutili su. Okrenuo sam se prema Vesni. Stajala je na istom mjestu. «Hvala», rekao sam. Nije reagirala. Ugurao sam ga na zadnji sic, upalio golfa i krenuo. Što dalje od srca hrvatskog sna.

Bilo je oko četiri ujutro kad sam mu parkirao ispred stana. Uzeo sam mu ključeve i pištolj i ostavio ga da spava u autu. Nisam imao snage ni da se otuširam. Samo sam legao na kauč i zaspao.