Agim Apoloni [1]

NOVA KNJIŽEVNOST U NOVOJ DRŽAVI

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

Može se reći da današnju kosovsku književnost još uvek predstavljaju autori koji su se dokazali 70-ih i 80-ih godina i, manje, autori iz 90-ih godina prošlog veka. To znači da novi vek još uvek nije izneo na površinu vodećeg predstavnika književnosti.
Naravno da su razlozi ovakvog zaostatka različiti. Kriza čitanja, o kojoj se u svetu uveliko priča, čini se da je zaustavila naboj kosovskih književnika, koji svesni nenagrađivanja njihovih napora ili retko pišu ili ništa ne govore. Drugi razlog ovog zaostatka može da bude i nedostatak festivala poezije, književnih simpozijuma sl., koji, kada se dešavaju, treba da budu na visokom nivou, dok je Savez kosovskih književnika nakon rata (1999) postao „kuća staraca“, gde mladi pisci ne žele da se uključe jer ne nalaze nikakav podstrek. Isto tako i nedostatak prevoda i ograničeno finansiranje i nepotizam u izdavanju knjiga od strane Ministarstva kulture utiču da mladi književnici svoja dela čuvaju u ladicama, čekajući bolje dane.
Počev od posleratnih izdanja, može se konstatovati da novi kosovski književnici više proučavaju književnost nego što je stvaraju. Ovo zapažanje ističu svi sadašnji poslenici u oblasti kulture, koji se u prvom redu predstavljaju esejima, recenzijama i književnom kritikom, bilo u posebnim delima, ili u tekstovima u kosovskim novinama i magazinima. Od onih koji se najčešće pojavljuju u kulturnom životu, većina se bavi književnom kritikom (Agron Gaši, Adilj Oluri, Kujtim M. Šalja, Ndue Ukaj, Nusret Krasnići itd.).
Mnogo je manje autora koji se intenzivno bave fikcijom. I kada se njihova dela objavljuju, ona prolaze nezapaženo jer kritika više ceni „mrtve“ od živih. Posledica toga je simboličan promet knjiga, dok je tiraž izdanja obično od 100 do 500 primeraka. Iako broj ne govori mnogo o estetskoj vrednosti dela, on određuje kulturni nivo jedne zemlje. U ovoj bledoj kulturnoj atmosferi novi književnici koji intenzivno stvaraju su: Gzim Aljiu, Ardian Hađaj, Arben Ataši, Bljerina Rogova, Ervina Haljilji itd.
O žanru drame još uvek je teško govoriti. Objavljena dela mladih autora postavljaju se i izvode na sceni Narodnog pozorišta Kosova i nalaze se na nivou obrazovne drame „workshop“ formata. Ponekad sadrže nesvesne uticaje socijalnog realizma, jer je u tim delima sveštenik uvek negativna ličnost. Razlozi za kaskanje drame mogu biti i političkog karaktera, jer politika još uvek ima potpuni diktat nad kulturom, a naročito nad pozorištem, s obzirom na to da postavljanje i smenjivanje direktora pozorišta zavisi od nahođenja političara. Bez autonomije institucije pozorišta, iluzorno je razmišljati o pravom razvoju drame.
Ipak se može reći da književnost na Kosovu, naročito proza i poezija, pokazuju znake života.

Književni profili

U ovoj novoj književnosti uočljiv je napor nekih autora da se oslobode tradicije albanske književnosti i da postanu književne individue. Među takvima, koji se ističu u najnovijoj književnosti Kosova, su Gzim Aljiu, romanom U klubu unakaženih, Arben Idrizi, zbirkom poezije Loše sam prošao (Heqakeq), Bljerina Rogova, poezijom pod nazivom Gorgone i Ervina Haljilji, zbirkama Ruža ćutnje i Vinidra.
Gzim Aljiu (1977), autor romana U klubu unakaženih (2009), je autor sa novim tendencijama u albanskoj književnosti. Njegovo delo ispunjava vakuum u prozi albanskog jezika na Kosovu, da bi se na ovaj način nametnuo kao ambivalentna činjenica – kao estetska i istorijska vrednost. Istorijska vrednost postoji zbog činjenice da ovaj roman, koji je oslobođen velikih nacionalnih ideja koje su karakteristika albanskog romana, beleži promenu pravca u albanskoj prozi, naročito u prozi u Kosova, dok estetske vrednosti postoje upravo u lepom razmatranju jedne movističke teme . Kazivanje, koje je arikulisano u prvom licu, obuhvata dešavanja pre i nakon rata, ne zaustavljajući se na ratu već na miru u kojem neki ljudi realizuju svoje perfidne planove na teret humanizma, težeći da ugrade unakaženost kao vrednost koja treba da pobedi lepotu. Tako se ovde marginalizuje politička borba, da bi se potcrtala borba između lepote i unakaženosti.
Na tematskom planu, roman Gzima Aljiua govori o odraslom čoveku u jednom unakaženom ambijentu sa ljudima koji čine grozna dela i koji se uopšte ne brinu o lepoti. Ova crna stvarnost, zajedno sa nekim njenim lošim iskustvima, stvara kod naratora jednu optičku mrlju, crno zrno, koje, da bi se skinulo, mora da postane deo Kluba unakaženih, koji se zalaže za to da unakazi svet, tako da unakaženost, kada više nema lepote, proglasi jedinom estetskom vrednošću. Lik naratora odlazi u kliniku Kluba, obznanjuje da je unakažen 62,7 odsto i pod obavezom je da ispriča celu istoriju svoje porodice, a to kazivanje je kazivanje jednim groznim jezikom, o strašnim događajima. U paviljonu kazivanja govori o zastašujućim događajima (incestima, nasilju u porodici, ubistvima itd.) i o unakaženim ljudima.
Na strukturnom planu, pripovedanje prate narativne tehnike toka svesti. Kazivanje ide čas napred, a više unazad, da bi se na ovaj način stvorila jedna narativna igra sa vremenom, kao jednim od glavnih elemenata naracije. Tehnika analepse (flashback) je dominantna, ali se na vrhunski način koristi prolepsa (flashforward), dok između ove dve tehnike stoji linija delovanja koja se kruniše uništavanjem Kluba. Znači, Klub, kao branilac unakaženosti i crno zrno, kao prepreka lepoti, u očima protagonista čine čvor ove naracije. Narator ovde nema pretenziju da izgradi jednu kompoziciju, već da dekonstruiše kazivanje, da bi predstavio život u fragmenatarnoj, a ne u linearnoj formi.
Na jezičkom planu, roman Gzima Aljija poigrava se arbitrarnošću jezika (npr., Nada se zove devojka bogatih roditelja koja ne može da se nada luksuznijem životu) i koja čini motivaciju za imena (npr., Vera je pouzdana, Sloboda živi slobodnim životom, dok je Lav jak kao lav). Upotreba mnogih ružnih reči u skladu je sa karakterom koji govori. Isto tako, i jezik koji se koristi je fleksibilan, u zavisnosti od lica koje govori. Narator obično govori na književnom jeziku, dok likovi govore lokalnim govorima.
Na figurativnom planu, kazivanje u ovom romanu je u dominaciji dveju glavnih figura – parodije i alegorije. Parodija otkriva stav autora prema objektu, dok alegorija pokriva objekat. Diskurs postaje parodičan kada se autor ili narator postave u poziciju kritičara, a to se dešava tokom celog toka naracije, kada narator kritikuje albansku tradiciju, počev od organizacije porodice i organizacije društva u državi. U albanskom patrijarhalnom životu, sa trideset članova u jednoj porodici, dešavaju se nasilje u porodici, tuče, frustracije i incesti koje roditelji pokušavaju sakriti tako što udaju devojke van zemlje, ili selidbom u neke druge gradove. On, isto tako, stvara parodiju od krvne osvete i pomirenja između dve porodice, koje su u zavadi – zbog toaleta. Parodija, obavijena plaštom alegorije, zatim se širi se na plan opštine (đubre koje se ne uklanja iz grada), na državni plan (Klub se gradi u centru grada, znači u srcu zemlje), te na globalni plan (Klub ima svoje ogranke u celom svetu).
U Klubu unakaženih imamo prozu autora koji poznaje modele svetske književnosti, stoga nije slučajno što ovo delo u svojem unutrašnjem delu reflektuje i iskustva ostalih prozaista, otkrivajući i sebe, te na taj način predstavlja sintezu. Zbog toga ovo delo treba čitati u međutekstualnom odnosu sa nizom dela, a naročito sa romanom Čovek koji se smeši, u kojem Viktor Igo nabraja klubove, kao što su Klub brbljivaca, Klub tvrdica, Klubi unakaženih itd., govoreći o svakom ukratko, te romanom Nad herojima i grobovima, u kojem Ernesto Sabato opisuje hodinke Kluba slepih. Naravno da roman Gzima Aljiua ne isključuje veze sa ostalim delima svetske književnosti, naročito sa autorima kao što su Alber Kami, Vilijam Fokner i Džordž Orvel, što znači da on zna kako da se druži sa velikim drugarima, čija su dela uticala na to da on ne stvori jedno delo samo da bi ga stvorio.
Sa svim ovim elementima koje smo spomenuli, može se konstatovati da roman U klubu unakaženih Gzima Aljiua jeste snažno pripovedačko delo, koje je nedostajala našoj književnosti, o unakaženostima koje preovladavaju u savremenom životu.
Arben Idrizi (1975), sa delom Loše sam prošao (2003), prvi je autor na Kosovu koji donosi pun zanos poezije bitnika kao što su Alen Ginzberg, Džon Ešberi itd., artikulišući svoj bunt zbog konteksta unutar kojeg živi ili, bolje rečeno, preživljava. Njegova poezija se razlikuje po prozaizmima, po nedostatku rime, po temama koje su proizvod sociopolitičkog okvira unutar kojeg se nalazi autor, kao i po slobodnom pripovedanju, sa revoltom koji se ređe kazuje putem ironije, a češće putem direktnog jezika, pretrpanog ružnim rečima, koje predstavljaju analogiju sa rečnikom Bukovskog:
Nikad neću dići ruke
Od piva cigara kurvi prijatelja

Čak i kada govori o ratu i masakrima, on koristi isti rečnik, jer mu se dopadaju „jednoznačne rečenice“ i gleda na stvarnost bez ulepšavanja, bez figura, kao i u pesmi Bol zbog praznih ruku:

pustite me da svojim stilom kažem kako su nas masakrirali Srbi
pustite me da međunarodne fondove namenjene suživotu našem
sa Srbima i pokradene fondove za izgradnju
tražim za lečenje trauma od rata
pustite me da pričam o jajima i kurcu koje su nam odsecali srpski paramilitarci
i stavljali nam u usta, da pričam o genetskom kodu i kloniranju
pustite me da vas podsetim na ubistva dece i silovanje žena

Ovaj rečnik karakteriše njegovu poeziju, ne samo kad piše o običnim stvarima ili o iritirajućim zemaljskim stvarima, već i kada piše o svetim stvarima, kao u Vidiku nesrećnog:

Iako malo ko zna da Bog masturbira
za bajram božić i druge verske praznike paganske i društvene
i igra se sa jadnim stvorenjima

Arben Idrizi i kada peva o ljubavi ima dušu Bukovskog, koja je dovoljna kada je reč o opisu telesne ljubavi, stvarajući parodiju na duhovnu ljubav, koja ne može da postoji u jednoj oskrnavljenoj stvarnosti. Njegova poezija, u ovakvim slučajevima, postaje opis seksualnih činova, da bi prešla na meditiranje o telesnim pitanjima koja sprečavaju čoveka da se bavi duhovnim stvarima. Tako, na primer, u pesmi Ona razmišlja i kaže mi: „vidimo se!“, pesnik opisuje dvoje nagih mladih koji se igraju seksualnim organima, fokusirajuću se posebno na radoznalost žene da sazna da li je bila vešta i kakve je reakcije imala u momentima ekstaze. Zatim se zaustavlja kod njegnog „zbogom“, da bi pomoću te reči prikazao ironiju, njen karakter žene koja je željna cigare i seksa:

ona razmišlja i kaže mi:

„vidimo se...!“

uvlačeći zbogom
kao filter cigare
kao moje meso

Poetska zbirka Loše sam prošao već u naslovu govori o subjektu koji je lišen dobrih stvari i stoga je revoltiran zbog svake ružne stvari. To je revolt protiv politike, ideologije, ideala, lažne ljubavi, dvoličnosti ljudi, životnog apsurda i svega što ga okružuje i što mu otežava život i čini ga nerazumljivim. Stoga je to revolt i kada se artikuliše kao molba:

Nišani
Proceđenu vatru
Mog apsurdnog bića

Nišani
Baci se
I
Gori
Prah
I pepeo

I tako

Ne treba mi
Ništa moje

Ne treba ti
Ništa tvoje

Možda upravo zbog nadahnuća poezijom bitnika, zbog razbijanja tabua u pripovedanju, zbog revolta prema kosovskom društvu, zbirka pesama Loše sam prošao Arbena Idrizija postala je jedno od dela o kojem se najviše priča na Kosovu. Jer je svaki Kosovar, na neki način, Loše sam prošao.
Bljerina Rogova-Gadža (1982), autorka zbirke poezije Gorgone (2009), predstavila se albanskoj književnosti kao jedan poseban ženski glas. Na tematskom planu, njeno delo je monotematsko, na versifikacionom slojevito, dok se na strukturnom planu pojavljuje kao sistem koji može da se primeti i u poglavljima koje razdvajaju delo: Prolog, Feniks, Mares, Leta i Epilog. Unutar ovog dela prožima se tema ljubavi koju doživljava subjekat žena, artikulisan buntovničkim notama. Bunt ovde obično ima značenje odbrane od ograničenja koje predstavlja brak za žene. Stoga se o ljubavi peva u duhu rokmuzike, fokusirajući se na seksualne odnose između dva pola, gledano očima žene. I ne bilo kakve žene, već žene koja je gorgona, koja ovde ne predstavlja telesnu lepotu žene, već njen opasan duh. Znači, sam naziv Gorgone ima značenje duše koja postaje opasna kada voli i u stanju je da prestravi voljenog, ne zaustavljajući se pred bilo kakvim preprekama.
Zna se da su gorgone u grčkoj mitologiji žene koje su bile unakažene, koje su umesto kovrđža u kosi imale zmije. One su bile opasna bića koja su mogla da pretvore u kamen ono što pogledaju. U Bljerininoj poeziji gorgona je modifikovana: unakaženost se pretvara u lepotu, dok je opasnost ista. Pesnikinja menja naličje figuri, ali ne i dušu.
U svom delu Bljerina Rogova-Gadža razmatra razne motive u okviru iste teme, držeći se tako principa teme kao mreže motiva. Među najčešćim motivima su: usamljenost, susret, udvaranje, seks, prevara, dosada i rastanak. Žena toliko voli da joj nije dovoljno samo da voli objekat muškarca, već izražava želju da ga konzumira celog, kao jednu čašu vina, pa da ga zatim razbije o zid, da nikada ne pripadne nekoj drugoj:

Postani čaša vina
Da te popijem jednim gutljajem
Jednim gutljajem da popijem
Tvoju crnu dušu
Zatim da čašu razbijem o zid
Da ti vidim telo u paramparčad

Ljubav je katalizator koji dovodi ženu-subjekat ka konkretizaciji njenih raspletenih ideala, na taj način suprostavljajući se etici i robovanju osećanja.
Hipimotivi prisutni su svuda u ovom delu, sa jednom malom razlikom što umesto droge imamo alkohol. Pesnikinja oglašava duh roka i u dvema pesmama koje obavljaju funkciju prologa i epiloga. Prva se zove Guns n’ roses, a poslednja The Rolling Stones. Naslovi koji se direktno pozivaju na dve muzičke grupe ekstremnog roka, ovde su sintagme koje su ponovo dobile značenje. I u drugim pesmama unutar ciklusa vidljiva je ova inspiracija, koja, koliko se čini lakom u izražavanju, toliko je teška po osećanjima. A poezija, naročito ljubavna, ne može da se piše bez osećanja.
Pesnikinja se dosledno i stalno drži motiva i nikada ne izlazi iz ovog „svetog trojstva“ muzike koju ona više voli. Ljubav se čas predstavlja kao telesno privlačenje, čas kao seksualni čin, koji u sebi stalno nosi rizik od kazne, jer ga često izvode brakolomci.
Cigarete, alkohol, rokmuzika su samo neki od dominantnih elemenata ovog dela, koje se može smatrati priručnikom za ljubav. To se može videti i u prologu, gde pomoću poznatog simbola ruže u pušci, što ovde dobija konotaciju seksualnog čina, u samo tri stiha pesnikinja, moleći se, traži od čoveka da ga vodi ljubav, koja je ruža u grlu mržnje:

Tvoja sam ruža
Mogu da budem i tvoja smrt

Molim te ne vadi ružu iz cevi

Uopšteno gledano, ova poezija ima naglašenu dozu agresivnosti, koja stalno opravdava naslov. Ženu ovde inspiriše muzika, divljom je čini ljubav, a smiruje je sunce, koje je jedini simbol kojem se ona moli i koji piše velikim slovom, podrazumevajući tako pagansko božanstvo Sunca.
Bljerina Rogova-Gadža je sa delom Gorgone dokazala da je pesnikinja koja dobro poznaje temu koju obrađuje i na taj način pružila je čitaocu dvojako zadovoljstvo: semiotsko zadovoljstvo, koje se rađa dešifrovanjem figurativnog diskursa, i semantičko zadovoljstvo, za koje je dovoljno čitanje na tematskom nivou. Pesnikinja provocira svog voljenog čoveka jednim neukrašenim jezikom, moleći ga da ne gubi vreme, koje je sinonim raspleta, već da se vole i nadopunjuju jedno drugo:

Nisam devica
I ne verujem u sudbinu
Zašto da gubimo vreme
Kao hodočasnici u ovo vreme greha.

Nova književnost u opasnosti

Danas je u svetu književnosti na prvom mestu književnost erudicije. A zna se da je erudicija dosta raspostranjenja u prozi, naročito u romanu, tako da je i savremeni roman dominantna forma svetske književnosti. Upravo ovu formu kosovski autori ne obrađuju sa nekim velikim interesovanjem i, kao posledica toga, na Kosovu se, u proseku, objavi jedan roman za dve-tri godine. Enciklopedijski roman, koji je sada najprisutniji na Zapadu, nema svoje sledbenike u kosovskim autorima.
Svakako mora da se ima u vidu da nova književnost Kosova jeste književnost koja stvara svoj idenitet sa mnogo teškoća, trudeći se da donese novine iz svetskih modela. Zasluga ove književnosti jeste orijentacija ka svetskim modelima, dok je mana retko objavljivanje romana i dominacija metatekstualne književnosti. U novom veku na Kosovu se više govori o književnosti nego što se ona stvara. A što je još gore, i metateksualna književnost je rob prevaziđenih teorija kao što je pozitivizam, formalizam i strukturalizam.
Bilo kako bilo, novi autori Kosova su u toku sa trendovima svetske književnosti. Poznavanje književnih novina i razvoja van zemlje, jednog ne tako dalekog dana, može da stvori autora koji će stajati rame uz rame sa svetskim književnicima.