Zahari Karabašlijev [1]

ISTORIJA AVIONA UKRATKO

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

Turbine tutnje ispod mene, noge su mi sve lakše, asfalt pod krilima žuri unazad i ostaje sve dalje. Za njim kreću skladišta i hale u zemljanim bojama, limeni krovovi obasjani suncem, zgrada sa natpisom „zgrada 159“, crveni kontejneri, parking sa kamionima, „zgrada 128“, visoke palme, žičane ograde, deset traka sve gušćeg saobraćaja na magistrali. Za tren, dok skrećemo, u kadru iluminatora pojavljaju se neboderi, vidi se uvala, pa jahte sa skupljenim jedrima, zatim još jedna uvala, pogled na Tihi okean. Sa leve strane ostaju obale Kalifornije, dole desno je pustinja i planinski vrhovi, pokriveni snegom. Dižemo se sve više, pilot pali signal – možemo da odvežemo pojaseve.
Spuštam sedište unazad. Još uvek se čudim kako se avioni drže u vazduhu, još uvek ne znam kako ne padaju. U stvari, toliko toga ne znam – recimo, sada je tu proleće, 11 sati pre podne, a pet sati kasnije sleteću u sumorni zimski grad na drugoj strani Amerike. I zašto će tamo umesto 4 po podne biti 7 uveče? Gde su nestala tri sata? Šta se dešava sa vremenom? Čovek ispred mene već hrče. Uzimam slušalice iz džepa prednjeg sedišta, pronalazim rupicu na naslonu i uključujem ih. Odjednom mi italijanski tenor drekne u ušima. Menjam stanicu, nalazim nešto mirnije i pokušavam da zaspim.
Budim se pre nego što ćemo sleteti kroz tamne oblake nad Njujorkom. Odlazim na terminal, sa kojeg treba da nastavim dalje i ubijam dva sata, gledajući CNN – Palestinci pucaju u nebo iz kalašnjikova, finansijski stručnjaci analiziraju berzu, negde na površini okeana razlila se nafta.
Najavljuju prekookeanski let, stajem u red i ulazim u avion koji će me odvesti tamo gde sam, u stvari, krenuo. Pronalazim svoje mesto, guram ručni prtljag u gornji pretinac, kod sebe ostavljam svesku i olovku. Pored mene seda gospodin sa naočarama sa tankim zlatnim okvirom, sede kose i staračkim pegama na rukama. Pomeram lakat kako bih mu ustupio mesto. Razmišljam koji minut i odlučujem da čuvam svoje pozicije – ipak je naslon za dvoje, nisam više dečak koji u autobusu ustupa mesto starijima.
– Govorite li nemački? – odmah pita gospodin, brzo čupa dlaku iz jedne nozdrve i pogleda je tren pre nego što će se nje otarasiti. Ima tamnozeleni džemper sa V-izrezom, ljubičastu košulju i crvenu maramu sa sitnim žutim figuricama. Miriše na voćne bombone i sisa nešto u ustima. Nokat na njegovom palcu isečen je do krvi. Odgovaram „ne“. Posle kraće pauze odlučujem da budem fin i dodajem „nažalost“. Pitam ga da li on govori engleski.
– Slabo... iii... iz škole.
Nesvesno računam u glavi, mora da je bilo kada je Hitler oslobađao Poljsku. Gledam na sat. Upravo sada moja ćerka izlazi iz škole. Gotovo da je vidim kako izleće u dvorište sa torbom prepunom udžbenika, žmuri na jakom suncu i kija. Zatim me primećuje, naslonjenog na vrelu haubu i trči pravo meni u zagrljaj. Ne razgovara mi se baš sada sa Nemcima.
Stjuardesa u našem delu je sredovečna žena, suvonjava, nosi naočare sa braon okvirom. Ozbiljnost sa kojom pokazuje kako se oblači prsluk za spasavanje, kako se napumpava, kako se duva u signalnu zviždaljku i sve ostale manipulacije vezane za spasavanje posle avionske nesreće teraju me da se nasmešim u sebi. U trenutku kada brzim potezom skida masku za kiseonik sa lica, njene naočare se zakače za konopac i polete u vazduh. Nekoliko sedišta ispred plače beba. Stjuardesa se zbunjeno saginje i traži naočare. Jedna ruka se proteže i pruža joj ih. Ona ih uzima i nastavlja posao. Putnik u sivom sakou sa moje leve strane drži u krilu gomilu dokumenata sa naslovom „Memorandum“. Na njih je odložio naočare. U jednom staklu čitam deformisanu i uvećanu reč „vreme“.
Sećam se, doneli su ga u proleće. Dopremili su ga u delovima i sklopili na licu mesta za nekoliko dana. Smestili su ga na kraj sela, pored glavnog puta, između privatnih vinograda i zadružnih voćnjaka sa kajsijama. Tada je većina ljudi-izvanjaca verovala da se tu našao zbog blizine Varnenskog aerodroma, ali su bili daleko od istine. NJu su znali lokalni ljudi – beli avion dospeo je u naše selo direktno iz Sovjetskog saveza. Na ideju lokalnog partijskog rukovodstva avion je uvezen iz daleke zemlje kako bi naše uzorno selo postalo unikatno. Izabrani smo da budemo jedino selo u republici koje ima avion – poslastičarnicu! I to samo kakvu poslastičarnicu!
Sećam se kako smo prvih dana posle zvaničnog otvaranja satima čekali u redu da bismo se popeli uskim stepenicama, seli sa roditeljima na meka sedišta i naručili kolače sa koka kolom (nekako nije išlo da sediš u avionu i da naručuješ bozu), dok su konobarice, obučene kao stjuardese, sa osmehom raznosile narudžbine. Unutrašnjost aviona bila je očuvana i autentična, sedišta su postavljena po dva, jedno naspram drugog sa stočićima između i ličili su na male separee.
Upravnik te neobične poslastičarnice zvao se Stojčo, imao je brkove i oblačio se kao avijatičar. Na početku, Stojčo je dozvoljavao deci da ulaze u pilotsku kabinu i bruje oko uređaja za upravljanje aviona, pod uslovom da ne diraju ništa. Ponekad bismo se u igri zaneli, hvatali volan i davali gas, kao da ćemo se podići zajedno sa selom iza nas i poleteti sa pravim avionima iznad aerodroma. Dečija posla... Spuštali su nas na zemlju sa po nekom ćuškom i slali natrag da jedemo kolače.
Na kraju te nezaboravne školske godine, pre samog raspusta, oslobodili su nas časova i organizovali radnu akciju. Krenuli smo da čistimo teren oko Aviona. Sredili su plac, zasadili travu, cveće i predivne jelke, čak i nekoliko čempresa – visokih i vitkih kao straža, nastao je mali park, organizovani su „subotnici“ radi održavanja.
Bela ptica donela je i neke promene u selu.
Na glavnom putu koji nas je povezivao sa Varnom, pojavila se još jedna stanica – „Kod Aviona“. Znojavi vozači su nezadovoljno gunđali, ali su se ipak pomirili sa činjenicom da će stanica „Kod Aviona“ ostati tamo, pa će putnici da se penju i silaze tu kao i na svim ostalim stanicama.
Iste godine cirkus „Buš“ koji nas je zabavljao svakog leta, razapeo je svoj šator ne kao i obično, pored stadiona, već pored Aviona.
Veliki seljački sabor krajem avgusta bio je naredni nesporazum – u rano jutro Cigani su poređali svoje tezge u blizini Aviona, a strelište, tobogani i ringišpil bili su postavljeni, kao i uvek, u centru. Morali smo da pucamo za žvake na jednom mestu, a da krademo indijance na drugom.
Avion je, međutim, najviše uticao na lokalni društveni život. Većina nas, koji smo predveče izlazili „prema centru“ kako bi se skupili i popušili koju cigaretu iza kluba, počeli smo da preferiramo usamljeniji ambijent Aviona. Novi park privlačio je omladinu svojim lepim klupama, blizinom prirode (vinograda i voćnjaka sa kajsijama), ali i udaljenošću od lokalne milicijske stanice.
Za one koji su živeli tamo bila je to ista ona seoska mahala sa velikim neofarbanim kućama i kokošinjcima iza njih, samo je već imala svoje ime „Kod Aviona“. S vremenom su seljaci iz tog kraja počeli da se ponašaju nešto drugačije, distancirali su se od ostalih stanovnika sela kao da ih se stide. I njihova deca počela su da se prave važna, pa su zbog toga ponekad i dobijala batine posle škole. Ipak, gledali smo sa dozom ljubomore kako se udaljavaju nizbrdo u grupicama, prebacivši debele torbe preko leđa kao da ne idu kući kod kokošaka, već se spremaju da polete na neko egzotično ostrvo.
U to doba naši očevi su naporno radili, mame su imale vremena za nas, bake i deke su nam davali džeparac, živeli smo na svega nekoliko kilometara od morske prestonice i bili smo jedino selo u zemlji sa avionom-poslastičarnicom. Naše selo dočekivalo je najviše partijske rukovodioce. Dolazili su u okrug radi lova ili u vezi važnih državnih poslova. Dočekivali smo i strane delegacije i predstavnike. Čitav niz državnih rukovodilaca je vodio kolo na usijanom seoskom trgu i lomio bele pogače sa medom.
Ali nešto ipak nije davalo mira kolektivnom razumu pretežnom delu lokalnog stanovništva. Bila je to jedna mala, tragična, zajednička tajna – nedorečena i nevidljiva za spoljašni svet, koju smo mi odlično sakrivali. Nije bilo tragično to što smo živeli na selu, već to što smo jako želeli da budemo grad. Posedovali smo sve što je potrebno za jedan grad – broj stanovnika, komunikacije, infrastrukturu, volju naroda. I svake godine čekali smo da lokalno rukovodsto reši taj problem, ali ga je ono stalno odlagalo. Razlog je bila odluka da naše selo bude „uzorno selo“, a ne još jedan sređeni gradić – bila je to odluka odozgo.
Suđeno nam je bilo da živimo sa tom odlukom, u izlogu provincijskog socijalizma. I Avion je potvrdio taj status.
Mali monitor na sedištu ispred mene pokazivao je temperaturu vazduha, visinu na kojoj letimo i koliko još kilometara ima do kraja leta. Vidim, takođe, koliko je sati po lokalnom vremenu i nad kojim se tačno delom Grenlanda nalazimo. Razmišljam o nečemu što čak i deca znaju – ako se čovek kreće dovoljno dugo u istom pravcu, vratiće se tamo odakle je krenuo. Da li je tako i sa vremenom?
Na sedištu ispred mene neko pažljivo otvara paketić čipsa. Nemac sa moje desne strane mljacka u snu i meškolji se.
Centar sela polako je počeo da se pomera u pravcu Aviona. On, rascvetali voćnjaci sa kajsijama oko njega i obližnji vinogradi bila su mesta gde su se događala sva bitna dešavanja mog odrastanja:
prva cigareta („Stjuardesa“),
prvi poljubac (Sevdalina),
prvo piće („Sunčana obala“),
prva devojka (e, zamalo da bude ...),
prvi rastanak (suze!)...
Tokom godina Avion je uznapredovao – od dečije poslastičarnice postao je kafe-bar. Sredovečne stjuardese poslate su da prodaju škembe-čorbu u plastičnim šoljama na tezgi u ekspres-restoranu u centru, dok je na njihovo mesto došla mlada konobarica sa kratkom suknjom i mladežom na obrazu. Na pomisao o toj lepotici noćima nisam mogao mirno da sklopim oči, ali se ona udala za Stojča Avijatičara. Vremenom su oboje postali lica privatne inicijative i pokrenuli nezvanično utrkivanje sa Centrom sela.
Centar je otvorio novi supermarket.
Avion je počeo da prodaje uvozne cigarete i čokolade.
Centar je promenio stara sedišta u bioskopu.
Stojčo Avijatičar je odgovorio, instalirajući prvi video u okrugu. Efekat je bio neverovatan! Više nismo išli u bioskop – koliko puta se može gledati „Zoro“ ili „Fanfan lala“!? Sa malim vinjakom na stolu („il’ ćeš naručiti, il’ se gubi, nije ti ovo bioskop“), 50 grama kikirikija i kutijom cigareta buljili smo kroz gust duvanski dim u lošu kopiju „Ramba“ i Brus Lija i napinjali smo se iz petnih žila da ne propustimo neku reč jadnog prevoda. Neverovatna vremena!
Jednog dana odveli su Stojča Avijatičara u zatvor zbog „prevara“. Novi vlasnik, zvao se Valeri, bio je čovek Komsomola i govno. Stariji su govorili da je počeo tajno da projektuje porno-filmove u kasnim satima i da su oni navodno gledali. I mi smo obilazili isto mesto kasno noću, penjali se, provirivali, ali nismo bili te sreće. Završio sam osmi razred, na slavlju povodom male mature napio sam se od bademovog likera i dugo povraćao ispod krila Aviona. Valeri me je video i zviznuo mi je jednu od onih šamarčina koje se ne zaboravljaju.
Jednog jutra selo je osvanulo sa vešću da je neko opljačkao Avion, odneo je sve – video, televizor, dve kartonske kutije sa cigaretama, piće, čokolade. Izbio je ozbiljan skandal, ali milicija nije pronašla izvršioce.
Te jeseni počeo sam da pohađam školu u gradu, hvatao sam autobus u kojem sam u odlasku neizostavno slušao emisiju „Bugarska, dela i dokumenti“, a u povratku – narodnu muziku. Na početku sam često posle nastave silazio dve stanice ranije, „Kod Aviona“, kako bi sreo ovog ili onog, ali sam vremenom i to prestao.
Jednog sumornog novembarskoga dana u povratku iz škole, gledajući kroz prozor autobusa „Čavdar“ koji je jezivo truckao, prvi put sam video Avion na drugačiji način. Napušten, sam i vrlo blizu Aerodroma, on je izgledao kao nepokretni privezak našeg uzornog sela, iznad kojeg su kružili njegovi pobratimi.
Zatim sam otišao u vojsku i potpuno zaboravio na Avion. Kada sam se vratio prvi put posle dve godine video sam ga oguljenog, ugruvanog i mnogo manjeg nego kad sam ga ostavio. Oko njega su se muvali neki nepoznati klinci i duvali lepak u žbunju. Čuo sam da su vlasnici počeli da se menjaju jedan za drugim.
Došlo je novo doba u kojem je vlasništvo postalo relativan pojam – nije bilo više Komsomola koji bi vodio računa o Avionu i iznajmljivao ga. Počeli su da ga pljačkaju svakog meseca. Na početku policija je hapsila izvršioce i trpala ih u zatvor, zatim ih je hapsila, pa oslobađala, onda je prekinula da ih hapsi i najzad ih više nije ni tražila.
Zatim je narednih nekoliko godina Avionu nešto krenulo, kada je stvari preuzeo Tošo Vojnoknjigovođa. Pretvorio ga je u azil mirnih alkoholičara i sabirni centar za prodaju garažnog alkohola. Tošo Vojnoknjigovođa je uvek bio uredno obrijan, imao je crvene obraze i govorio vaspitano, ali je umro od ciroze. Njegovi klijenti su osiromašili i preselili se ispod vinove loze Vese Pljeskavice. Niko se nije usuđivao da ponovo pokrene Avion.
Jedne noći – bar se tako priča – po ko zna koji put obili su mu vrata i odneli sve što su našli. Sledećeg dana seljaci su za kratko vreme pokrali sedišta i stočiće koji su se kasnije mogli videti ispred prikolica, bungalova i vikendica po okolnim vinogradima. Zatim se pričalo da je postao stecište narkomana – ložili su vatru unutra, grejali se, ko će znati šta su sve radili. Mogu zamisliti kako je izgledao noću – njegova šuplja unutrašnjost podrhtavala je od plamenova i iskrivljenih ljudskih silueta kao izbušena tikva na Dan Svih Svetih.
Video sam ga poslednji put kada sam se vratio za vreme praznika. Od krupne, bele, isturene snage ostao je mali tamnosivi kostur. Tvrde ljudske ruke istrgle su sve što se moglo iskoristi. Selo je očerupalo do gole kosti napuštenu metalnu pticu.
Nije prošlo mnogo vremena i Cigani su ga za jednu noć isekli i dopremili do luke gde su ga prodali kao staro gvožđe. Mogu zamisliti kako je sve što je ostalo od njega presovano sa ostalim otpadom i utovareno na brod pod stranom zastavom koji nestaje u magli Crnog mora.
Neko je otpozadi kinuo jednom, dva, tri puta. Posle je postalo tiho.
Zatvaram svesku, ostavljam olovku među stranicama kako bi pribeležio gde sam stigao i gasim lampicu iznad sebe. Izvlačim, pipajući, ćebe ispod sedišta i pokrivam se.
Na monitoru ispred mene zeleni aviončić puzi po Atlantskom okeanu.
Pokušvam da se uspavam, gledajući brojeve, koji odbrojavaju koliko sati ostaje do kraja dugog leta.
I u polusnu mislim – kako to da se sati vuku, a vreme leti?

San Dijego, Kalifornija, 14.11.2008

S bugarskog prevela: Asja Tihinova-Jovanović