Milica Nikolić [1]

JEDINSTVENI DAVIČO

Sarajevske Sveske br. 25/26 [2]

Iako se hronološko predstavljanje pesničkog dela čini najjednostavnijim, ono je konvulzivno i složeno onoliko koliko i nastajanje i trajanje u razviću. Tek tako, poezija otkriva tajnu svoga postojanja. Tek tako, najbolji Davičovi stihovi čine slitinu u kojoj se prepoznaje trajna osnova njegove pesničke zamisli, ali i ono što čini njene izdvojene oblike nastale u nezaustavljivoj težnji za novim. To nas i zavodi da polifoniju glasova, koja je u prirodi svakog stvaralaštva, ne tražimo u sveukupnosti nego u izdvojenosti. Razaznajući posebnost, ali i presudnu zavisnost svakog od mnogih glasova koji tu celinu čine, i prateći njihovo trajanje, moći ćemo da u procesu nastajanja otkrijemo upravo ono što čini trajnu usmerenost dela koje je značajno obeležilo našu savremenu poeziju.
Najčešće se Davičov razvojni put vidi kao skok od jednostavnih formi ka silovitom proširenju metafore i asocijativnosti, sve do složenosti i obilja koje je teško pratiti, i to u sledu Pesme>Hana>Višnja za zidom>Čovekov čovek>Flora. Faza uoči Drugog svetskog rata, koju su odmah prihvatili svi koji su imali sluha za modernu poeziju, kardinalno se pri tom odvaja od svega što će nastati potom, a od nje sâm početak ove pesničke posvećenosti – Davičovo mladićko nadrealističko iskustvo. Čini mi se, ipak, da se ono može smatrati samim sukusom jedne zadivljujuće polifone jedinstvenosti koja je trajala više od šezdeset godina.
Davičo je imao 19 godina kada je objavio svoj prvi poetski tekst (Tragovi). Upravo u njemu, čak više no u onima što su nastali godinu-dve kasnije (Četiri strane, Anatomija), otkrivamo nadahnutu svežinu koja će do kraja pratiti Davičov pesnički govor, karakteristične motive, izuzetnu vizuelnu i zvučnu artikulaciju, konvulzivan ritam. Raščlanjujući najranije Davičove stihove i poetsko-prozne stranice štampane 1928. i 1929, pronalazimo naznake ne samo buduće polifonije glasova već i rađanje same te polifonije, koja se dopunjavala tokom pesnikovog života ali čiji je zametak bio tu. Prepoznajemo Davičovo osećanje života i oblike kojima je to osećanje bilo iskazivano, uspostavljamo lukove između prvih stihova i poslednjih poema i zbirki.
Koliko je ono što je nadrealizam doneo revolucionisanjem poetskog i svojim antitradicionalizmom uticalo na pesnika koji se upravo oglasio? Istorija književnosti radikalizuje pripadanje književnim pokretima tako što odvaja slučajno priključenje od idealne književnoistorijske okolnosti kada se poklope individualna pobuna i novi koncept. U Davičovom slučaju dogodilo se upravo to: podudaranje nove, oslobađajuće koncepcije – što je nadrealizam u najvećoj mogućoj meri bio – i ličnog otpora ali i novog senzibiliteta koji je ovaj pokret podupro i dokraja uobličio. Davičo je otkrio nadrealizam kao što je nadrealizam otkrio Daviča. To je bila jedna od retkih idealnih primopredaja u istoriji naše književnosti.
Na prvim stranicama Tragova čitamo:
„Moji tragovi svetle s liskunima na vrtoglavim stenama, u bibliotekama u kojima se umire meko, u mirisu žena koje sam želeo da pomilujem po tabanima, u ostrvima za kojima sam žudeo, u vetru, mom najvećem neprijatelju, i oblaku, mom draganu.“
Kao da je devetnaestogodišnjak pružio na dlanu sebe tadašnjeg i budućeg:
Davičovo pesništvo je zaista bilo veranje po „vrtoglavim stenama“, sa liskunima koji su se cepali na listiće njegovih uvek drukčijih i istih godina i poduhvata. Veranje po stenama podrazumeva i moguću prevlast vrtoglavice, i pad. U svakom slučaju – uvek ogroman rizik. Davičo nije silazio sa tih najopasnijih litica, uvek u riziku, nameravanom, osvajačkom. Nikad uplašen pokudama, čak ni onda kada je izgledalo da je poražen. Ne ustupajući pred glasnim lamentima i pozivima da se vrati jednostavnosti i delotvorju Detinjstva i slikovnoj neposrednosti Hane, nastavljao je, uprkos svima i svemu, sve složenije, često zastrašujuće bujne solilokvije, stalno u dosluhu i u raskoraku sa vremenom koje ga je ugrožavalo, pa i poricalo. Izgledalo je da Davičo živi život u manihejskoj podeljenosti, da ga jednostavno prima, a piše poeziju koja to manihejstvo iz osnova poriče i iskazuje se drugačije no život. Ali on je svojim stihovima odbijao da siđe na ravno, sigurno i meko. Zvalo se to često vratolomijama, za koje je retko ko imao strpljenja.
Mladi Davičo je video svoje tragove u „bibliotekama u kojima se umire meko“. Sigurno je da mladić nije mogao predvideti tomove svojih knjiga koji će ležati po bibliotekama. Mogao je sebe da sagleda samo kao biće koje u njima saznaje, ili, pre, kao diverzanta, nikada spokojnog „slavnog pisca“ koji čeka da „meko“ i slavodobitno skonča. Čak je neretko smišljao rugalice protiv duha biblioteke, protiv pesništva čija je inspiracija knjiška i pesnika kojima je obrazovanost podloga pevanja. (I, dodajmo: u ovoj viziji smrt se dotakla samo duha literature.)
Tek posle toga mladić vidi onog sebe koji živi u mirisu žena „koje sam želeo da pomilujem po tabanima“. Ne vladalac i pokoritelj, ne samodržac tela i gospodar putenosti, već pokorni sa-činitelj ljubavi koji oličava duh zavisnosti od nje, najveće zavisnosti Davičovog pesništva.
Tragova ima i u „ostrvima za kojima sam žudeo“, velebnim ostrvima Davičove mašte, njegovih neostvarenih putovanja. Zašto ostrva? Potpuna izolacija Daviču nikada nije bila potrebna. Postojala je jedino potreba za usredsređenjem, ali to je Davičo mogao ostvariti uvek i svuda, jer je posle svakog dana dolazila noć, a pri kraju njenom, pre praskozorja, idealni čas rada. No nisu li ta ostrva stalna potreba za izmeštanjem, za nespokojem, kada se noćna upućenost sebi pretvara i u dnevnu, trajući svih 16 sati u danu, koliko je Davičo mogao, udaljen od domicilne sheme, da ostane na svome ostrvu reči. „Ostrva“ su još dve velike životne strasti Davičove: ona za plovljenjem i ona za lovom. Želja za dogovaranjem sa prirodom, ne onom „lepom“, nego surovom, sa zakonima životinjskog svevlašća i divnom a uništavajućom florom, životinjama koje je ubijao iako su bile njegovi drugari i sapatnici i ostale živi protagonisti i najapstraktnijih stihova. Ta „ostrva“ su i cilj njegovih plovidaba kojima se sa toliko strasti predavao, njegove ljubavi prema moru. U šezdeset i petoj on će zabeležiti: „Znači li da uživam u izazivanju smrti, znači li da mi je stalo da nestanem u moru koje će skinuti s mene sve moje prljavštine, a sámo se ne poluirati? Ne verujem u to. Ali ako je delimično i to – prkošenje – onda se uz prkos javilo i nešto drugo – ljubav za plovidbama. Ko kome podvaljuje: prkos ili ljubav? Šta je starije: ljubav za more ili prkošenje starosti čiji sam prag prešao? Ne znam ni šta je starije, ni šta je lukavije, šta je udeo svesti u tome, šta kontriranje podsvesti koja ostaje zamračena ispod zara, neotkrivena, nepoznata. Znam drugo: ja sam morao da istinski zavolim moreplovljenje da bih jednom ili nijednom došao u situaciju da nestanem u talasima.“
Vratimo se rečenici iz Tragova. Poslednja dva iskaza – onaj o sopstvenim tragovima u vetru-neprijatelju i oblaku-draganu – nisu nam lako odgonetljiva. Mladić vidi sebe u izazivaču bura i svih zemaljskih kovitlaca: očekivalo bi se da voli tog sebe. Ne, on zamašaje za koje je predodređen ne oseća kao prijatelje. Nije li možda bio vidovit više no što smo i mi u ovom trenutku spremni da sagledamo? Jesu li vetrovi i bure u životu koji je Davičo ostavio za sobom bili njegovi prijatelji ili neprijatelji? Sunovrati jesu pesničko i životno načelo Davičovo, pa zar taj vetar nije stalni stanovnik onih predela ka kojima je težio? Ali jesu li mu sunovrati u životu donosili dobro? Možda je dečak dao odgovor koji mi danas ne umemo ili nećemo da damo.
A ako je vetar „moj neprijatelj“, zašto je oblak „moj dragan“? Zato što on premrežuje svetlu ujednačenost, sjaj bez sene, svetlost bez polusvetlosti, čistotu bez mrlje – nešto od čega je ovaj pesnik uvek voljno ili samom prirodom svojom bežao. Ta potreba za prevlačenjem senke preko sjaja i činila je od Davičovog života smešu svetlosti i senki, zatamnjenja koja su ga gonila da ih uvek reprodukuje dalje i svaku svetlost ubrzo zatamni. U Brodolomu Davičo kaže: Nazri!/Nazri se u tamnom tragu… a u Rastkovim zapisima: Sričem svoje korake i zloduh roni prste u tamu… Što se pesništva tiče, ono je u ovome domenu odražavalo zahteve bića i prenosilo sliku tog svetlosno/tamnog sveta, kao zakon pesničkog govora i zvuka njegovog glasa: Jedino su još zvezde uspele da sačuvaju senku, ali i ona je bila bela.
Ako smo u jednoj od prvih rečenica koje je ovaj pesnik zapisao pronašli ovakav krajnji zbir i svesastavni lični nalaz – dodaćemo tome samo jedan tertulijanski komentar: „Upravo je zato verovatno što je neskladno“. I okrenućemo se opet istom slojevitom nalazištu prvih spisa u potrazi za jedinstvenim Davičom.
Kada na istoj stranici Tragova pročitamo: …grudima gromkim od daha, trenutak jedan snevati udar i krv – zaključićemo: dah Davičov zbilja nikada nije bio tih, ni suzdržan ni nečujan. Bio je gromak. Otud su njegovu poeziju ili veoma voleli ili je odbijali. Jer sa ovakvim disanjem nespojiva je usporenost pesništva koje nazivamo refleksivnim a koje Davičo nije voleo. Nije bio sklon poeziji koja deluje kao da je lišena fizičkog udisaja i izdisaja i napetosti čula. Kao što se ni životu koji ne diše punim plućima nikada nije priklonio. Vidimo kakav san priziva: „snevati udar i krv“ – dva uprošćena sinonima ne samo za deo njegove „sudbine“ koju je sam odabrao, nego i za ono što je odredilo i njegovu pesničku volju. Dete prvog rata, borac drugoga, robijaš – Davičo je ovim svojim ulogama, u svojoj protivrečnoj homogenosti, obeležio ne samo mladost koje se nije odrekao i čije atribute nije mogao da zaboravi i onda kada je možda valjalo zaboraviti, nego i zrelost, u kojoj se ponašao kao pred onim što je jedan drugi pisac nazvao „glupom mudrošću godina“. Takav, protivrečan a jedinstven, živeo je ne samo svoju prvu već i poznu zrelost. (Zrelost koja će kulminirati kada na scenu nezaustavljive poetske akcije, na stranice njegovih kasnijih zbirki, stupi smrt kao saputnica, glavna protagonistkinja pesničkog teatra konačnosti – smrt nasilna, preklanog grla, udarom noža i metka.)
Slika od koje smo počeli pobuđuje nas na još jedan presudan zaključak – o Davičovom slikovitom mišljenju kao jednoj od osnovnih sastavnica njegovog pevanja. I tu se srećemo, na samom početku, sa zamecima artikulacije koja će trajati sve do kraja.
Izdvojimo nekoliko iskaza iz poetskih tekstova 1928–1929. naglašene slikovnosti, koji govore o njenoj karakterističnoj dvostrukoj prirodi: poetske oblike direktne, gotovo scenografske koncepcije, i one sa ublaženim, poetizovanim likovnim tonom.
Zabeležiću četiri iskaza:
– U svakoj kapi krvi po dva konja, dva vola.
– Svakog jutra nađem svoj krvotok cvetno smrznut na oknu.
– U krevetu belom od perja, ptice.
– Bakarna žica seče svaku pticu koja je se dotakne, koso je seče, glava jedne kida mi nebo, dok druga, crvena, mi maše.
Na prvi pogled – čista imažinistička struktura, ali ne kodeksno, statično imažinistička, već spoljne ili unutrašnje kinetička, sa jakom likovno-sižejnom podlogom, tople maštovitosti. Slike lete po prostoru poetskog teksta (versifikovanog i ne) i uprkos svojoj nad-realnosti, one su pune ubedljivosti i povezane u svojoj nelogičnoj logičnosti. Udarnost im leži upravo u visokom poetskom tonu tople slikovne usredsređenosti, u organskom povezivanju koje je suprotno svakoj artificijelnosti. Najčistije se to ovaploćuje u segmentima o krvotoku „cvetno smrznutom na oknu“, kao i: „u krevetu belom od perja, ptice“. Oštrinu ovih slika ublažio je verbalni spreg koji i nudi taj poetski tonalitet. „Krvotok cvetno smrznut na oknu“ je jedna od maštovitih slika u Ostrvima koja plove kao, poetskom tekstu koji može biti i ogledni predlog za analizu rane Davičove slikovnosti. U njemu se prozrevaju – ne zameci već pravi smeli spojevi na kojima će počivati kasnija razuđena metaforičnost, jedna od najbogatijih u našoj poeziji. Naravno, u ovom konkretnom iskazu nije u pitanju metafora, ali je opredmećena upravnost slike uobličene u meku, inventivnu izražajnu formu, blago razgranatu, nešto što je bilo podloga poznate kasnije „višespratne“ metafore. Reč je o sintagmi cvetno smrznut i, naravno, o upotrebi reči okno. Već se očituje osetljivost za reč i njene oblike, ovde za upotrebu dve priloško-pridevske forme umesto moguće glagolske, proširenije, koja ne bi dala slici ovu vibrantnu zgusnutost. Oštrica Davičove metafore i njegove slikovnosti upravo i leži u nepogrešivoj osetljivosti ne samo za optimalne leksičke spregove nego i za morfeme i sememe. Ovu sklonost, ovu izuzetnu sposobnost, primenjenu u domenu slike, Davičo je razradio mnogo kasnije u bravuroznoj slikovnosti Snimaka (1963).
To će još otvorenije poslužiti u poetskim iskazima koje bih, za upotrebu u ovom raščlanjavanju, ponudila u drugoj grupi navoda, onoj sa ublaženim, poetizovanim likovnim tonom.
Čitamo:
– Oj, da su zle kiše crveni jaganjci / ludovao bih s vama, zvezde padalice.
– Gazim po najrosnijem jutru blagovesti.
– Kožuh od dima stada proletnjih.
– Sve plodne ženke zvezda i odjeka.
– Bistra biće zora, pruža me i čeka da mi kap po kap sine u oku.
Ne prepoznajemo li tu onu „krišku ostrva pod saćem ljubavi“ nastalu posle trideset godina? Ili neke još kasnije slike u kojima su i poetsko nadahnuće i intenzitet likovnog i umotanost u blagost iskaza veoma slični? Ništa se nije izmenilo, ništa izgubilo od daha mladosti, od osetljivosti za plavne i plovne jezičke nanose, za bajkoliku slikovnost „crvenih jaganjaca“, „zlih kiša“ i „zvezda padalica“, koji dobijaju iracionalnu snagu, pogotovo ovako izrečeni u zvuku i poviku, onu koju će i posle mnogo godina nositi dramatični naboj Davičovih zvučnih slika.
Jer kao što je davičovska slika prepoznatljiva od prvih redova napisanih osetljivošću devetnaestogodišnjaka, tako se i zvuk te slike oglasio odmah, da bi se nastavio u sazvučjima ispisivanim tokom nekoliko decenija, te bio i ostao jedna od najlepših zvučnosti našega jezika. Pevajuća jezička lava, nemirni ritmovi, uzlazne i silazne linije zvuka, njegovi praskovi i blagozvučja, srodnosti i različitosti, inventivnosti i neočekivanosti, harmoničnosti i oporosti, kamerni i orkestralni zvuci – sve je to trajalo i „zbivalo se“ tokom decenija, a začelo se kada je napisano:
Dok ne ugledam nju, osmeh i dah, ti.
Krilima po vrhu, krilima po smehu,
ženo bez daha
čeka me strah i mrki mir.
Odmah prepoznajemo Daviča koji će smenom zvučnih i bezvučnih, grlenim, bilabijalnim i sibilantima činiti čuda. Ovde nam je izazovna upotreba glasa h, zapravo onog hâka koji stvara utisak najlepše bezvučnosti i oplemenjuje zvučni niz. U okolnom satreperavanju, sazvučavanju, koji doprinose prenošenju treptaja na drugi zvučni niz, ovaj glas što izlazi iz pluća bez zapeva nije samo predah i stišanost već i obećavajući smiraj koji ne vodi zamiranju već otpočinjanju novih udara.
Na ovome poslu Davičo se nije umorio šest decenija. I kao što je negde na sredini puta ispisao: Peno žara što me peteljkama veđa / u krila leptira daždom zvezda zavi, tako i u poslednjoj zbirci, u Ridajima nad sudbinom u magli, čitamo o zvezdanim svetim svetlostima – i čujemo:
Ridaj
ne brini, hrapava moja reči...
ridaj i ti, zahvaćena daljinskim čežnjama u hrpama,
oh, ridajte nagomilani
horizonti.
Odmah prepoznajemo razuđeni, ali isti zvučni kod. Kao što je u „zvezdanim svetim svetlostima“ naizmeničnošću zvučnih i bezvučnih vrednosti, i plastičnošću strujnih glasova postizao maksimalno auditivno dejstvo, ovde srećno udruženo sa dejstvom značenja ovih pojava i sintagme u celini – tako i u navedenim stihovima, izabranim u skoro slučajnom mnoštvu, Davičo osvedočava svoje neuporedivo osećanje za zvučne modulacije našeg jezika. Verovatno će se jednom metodično izučavati ovo ogromno jezičko dobro, koje teško da ima premca u novijoj srpskoj poeziji. Davičo je svih šest decenija zdušno razbacivao južne plodove svoga dara za reč, osećanja za glas, za sve ono što tih 30 glasova mogu u različitim spojevima i beskrajnim varijantama. To koliko je Davičo mogao rečju, koliko mu je ona dobro služila i koliko je on nju podsticao i šta nam je od te uzvraćene ljubavi ostalo – jedva da sad možemo sagledati. Gotovo dramatično deluju njegovi stihovi iz 1988, kada kaže:

O, priručna moja reči, koju stojeći iza svog potiljka držim
za uvo, za perčin, o, reči što me i njim daviš, dok ja, u
strahu od straha da je, onemelu, ne izgubim
kad se sama počne otimati svojim osvakodnevljenim značenjima,
opet zacvokoćem beskrajem!

Ovi stihovi ne samo da pokazuju prevelik intenzitet ovog odnosa i nakon šezdeset godina stalne veze, već i kazuju prirodu tog spoja jače no sva pesnikova razmišljanja o jeziku, čak i u Ritualima umiranja jezika. Njima nam se otkriva puna dramatičnost toga odnosa, njegova razuđena živa pulsacija. Naravno da posebnu tenziju obraćanju daje upravnost, uzvično O ...moja reči, u kome pripadanje sugeriše najveću emotivnu približenost predmetu, ako se Davičova reč uopšte tako može nazvati. Ta odmah definisana bliskost, neskrivena ljubav koja namah izbija, otvara i prvi sloj pesnikove odanosti: priručna moja reči, kaže on. Ovaj skoro tehnički pridev dobio je u ovakvoj upotrebi mnogoznačno i gotovo lirsko određenje: njime je već rečeno: ti si mi tu, bliska, nadohvat ruke, lako se mogu tobom poslužiti, poslužićeš mi i (služiti), uvek prikladna i skladna (ma bila i neskladna), raspolažem tobom i raspolagaćeš mnome, u ruci si mi i kad si izvan nje. Dakle: sve si i svuda si. Personifikacija koja se otvara posle prvog obraćanja izuzetno je izražajna, jer je ona istovremeno i identifikacija. Slika pesnika koji stoji iza svog potiljka držeći nju (sebe) za uvo, za perčin, kojim će, opet, ona njega pridaviti – nije više razneženo ljubavna. Stvorena je napetost koja u trenutku postaje neprijateljska, iako je sprva izgledala samo kao napon sučeljavanja, mada mi, naravno, verujemo da je to ljubavno sukobljavanje. Potonji stih će to potvrditi: strah je u pitanju, strah da se ona, voljena i „priručna“, ne izgubi iz vlasti, da ne „onemi“ i time izgubi svoju pozivnu (na ljubav i srodstvo) moć i plodotvornu ulogu u pesnikovom postojanju. Ali zašto bi ona onemela? Jer se reč, saveznica pesnikova, ne da osvakodneviti, ona hoće da bude izuzetna, i nova i ne-obična. Pesnik će pomoći da se oboje spasu, u ovoj sprezi gde se ne zna sasvim sigurno ko je kome od prve pomoći. Pesnik će „zacvokotati beskrajem“. Sasvim sigurno i ona s njim, spremni oboje za nove poduhvate.
Ako je reč kojoj se pesnik ljubavno obraća uvek bila nosilac smisla, ona mu je isto toliko i nosilac zvuka, koji je i ispod i iznad tog smisla. Pesnik se u sledećoj upućenosti, u novoj personifikaciji, obraća zvuku:
…O, zvuci u propinjanju, o, zvuci
dignuti na prste što mi, za mog otimanja
od nerazuđenog i ograničenog smisla svega,
iščašujete prvo dan, pa dlan, zatim otkidate ruku
iz ramenog zgloba…
Već sâm prvi povik: O, zvuci u propinjanju uspostavlja bliskost ravnu onoj prethodnoj, ali to kao da nije združenost ravnih. Čini se da je pesnik u vlasti zvuka, nemoćan da se odupre njegovom gospodstvu, da mu se predaje i sumnja u njega. On bi da pobegne od nerazuđenog i ograničenog smisla svega ali ne i da se preda bez ograničenja. Jer zna da glasni i smisleni zvuci vole da rečeni predmet / obujme smislom širim od značenja. Vole da ga u njemu, u sebi / udave.
Da li ta borba neprestana dvaju rivala stavlja pesnika na žrvanj opredeljenja? Pravoga ishoda u ovoj borbi nema. Uvek ravnopravni, ostaće tu dok je pevanja. Znajući da će se trenutni primat često proglašavati jedinim – u raznim vremenima različito – i da će povremeno biti uzdizani na prestolje i svrgavani čas jedan, čas drugi. A pesnik? Katkad poražen, katkad pobednik (uvek kriv, uvek prav?). Kao i čovek uopšte, jer
Čovek se jedini ne miri. On ne pristaje
da bude galiot vezan za svoje veslo.
Davičo je, kao malo ko u našoj poeziji, ovo dvoje protagonista znao da pomiri. On je našao svoju formulu za iskaz Cvetajeve: „Postoji u stihovima nešto važnije od smisla – njihovo zvučanje“. Davičo je to proširio. Govorio je o smislu zvuka. I onda kada je strahovao od gušenja (smisla), razumećemo to kao znak izjednačenja. Za njega je to dvostruka plodnost, onaj dvogubi sjaj reči koje samo one imaju. U Davičovoj poeziji došlo je do ovog idealnog spoja, do zvučanja smisla kakvo se retko događa u jednome jeziku. Upravo zbog toga prevedena Davičova poezija ne može sebe da predstavi. Jer nisu u pitanju samo jezička inovativnost, igre sazvučja, verbalna nadgradnja. Davičove reči drugačije stoje jedna pored druge nego što inače stoje reči našega jezika. Svaki Davičov stih, svaki navod njegovog proznog iskaza – odmah su prepoznatljivi – jer u njima uvek pulsira posebna sprega reči propetih na skok. Svaka, uvek, kao da je postigla svoju najvišu zagrejanost i onaj idealni zagrljaj iz koga će se vinuti u samo njemu svojstven nategnuti luk govora koji iskazuje i smisao zvukom i zvuk smislom. Ta zategnutost, to vezivanje i združivanje i čine da je nadgradnja govora važna koliko i govor sam. Jer bez tih i takvih veza među rečima i njihovim zvucima – nema Daviča. Zar bi prevedena Srbija ikad, na bilo kom jeziku, mogla biti ono što jeste: pesma koja smislom svoga zvuka kazuje ceo jedan jezik, istoriju životnog i smrtnog pregnuća jednog tla i jednog naroda. Sigurno je da Srbija nije čitana toliko koliko jeste i da neće biti čitana u budućnosti zato što podstiče „rodoljubiva osećanja“, već zbog onog zvuka „kroz tebe svi“ – onog mogućeg zvuka istorije koji je čuo mladi tek oslobođeni robijaš. Koji je čuo slobodu kao zvuk, uoči samog rata, možda već naslućujući i njegove preteće odjeke. I verovatno je upravo zbog susreta ova dva glasa i mogla tako da zazvuči Srbija, napisana, po svedočenju pesnikovom, u jednoj brvnari na padinama kopaoničkim, u jednome dahu.
I jednome zvuku, dodaćemo. Onom koji je čuo još u svojoj najranijoj mladosti – vala koji mori mor što je morio mlade.
I kada mnogo godina kasnije bude progovorio o neslobodi smrti, kada, zaposednut njome, bude čuo samo njene glasove – i tad će zvuk, ona nota nepomućene visine i čistote svojstvena samom pojmu tragičnog – zazvučati najvišim tonovima:
O, plotuni u život, o, omče, otrovi i noževi.
Smrt je uvek bila Davičova partnerka-neprijateljica, junakinja mnogih njegovih proznih fabulizacija i tolikih stihova. Veličanstveno je stupila na scenu romana Gospodar zaborava sedamdesetih, oduživši se davičovskim karnevalskim pijetetom najvećoj smrti našeg veka, smrti jevrejskog naroda, koja je čekala, zapretena ne-rečima, do kasnih Davičovih dana, kada je progovorio o njoj fantastikom jevrejske valpurgijske noći, da bi se, šest godina kasnije, odužio smrtima srpske „noći dugih noževa“. U poemi Trema smrti, izašloj 1982, pobuđenoj traumatičnim sećanjem na zaklanog brata, u asocijativno-metaforičnom rečitativu čija posrednost ima jednaku oštrinu i sposobnost pobuđivanja naše svesti kao što ogoljeno i surovo deluje na naša čula, u poemi Trema smrti dobili smo jednu od velikih tragedija našeg jezika. Ona nosi vrisak Goranove Jame ali i metafizičku dimenziju, koju je Davičo ovom poemom otvorio da bi je dalje razuđivao u zbirkama što su sledile, ponajviše u Mitološkom zverinjaku smrti – pismu / upućenom na ruke ništavilu, koje i jeste njegov izazivač, s vremenom u ruci što baca pasijans strpljivoj sudbini.
Čuješ li večnost kako dahće – upitaće se Davičo i mi ćemo na ovo pitanje dati u sebi pouzdan odgovor: pesnik ju je čuo i objavio. No ne može se ova knjiga poezije nazvati samo razgovorom sa večnošću. Ona je više od toga: ona je jedan od vrhunskih govora naše književnosti o razumevanju postojanja, jedan od uzbudljivih crnih fragmenata velikog ljudskog solilokvija. Knjiga koja će, verujem, biti na pravi način upoznata onda kada nas više ne bude bilo. I ne samo ona: verujem da pravo vrednovanje i otkrivanje mnogih dimenzija Davičovog pesničkog dela – tek predstoji: pesnik je išao ispred svog vremena.