Mira Otašević [1]

IGRA OGLEDALA

Sarajevske Sveske br. 23/24 [2]

Palanački šabbat

Možda baš u Ruskom caru u koji Kiš zalazi, često...
Puši sladostrasno. Pije čaj s rumom. Povremeno prstima obeju ruku prolazi kroz bujnu kosu. Sa njim je Mirko Kovač koji svedoči: „U jednom je času zavrnuo džemper i pokazao mi da je između potkošulje i grubo štrikanog džempera udenuo Vidike (književni list studenata beogradskog Univerziteta). Tu ga je udenuo da bi mu štitio prsa. Od košave.“ Možda je to baš onaj broj Vidika u kojem je objavio tekst o Matićevoj knjizi Buđenje matrije, o kojoj Konstantinović piše: „Ono što se ovde peva (...) stvarnost je nepodudarna samoj sebi, uvek jedna možda – stvarnost...“
Da li su se Rade i Danilo sreli u Kosmosu u kojem je 1962. objavljen prvi Kišov roman Mansarda i u kojem je urednik Konstantinović, koju godinu ranije, objavio Beketov roman Moloa, u prevodu Kaće Samardžić?
Nesporno je, međutim, da su se sreli u kosmosu tamnog vilajeta da nad „svetskom pakošću duha palanke“ obave čas anatomije.

KIŠ: Rekli ste da palanka voli da imenuje...
KONSTANTINOVIĆ: Palanka je, u tom smislu, bezmerno vredna; ona imenuje neprestano, a duh palanke javlja se, tako, kao jedan duh kumovanja...
KIŠ: Dakle, „ogrlica od tuđih bisera“, omča o vratu Borisa Davidoviča kumovski je dar.
KONSTANTINOVIĆ: Da, na taj se način, održava vlasnost duha palanke i njen konkretni sistem vrednosti: pojedinci su slova u azbuci tog sistema, simboli u simboličkoj tablici vrednosti. (...) To nije neki sistem koji bi, životno stvaran, pristajao da se zadrži u gornjim sferama duha; to je sistem, koji u totalističkom duhu palanke, okrenutoj svojoj svudprisutnosti, ne pristaje na osamljivanje u gornje sfere duha. Razliku između tih gornjih sfera kao sfera pune duhovne aktivnosti, i sfera svakodnevnog života kao donjih sfera, duh palanke ne priznaje i njoj se suprotstavlja snagom koja ide do čiste svireposti.
KIŠ: To je ono idealno jedinstvo kome palanka teži?
KONSTANTINOVIĆ: (...) jaz koji bi omogućio razlikovanje i koliko već sutra razlike ne svodive na obrazac jedinstva bio bi jaz između svesti i vrednosti i svakodnevne prakse u kojoj se te vrednosti potvrđuju. Nema simbola koji može da zameni čoveka pretvorenog u simbol po toj efikasnosti koju hoće duh palanke.
KIŠ: Progoni se sve što je pojedinačno-izuzetno.
KONSTANTINOVIĆ: Upravo progonstvom pojedinačno-izuzetnog postaje se subjektom duha palanke i spas od sudbine njenog objekta. Pojedinac, izvrgnut na milost i nemilost duhu uopštavanja podsmeha svemu što je izrazito pojedinačno, sa beskrajnom mržnjom na svaku različitost, (...) taj pojedinac teži da se poistoveti sa samim duhom palanke.
KIŠ: Između pamfletizma i apriorizma stavljate znak jednakosti.
KONSTANTINOVIĆ: Pamfletizam jeste apriorizam na delu, nepomirljiv sa svime što njime nije obuhvaćeno i što ga ne potvrđuje, ali on je i mržnja egzistencije na van–subjektivnost, rođena u potrebi za objektivacijom sopstvenog zla (...) Otuda je (kao pitanje o izvršenju istine, kojim se odbija pitanje o samoj istini) pamfletizam moralistički a ne filosofski: njegovo pitanje može biti samo pitanje morala a ne pitanje filosofije.
KIŠ: Tako Grobnica za Borisa Davidoviča postaje jevrejska stvar, to jest knjiga o Jevrejima, a kad je već knjiga o Jevrejima, onda je mogla biti napisana pošteno, a ne pristrasno kako je napisana, jer bilo je Jevreja i na drugoj strani, bilo je Jevreja i među čuvarima logora i među egzekutorima, zapravo i nije bilo drugih egzekutora, a gde su oni u toj knjizi, sve te ubice? Gde su? Knjiga je ta, dakle, o Jevrejima, stoga irelevantna, ona ne govori o nama niti za nas, što znači nije naša... a šabbat navodi na pogrom, makar bio upotrebljen kao metafora susreta veštice s đavolom...
Setimo se Mirka Kovača: „Briga o naciji počinje zalaganjem za čistoću jezika, dakle zašto šabbat, zašto hebrejske natruhe u čistoću i zdravlje našeg nam jezika (...) Nama Rajh lepo predočava osobinu fašiste da ga ne možemo uveriti argumentima jer on argumentima ne operira, pa smo u ovom slučaju šabbata i ostalih pizdarija oko Vlaha i vlaških poslova što su ih Kišovi ružitelji napuhali sve do nacionalističkih uzurpacija dobili fašizam izvrtanja smisla a istovremeno i podbadanja u nacionalni ponos...“
KONSTANTINOVIĆ: Ako u rodu dejstvuje nedvosmisleni determinizam, on je moj determinizam (jer determinizam roda koji je rod samo ako je moj); ja sam njime obuhvaćen kao silom krajnje predodređujućom, koja može da mi se javi i kao sila nesmislenog Boga – krvnika, ali koja ostaje, prevashodno, i predodređenost protiv svake opasnosti slobodno – nepredvidljivog, ne – rodno – haotičnog kao van – rodnog (svetskog, onoga što je sa druge strane brda) (...) Moguć kao Srbin ja sam sada nemoguć kao čovek i to tim nemogućniji što sam više samo – čovek, s onu stranu reda obogovljenog roda (s onu stranu roda, s onu stranu brda).
KIŠ: Portret nacionaliste, kako ga ja vidim na osnovu ličnih zapažanja, psihološki je portret čoveka koji gubi razum i snagu rasuđivanja na pomen imena druge nacije, svog izbornog neprijatelja, portret čoveka koji se tim totalnim izborom, i jedino kroz taj destruktivni totalni izbor realizuje. Nacionalizam je pre svega paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. (...) Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer živi na poricanju. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan.
KONSTANTINOVIĆ: Kob nihilizma je vrhovna kob duha palanke i njegove filosofije.
(...) Nema nihilizma koji ne bi bio metafizički u tom smislu što nema nihilizma koji ne bi bio na strani večnosti. (...) Otud poziv na spasavanje vrednosti, na vraćanje njima...
KIŠ: Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više, mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš jezik je čist samo u odnosu na njihov...
KONSTANTINOVIĆ: Očajanje koje ovde nalazi duh palanke jeste očajanje svesti koja ne uspeva da stigne imanu vrednost. (...) Izraz ( i jezik) nije ovde u službi stvaranja već u službi posedovanja. Problem posedovanja je vrhovni problem ovoga duha koji, zaista, neprestano protivrečan svojim težnjama, neće ono što hoće i odbija ono što doziva; on prodire i u jezik i postaje problem jezika. Jezik može da bude samo funkcija posedovanje, ili da uopšte ne bude.
KIŠ: Uvid u jezik kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno.
KONSTANTINOVIĆ: Palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim jeste duh između plemenskog, kao idealno – jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetnosti iz istorije. Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno – otvorenog sveta.
Ma šta moglo da se vidi u ovom nagonu za zatvaranjem, za izuzimanjem iz vremena (kada se u večnosti živi zajedno sa mrtvima, i kada nema mrtvih, kada je svet kao u nekakvom večnom Danu večno – praroditeljskog sveta), izvesno je da ovaj svet apsolutne otvorenosti postoji samo u duhu palanke, u njegovom strahu od sveta, da je taj svet nedvosmisleno palanački svet. Nema sveta izvan duha palanke...
KIŠ: ... a taj je isključivo u doživljaju. Profesor Tulp nema kad da odloži skalpel!

Pesnik, taj razlomak sveta

Uvek za pisaćim stolom, držeći naočare više u rukama no na markantnom nosu, prav kao neko kome je naslon stolice suvišan, zagledan u daljinu a prisutan, uživajući u pažnji prijatelja, istomišljenika, povlašćenih studenata... nadrealista Dušan Matić govorio je o stvarnosti misleći na „ukus maline, na ukus limuna, na ukus dlana, na reski hladni ukus čelika...“ Voleo je da prima posete u svom stanu u uluci Vojvode Dobrnjca, preko puta Botaničke Bašte. Pavle Ugrinov živo se seća kako je u predsoblju tog stana sreo Radomira Konstantinovića: „On je upravo izlazio sa hrpom štampanih šifova u ruci, a ja tek stizao na razgovor sa Matićem o Godou. Ipak, u tom brzom mimohodu, u tom polumračnom predsoblju, stigao sam da uočim obris njegovog lika (...) ali ono što mi je istog časa i posebno zapalo za oko bila je Radetova crna majica... Zato što je to već tada bio znak različitosti, znak samosvojnosti.“
Sklon Borhesovom mišljenju da je časovnik jedan od uzroka nereda stvarnosti Matić odbacuje satove: „Nekoliko puta u životu pokušao sam da se služim časovnikom ali mi nije uspelo. Kada bi prvi put stali, ja ih više nisam navijao... Možda je stoga Matić ostao 'pesnik večne mladosti, večnog obnavljanja', kako je pisao Danilo Kiš.
KONSTANTINOVIĆ: Od prvog svog dana niste prestali da svedočite o nemogućem kao jedino mogućem životu.
MATIĆ: Ja mislim da je sva tajna i života i poezije u tome da se bude uprkos svega, svega što je protiv života i svega što je protiv poezije. Nemoguć život koji jeste!
KONSTANTINOVIĆ: Svakako, to dozivanje nemogućeg jeste nadrealističko osporavanje datog oblika sveta, koje će pamtiti Remboovu misao, kao munju bačenu u susret modernom duhu, a ne samo modernoj poeziji: „Mi živimo u nemogućem svetu.“
MATIĆ: Vinaver je voleo da podseća kako su još nemački romantičari iz bunara noći najbolje mogli da sagledaju zvezde. Rekao bih, nastavljajući se na reči o nemogućem životu, da ta nemogućnost našeg života, ono što se bori protiv tog života jeste noć, a ipak sve je u njoj.
KONSTANTINOVIĆ: Treperenje Vaše rečenice, njena unutrašnja svetlost, to je treperenje te problematične stvarnosti, njene krajnje problematičnosti. Sve ovde postaje paučinasto tanko, nežno i meko kao paperje, jer sve je između stvarnog i nestvarnog.
MATIĆ: U toj paradoksalnog afirmaciji sva je suština našeg života.
KONSTANTINOVIĆ: Filosofska misao naznačena na samom početku Vašeg rada i posle osuđena na podzemni život (...) briznuće naglošću munje, s lucidnošću u kojoj ima nešto sudbinsko, neumitno, pretočiće se u tamni pra – stav svakog Vašeg stava (...) Stvarnost tu i jeste i nije, i ja u njoj i jesam i nisam. Pitanje je zato, osnovno, kako biti i ne biti u isti mah?
MATIĆ: „Ko vode skitnice što nekud odlaze bez prestanka
u okean gde bićeš i nećeš biti
za neka nepokolebljiva sunčanja...“
KONSTANTINOVIĆ: Je li to ta istina, ta misao koja sprema poslednju dramu?
MATIĆ: Istine ne postoje, već postaju. Istina nije otkriće, već izum!
KONSTANTINOVIĆ: Reč je, dakle, o slobodi kakvu, pre vas, nije poznavao jezik srpske kulture; sloboda ovde dostiže jedan od najviših, najvrtoglavijih trenutaka, onaj u kome se mogućnost javlja kao nemogućnost, u kome istina kao konstrukcija konstruiše Noć istine
(ovu Noć kao Istinu), tu gde iskustvo konstruiše van – iskustveno, ali u sebi samom, u svojoj unutrašnjosti: tama Noći što se tu javlja je kao nekakva oslepljujuća i razarajuća svetlost, ona koja me oslobađa od robovanja nužnosti, od svireposti determinizma, od apriornosti sveta, od transcendentalne istine, ali samo tako što proizvodi me za tvorca istine...
MATIĆ: Rembo je voleo da kaže „Je, c′ est un autre!“
KONSTANTINOVIĆ: Zaključci su zamenjivi, bića su zamenjiva. Kada pišete:
„On sam ja, on si ti, on je žuti konj ili pitanje
ržu konji ili put...“
granice stvari iščezavaju, one se zaista tope kao vosak na plamenu sveće. Očiglednost je napustila svet (...) U nadrealizmu nalazite avanturu slobodnog sveta ili sveta proizvoljnosti, avanturu Mašte koja zaista postaje ona „takozvana ptica Ma – šta, koja leti oko Ma – čega, spava na Ma – čemu, pretvara se u Ma – šta.“ Tako dolazite do najtamnijeg, najtajanstvenijeg simbola do koga je došla srpska nadrealistička poezija: do simbola njegovog vojnika, iz završnih redova pesme Mutan lov u bistroj vodi...
MATIĆ:... ali nikada do apsolutnog humora...
KONSTANTINOVIĆ:... jer niste pesnik koji je u oslobođenju od logičke strukture, od onoga što su nadrealisti nazivali racionalizmom, našao radost slobode. Među svojom nadrealističkom sabraćom, na koju ste, inače, paradoksalnom svojom mišlju izazovne lucidnosti, vršili duboko i suštinsko dejstvo (paradoksalni Vaši odgovori, u nadrealističkim anketama, koji stavljaju u pitanje svaki odgovor, imali su jačega dejstva od ma kakve teorije nadrealističke i delovali na doktrinarni duh pedesetih godina s većom razornom snagom nego čitave teorijske raspre) delujete kao telo nekoga bezvoljnog, apatičnog plivača, izvrnutog na leđa, koga teška i muljevita, „sanjiva voda“, vuče ka svome mutnom, muljevitom dnu.
MATIĆ: Reč kao telo koje telo nije, rekao bi Beket!

KONSTANTINOVIĆ: U Knjizi rituala preobražavate stvarnost u svetlost, kada „svetlost je sama stvarnost“, kao u doživljaju svetlosti Atike u kojem „ta svetlost, iznad je života i smrti...“
MATIĆ: Sećam se, da, znam tu svetlost, prvi put sam je jasno naslutio jednoga dana meseca jula l9l4, na stanici u Lajkovcu, gde smo čekali voz, bežeći sa severa na jug. Rat je imao da počne za koji dan, austrougarske vojske kao avet lebdele su nad Drinom, Savom i Dunavom. Mobilisani, begunci, žene, deca. Vreo julski dan, bujna nepomična polja, svetlost kao plamsaj, i, polegla, preko svega. Na pustoj stanici, s koje samo u jednom pravcu jure dve usijane pruge kroz žutozeleno polje, ja osećam kako se odjednom odvajam, do bola jasan i određen, kao otcepljen od neke mutne matice, sam do beskraja, i prvi put u sebi nedvosmisleno kažem „ja“. I osećam da će tako biti do kraja, zemlja, ja i sunce, u toj svetlosti urezani, s jednom stanicom uvek iza sebe i jednom uvek preda mnom, i da će sva tama sudbine što me čeka pred tom svetlošću leći ipak kao umorno pašče.
KONSTANTINOVIĆ: To jedinstveno predviđanje, za koje nema poređenja u srpskoj književnosti, može da se bezmalo uzme kao opis lirike koju ćete pisati tek posle l950, – u prvom redu kao opis pesme More, – punih dvadeset i pet godina kasnije!
MATIĆ: Ali to je ono Anino more koje čujem u sebi i koje sam otkrio još dok ste Daj nam danas, u rukopisu, zvali Neumorno more.
KONSTANTINOVIĆ: Istovremeno, more je „kavga sveta“, dobijanje izgubljenom opkladom. I zaista, u eseju Lako je Paskalu kritikujete Paskalovu čuvenu opkladu (dokaz za postojanje boga, primenom računa beskonačnog: kladiti se da bog postoji znači ništa ne izgubiti – jer ako on postoji dobitak je siguran, a ako ne postoji ništa se ne gubi jer je u tom slučaju i tako sve izgubljeno) zato što ona i nije opklada u pravom smislu reči jer ne postoji jednakost rizika, ali prava Vaša kritika, ona koja ide iz osnova Vašeg duhovnog stava, kritika je opklade u načelu, ili kritika dobitka...
MATIĆ: Paskal dobija jer nikada ne može da izgubi!
KONSTANTINOVIĆ: Matić dobija jer uvek može da izgubi.
MATIĆ: U anketi Čeljust dijalektike, na pitanje: Šta očekujete od života?, rekao sam –ništa!
KONSTANTINOVIĆ: Ipak u Laži i paralaži noći kažete: „Šta bih dao da mogu da pišem u vremenu prošlom, pa, čak, i u vremenu davnoprošlom! A najradije u vremenu budućem!“
MATIĆ: Radeći kao Rodenov sekretar, Rilke je jednog dana, na svoje veliko iznenađenje, otkrio da u francuskom jeziku, uostalom kao i u našem, postoji reč paume, dlan, reč koje nema u nemačkom jeziku. Bio je prosto zapanjen, zbunjen kao pred nekom pukotinom, zatim očaran. I napisao je – osetio da to može samo da kaže francuskim rečima, među kojima je reč paume, za koju nije našao ekvivalent u nemačkom – više pesama i objavio pod naslovom, ako se ne varam, Vergers. Iz sasvim suprotnih razloga i Beket je pisao na francuskom... Hoću da kažem – jezik je magija, genije, pogled na svet, stav prema životu, najzad, odnos prema tom telu, tom najprisutnijem čovekovom pratiocu. Hoću da kažem – sve što ostaje, to je jezik. Biće i jezik!

Mislim, dakle postojiš!

...tako je govorio Dušan Matić.
A Radomir Konstantinović, u „Dekartovoj smrti“:
„(...) Jer to je Dekart: otvorene oči, zatvorena usta. Kasnije, već posle prvog čitanja Rasprave, sedeći za očevim stolom, u istom položaju, pokušavao sam i da izazovem oko usana mali grč gađenja, ili gorčine: bio sam siguran da je tamo neka gorčina, iako nisam znao šta je to: nešto između beznađa i upornosti, nepodmitljive, ogromne, slepe, između razložnosti i te bezrazložne upornosti, – neka razložnost u službi nečega za šta se ne zna tačno šta je: mi postojimo. Mi mislimo. Znam da postojimo, – i to je ono čime treba da se zadovoljimo? Šta da radimo sa time što znamo da postojimo? (Šta da radimo sa time što postojimo?) Gorčina u uglovima usta. (Vidi Halsov portret Dekarta!)...“
I ovo: „ Da je Dekart znao za bicikl, ja mislim da sa bicikla nikada ne bi silazio: vidim ga na biciklu, kako održava ravnotežu...“
U vožnji biciklom uživao je Samjuel Beket!
„Visok i mršav, ali prav, sa čvrsto uspravljenom glavom, hoda nesigurno zbog slabog vida“, beleži Kaća Samardžić u Glosama o Beketu. „Kada sam ga poslednji put videla vozio je bicikl, sa kockastim kačketom i ogrtačem na sebi, kao bilo koji čivek njegove zemlje, ali i kao njegov junak: je li to bio sam Moloa?“
U Beograd Beket nije stigao na biciklu, već vozom iz Ženeve. U prtljagu Dušana Matića.
Pošto je na ženevskim Medjunarodnim susretima intelektualaca, odgledao jedinstvenu predtavu Rože Blena Čekajući Godoa, Matić je u Beograd doneo pozorišni časopis Avant–scene s odštampanim tekstom komada. Konstantinović je bio oduševljen. Pavle Ugrinov, budući reditelj predstave „Čekajući Godoa“, beleži: „Radeta je Godo zanimao, činilo se, više no mene. Izgovarao je čitavu bujicu misli i asocijacija, koje su se nadovezivale jedne na druge (...) Rade je preko te bujice, preko tog govora, pronicao u samu šrž stvari, skidajući sloj po sloj. Bio je to suprotan prilaz Godou od onog koji smo mi imali u teatru, prilaz koji je sintetizovao stvari, dok smo ih mi sve vreme razlagali.“
Konstrantinovićevo dubinsko razumevanje Beketa, ( s kojim će tokom vremena, posebno po objavljivanju Beketovao romana Moloa u beogradskom Kosmosu, prijateljevati
kroz susrete i prepisku), bez premca je među tumačenjima dela „tvorca antijezičke magije“.
Solipsista od rođenja, Beket nije voleo dijaloge. Izborni solipsista, po nuždi „vunenih vremena“, Konstantinović je svoj neposredni dijalog s Beketom okončao sedamdesetih godina prohujalog veka. Pa, ipak, na vest o Dekartovoj smrti Beket je Radetu uputio svoje stihove posvećene Dekartu, onom čudaku koji je voleo da mu kajgana bude načinjena od jaja ispiljenih u periodu od osam do deset dana; kraće ili duže ispod kokoške, ishod je, tvrdio je, odvratan!

KOROSKOP *
Šta je to?
Jaje?
Tako bi braće Boot, smrdi na sveže.
Daj ga Gillotu.
Galileo kako ste ti
I njegove posledične trećine!
Zli stari kopernikanski
olovo–kotrljajući krčmarev sine!
Krećemo rekao je otisnuli smo se –
Porca madonna!
Kao što bi vođa palube, ili vreća krompira
natovarili pretvoricu.
To nije kretanje, to je kretanje.
Šta je to?
Mala zelena iznutrica ili pečurkasta?
Dva išibana jajnika sa šunkurvom?
Koliko dugo ga je nosila, ta pernata?
Tri dana i četiri noći?
Daj ga Gillotu.
Faulhaber, Beeckman i Crveni Petre,
dođite sad u oblačnoj bujici ili u
Gassendi–jevom
sunčano crvenom kristalnom oblaku
i šljunčiću vam sve vaše kokoške i po
ili ću šljunčiti sočivo ispod grudnjaka
usred dana
Kad samo pomislim da mi je on rođeni
brat, Peter Bruiser,
a nije dao ni jedan silogizam
nikad više kao da otac još ima nešto u tome.
Ej! Dodaj te bakrenjake,
slatki samleveni znoj moje zapaljene
džigerice!
To su bili dani, kad sam sedeo na
vrelom ormanu
izbacujući jezuite iz svetlosti ozgo.
Ko je to? Hals?
Neka čeka
Moja razroka ludo!
Ja se krijem a ti tražiš.
A Francine moja dražesna voćka kućnog i
dnevnoboravišnog fetusa!
Kako ljuštenje!
Njena mala siva oguljena pokožica i
skerletni krajnici!
Moje jedino dete
isprano šarlahom do mirne mračne
krvi!
O voljeni Harvey
kako će se crveno i belo, množina u nekoliko
(dragi krvokolutajući Harvey)
kovitlati kroz taj slomljeni tučak?
I Henry četvrti stiže u grobnicu strela.
Šta je to?
Koliko dugo?.
Sedi na njega.
Vetar zla baca moj očaj lagodnosti
na oštre tornjeve gospe:
ne jedanput ili dvaput nego...
(Hristova stajice izlegni ga!)
za jednog zalaska
(Ljubimci jezuita molim kopirajte).
Tako dalje sa svilenom čarapom preko
pletene i morbidne kože–
šta kažem!nežnog platna–
i na put ka Ankoni sjajnim Jadranom,
i zbogom za prostor žutom ključu
Ružokrstaša.
Oni ne znaju šta njihov gospodar čini
da je nos dodirnut poljupcem
sveg smrdljivog i slatkog vazduha
i dobošima i prestoljem fekalskog zatona
a oči njegovom ševuljicom.
Tako Ga pijemo i jedemo Ga
I vodenog Beaunea i bajate kocke Hovisa
Jer On može da poskakuje
Onoliko blizu ili onoliko daleko od
Njegovog
Poskočnog Bića
I onoliko tužno ili živahno koliko to
čaše
ili poslužavnik traže.
Šta kažeš na to, Antonio? U ime Bacona hoćeš li mi ispiliti
To jaje.
Treba li da gutam pećinske fantome?
Anna Maria!
Ona čita Mosesa i kaže da je njena ljubav
raspeta na krstu.
Leider! Leider! ona je cvetala i venula,
Bleda uvredljiva papagajka u prozoru koji
gleda na glavnu ulicu.
Ne ja verujem svaku reč toga, uveravam vas.
Fallor, ergo sum!
Stidljivi pipavi starac!
On je zvonio i navukao pantofle
I zakopčao svoj isposnički prsnik.
Nije važno, manimo to.
Ja sam hrabar dečko znam
Dakle ja nisam svoj sin
(čak i sa dam čuvarkuća)
niti je Joachim moga oca
nego iver od savršenog komada koji nije
ni star ni mlad,
odvojena peteljka od velike visoke sjajne ruže
Jesi li najzad sazrelo,
moje vitko bledo dvoredo zakopčano đubre?
Kako bogato miriše,
Taj pobačaj ispilele pernadi!
Ješću ga viljuškom za ribu.
Belance i žumance i perje.
Onda ću se podići i krećući pokrenuti
Prema Rahabu snegova
ubistveno jutrenoj ispovedničkoj
Amazonki,
Christini sili od čoveka.
O Weullese poštedi krv Franka
Koji je uspeo gorkim stepenicama,
(Rene du Perron...!)
i podari mi moj drugi
bezvezdani nedostižan čas.

Prijateljski,
Vaš Sam, Beket

preveo s engleskog Branko Aleksić