Vasa Pavković [1]

SRPSKA KNJIŽEVNOST „SA STRANE“

Sarajevske Sveske br. 23/24 [2]

Književnost stvaraju profesionalni pisci, ali istovremeno s njima i u njoj oglašavaju se i oni koji nisu prevashodno pisci, već imaju druga zanimanja, često prilično udaljena od polja književnosti. Ne mislim pri tome na profesionalni transfer, u kojem su često bitni pisci postali ljudi koji su po zanimanju ili obrazovanju relativno daleko od književnosti. Da pojednostavim stvari – u polju srpske književnosti je, recimo, veoma važna uloga pesnika i esejiste Miodraga Pavlovića, lekara po obrazovanju. Takođe, veoma je uspešan romansijer, agronom po obrazovanju, Dobrilo Nenadić, kao pisac istorijskih i društvenih romana. Mislim na one autore koji se javljaju po književnoj periodici i objavljuju knjige, ostajući i dalje, u svesti publike i kritike, suštinski vezani za neke druge profesionalne oblasti.
Dakle, u ovom tekstu me ne interesuju univerzitetski profesori koji su uspešni pisci, kao što su Dragan Stojanović ili pak Mihajlo Pantić, profesori na Filološkom fakultetu u Beogradu, ili Sava Damjanov i Ivan Negrišorac, profesori na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, niti novinari kakvi su Đorđe Pisarev i Vladimir Kopicl, ili pravnici kakav je donedavno bio Vladimir Pištalo, koji je u međuvremenu prešao u rang univerzitetskog profesora, ali u SAD. Sve pomenute i neke druge nepomenute srpska javnost doživljava kao prave pisce.
U ovom tekstu nameravam, u kontekstu savremene srpske književnosti, da se pozabavim ljudima koji participiraju u književnosti, ostajući presudnije vezani za drugačije angažmane. Ukratko, Danica J. Marković je objavila dva romana, od kojih je drugi doživeo dva izdanja, ali je profesionalno ostala vezana za polje naučnog istraživanja u oblasti genetike. Ili pak Zorica Janakova, koja je objavila jedan roman, ostajući u profesionalnom angažmanu stručnjaka za planiranje porodice u Jagodini. Interesuje me Vudu Popaj, reper iz Beograda, koji je objavio nekoliko nosača zvuka, oglašavajući se u međuvremenu i proznom knjigom. Ili pak Milan Jovanović, „najjači bloger na svetu“, koji je izdao kolekciju priča iz svoje karijere.

S tim u vezi, mislim da je neutvrdivo, u globalnom pogledu na fenomen, kako i kada neko ko je vezan za jednu vanknjiževnu oblast, postaje priznat pisac od strane društvene zajednice. Uvek je to individualan slučaj, a nekim se veoma značajnim i vrednim piscima to priznanje ne desi ni za života. Uzrok su, najčešće, sticaj okolnosti ili sudbina samog pisca (ako ga tako nazovemo). Recimo, Miroslav Popović, autor čuvenog romana Sudbine, preminuo je a da nije bio tretiran kao pisac, dok s druge strane pojava neke knjige, u posmrtnom periodu, koja je iz različitih uzroka veoma kasnila, može pomoći da nekog posmatramo kao pisca i nekoliko decenija posle njegovog fizičkog nestanka. Takav je slučaj sa pre više od pola veka preminulim oficirom Svetislavom Radulovićem, čije Memoare jednog vojnika smatram odličnom memoarskom prozom, iako je pitanje da li će ikada, bez obzira na evidentnu vrednost, ući u kanon srpske književnosti, bivajući unapređen u status pisca.

Smatramo li danas piscem autora niza izuzetnih putopisnih knjiga, Mihajla Petrovića Alasa, matematičara i ribara? Smatramo li piscem Ivana Đaju, fiziologa i člana Francuske akademije nauka ili ne, mada je napisao nekoliko odličnih knjiga priča i jedan roman (posthumno izdat). Smatramo li piscem velikog Milutina Milankovića, čiji su Uspomene, doživljaji i saznanja, nezaobilazna, umetnički izvrsna prozna knjiga?
Ne interesuje me pojedinačni odgovor (ja ih, ako je to za nekog važno, naravno, smatram piscima), ali kada i kako to postaje deo opšteg uverenja i odnosa prema pominjanim i mnogobrojnim drugim autorima?
(Uzgredno: moja sedmogodišnja urednička karijera u Narodnoj knjizi i pokušaj da neke pisce sa strane, objavljivanjem i marketingom, približim statusu pisca, davali su različite rezultate. Obično se završavalo neuspehom – ne toliko kod publike, koja je raspoloženija da pisca (doktora, glumicu, novinarku, učitelja, muzičkog kompozitora ili pijanistu, filmskog režisera...) smatra piscem, nego što će to učiniti profesionalno skeptični kritičari ili univerzitetski delatnici.)
Može li se u tu nerazmrsicu relacija, koja nije samo sinhrona nego se kao u slučaju pominjanih akademika, Mihajla Petrovića Alasa, Ivana Đaje i Milutina Milankovića, proteže skoro kroz čitav vek, uneti neko osvetljenje, naslutiti smisao dubljeg toka, koji određuje, klasifikuje, gradi nacionalni književni kanon, polazeći od izvesnih i neizvesnih kriterijuma i ličnih i nadličnih opredeljenja?

Dakle, problematizovaću poznatije i aktuelnije primere.
U proteklih dvadadesetak godina u Srbiji je objavljen veliki broj interesantnih knjiga čiji su pisci ljudi koji se bave nekim drugim disciplinama ili delatnostima. Sudbina njihovih knjiga je promenljiva, neke su postale bestseleri, druge su, opravdano ili neopravdano, ostale u senci. Ponekad mi se čini da bi se mogla osnovati opsežna biblioteka naslova koje su napisali glumci ili glumice, slikari ili slikarke, reditelji, arhitekte, advokati, lingviste itd. a koje su doprinele bogaćenju žanrovske, tematske ali i generalno umetničke zaostavštine za budućnost, često više ili bar ne manje nego dela etabliranih pisaca.
Kakva će biti njihova sudbina? Da li će im digitalizacija književnosti pomoći u neizvesnoj plovidbi kroz budućnost?
Ovaj tekst stoga pišem kao mali kritičarski katalog pročitanih naslova, koji su me obogatili, a koji nisu nepoznati samo čitaocima sa teritorije eksjugoslovenskih republika, nego, često, ni čitaocima u samoj Srbiji.

Izdvajajući neke od naslova i krećući od glumaca i njihovih ostvarenja, reći ću da su knjige koje su oni objavljivali mahom memoarskog karaktera. Jednu od najuspešnijih, Šaku soli, objavila je velika glumica Mira Stupica, zahvatajući tekstom skoro ceo svoj dugi životni put. Pišući iz izrazito intimne pozicije i prateći svoj bogati život, koji nalikuje na američke biografije, od dna do zvezda, Mira Stupica je napisala knjigu koja je doživela nekoliko izdanja i pomirila ukus kritike i publike.
Znatno je drugačija sudbina knjiga Devetnaest društvenih igara prerano preminule glumice Stanislave Pešić. Napisana u epistolarnom obliku, u vidu poruka deci tokom 1993 – 94, koja su iz raspadom i ratom zahvaćene zemlje utočište potražili u Pragu, ova dramatična ispovest plemenite i teško bolesne žene potresno je svedočanstvo o paralelnom slomu jedne države i gašenju jednog života. Knjiga je prošla nezapaženo kod kritike, brzo je rasprodato jedno malo izdanje i više se nije obnovila.
Veoma interesantna je knjiga odlične glumice Radmile Đuričin Tajna crne ruke, s podnaslovom Dnevnik jedne glumice, koncentrisana na okolnosti rada grupe glumaca pod rukovodstvom reditelja Ljubiše Ristića na istoimenoj predstavi. Predstava je imala nekoliko izvođenja na sceni beogradskog Centra Sava, kao novogodišnji komad, na prelazu 1983. u 1984. godinu. Reč je o knjizi dnevničkog žanra, čiji je osnovni adut autentični utisak mnogobrojnih i složenih okolnosti rada na projektu. I ova odlična knjiga je imala jedno izdanje, rasprodana je i danas je gotovo antikvarni hit. Ne manje medijske pažnje privukao je glumac Bekim Fehmiu, memoarskim spisom Blistavo i strašno. Tome je doprinelo ne samo mesto ovog glumca u panteonu jugoslovenskog glumišta, nego i složena multikulturalna priča sa sredine veka, detinjstvo u Sarajevu, Skadru i Prizrenu te njeni refleksi prema kosovskoj krizi.
Interesantan je i pripovedački projekat glumice Vjere Mujović Registar kreveta, u kojem se putem kratkih proza razmatra vlastiti život, preko kreveta u kojima je Vjera Mujović provela dotadašnji život: roditeljskih, putnih, internatskih, ljubavničkih. Usledila je knjiga Nisam ovako zamišljala život, u kojoj je glumica tematizovala traumatično bolničko iskustvo, posle jedne teže saobraćajne nesreće.
Da sudbina ne mora biti drugačija, ali da mogu biti drugačiji žanrovi u kojima se oglašavaju glumci, pokazuje indikativan primer Eve Ras. Ona je autorka dvadesetak knjiga različitih žanrova, ali je njena autorska karijera u beletristici vrhunila u prvim godinama novog veka, kada je objavila nekoliko romana: Petla na panj... Kuća na prodaju, Sa Evom u raj i zbirke priča: Sa vrha Mesečeve planine gledala sam svoj okrugli grob i Rođeni mrtvi, a da u suštini i nažalost po istinu književnosti (i vrednosti u njoj) nije uspela da ubedi dominatni deo srpske književne kritike da je ozbiljna i interesantna spisateljica. Petla na panj je porodični roman s elementima poetske fantastike, Kuća na prodaju roman o sudbini jedne kosovske seljanke, a S Evom u raj neka vrsta romana autoportreta, gde se kao fabulativne paralele koriste uspon karijere glavne junakinje i podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru. U ovom poslednjem romanu, Eva Ras se vrlo izazovno bavila i životom jednog homoseksualca, incestom i drugim tabu temama, a u nekim od rola javljali su se i Makavejev, Kusturica, Žika Pavlović, Nebojša Mitrić, Goran Marković i drugi, ali je roman i dalje ostao pre svega atrakcija za publiku. Naime, s publikom spisateljica nije imala problema – tri romana su imala više izdanja, kao i prva zbirka priča, a druga je prodata u ogromnom tiražu, ali je pored nekih važnih književnih nagrada, Eva Ras i dalje tretirana kao glumica koja piše knjige.
Ako sada obratimo pažnju na slikare koji pišu knjige, zaustavljamo se na tri knjige s nadnaslovom Nojeva barka, koje je slikar i likovni kritičar Miodrag B. Protić, u dužem nizu godina, objavio u kolima SKZ-a. Prvi tom se pojavio 1992., drugi 1996, a treći je predviđen za stoto jubilarno kolo 2008. Već činjenica da su ovi sadržajima izuzetno bogati memoarski tomovi, koji pokrivaju doslovce ceo XX vek, našli mesto u plavim koricama pokazuje inicijalni odnos srpske kulture prema izuzetnom slikaru i estetičaru, čija je uloga u borbi za modernizam u umetnosti tokom više od pola veka u Srbiji i Jugoslaviji neprocenjiva.
Sasvim drugačije provenijencije je prva knjiga slikarke Slobodanke Rakić Šefer Ispod streje dedine kolibe. Ova autobiografija ranih godina odrastanja, kombinuje primarna iskustva devojčice koja stasava uz babu i dedu na selu, tokom šeste decenije 20. veka, sa etnografskim opisima običaja i kalendarskih promena u Lipolistu kod Šapca. Slikarka akcentuje rane susrete sa prirodnim fenomenima, insistirajući na epifanijama i gradeći ubedljiv memoarski spis, blisko povezan sa njenim slikarskim ciklusima (vezovi, košnice, ptice...). Knjiga je bogato ilustrovana kolornim prilozima same Slobodanke Rakić Šefer, čime korespodencije njena dva umetnička angažmana postaju izvesnije.
Slikarka Ljubica Mrkalj oglašava se godinama poezijom u srpskoj književnoj periodici, ali je tek knjiga Arijadnino klupko donela niz interesantnih dnevničkih zapisa sa putopisnim tendencijama (iz Grčke, Francuske, Italije, Španije, Engleske...). Osnovna simbolička figura knjige je lavirint, koji kao prizma lomi svetlost aktuelnog doba, angažovano se baveći olovnim devedesetim godinama. Arijadnino klupko je ilustrovano crtežima i kolornim reprodukcijama slika Ljubice Mrkalj, koje su „pokrivene“ pausnim zavesama na kojima se reprodukuju novinske vesti iz ratova 90-ih. Tako uznemirujuće vesti „zamagljuju“ lepe kolore s antičkim motivima, označavajući duh smutnog vremena.

Pomenuti autori sa književnom ambicijom bave se prevashodno prozom. Mnogo manje uspešnih pokušaja ima u poeziji. Možda je najuspešniji učinila pijanistkinja i kompozitorka Ksenija Zečević. Pre prerane smrti, Ksenija Zečević je objavila vrlo interesantnu pesničku zbirku Knjiga poraženih u elitnoj ediciji Savremenik SKZ-a. Krajem prošle godine Belef je izdao njeno drugo izdanje, ali i novu zbirku iz pesnikinjine zaostavštine sa naslovom Testamentum. Reč je o opsežnoj knjizi, u kojoj se ponovo, i pored žanrovske heterogenosti, Ksenija Zečević predstavila kao autentičan ukleti pesnik izrazito tamnog i tragičnog viđenja ljudskog života. Posle te kolekcije pesama pesničko delo Ksenije Zečević se ukazuje kao obimno i sposobno za ozbiljna kritička čitanja, pa će biti zanimljivo videti kako će u budućnosti biti tretirana ova umetnica. Odnosno, da li će njenoj pijanističkoj i kompozitorskoj vokaciji, književna biti dodata kao jednako autentična.

Vrlo je zanimljivo da se na polju književnosti sa dve vredne knjige pojavila lingvistkinja od ugleda, akademik Irena Grickat. Posle više knjiga iz oblasti lingvistike i tekstologije, ona je objavila memoarsku knjigu U lebdivom hodu, koja ju je predstavila kao sjajnog proznog pisca, u čijem se rukopisu miksuju memoarske i putopisne karakteristike. Nekoliko godina docnije Irena Grickat je obznanila i pesničku knjigu Cikloida, u kojoj je izabrala pesničke radove iz niza decenija, pre svega lirske pesme u vezanom stihu, veoma atipičnih versifikacijskih matrica. Mada su obe knjige vrhunski književni radovi, nekoliko godina docnije, nažalost, čini se da srpska kulturna javnost Irenu Grickat pre svega doživljava kao lingvistkinju.

Po prirodi stvari, novinari su bliski književnosti. Neki od njih, dosta retki uostalom, uspevaju da pomire ta dva „pisma“ pa danas o slavnom karikaturisti Zuki Džumhuru razmišljamo kao o putopiscu, dakle književniku. Primeri iz prošlosti, recimo Dušana Kostića ili Vaska Ivanovića, pokazuju neizvesnost takvih ambicija. Ne manje to se može reći za savremene novinare. Recimo, medijski popularni Vanja Bulić je napisao nekoliko romana o savremenim problemima: prostituciji, drogi, ratu, ali sumnjam da ga publika doživljava kao pisca, čak ako u njegove aktivnosti spada i pisanje scenarija za filma Srđana Dragojevića Rane, čiji je inicijalni deo bio Bulićev roman Tunel.

Kao da je nešto bolje sreće novinar Dušan Miklja, čijih nekoliko knjiga je u poslednje vreme privuklo pažnju publike i kritike. Mislim na knjige: Hronika nastranosti, Kraj puta, Put u Adis Abebu i New York, Beograd, mada je cenjeni novinar i pisac napisao mnogo više naslova. Kao da je njegovoj književnoj afirmaciji presudno doprinela saradnja sa izdavačkom kućom Laguna.
Novinarka i urednica beogradske Politike Dušica Milanović objavila je nekoliko knjiga, koje se intencionalno udaljavaju od njene osnovne vokacije, mislim pre svega na interesantan roman o duhovnom sazrevanju Borinski dom. Pridružila joj se i redakcijska koleginica Gordana Popović romanima Devojka iz plave sobe i Muško pismo. Reč je o korektno napisanim popularnim romanima u kojima se tematizuje tzv. žensko pitanje. Sličan napor je preduzela i tv novinarka Vesna Dedić u melodramskom romanu Kao leto.
Možda je interesantniji fikcionalizovani dnevnik Vojke Pajtić, novinarke Radio Beograda, s naslovom Slobodan krevet u ženskoj sobi, u kojem je opisan izrazito lični doživljaj iz rata s NATO-om, utoliko interesantniji što je autorka bila u timu saradnika Radija koji su bili prebačeni iz Beograda na Kosmaj, na tzv. rezervni položaj, koji bi se aktivirao, ako bi Radio Beograd bombardovanjem bio uništen.

Ako su ovi autori bliski književnosti po korišćenju reči u svom medijskom poslu, sa margina srpske književnosti dopiru i knjige čiji su autori drugačijih profesionalnih opredeljenja. Ne uzimajući u obzir deskriptivne tekstove koje o slučajevima iz prakse pišu advokati, a takve je najupornije u seriji Branio sam... objavljivao čuveni Veljko Guberina, zaustavićemo se na dvojici pravnika drugačijih ambicija. Advokat Strahinja Kastratović štampao je nekoliko knjiga, a njegov prvi roman Klen na vrbovom prutu počašćen je i uglednom nagradom Branko Ćopić. Reč je o realističkom piscu, posvećenom problematici porodičnih i intimnih odnosa. Potonji romani Pola dana hoda do smrti i Ljubav opasana tugom potvrdili su autorov interes. Kodu je donekle unela zbirka pesama Negde između, koju je autor obogatio crtežima.
Baveći se pripovedaštvom, stari advokat Milovan Đurić obznanio je dve pripovedačke knjige. U prvoj od njih nazvanoj Grdna pozorišta, pokušao je da interesantnu građu advokatskih slučajeva pretvori u realističke priče. U drugoj knjizi Priče za priču, nastojao je da i deo metohijske sudbine, uticaja Drugog svetskog rata itd. unese u pripovetke. Sasvim je verovatno da će interesantni autorski pokušaji oba advokata ostati van granica centralnog toka srpske proze, pre svega zbog arhaičnosti primenjenih narativnih postupaka.

Pravnica Marina Malinić ima znatno više ambicije. U svoja dva krimića Uska vrata Beograda i Halo, ovde Betoven, ona se s izuzetnim uspehom bavi kriminalizovanim Beogradom 90-ih godina prošlog veka. Njene usamljene junakinje u srednjim godinama nehotice se nađu u vrtlogu teškog kriminala iz kojeg pokušavaju da izvuku živu glavu, a istovremeno i pobede svoje opasne neprijatelje. Savremena srpska književnost ne poznaje bolje krimiće od ovih. Publika je to otkrila, pa je prvenac Marine Malinić imao tri izdanja, ali je kritika, kao i obično, ostala ravnodušna.

Postoje pisci iz drugih oblasti koji inkliniraju ka književnosti. Naravno da ima mnogo više naslova o kojima nećemo govoriti, ali ćemo pomenuti nekoliko primera interesantnih knjiga, čiji su autori „gosti“ u savremenoj srpskoj beletristici.
Jedan od njih je pomenuta Danica J. Marković, koja na Fakultetu veterinarske medicine predaje histologiju i embriologiju. Gradeći vrhunsku naučnu karijeru, Danica J. Marković je prvo objavila roman Znaci žene, a kao urednik u Narodnoj knjizi potpisao sam njen drugi roman Partus, koji je, po principu jedinstva mesta i vremena, smešten u novogodišnju noć i porodiljsku sobu jedne beogradske bolnice. Junakinje su porodilje koje u okviru vrlo teških okolnosti i u situacijama rizičnim po život, treba da donesu na svet decu. Partus inače znači porodaj, a roman Danice J. Marković je nedavno izašao u drugom izdanju, potvrđujući dobar odjek koji je autorka ostvarila u javnosti, uprkos gluvilu oficijelne kritike.
Na izvestan način koleginica Markovićeve, Zorica Janakova (pravo prezime Milojević) molekularni je biolog. Doktorirala je humanu populacionu genetiku na Beogradskom univerzitetu, a u Genetičkom savetovalištu Zdravstvenog centra u Jagodini bori se protiv naslednih bolesti. U prvencu Otvaranje, Janakova se kroz lirski roman, oslonjen o jezička i kompoziciona iskustva Crnjanskog, bavi kriznom situacijom u braku sredovečnog para, esejizirajući i opsednuto kružeći oko mogućnosti emotivinih i egzistencijalnih rešenja. Za razliku od većine kolega sa strane, Janakova gradi specifičnu varijantu lirskog jezika, kojima sasvim atipično piše o relativno čestom i trivijalnom problemu.
Kao i Janakovoj, i Miodragu D. Jemuoviću, turizmologu s Kopaonika, bilo je teže da se probije u vidokrug prestoničke kritike. Njegov drugi roman Mutiranje virusa izuzetna je romansijerska analiza mentaliteta duboke srpske palanke, propasti socijalizma i tegobnog uspostavljanja demokratskog sistema u Raškoj. Zasnovan u izvesnoj meri na iskustvu pisanja Radovana Belog Markovića, ovaj roman je nažalost takođe, za sada, u senci.

Srpski reper s umetničkim imenom Vudu Popaj (inače Radenko Stojanović), čiji je prvi CD jedna od boljih muzičkih produkata u hip hop žanru, štampao je zbirku kratkih priča Od pojasa naniže. Priče su interesantne u prva tri primera, dok pripovedač jednostavno govori o haotičnim događajima u kojima je učestvovao početkom 90-ih (put u Budimpeštu, Bugarsku, Grčku...). Docnije kratke proze pokazuju da autor slabo, amaterski pripoveda van granica vlastite biografije pa je više od pola njegovog prvenca jednostavno popunjavanje određenog broja strana.
Znatno bolja knjiga, napisana u sličnom stilu i iz relativno sličnih razloga: svedočenja o sirovim životnim iskustvima, jeste Strongmen Milivoja Jovanovića. Reč je o ispovednim pričama u kojima „najjači srpski bloger“, najjači fizički ali i najčitaniji po blogu na B92 netu, opisuje događaje iz svoje stvarne bodigard karijere u Majami Biču, na Floridi. Neposredni susreti sa zvezdama džet seta (Vil Smit, Tom Kruz), kritične scene obračuna s agresivnim posetiocima raznoraznih žurki itd. predstavljaju ove žargonom napisane priče kao vrlo interesantne primere srpske urbane proze.

Raznovrsnost žanrova i tema jedan je od aduta ove književnosti s margine. Samo neki od pomenutih pisaca ostaće prisutni u određenim žanrovima i samo pojedini stupiti u kanon srpske beletristike. Većina će, kako to biva u životu (i književnosti), ostati lektira za pojedinačne radoznale čitaoce u vremenima koja dolaze. I u kojima će za književnost biti sve manje prostora i vremena.