Vesna Cidilko [1]

O recepciji pesništva Stevana Tontića

Sarajevske Sveske br. 17 [2]

1. Za razliku od anglosaksonske i francuske ili pak ruske poezije, pesnici koji dolaze sa slovenskog juga Evrope malo su poznati nemačkoj čitalačkoj publici i intelektualnoj javnosti uopšte. Čini se da su davno prošla vremena kada se Gete oduševljavao srpskim narodnim pesništvom i narodnom poezijom koju su poznavala i prevodila braća Grim, trudeći se da nauče što je bolje moguće i jezik tih anonimnih kolektivnih stvaralaca koji su dolazili iz tada egzotičnih evropskih krajeva. Danas je tek nekoliko, svakako važnih, ali malobrojnih pesničkih imena našlo svoje mesto u programima nemačkih izdavačkih kuća koje njihovo delo, koliko je to moguće, prate i čine dostupnim nemačkom čitaocu . Mnogi drugi pesnici, iz nerazumljivih razloga, ako je merilo njihova poezija, mesto i važnost u matičnoj književnosti, savremenom nemačkom čitaocu nisu dostupni u svoj širini svog poetskog izraza . S obzirom da je polazeći od istih kriterija (kakvoća književnog dela, mesto autora u nacionalnoj kulturi itd.) i recepcija proznih dela srpske književnosti po svom obimu nezadovoljavajuća to jest da je uslovljena u prvom redu ne-književnim i ne-umetnički faktorima , od kojih su u zadnjih desetak godina raspad zajedničke jugoslovenske države i ratna razaranja sigurno bili jedan od odlučujućih činilaca, ovakva sudbina recepcije lirike i pesništva, ne samo srpskog , ne začuđuje, mada je jedan od prvih književnih prevoda sa srpskog na nemački jezik prevod jedne pesničke tvorevine .
U upravo izloženom kontekstu, pesničko delo Stevana Tontića, rođenog 1946. godine u Sanskom Mostu u Bosni, predstavlja izuzetak i presedan u novijoj istoriji recepcije južnoslovenskih književnosti na nemačkom govornom području. Stevan Tontić, koji poeziju piše i objavljuje od kraja 60-ih godina prošlog veka, poznato i priznato ime u srpskoj književnosti i kulturi , koga je ratni vihor 1993. doneo u Berlin, ne samo da je za kratko vreme po dolasku u nemački egzil objavio zbirku pesama , već i dalje objavljuje pesničke zbirke i prozu na nemačkom jeziku i u Nemačkoj. Stevan Tontić je prisutan na nemačkoj poetskoj sceni, nosilac je važnih nemačkih nagrada, njegovo ime postalo je poznato jednom određenom krugu ljubitelja poezije.

2. Veze Stevana Tontića sa nemačkom kulturom i književnošću datiraju iz njegovih školskih i studentskih dana . Krajem sedamdesetih godina sledi pesnikov boravak u tadašnjem istočnom Berlinu kao stipendista «Humbolt-univerziteta», a osamdesetih Tontić provodi dva meseca u zapadnom delu današnjeg nemačkog glavnog grada na «Goethe-Institutu» gde svoje u međuvremenu solidno znanje nemačkog jezika upotpunjava. Tontić, koji je u Sarajevu završio studije filozofije sa sociologijom, piše svoj diplomski rad o Karlu Jaspersu, Niče i Trakl su njegova lektira, ali i Dostojevski, koji će svojim pacifizmom i religioznošću ostaviti trajan pečat na budućeg pesnika. U istom kontekstu mogu se navesti i Rilke, Novalis, Helderlin (čiji poetski senzibilitet je Tontiću posebno blizak) i, naravno, Gete.
Od samih početaka svog zanimanja za nemačku književnost, Tontić prevodi sa nemačkog. Za period pre rata u Bosni možemo ovde navesti Kristu Volf i pesnika Luca Ratenova, kojima se pridružuje niz savremenih nemačkih liričara čiju poeziju Tontić posebno intenzivno prevodi po dolasku u berlinski egzil (Uwe Kolbe, Elke Elb, Claudia Teschner, Richard Anders, Richard Pietraß), radeći i na prepevima Petera Huchela i Christopha Meckela. Stevan Tontić je tako u svom jeziku postao na neki način «ambasador nemačke kulture», kako to ističe Jerg Drevs . Pri tome često dolazi do srećnog slaganja lirskog senzibiliteta i poetskog jezika prevedenog pesnika i njegovog prevodioca, čime se na volšeban način uklanjaju i relativišu jezičke granice. To posebno jasno pokazuju Tontićev izbor i njegovi prepevi pesama Riharda Pitrasa, objavljeni 2003. u «Brankovom kolu» u Sremskim Karlovcima .

3. U Stevanu Tontiću savremena nemačka lirika našla je svog adekvatnog i srećno izabranog tumača i prevodioca , rezultati ovog pozitivnog sticaja okolnosti su očigledni. Jedan od ključnih razloga što nema toliko nemačkih prevoda srpskih (i drugih, ne samo južnoslovenskih ) pesnika leži pre svega u činjenici da nema previše prevodilaca poezije i da se može konstatovati veoma malo zadovoljavajućih prevoda i prepeva. Izuzetak su prepevi Petera Urbana, koji međutim nažalost ostaju usamljen fenomen. U jednoj recenziji «Sarajevskog rukopisa» Stevana Tontića Luc Ratenov se pita koliko Nemci uopšte poznaju savremenu liriku drugih zemalja, konstatujući istovremeno da ni jedan drugi književni žanr nije u tolikoj meri upućen na dobre prevode i prevodioce i od njih zavistan . Tako i u slučaju Stevana Tontića registrujemo čitav niz prevodilaca njegove lirike , čiji su prepevi, sasvim razumljivo, umetnički različitog kvaliteta i adekvatnosti . Prevodi Tontićeve proze takođe potiču od niza prevodilaca .
Nemačkom čitaocu Tontić je dostupan od sredine osamdesetih godina prošlog veka, kada se neke njegove pesme objavljuju po poznatim književnim časopisima kao što su «Akzente» ili «Sprache im technischen Zeitalter» . Po dolasku pesnika u Berlin 1993, direktno iz pakla ratnog Sarajeva, izdavačka kuća «Landpresse» 1994. objavljuje «Sarajevski rukopis», zbirku pesama nastalih u opkoljenom Sarajevu, kome sledi više izdanja i drugih publikacija ovoga pesnika na nemačkom jeziku . U trenutku kada se u vihoru i užasima ratnih zbivanja u pesnikovoj domovini ne očekuje buđenje interesa za jednog liričara, dešava se presedan u slučaju pesnika Stevana Tontića. Razlozi za recepcijski interes su višeznačni. Pored poetske snage i kvaliteta samih Tontićevih pesama, na koje se u nemačkim tekstovima o ovom pesniku obavezno ukazuje , njegove «arhetipske, jednostavne slike» pomažu da užas rata i ubijanja u Bosni postanu opipljivi, vidljivi na jedan nov način koji se bitno razlikuje od novinarskih slika i televizijskih izveštaja , na koje usled prezasićenosti ljudi posle kratkog vremena postaju neosetljivi i otupe . Shodno tome se u istom kontekstu naglašava dokumentarnost Tontićeve lirike , pa se često upravo u dokumentarnom karakteru Tontićevih pesama vidi jedan od ključnih razloga zainteresovanosti nemačke javnosti za te pesme . To međutim svakako nije sve, jer i činjenica da «u odnosu na poetsko i poeziju nekako beskrvna atmosfera u Nemačkoj, kojoj je Tontićeva lirika potpuni kontrast» , smatraju neki od recenzenata, dovodi do toga da se Stevan Tontić može smatrati jednim od najzanimljivijih, vrednih spomena pesnika koji krajem devedesetih godina 20. veka žive u Berlinu . Tako se o srpskom pesniku piše se povodom objavljivanja njegovih pesničkih zbirki, dodela književnih nagrada, čitanja i književnih večeri u celokupnoj nemačkoj štampi, počevši od renomiranog nedeljnika «Die Zeit», preko dnevnih novina «Die Welt», «Süddeutsche Zeitung», «Frankfurter Rundschau», «Berliner Morgenpost», «Tagesspiegel», sve do «General-Anzeiger», «Ostthüringer Zeitung» i časopisa kao što su to «Neue Literatur» , «Literatur und Kritik» ili pak «Lutherische Monatshefte» i «Kommune».
U nemačkim tekstovima o Stevanu Tontiću, ali i u intervjuima, očitavaju se osnovni aspekti Tontićevog pisanja, života, ljudskog i političkog stava koji etičnost i humanost pretpostavlja slepoj nacionalističkoj i svakoj drugoj mržnji, ratu, ubijanju i nedokučivim užasima tamne strane ljudske prirode. U Nemačkoj, u egzilu, shvaćen je ne samo Tontićev poetski senzibilitet, već i osobitost njegovog religioznog poimanja života i sveta. U ovom kontekstu se očituje recepcija Tontićeve 1995. godine u Berlinu nastale parafraze 90. psalma , čije i nastanak i mesto u Tontićevoj lirici označavaju još jednu formu saznanja smrti i smrtnosti . Većina pesama iz «Blagoslova izgnanstva», nastalog u berlinskom egzilu, nosi takođe snažan religiozni pečat .
Sa druge strane, iskustvo ne samo rata, već i izgnanstva određuje sve što je Stevan Tontić napisao zadnjih godina . Vreme egzila u Berlinu potisnulo je u određenim trenucima u izvesnoj meri Tontića-pesnika u korist Tontića-esejiste za koga su neki oblici proze dobili potpuno novo značenje i postali izvor inspirisan ne samo ratom u Sarajevu, već i iskustvom prinudnog života u Nemačkoj krajem 20. veka . Neki od njegovih tekstova su prvo objavljeni u nemačkom prevodu, da bi tek kasnije bili štampani i na jeziku na kojem su nastali .
Stevan Tontić se u egzilu suočio i sa, u ovakvoj situaciji, neizbežnim pitanjem jezika. Ne samo maternjeg jezika, već pre svega jezika na kome i unutar koga njegova poezija nastaje i kojim se inspiriše i napaja , kojoj je neophodan taj «živ» izvor i neposredan dodir. Ovo «jezičko» pitanje, kako je poznato, ne postavlja se na isti način u odnosu na prozu u kojoj Tontić pokazuje briljantnost stila i izraza, očiglednu na primeru eseja „Die unberechenbaren Grenzflüsse. Zu einem sonderbaren Detail des Daytoner Abkommens», objavljenog u «Frankfurter Rundschau» od 30.og avgusta 1996 . Uzimajući ovo u obzir i Tontićev nemački izdavač je planirao da najnovija autorova publikacija, koja upravo izlazi iz štampe, budu autorovi prozni, esejistički tekstovi .