Svetlana Tomić [1]

NA TREĆEM TRGU’’

Sarajevske Sveske br. 17 [2]

U ovoj knjizi predstavljene su priče dvanaest najmlađih pisaca iz bivših jugoslovenskih republika (Hrvatska, Srbija, Crna Gora i BiH) povezanih štokavskim govorom. Projekat je nastao u redakciji elektronskog a potom i štampanog časopisa “Treći Trg” iz Beograda, s ciljem “povezivanja i međusobnog upoznavanja mladih pisaca kratkih priča sa prostora zapadnog Balkana koji se koriste međusobno razumljivim jezicima”.

U vreme kada se i dalje retko srećemo sa projektima slične vrste (2002. u Sloveniji je izdat izbor priča starijih i renomiranih autora iz svih bivših republika, a iste, 2006. u Hrvatskoj su izašle dve knjige izbora srpske i slovenačke poezije), očekivali bismo veću medijsku pažnju, ali osim Srbije retko se drugde o antologiji Na Trećem trgu pisalo (u SAD, na primer). Tihomir Brajović eufemistički ocenjuje “ekonomičnost - imaginativnu, žanrovsku, stilsku, afektivnu” (NIN, Beograd, 17.7.2006), a Mihajlo Pantić i Mića Vujičić (DANAS, Beograd, 19.8.2006) više su isticali važnost poduhvata: “neminovnost kulturne razmene” i “prekoračenje granica” lokalnog prostora. U SAD, u uglednom časopisu World Literature Today (broj mart/april 2007, izdaje ga Univerzitet u Oklahomi), Zibelan Forester uglavnom hvali antologiju Na Trećem trgu. Beogradske novine Danas u tekstu od 26.2.200. PRIKAZ ANTOLOGIJE "NA TREĆEM TRGU" U AMERICI većim delom preuzimaju superlativne (samo)pohvalne reči Srđana Papića o prikazu američkog profesora (za koga uopšte nije navedeno da je profesor rusistike na Swarthmore College u Pensilvaniji). Ako pročitamo samu Antologiju, a potom Foresterovu recenziju uporedimo sa Papićevim rečima, uvidećemo sledeće:

1. U samom prikazu Forester nije bio dosledan sudija jer najpre koristi superlativ (“This is a superb selection”) a na kraju korigovan, umereniji sud o Antologiji (“The stories are almost all of high quality”).
2. U tekstu američkog profesora nigde se ne vidi ono što je urednika Srđana Papića “zapanjilo” (“Foresterovo poznavanje jezičkih prilika u regionu i dijalekatskih osobenosti.”), jer Forester tek razvrstava dijalekte i punktum, on ne daje dalje analize.
3. Američki profesor ističe uključivanje muslimanskih autora među srpske i crnogorske, ali, ajme, ako ćemo istinu, zaboravlja na prostu činjenicu da je Antologija nastala sa ciljem da udruži autore sličnog jezika. Forester ovde predimenzionira političku pozadinu nastanka knjige.
4. Ono što Srđan Papić zamera “ovdašnjoj kritici” (a verovatno u tu grupu uključuje pomenuti tekst Tihomira Brajovića u NIN-u, potom tekst Jasmine Ahmetagić u kragujevačkom časopisu Koraci 9-10/2006 i tekst koji sam napisala za Politiku 19.1.2007.) jeste uočavanje i argumentovanje neodstataka u nekim izabranim pričama ili manjkavosti u samoj koncepciji Antologije. Sve te osobine urednik Papić u Danasu imenuje kao profesionalnu nesposobnost i slepoću, za Zibelana ističući: On je na vrlo malom prostoru uspeo da prepozna gotovo sve ciljeve kojima smo se mi vodili dok smo pravili antologiju, za razliku od nekih ovdašnjih kritičara za koje se bojim da nisu baš najbolje videli šumu od drveća kad je ova knjiga u pitanju. Papić zapravo brka “prepoznavanje …ciljeva knjige” sa ocenom njenih vrednosti, tačnije - osnovnog zadatka kritike. I, uz sve to, Papić podmeće invalidne informacije, dobro ih zagađujući pri tom.

Kada se Antologija pročita, ispostaviće se da je ovako važnom projektu povezivanja kultura nedostajalo nekoliko ozbiljnih strategija uređivanja. Najpre, predgovor u kojem bi se ukazalo na vrstu i zastupljenost određenih poetika, navela dodatna imena koja iz spektra mogućeg izbora fokusiranom napravljenom izboru daju čvrst kredibilitet a čitaocima omogućava poverenje; potom ukazati na sličnosti i razlikovnosti, kao i sam doprinos predstavljenih autora na tradicijskoj osi pripovednog stvaralaštva svake od uključenih zemalja.

Druga zamerka takođe svedoči o nedovoljnoj kompetenciji priređivača a tiče se šablonskog predstavljanja samih autora. Najčešće srećemo priče sa ljubavnom tematikom čime se pripovedna raznolikost sabija na nekolicinu varijanata i zbog čega čitaoci ne mogu imati uvid u pravo stanje stvari. Mima Simić, na primer, van takvih okvira dala je veoma zanimljive i nesvakidašnje radove: veći žanrovski iskorak napravila je parodirajući obrazac detektivske priče u knjizi Pustolovine Glorie Scott (AGM, Zagreb, 2005). (Ostaje nejasno zašto se toliko insistiralo na očuvanju generacijskog klana. Zašto se, na primer, urednice nisu bar konsultovale ili sarađivale sa starijim kolegama i profesorima u izboru priča.)

Treća zamerka tiče se interesne zone, zapravo višestruke uloge nekih autora koji su i koordinatori projekta i urednici izabranih priča (Srđan Papić i Šejla Šehabović). Pri tom, same priče Srđana Papića spadaju u umetnički najslabije.

Četvrta zamerka otkriva forsiranje brojčane a ne isključivo estetske zastupljenosti autora. Sve autorke i svi autori (poštujući dakle i rodnu jednakost izbora: šest devojaka i šest mladića) zastupljeni su sa po deset strana. Ali, brzo će se ispostaviti kako korektnost nema velike veze sa umetnošću. Jedna ali vredna priča Andree Pisac ne može da se uporedi sa šest pričica Tanje Stupar Trifunović. Jer neke bi priče Tanje Stupar Trifunović bile bolje kada bi se iz njih protresle česte fraze (“neiscrpno polje mogućnosti”), naučeni poredbeni odnosi (“ko pijan plota”), uzrečice (“pa”)… na njima se mora više stilski poraditi.

Peto, velika koncentracija žargona možda u najboljoj meri pokazuje ovu antologiju kao
duh i ukus svog vremena, sud priređivača i određene umetničke tendencije. Malo je onih autora koje krasi stilizovan jezik, pažljiva organizacija pripovednih delova i detalja. Kada se skenira čitav izbor, najbolje su predstavljeni hrvatski pripovedači.

Uglavnom svi, od Lamije Begagić, Šejle Šehabović, Tanje Stupar Trifunović, Andree Pisac, Ivice Đikić, Mime Simić, Vlade Bulića, Enesa Halilovića do Marka Vidojkovića pišu o čežnji za ljubavlju, o nemogućnosti njenog ostvarenja. Iz ovog tematskog kruga korak dalje odlazi Mima Simić, otvaranjem polja lezbijske ljubavi, stilski veoma zrelo. Lamija Begagić u pričama otkriva “…način na koji se ljudi ne vole. Način na koji se više ni ne pretvaraju da se vole. Način na koji u prolazu izbjegavaju dodire. Način na koji iznenada prestaju pitati jedno drugo kako su proveli dan…” (Takmičarski duh). Ovo pitanje odzvanja i u stilskom medaljonu Andree Pisac Povratak u Balatonszentgyorgy. U pričama ove vrste Enes Halilović preuzima jezgro narodne priče i dosetke (npr. Levirat), dok Vlado Bulić mešavinu i manipulaciju medijskog/reklamnog truležnog jezika, biblijskog teksta i hrišćanskih ideala koristi da predstavi užasno zanošenje i propadanje mladeži drogom – www.i-buy.hr [3] . U ovoj priči, osuda rata, iako dolazi iz pozadinskog plana, jasno ukazuje na njegove pogubnosti, posebno na propast cele jedne generacije. Pošto Bulić, bez kontrole, ne usmerava retoriku psovki, one u znatnoj meri slabe izražajni potencijal njegovih priča. Problem njegovih priča jeste u tome što sjajne ideje (ideološki raskrinkati retoriku propovedništva verskog i reklamnog tržišta) ostaju bez svog stilskog uobličenja, večito gurajući likove i dijaloge u isti kalup akcionog i verbalnog nasilja. Sasvim isto važi i za priče Marka Vidojkovića. U basni Bubašvaba opisuje specijalnu “misiju” ovih insekata protiv “manijaka” koji ih je najviše uništavao, tj. čoveka. Zadatak je nemoguć ali ga bubašvabe otpočinju. Vidojković retorikom stopljene agresije i užasa opisuje ovaj slučaj iz koga valja izvući niz po(r)uka: o životu ljudi i životinja, o nizu hijerarhija u kojima caruju samo oni najsilniji. Završetak ove priče nema moralizatorsku pridiku, već pitanje koje tera čitaoca da se i sam zapita upravo isto: “Kuda?” Prema skoro istom naratološkom obrascu napisana je i Vidojkovićeva priča Svedok: “misiju” ovoga puta obavljaju dva prijatelja i to nakon voajerskog šoka: Riki zaključi da je devojka koju posmatraju teleskopom zapravo cura njegovog ortaka i kreću sa namerom “da ih oderu od batina”. Ispostaviće se da su ubili pogrešne osobe. I da niko neće odgovarati. Kada bi se stilski izbrusile, ove bi priče bile savršene.

Drugačiju perspektivu od Bulićevog ratnog bezdana daje Šejla Šehabović (Ruvejda), čija junakinja, tragajući za posmrtnim ostacima rođaka nastradalih u ratu, shvata kako je još uvek u mrtvačnici, u mrtvoj vezi (koja se svodi na ugovoreno telesno pražnjenje) i mrtvom životu. Kod Šehabović je dobro primetiti kako više pripovednih konaca pažljivo vuče u isto vreme da bi poentirala priču na kraju (šta sve znače nogavice pantalona, od dedinih uputstava do onih iz ljubavnog trougla koje vire iz ormara - to ćete tek shvatiti naknadno, posle čitanja!). Zato njene priče nikad nisu onoliko jednostavne koliko se na prvi pogled čini.

Posebne su i priče Zorana Lazića. Čitalac će neizbežno pomisliti kako upravo iz njih viri jedan domaći Harms: sjajne a uvrnute, u kojima je fantastika realnost, rasplet zaplet, u kojima je sve duhovito i efektno preokrenuto naglavačke! Svaki dalji događaj u ovim pričama je luckastiji od luckastijeg a svaka neobičnost se prihvata kao da to nije! Nonsens je toliko dobro uklopljen u humoristične situacije da ga skoro prirodno i logično (!) prihvatamo.

U celini gledano, pošto knjiga ima antologijskih priča, ona jeste vredna čitanja. A da se malo više radilo na kriterijumima izbora, mogli smo dobiti i izuzetan izbor priča.

U Belešci Srđana Papića nalazi se i sledeći podatak. Knjiga je završena 2004. godine a skoro dve godine su utrošene na traženje finansijskih sredstava za njeno objavljivanje. Očito da je još uvek malo zainteresovanih institucija za podršku uspostavljanja kulturnih veza i saradnje među nekadašnjim jugoslovenskim republikama. Lepo bi i dragoceno bilo kada bismo dobili knjigu slične vrste i u drugim žanrovima, i od drugih, različitih generacija jer bismo tako imali uvid u stvaralačku dinamiku slovenskog dela balkanskog poluostrva. “Treći Trg” bi uradio i antologiju pesama iste generacije, ali, osim finansijkih problema, treba da se suoče i sa problemima kriterija uređivanja knjiga.

Antologija nove kratke priče Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije i Crne gore” (Narodna biblioteka “Jovan Popović”, Kikinda; Treći trg, Beograd, 2006)