Andrej Morovič [1]

MEKSIKO

Sarajevske Sveske br. 14 [2]

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

Stigli smo umorni, let avionom je bio naporan. Bilo je već kasno. Ljudi u gradu su živnuli. Probili su apatiju, u koju ih preko dana obavija paklena vrućina, slili su se na uličice i eksplodirali u noć petka.
Nakon kraćeg probijanja kroz knedle oznojenih ljudi, pronašli smo hotel, koji se činilo da pripada odgovarajućoj klasi. Već je bio prilično pun, i nekako, kao da je bio načinjen od stakla. Na prvom spratu su turski sezonski radnici drndali ljupke prostitutke. Ležale su u kineskom položaju – jedna noga na špic, druga zgrčena, dok su ih Turci nabijali čas otpozadi, čas sa strane. Izgledalo je kao da strasno, celim telom žele da proniknu u njihove tople trbuhe i da još jednom, barem privremeno, budu zaštićeni sa svih strana. Na svaku žensku došla su po dva muškarca. Dogovarali su se opušteno, skoro nežno. Neki od njih su udarali o zid kesama sa ledom, dok nije postao sasvim smrvljen i davali ih kolegama koji su došli na red. A ovi su ih pažljivo, sa dozom sakralnosti, stavljali ljubavnicama pod uzglavlje, radi zaštite od raspaljenog erosa. Lenjo se mahalo vitkim, a dugim kurentima, da dragocena mogućnost ne bi prebrzo pobegla sa povoca.
Dobili smo poslednju sobu, poslednja dva preostala kreveta. Čif je rekao, da smo došli pet minuta kasnije bilo bi fuck you, šta zamišljate, da izigravate našu fiestu. Tražio je deset hiljada. Marko je izbrojao i dao mu deset novčanica, a šef je zapenio: momci, ne zajebavajte me, još devet hiljada. Pocrveneli smo, početni problemi sa lokalnom monetom. Uskoro smo primetili da će u našoj sobi biti još neko, čovek, koji je sve vreme ćutke stajao u blizini. Nije nam pasalo, ali nismo imali izbora. Zakoračivši u sobu, zatekli smo u njoj dva mlada muškarca, kako se potpuno nagi predaju ljubavnim pokretima, nisu se stideli čak ni zvukova koje su proizvodili, i neku Azijatkinju koja je ležala na susednom krevetu i neprestano se kikotala. Našem cimeru je bilo tako neprijatno, da je sav pretrnuo. Bez reči je legao na jedan od kreveta i pokrio se preko glave. Preostala su bila još dva, s tim da na jednom nije bilo dušeka. Marko je požurio da ga zauzme, ali ja sam ga odgurnuo nogom, kao Pančo Vila, i zauzeo ga. Ljubavnici su bili baš simpatični. Belci iz Evrope, Nemci – jedan je bio Hauke, seljački sin iz Pomeranije – ali, ko zna zašto su govorili na japanskom, tako da je Azijatkinja morala da prevodi. Ubrzo smo se svi odobrovoljili. I nismo bili jedini. U našu sobu su odasvud prodirali plodovi radosnih vriskova i stenjanja razularenih ljubavi. Hotel kao da je bio napravljen od kartona. Nažalost, kroz prozor kuće na drugoj strani ulice skočile su dve devojčice. Začuo se krik, udarac, a onda još mnogo krikova. Bele zavese su divlje zalepršale. Neke osobe, verovatno roditelji ili rođaci, jurnule su ka njima, ali su ih druge osobe, ljudi u crnom, u tome sprečili. Zavese su se otromboljile, kao da su se umorile od svega, a onda se pojavio čovek zlatnog lica. Skočili smo da pogledamo šta se kog đavola dešava, i istrčali na ulicu. Mrtva tela su bila prekrivena cvećem. U trenu je atmosfera u ulici i u čitavom gradu postala drugačija, jedino su zvuci tucanja još uvek odjekivali. Dobili su neku ružnu, grotesknu nijansu. Ljudi su počeli da se okupljaju na mestu nesreće. Prilično ogorčeni. Odgoj devojčica je bio previše puritanski i autoritativan, zakipeli su ljutiti glasovi. Ti matorci su ih uništili. Ubice, ubice! Grupa, skoro čitava masa ljudi, krenula je ka trgu, podižući pesnice i sve besnije vičući. Tramvaj se skoro zaleteo u gomilu i pri tom se prevrnuo. Dugo je rio topli asfalt i videli smo kako u njegovoj unutrašnjosti umiru ljudi. A onda smo u dubini jedne od poprečnih ulica ugledali nepreglednu masu ljudi. Bio sam oduševljen, prava demonstracija, politička, kakve sam viđao u Evropi. Otrčali smo tamo, da još i mi aktivno podržimo protest. Ali, kada smo stigli, zatekli smo samo sprovod uštirkanih fratara sa ministrantima, a u pozadini prazna dečija kolica, u kojima je čučala gomila konfeta. Crkva je sve zajedno iskoristila za svoje ciljeve!
Vratili smo se u hotel. Naša soba je bila potpuno opustošena. Nije ostao ni jedan jedini peškir ili nešto slično. Klasika, tvrdi svaki turistički priručnik. Odjurili smo do vlasnika i počeli da ga obasipamo optužbama. Slegnuo je ramenima, u stilu, šta mogu, i sami vidite kakva je navala, i uopšte, zbog čega svi istovremeno napuštate sobu. Bestidno nas je gledao pravo u oči. Bilo je očigledno da nemamo nikakvih šansi. Snuždeno smo se razišli. Iz narastajuće letargije me je trgao pritisak u zadnjem džepu – bio sam jedini koji je uspeo da zadrži barem novčanik sa dokumentima! Tik-tak, osećao sam se kao grof. Marko i ja smo se uskoro sporečkali. Nije imao prave manire. Rekao sam mu, hja, ako je tako, bojim se da ćeš ubuduće ići sam.
Ponovo sam prišao vlasniku i oštrim glasom ga obavestio – ukoliko se moje stvari ne pojave u roku od dva dana, zapaliću mu tu rupu od hotela. U znak odgovora, njegov sombrero je skliznuo još niže.
Potražio sam drugo prebivalište. Svakodnevni metež me više nije interesovao. Mrzeo sam Meksiko.
Prošao je rok, a od mog prtljaga nije bilo ni traga ni glasa.
Dobrih nedelju dana sam prikupljao hrabrost. A onda mi je prekipelo.

OSMOZA

Bila je to neobična zgrada. Usred prerije, kao da ju je tamo spustila neka veštačka nad-ruka. Ružan pravougaonik, izdignut nad tlom. Bilo je potpuno jasno, da se u nju ne sme ući, a ako ti to već uspe, da je još teže izaći napolje. Bio sam još mali i nije mi bilo teško da se skrivam pod njenim rubom. Zidovi su bili od neke prozirne materije. Činilo se da su krhki, ali dodir je otkrivao da su neprobojni. Radoznalo sam virio kroz njih. Video sam ljude u crnom, kako stoje, držeći ruke na leđima i nepomično, mada nervozno gledaju napolje.
Tek mnogo godina kasnije sam saznao da se ta stvar zove zatvor. Zatvor za maloletnike. Tada mi je pošlo za rukom da se probijem u njegov bife. Bio je prepun ljudi, ali, i pored toga obavijen tišinom. Dobro, barem televizor je bio uključen. Na sav glas je grmeo i svi su hipnotisano buljili u njega. Na programu je bilo skijanje. Nisam imao pojma, i odmah sam napravio grešku. Naručio sam kiselu vodu, dok je preko padina preletao nacionalni junak. Konobarica me je strogo pogledala. Sinulo mi je da nešto ne štima, ali nisam znao u čemu je problem. Mislio sam da bifei služe tome da se u njima naručuje, i pokušao sam još jednom. Načelno, i to je bilo u redu, ali to je trebalo da uradim tokom jedne od brojnih reklama, a ne baš u trenutku kada je naš majstor izveo svoj skok iz snova. Dobio sam radensku, i uz to i onu fatalnu slutnju, da sledi kazna.
Onda sam upoznao divnu mladu devojku, koju su svi izbegavali. Problematična je, rekli su vaspitači. Ne znam da li me je upravo to privuklo – nije važno, šibao sam za njom kao prase za pečurkama. Sav u zanosu sam joj objašnjavao kako je napolju. Opisivao sam joj bezgraničnost prerije i šta se skriva iza horizonta. Znao sam da to nije pošteno prema njoj, koja te stvari nikada neće iskusiti, ali bilo mi je potrebno barem malo pažnje. Neki to zovu ljubav. Pričao sam i pričao, a ona me je slušala otvorenih usta. Osećao sam kako joj bije neiskusno srce. Izbrbljao sam se, dobio njeno za svoje, i napustio je. Imao sam još toliko važnih poslova. Život je blago, moraš ga konzumirati do kraja. Onda je postala još neprijatnija. Jednostavno je nestala, a to u zatvoru zaista nije jednostavno. Svi su je tražili, a ja sam imao najbolji njuh. Ugledao sam je na vrhu visokog dimnjaka, kada se bacila dole. Pažljivo sam gledao, jer nisam bio siguran da li je to zaista ona, da mi nisu podmetnuli kaskaderku. U vazduhu je okrenula glavu u stranu, kao da želi da zaštiti lice. Da, bila je to ona. Tresnula je o vodu poput daske i ubila se.
Sledeći put sam došao u zvaničnu posetu. Ušao sam kao paun, jer sa mnom je bila predivna ženska, već dve godine moja devojka. U sobi su bili sami momci. Devojke su nakon one nesreće preselili na drugo mesto. Išli smo kroz fiskulturnu salu, punu momaka koji su sedeli na tlu. Kada smo došli do njenog kraja, pao je neotesan komentar. Munjevito sam se okrenuo i rekao, ko je to rekao, jer to, to bratac, nije u redu. Odlučno sam koračao ka grupi iz koje sam bio uveren da je došao glas.
,,Jel’ bi ko da mu prilepim koju“, oštro sam upitao. Momci su me hladno, nemarno posmatrali i ama baš ničega se nisu stideli. Odmah sam otkrio ko je glavni u grupi. Istog trenutka sam se uplašio da će svi zajedno, u gomili, nasrnuti na mene. Ali, ne, ponašali su se viteški. Lepo su ustajali, jedan za drugim i merili se sa mnom. Bili su dobro uvežbani. Uzalud sam pokušao da nekoga ćušnem. Pošteno sam se preznojio, pre nego što sam postao svestan da je remi njihov krajnji domet. To mi je pomoglo da pronađem čvorove u njihovim klinčovima. Nisam imao milosti jer sam znao da su to sitni kriminalci. Jovanka je izabrala drugačiji stil: uplela se u razgovor sa kolovođom. Tuča je izgubila svaki smisao. Moji partneri su se odlučili na bekstvo. Bio sam potpuno na njihovoj strani. Dvojicu su odmah uhvatili. Treći je uspeo da šmugne preko pruge. Pratili smo ga napeto. Vratarka ga je okrznula pogledom. Užurbano je zgrabio cev i pretvarao se da zaliva travu kojoj je voda zaista bila potrebna. Prevejani vrag. Smirivši se, vratarka se ponovo udubila u ukrštenicu, svetla i monitore, a on je zbrisao na slobodan prostor. Međutim, nekako je uspela da ga uhvati krajičkom oka i uključila je alarm. U trenu su se tamo stvorila četri stražara. Trojicu je srušio, jednome oduzeo palicu i na nemilost se uhvatio u koštac sa poslednjim. Neustrašivo je vrteo svetlo sivu batinu, koja se činilo kao da je od svetlosti. U međuvremenu je dojurilo pojačanje. Nestao je u odronu državne moći. A onda se dan vratio svom uobičajenom toku. Počeli smo da radimo vežbe. Na kraju je došlo na red nešto teže, nekakva psihologija. U tu svrhu je poslužila takozvana šipka – kratka palica na dva visoka nosača. Opasna stvar. Nekako je trebalo uzverati se uz nju, uspraviti se i istovremeno održavati ravnotežu. Psiholog je postavljao pitanja – samo ključne reči, na primer: predanost, poštenje, odgovornost, radinost,... i, ako zatvorenik u nije bio dovoljno snažan, ta stvar bi se veoma zanjihala. Nekim čudom, niko nije pao. I ja sam došao na red. Sve sam odlično podneo. Postalo mi je dosadno. Podigao sam se na vrhove prstiju, protegao ruke nad glavom, i sav počeo da sijam. Psihologu je ponestalo daha. Naravno, bio sam najveći Isus.
Jovanka je još uvek čavrljala sa kolovođom, i to neobično intimno. Tip je bio na devetom nebu. Pun dobrote i ljubavi prema bližnjem, nisam se mešao. Zašto bih čoveku oduzimao takvu radost. Prišao je zreo mladić. Odnekuda mi je bio poznat, da, bio je to moj školski drug iz osnovne. Oklevajućim glasom je progovorio, danas si nam učinio veliku uslugu, hvala ti. Kakvu uslugu, upitao sam ga iznenađeno. Zar ne znaš, bio je i on začuđen, doneo si nam kalendar, sada ćemo uvek moći da znamo kad možemo da zbrišemo. Ali, dobro, zaboravio si, nisi si promenio. Bio je dobre volje i želeo je da nastavi sa lagodnim razgovorom, ali ja sam postao nemiran, jer se Jovanka već ljubila s onim tipom. Oštro sam gledao, ne znajući tačno kako bi trebalo da se ponašam. Prišao sam joj i šapnuo na uho. Okrenula se ka meni. U očima su joj goreli plamičci i sva je bila lepa. Ozbiljnim glasom sam joj rekao da je otišla predaleko, hajde, idemo. Ne, odbrusila je, ovde mi je lepo. Usta su mi se osušila i upitao sam je: zaljubila si se? Izdahnula je svoje da. Besno sam ustao i zbunjeno se osvrnuo po prostoru. Momci su me nemo fiksirali. Sav moj koncept je ostao da leži preda mnom, rasut u komadiće. Zanjihao sam se u sebi, prezrivo zafrktao i krenuo ka izlazu. Trava je mirisala na stare tampone. Sunce je posisalo sav hlorofil. Odsutno sam zgrabio vrelo gvožđe glavnih ulaznih vrata, povukao ga i krenuo da ih cimam. Bila su zatvorena! Podigao sam pogled. Iza njih su stajali raskoračeni čuvari. Značajno su tapkali pendrecima po svojim dlanovima i perverzno mi se smejali u lice. Okrenuo sam se, da se nisam – strušio bih se, i u trenu pomislio da sada konačno mogu da tvrdim da je još čitav život preda mnom.

KATOLIČKA KRAJINA

Sedimo u kafani, koja je, doduše, naša jedina domovina, ali danas nam je nekako tuđa. Nepoznati čovek stoji nalakćen na ugao šanka. Nekih pedeset godina mu je – prozirna, dlakava put, na glavi sitne, žućkasto-crvene dlake, a dole se šepuri salce kao trbuh trudnice. Samouvereno se oslanja o taj šank, iako mu iz šlica viri dugačko oklevalo, i halapljivo prazni vrč piva. Pored njega stoji ženska i tek sada nam postaje jasno, da su par. Muškarac zrači nečim zastrašujućim i istovremeno odvratnim. Bulji u devojku koja samuje za stolom, i počinje predano da rukuje svojim udom. Odnekuda se stvore još i deca i tatica je, ne budi lenj, sav van sebe od uzbuđenja. Crvene čekinje mu se usprave, guša pulsira, kapilari će svaki čas da mu popucaju. Zajedno sa porodicom otprati tamno ljubičasto živinče do sredine prostora i sve prisutne zamoli za trenutak pažnje. Gostioničarski šum utihne, a familija ručno sastavi nekakav fliper na kojem svako može da igra, samo ako ima sitniša pri ruci. I mi učestvujemo, mada je tip krajnje odvratan. Fliper jedva da pošteno zaškripi, kada se, odjednom, pretvaramo u teške hromirane kugle. Osetim snažan udarac u zadnjicu i svi već letimo. Lojze proleti pored nas kao pucanj. Imamo zajednički cilj. Slećemo u biblijski kraj, koji klokoće kao čorba od peršuna. Zelene travke nervozno migolje i onda iz njih propupe gumene sadnice superkrepkih penisa. Lojze, bez oklevanja, osedla prvog koji mu se stvori među nogama. Čuči na induski način i sanjivo se ljulja. Ja to neću ni da gledam, jer, sa jedne strane, mrzim organizatora putovanja, a sa druge se žučno javlja moj otpor prema kondomima. Ali, tamo sasvim pozadi, stoji dasa, čiji minut je upravo nastupio. Savija se na sve strane kao lateksom obliven ping-pong atleta. Tetura se tamo-amo - balon, koji je izgubio dah, ali ne prestaje sa gimnastikom, i iznova raste, sve veći, sve tvrđi, fortissimo. Tišina i fascinacija prevladavaju. Očarano zurim u taj blagoslov. Usta su mi sve suvlja, postajem sve vlažnija, pohotnija, sve vrelija i sve nemirnija. Probudim se sva u znoju, sa prstima duboko u šupljini, snažno dišem i trzam se, mešam, nervozni vulkan. Pomis¬lim, zašto su danas okolni alpski vrhovi tako prizemni, kada mi bubrege odjednom prostreli harpun straha: nalazim se na sred masivne postelje, koja se opasno njiše na vrhu glave stare žirafe, koja je na koturaljkama! Duge noge zabrinuto love ravnotežu na vrhu debla koje nestaje u vrtoglavoj dubini, gde prividno miruje na crnoj bilijarskoj kugli. Pored nje, dečak, kojeg je otac išćuškao, razmišlja, da li da udari ili ne, i znam da ne smem da napravim ni jedan jedini pokret.

SESTRA

Moja sestra je bila u Turskoj. Spavala sa nekim muškarcem za novac. Uhvatili su je i strpali je u zatvor, jer tamo ništa ne ostaje skriveno. Bila je osuđena na smrt. Slovenija ju je otkupila, ali čim je izašla iz aviona, ponovo su je strpali u ćuzu. Ponudili su joj mogućnost izbora: giljotina ili doživotni pritvor. Odlučila se na svoj način - ako već, onda zaista - za prvo. Sleđena od straha, pokušavala sam da je na sve načine ubedim da ipak bude razumna, možda će je kasnije pomilovati, ali ostala je čvrsta, nepokolebljiva. Na dan egzekucije je mom momku i meni bila dozvoljena poseta. Ušli smo u ogromnu skupštinsku zgradu. U njoj je bilo puno malih baraka, ograda, stražarnica, tamnih, uskih hodnika i jezivih ćelija. Koncentracioni logor! Ugledala sam sestru usred neljudski praznog sobička, do tavanice obloženog belom keramikom, da bi se lakše oprala krv. Tamo je bio još jedan čovek. I njega je čekala smrt. Oboje su bili goli i prostor je sekla ledena hladnoća. Sestra je bila potpuno mirna, a njen cimer sav izvan sebe. Jecao je, neću, neću, pustite me m-m-olim! Iz nosa mu je virila slina, uneredio se. Od uzbuđenja je dobio neverovatnu erekciju. Njegove unezverene oči je okrznuo trenutak ludila, povikao je, pa dajte mi barem još jednom da jebem, i kao pas skočio na moju sestru, dok mu snažan udarac nije rascopao bananu. Tresao se, i onako sav sluzast počeo da masturbira. Grčevito je drkao i kada su ga odneli pod giljotinu, i pravio u vazduhu pokrete kao žaba u vodi. Drvena klada ga je stegla za vrat, očajno je požurio da grabi za gomilicom užitka, ali nož mu nije dao da se raduje. Stajala sam tamo i prikrivala suze. Znala sam da više nema smisla ubeđivati sestru. Poljubila me je, čista ljubav. Njena poslednja želja je bila da je sve do kraja držim za ruku. Povikala sam ne, ne mogu, samo to ne, nikada. Moj momak se požrtvovano ponudio da obavi to umesto mene. Potrčala sam napolje, ali ipak nisam mogla da pobegnem od reskog pada oštrice i tupog kotrljanja odrubljene glave. Težina zvukova me je probadala poput strela, dok sam slepo opipavala put. Zaustavila me je Borka Škrbić, prijateljica iz ranog detinjstva, koju sam znala iz vremena kada smo se kao devojčice danima igrale na livadi iza naše kuće. Strogo me je upitala, šta ja tu tražim. Glumeći bezbrižnost, odgovorila sam ništa, samo malo gledam naokolo. Tada je dotrčao moj momak, bled kao kreč i počeo da glavom udara o zidove. Zamršena kosa i kapci su mu bili ulepljeni od krvi. Odvezla sam ga kući. Mama nam je napravila sendvičiće. Bila je hladna, mirna i pribrana, kao i uvek, i rekla je samo to, da ah, Ajša je još odavno imala te nekrofilske sklonosti. Od neverice sam podrignula. Skočila sam, široko otvorenih očiju, i tik pred sobom ugledala ogromnu kovrdžavu glavu. Ispustila sam krik. Zgrabila sam tešku majoliku i svom snagom je zafrljačila u avet.
Glasno je puklo, u mene je puhnuo otrovni dim.
Televizor je bio uništen.

KONZULOV STRAH

Kao što je to uobičajeno u našoj profesiji, bio sam premešten u jednu od pribaltičkih državica. Žena i ja smo priuštili sebi raskošnu rezidenciju, nismo morali da škrtarimo. Kućna pomoćnica se podrazumevala. Bila je nedužna, naivna i čista, skoro pobožna u svojoj jednostavnosti. Začudo, moja žena je prema njoj od samog početka gajila neka neprijateljska osećanja. To je bilo jače od nje, i brinulo ju je; patila je – video sam, jer takvo ponašanje nije priličilo ljudima poput nas. Onda je nabavila staklenu kuglu, u njoj su popustile sve kočnice. Podivljala je na onaj najopasniji način – sadizam je uzdigla u nauku i umetnost. Nemoguće je postalo moguće i normalno. Kao kisela kiša mi se podvukla pod kožu, zavela me: do služavke sam i sam počeo da se nekorektno ponašam. Tukli smo je toliko, da je bila sva plava i zelena. Sve gore, sve rafiniranije smo je mučili.
Dok nam na kraju nije pobegla.
Velike sobe su opustele, koščati pipci strave su stegli naše opustošene grudi. Žena je postepeno, skoro neprimetno počela da se pretvara u nešto drugo, i to u moju majku. Jedno vreme je bila nekakva mešavina obe, kao drvo koje pada i njiše se u vazduhu, da bi onda, odjednom, metamorfoza bila potpuna. Istovremeno je svoj dolazak najavila baka. Počeli smo da živimo zajedničkim životom tri generacije, bez potresa. Do dana, kada je mama pročitala u novinama da je naša služavka nasledila bajno bogatstvo. To ju je razbesnelo, zavist je jednostavno štrcnula iz nje. Odlučila je da pomoćnicu pozove na kafu. A ona je, naivna, kao što je bila, zaista došla. Verovatno je mislila da nameravamo da joj se izvinimo za preživljene neprijatnosti. Ponizno je sedela u prijemnoj sobi, dok se mama muvala po kuhinji. Kuvala je kafu, ali bilo je očigledno da pre svega kuva bes. Uzela je dugačak kuhinjski nož i krenula ka sobi. Sva pozelenela od besa je režala zaklaću je, zaklaću. Čvrsto odlučan – negde mora da postoji granica – preprečio sam joj put. Siktala je skloni se, skloni se, i bockala me nožem, tako da su mi ruke već bile pune rana. Moju odlučnost je time još više ojačala. Povikao sam babi u kuhinju da alarmira miliciju. Žžžak, sečivo mi se zabolo u rame. Čuo sam babu kako zapomaže help, hilfe, aiuto. Zgrabio sam veliku ukrasnu posudu i krenuo u protivnapad. Izbio sam mami nož iz ruku, a ona je vrištala kako se usuđuješ, bezbožniče! Nekako sam uspeo da je izbacim iz stana i pet puta zaključao vrata. Požurio sam do služavke, rekao joj zbogom, popričaćemo neki drugi put i otpratio je do izlaza za poslugu. Vratio sam se u kuhinju, gde je bakica mirno seckala peršun. Iz ugla usta joj je lenjo visila cigareta.
,,Kako si samo mogla da odgojiš takvog monstruma!“ povisio sam glas, a ona je mafijaški izvila obrvu:
,,Pusti mamu na miru, ona je čovek na mestu, ti to ne razumeš.“
,,Šta ne razumem“, kriknuo sam, kada su zevnula ulazna vrata. Mama. Povikala je:
,,Uhvatite ga, otkačio je“, i teatralno savijala ručice. Ceo autobus policajaca joj je štitio leđa. Ispred mene je skočio ružan muškarac i belom ludačkom košuljom mi mahao pred očima, kao što to toreador radi biku. To, to nikako, zakoračio sam unazad i na nadlanicama osetio žilav babičin stisak.

RUJNA ZORA

Bližilo se jutro. Pariz je spavao. Skrenula sam u ulicu Daguerre, u kojoj se nalazio moj dom. Neko me je sve vreme pratio. Jurnula sam u dvorište, gde sam na krovu velike zgrade živela u romantičnoj kućici i počela da se penjem uz kameno stepenište. Žurila sam da se otresem pratioca, ali, nekako nije išlo. Bukvalno sam morala da se vučem uz ogradu. Savladala sam pet spratova, i popela se na katranski krov. Tih nekoliko koraka do vrata su se vukli kao večnost. Ubacila sam ključ u bravu, sve nervoznije ga okretala, ali nikako nije hteo da uhvati, i, on je već stajao naslonjen na dovratak. Osećala sam njegov kiseli zadah. Probadao me je očima kao Klaus Kinski. Ludak. Imao je okruglo lice, ćelu, trup kao bojler ,,Rade Končar“, kroz šarenu košulju mu je virio dlakavi gustiš. Totalni ludak. Sve vreme me je samo nemo motrio. Onda je razvukao usta u nekakav osmeh, pokazao beonjače, odgurao me do zida iza kućice, i krenuo ka meni. Izmicala sam se unatraške, a on za mnom. Bio je sve bliže, i nisam više imala kuda. Pokušao je da namesti sramežljivi osmešak mladog Delona. Potpuno me je obuzeo ne toliko strah koliko gađenje, a onda sam rekla samoj sebi: nećeš mi oduzeti moj ponos. Ovde smo, vaši smo, okrenula sam se na drugu stranu da još poslednji put urežem u pamćenje to čudo od grada. Pariz je žuto mrmljao. Idu na posao, pomislila sam, kafa im se hladi u želucima, kada je nešto iza mene reklo:
,,Izbegavaj stanja koja vode do sudbonosnih postupaka“, i nestalo u dubini.

PSI

Bila sam sa Hajke, mojom drugom najboljom prijateljicom. Veoma se plaši pasa, kao i ja, iako ne toliko kao ona. Stigle smo do seoske raskrsnice, kada je pala noć. Okružila nas je grupa muškaraca sa kineskim lampionima. Svaki je na na lancu vodio jednog ili više divljih pasa. Šaputali su nešto jedan drugom. Dešifrovale smo samo rečenicu koja se stalno ponavljala:
,,Ako pustimo pse sa lanaca, nekoga će na smrt zaklati.“
Onda su radi probe pustili jednog. Krenuo je pravo na nas. Kao metak je skočio na Hajke, grabeći je čeličnim zubima i u tom trenutku su se oboje pretvorili u kamen. Ostali su da miruju, kao da su izliveni iz jednog komada. Pažljivo sam dodirnula Hajkino lice koje se ukočilo u nemom strahu. Bilo je hladno kao bronza zapuštenog kipa u decembru.
Pritrčao je muškarac koji je savijao lanac.
,,Fido, moj Fido“, jaukao je i kuc, kuc, lupkao po svojem ljubimcu koji je šuplje odzvanjao. Resko je krenuo ka meni, značajno odmeravajući u ruci lanac. Iz očiju mu je lajao bes.
,,Ti, pizdo, a, ti ćeš mog Fida“, zeleteo se, i onda mu je, kao da je nešto smislio, ruka usred pokreta zastala u vazduhu.

ISPIT

Završila sam važan projekat, koji sam morala još da odbranim pred velikim žirijem.
Zakoračila sam u odvratnu, u žuto okrečenu čekaonicu. Pedesete godine, SAD, rekla bih. Na prijavnoj tabli je sitnim slovima pisalo: umesto odbrane, potrebno je dati zube na ocenu. Ušla sam i zastala pred grupicom profesora. Na počasnom mestu je sedela Edit Žerar, ozloglašena francuska arhitektkinja, koja me ne podnosi. Imala je svetlucavo nivea lice, napete jagodice i vatreno toniran skalp, a na usnama debeo sloj karmin-želatina. Ostali profesori su bili još najviše slični prašnjavim voštanim figuricama. Svi su bili mračni, nekako unakaženi, i ja sam se još više bojala da im se moja vilica neće svideti. Otvorila sam usta, ali oni su najpre zahtevali da se potpuno svučem. Morala sam da im okrenem leđa, da se duboko sagnem, pogledam između nogu naviše i da ih u tom položaju pogledam u oči. Osećala sam kako mi hladni ispitni vazduh liže zadnjicu. Bila sam razgolićena, potpuno su me savladali, dok su se jedan za drugim naginjali nada mnom. Videla sam ih kao da ih gledam kroz špijunku na vratima. Edit Žerar je bila najpreciznija. Temeljno je pregledala moje ogromne, blendax bele zube. Brinulo me je da će u dubini moga ždrela otkriti tamnu stranu medalje – slojeve pocrnelih amalgama plombi, kojima je tužno odzvonilo. Brezizraznega lica se opet udaljila, tako da nisam znala šta mi se sprema. Napetosti me je spasio udarac hladnog gumenog žiga u zadnjicu. Položila sam, mogla sam napolje.
Pred vratima je stajao red studentkinja.

NAŠA RUKA

Bilo je već kasno, napolju je obilno padao sneg, tako da sam ostala kod Berte. Loše sam spavala, cele noći sam se prevrtala i uz to nekako osećala, da ni Berti ne ide mnogo bolje. Ujutru je rano ustala, morala je na posao, a ja sam ostala da ležim i motala po glavi snove. Vozila sam se biciklom. Scenografija je bila kao u filmskom studiju – nikakvog drveta, grma ili travke – čista belina. Iz tačke velikog ničeg mi se približavalo neko biće. U pitanju je bio čovek, to je bilo sve što sam mogla prepoznati. Nisam mogla da vidim ni to da li je žena ili muškarac. Pritisnula sam na kočnicu i iz džepa izvukla makazice za nokte. Uhvatila sam biće za dlan i počela da seckam ruku između lakta i ramena. Bio je to odvratan posao, ali malo po malo, uspela sam da odstranim ud. U međuvremenu je postalo jasno, da je ruka muška. Čudilo me je, jer uopšte nije bilo krvi. Tek kada je cela stvar bila obavljena, na tlu sam primetila baricu. Ud je ostao da leži između prečaga prednjeg točka, mlohav kao list raskvašenog papira. Izgledao je kao komad suve pršute, tamno crven i prošaran belim linijama – žilama. Bila sam šokirana time da sam sposobna da uradim nešto poput toga. Apatično sam sela u baricu limfe. Kada sam ustala, odvezla sam se u kafanu u kojoj je radila Berta. Zdravo, zdravo, jel’ i tebe mučila mora. Otkrila sam joj svoje snove i Berta je sa svakom rečju još više iskolačila oči. Pa to nije moguće, to ne može biti istina, povikala je i rekla mi da je i ona sanjala da joj je odsečena ruka, baš na istom mestu, i da krvi nije bilo.
One bele žile su bile njene.

PROFESOR ŠUH

Bilo je to u velikom, svetlom ateljeu, gde smo imali predavanja. Obično je bio pun stolova za crtanje i sličnog, ali ovog puta je bio skoro prazan i prepolovljen šupljikastim španskim zidom. Prijateljica Agata, koja je bila još uvek devica, i ja smo radoznalo razgledale prostor. I zastale, jer španski zid je odjednom izgoreo u svetlom plamenu i otkrio profesora Šuha na drugoj strani. Bio je već malo u godinama, ali još uvek prilično muževan. Nosio je dugu srebrnu kosu ala umetnik i špicastu bradicu koja mu je ciljala pravo u istaknut stomačić. Imao je veliko, okruglasto lice i koščato telo. Malo je bio očinski nastrojen, ali pre svega muškarac. Strašno je voleo da flertuje. Počeo je da se bavi njom, i to seksualno. Agata se još nikada nije tucala, a profesor Šuh barem hiljadu puta. Uvežbano ju je spuštao na kolena, u širokom zamahu bacao u vazduh, tako da je letela na drugi kraj prostora, nakon čega je šibao za njom. Zaista je bio brz: presreo ju je, pre nego što bi pala na pod. Velikim i čvrstim udom ju je nabo, iz prve, kao nekakav šampion sinjske alke. Igra je bila analnog karaktera, jer prilikom svakog uboda je u prostor briznuo mlaz smeđkaste bljuzgavice i puštao tanke tragove na zidovima. Bilo je to, kao kada trkač vozi maseratija i zakači baru, samo elegantnije. O nekoj vulgarnosti, ni traga ni glasa. Agata je vriskala od radosti, oja, super, kao malo dete. Svi smo bili obučeni, jedino je kita profesora Šuha virila napolje.
I mene je profesor nekoliko puta bacio dole i nabio, mada je moja uloga pre svega bila uloga posmatrača.
Trajalo je prilično dugo. Pomalo sita Agatinog kikotanja, zagledala sam se kroz velike prozore. U dvorištu osnovne škole prvaci su bacali jedan drugoga u vazduh. Sinje nebo je odavalo utisak otvorenosti i nade.
Onda je došao profesor Šuh i odveo me u podrum. Sedela sam na stolu za crtanje. Noge su mi bile rastavljene, bila sam obučena, i on je gurao u mene. Divlje smo se stiskali, ne znam baš da li smo se tucali, mislim da nismo. Kako god, bilo je prilično divlje. Tama je skrivala profesorevo lice, samo sam ga osećala, o la la. Odjednom je ispod stola ispuzao mali Pijer iz mog razreda. Upalio je svetlo i prilično radoznalo gledao. Profesor i ja smo se pretvarali kao da se ništa nije dogodilo. Izašli smo iz podruma i popeli se stepenicama. Na vrhu je Pijer dobio ćušku, a meni je profesor tutnuo u dlan ključ njegovog automobila...

NEDELJA

Dan kao ovaj je uobičajen. Vedro vreme bez vetra. Po navici se okrenem ka satu, izoštrim pogled i nemotivisano buljim. Bronzana stvarčica, sita neprestanog tiktakanja, sa šibicama umesto nogica, stoji u mestu. Šta kaže? Pola tri: rupa u vremenu, praznina. Skazaljke ne mrdaju. Uključim čujne senzore, muk vlada ušnim spoznajama. Pucnem prstima, da proverim prisutnost. Signal primljen, OK. Dakle, budilnik. Odsutno pomerim ruku na radio, pritisnem dugme. Ništa. Pogledam ga, čini se da je sve u redu, uključen je. Mušičavac stari, opet me je ostavio na cedilu. Tako ne mogu da se probijem kroz dan. Zviždukam pesmicu. Melodija oplemeni tišinu, energija kao kvasac naraste pod tavanicom. Oblije me optimizam. Hoću društvo, vazduh, pivo, osećam se kao šef. Jurcam po stanu. Zgrabim sako i cigarete, tresnem vratima. Užurbano sečem ulice i šibam ka centru. Nisam više daleko, pa tempiram korak. Cunjam po pločnicima tražeći barem jedno poznato lice. Nigde ni žive duše, ni jednog jedinog automobila, čak ni ptica na nebu. Opet ta nedelja. Ali, gde su turisti, penzioneri sa pudlicama? Možda se, za promenu, nešto negde događa? Skrenem u kafanu, nadajući se da ću tamo naći nekoga. Teskobno pritiskam na kvaku, vrata otkrivaju veliku praznu prostoriju. Dobar dan, zvonko kažem u znak pozdrava, deset puta glasnijeg od normale. Moji pokreti odzvanjaju kao da su ozvučeni. Bacim pogled na sat iznad šanka: pola tri. Obuzme me panika. Duboko udahnem da se smirim, isključim. Kada se osvestim, divlje jurcam po ulicama. Zgrabim kamen, razbijem izlog, uskočim u njega. Bacam napolje sve, od igle do lokomotive. Tresnem o kasu, napunim džepove. Napolju opet demoliram radnje, dok se ne srušim kraj zida knjižare. Vihorno tandrkanje, komadići stakla što kuckaju kao zamirujuća kiša. Strašno sam žedna. Odvučem se natrag do kafane, sipam pivo i bacim na šank novčanicu. Dlan obriše sa usta penu. Krvari. Odem do reke, da se operem. Stignem do obale i tamo, gde bi trebalo da dremucka zeleni somot vode, zeva ambis, bez kraja i dna. Trčim naviše, uz korito. Sunce mi bije u lice, usta su suva kao biber, noge klecaju. Začujem zvuke koji nisu moji. Vidim, tamo se nešto pomera – nepregledna masa bića, ljudi i životinja, zbijenih zajedno kao na koncertu. Pojurim do njih, spasena si, vičem, jesi li luda, sve je u redu, svi su tu. Uzvikujem imena dragih ljudi. I eto me među njima. Prijatelji, znanci, rođaci, niko ne obraća pažnju na mene. Lica su nepomična kao da su od stvrdnutog maltera. Vučem ih za rukave, grlim i štipam, a oni cupkaju kao roboti. Probijem se do otvora: čovek i životinja, rame uz rame, skaču u ponor. Trupovi se odbijaju o stenje. To je taj zvuk, jedini, koji nije moj. Dođe mi da i sama skočim. Odron živih tela me vuče za sobom. Svom snagom pokušavam da se oduprem, da se proguram natrag. Zgrabim nekoga u poslednjem redu, zabijem mu prste u usta, u oči. Nikakve reakcije. Trčim, naviše, uz tok. Preskačem preko grmlja, preko svega. Na drugoj strani ugledam čoveka. Stoji tamo potpuno sam. Korito je na tom mestu usko, jasno vidim njegovo lice. Ne poznajem ga, on maše i uzvikuje moje ime. Od radosti skoro padnem u ponor. Odjednom me obuzme želja za dodirom, želja da me čvrsto stegne, da mi šapne utešnu reč. Želela bih da mu priđem, osvrćem se oko sebe. Pronađem ogromnu dasku. Jedva je uspravim, prevrnem je, da drugi kraj padne preko. Divlje zavibrira, polako se umiri. Prvi korak, oprezno, sledeći, ne gledaj dole. Pogledam u čoveka i vidim kako se napinje dok je vuče ka sebi, kako se drvo podamnom raspada, kako crna je provalija. Tamo dole diše ružičasti tvor.