Vladislava Gordić Petković [1]

FRAGMENTI O KANONU: POETIKA PLEJGIJATA

Sarajevske Sveske br. 08/09 [2]

Rasprava o srpskom nacionalnom kanonu neodvojiva je od razmišljanja o žanrovskim, poetičkim i tematskim odličjima srpske književnosti. Vrednost, naime, nije samodovoljno i samoodređujuće svojstvo: da li je delo kanonski relevantno zavisi od njegove modernosti, ako «modernost» shvatimo kao fleksibilnost, odnosno saobražavanje promeni. Književni kanon mora konstituisati vrednost koja je fleksibilna i kompromisna, vrednost koja je otvorena za inovaciju, ali ne i za trivijalizaciju. Od koncepcije kanona zavisi šta će biti nepravedno zapostavljeno ili fatalno marginalizovano; međutim, njegove postavke i kriterijume danas, ozbiljnije nego ikad, ugrožava upravo trivijalizacija – žanrova, poetika i tema.
Strog procenitelj bi, jednako koliko i nepristrasni posmatrač, pomislio da srpsku književnost karakteriše «preispisivanje». Ova reč biće jasnija ako naglasimo da je ona slobodniji prevod američke kovanice playgiarism, pojma smišljenog da funkcioniše kao terminološka prečica za objašnjavanje poetike postmodernih pisaca čije delo karakteriše postupak koji je negde između repliciranja i recikliranja već postojećih književnih dela i postupaka. «Plejgijat»je, dakle, književno delo koje je donekle eksperiment, odnekle plagijat, malo izmišljeno, malo ukradeno; plagijat kao mogućnost igre i igra kao vid plagijata. Pojam «preispisivanja» nije, dakle, puki ishod pokušaja da se pozajmljivanju, poigravanju i kraduckanju daju oblik, smisao i važnost. Preispisivanje bi bilo, u jednakoj meri, i programsko obnavljanje istrošenih ideja i promovisanje davno izvedenih eksperimenata. Plagijat na ivici invencije i invencija na tragu plagijata uvodi na scenu i pojam recikliranja. Recikliranje može da bude plodonosno, jer forsira protok sveže krvi davno zakrečenim arterijama. Međutim, recikliranje može da bude i slepa pokornost tradiciji koja je, navodno, uvek veća od nas.
Pre nekoliko godina činilo mi se da tekuća srpska proza poznaje sledeće strategije:

a) ponovni pohod stvarnosnoj prozi
b) afirmacija visokog modernizma
c) reanimacija metafikcije

Da li su one zaista validne ili ne, neće pokazati ni vreme, ni moja argumentacija. Sa ovakvim stavom može se polemisati, ali se ne može poreći da srpski kanon suštinski obeležava proces preispisivanja, da isti taj proces stvara i ono najgore i ono najbolje.

Stvarnost kao presedan

Nijedan od gore pomenutih tokova srpske književnosti nije nov, što svedoče i korišćeni termini: ponavljati, afirmisati i reanimirati može se nešto što je ne samo već postojalo, nego i umrlo. Međutim, sama koezgistencija ovih strategija ukazuje na anahronost. Diktat anahronosti uspostavlja se činjenicom da srpska literatura otkriva stvarnost, i to je otkriva kao presedan. Stvarnost postaje majdan inspiracije ne toliko zbog želje za iskušavanjem mogućnosti diskursa o njoj, nego pre svega zbog neutemeljenog privilegovanja ličnog iskustva: srpski pisac je cepanje Jugoslavije, studentske proteste 1996/97, NATO bombardovanje i atentat na Zorana Đinđića uspostavio kao presedane iskustva. Odlučujući preokret u svakoj medicinskoj terapiji nastupa kad pacijent shvati da nije jedini koji se zatekao u prisustvu bolesti ili prisustvu smrti. Taj trenutak je i šok i olakšanje. Srpska književnost odnekud nije uspela da se seti da su se bombardovanja i atentati već događali drugima: njeno iskustvo uopšte nije bilo, niti jeste, unikatno. Zanemarimo ovde političke i ideološke diskurse koji se temelje na specifičnosti srpske sudbine i srpskog identiteta, jer nam nije želja da ulazimo u disput o smislu i važnosti istorijskih događaja. Problem nastanka književnog dela u postmodernom vremenu kolaža i citata jeste u tome da se ne može (nevermore!) napisati ništa što već nije postojalo i bilo prerađeno. Originalnost književnog dela uspostavlja se jedino kao mogućnost korespondencije sa pozajmicama: što je pisac pre toga svestan, tim bolje po njegovo delo. Izgleda da srpska književnost nije sasvim razumela da živimo ponovljeno vreme, pozajmljeno iskustvo i već davno dogođene lomove i trijumfe. Sa idejom o svojoj neponovljivosti i unikatnosti ona je i nehotice postala legitimna podrška širokom – skoro pa nacionalnom – frontu otpora svim onim promenama u privredi, ekonomiji i kulturi koje pokazuju tragove importovanja tuđih praksi i iskustava. Srpska literatura je u jednom trenutku odbila da svoje teme i postupke samerava sa temama i postupcima stranih književnosti, odbila sa istim žarom s kojim neki uticajni intelektualni krugovi odbijaju prakse Haga, Strazbura i Bolonje. Srpska književnost nije prošla lustracijski proces sarajevizacije i kenedizacije. Ne moramo proces prepoznavanja već dogođenog nazivati obavezno tako, ali je evidentno da život pod bombama u Srbiji 1999. ni u kolektivnoj a ni u literarnoj svesti po pravilu nije povezan sa iskustvom opsađenog Sarajeva, niti Đinđićeva smrt sa smrću optimizma koja se dogodila Americi nakon Kenedijevog ubistva. Nije suština u tome da se porede egzistencijalni i emotivni šokovi na skali Ratko Mladić – Vesli Klark iliti Li Harvi Osvald versus Legija. Suština je u kontinuitetu analogije na kome se zasniva literarno stvaranje. Nema legitimizacije literarnog iskustva dok se životno i istorijsko ne smeste u paradigmu svojih analogona.

Iskušenja postmodernog romana

Jedan tiražniji beogradski nedeljnik proveo je pre oko dve godine anketu na temu deset najboljih srpskih postmodernih romana. Kao i svaki naivan pokušaj da se uz pomoć statističkog preseka dospe do validnog «činjeničnog stanja» u literaturi, i ovaj je bio obeležen isključivošću, pristrasnošću i neprincipijelnošću. Sama anketa ne bi bila nužan ni dovoljan povod za razmišljanje o kriterijumima ukusa i kvaliteta da nije unela jednu novinu u ovu inače odomaćenu vrstu literarnog razbrojavanja na parove. Naime, za mišljenje nisu bili pitani samo kritičari i pisci, nego i neke javne ličnosti iz vanliterarnih sfera: tako su se u konačnom zbrajanju glasova računali i oni koje su svojim «kandidatima» za titulu postmodernog i srpskog dali pevač narodne muzike, TV novinarka i pravnica. Pokazalo se, sasvim očekivano, da ljudi kojima knjiga nije ni životni poziv ni nezdrava opsesija niti znaju niti haju za književno-teorijske klasifikacije. Ne baveći se problemom definicije postmodernizma, oni su stali na stanovište da samo treba nabrojati pet omiljenih knjiga, ili knjiga koje trenutno čitaju, i reći poneku lepu reč o prijateljima iz literarne branše.
Tako se još jednom ispoljila odlika koja je poslednjih godina dominantna u srpskom pisanju i srpskoj kritici – proizvoljnost, odnosno nehaj za kriterijume i objektivnost. Ta proizvoljnost znači da danas govorimo o iluziji literature i iluziji romana. Neegzaktnost književnoteorijskih definicija koristi se kao izgovor za njihovo neograničeno proširivanje, pa tako u pomenutoj anketi za postmoderni roman biva proglašen i Reče mi jedan čoek Matije Bećkovića! Nije, međutim, problem u tome što pevači, glumci, pa ni sami pisci ne znaju sasvim tačno šta je to postmoderni roman, iako je vrlo zanimljivo čuti koji su literarni favoriti folk pevača Miroslava Ilića (nadrealna je i sama činjenica da on čita, za početak!). Problem je u tome što se više ne zna ni šta je roman.
Ova književna vrsta danas je ili u nesigurnim rukama neveštih kompilatora, ili u čvrstom stisku «presuditelja ukusa» koji umeju da prvo normiraju, pa potom marketinški plasiraju prosečnog esejistu kao vodećeg filozofa, nevešto preveden herc-roman kao modernu klasiku, feljtonistiku kao beletristiku. Sa retkim izuzecima pisaca koji pišu dugo i obazrivo a objavljuju retko i tiho, ili pak pisaca čiji prasak ideja vodi u štetno stvaralačko ubrzanje, romaneskna produkcija je uglavnom hibridna, neidentifikovana i tvrdoglavo anahrona. Tome doprinose neselektivni izdavači, koji su počeli da pokazuju i flagrantan nehaj za pismenost. Urednik je u srpskom izdavaštvu danas više groteskna verzija modnog skauta nego arbitra: on treba da lovi pisce i rukopise, da mami isplative artikle u svoj tabor, a urednička olovka sve je manje njegovo oruđe.
Mora se, međutim, reći da se u neredu romaneksnih poetika forma svega kratkog – kako malog romana, tako i priče – odlično snašla: dok je priča dočekala je svoj trenutak da suvereno održi lekciju iz spisateljskog posla i da se uspostavi kao test kreativne inteligencije, vidno popravljajući opšti utisak o proznoj produkciji, dotle je mali roman poslužio kao zanimljiv filozofsko-ideološki poligon.
O ideologiji

Kratki roman Milete Prodanovića Crvena marama, sva od svile pisan je kao fiktivni nastavak jedne od najpoznatijih priča Antonija Isakovića, Crveni šal. Isakovićeva priča metaforizuje iskušenje koje vodi u moralni prestup ali biva ideološki kažnjeno. Ideološku kaznu Prodanović apostrofira tako što u «kratkom sadržaju prethodnog nastavka» obrazlaže da je partizan Mirko streljan zbog krađe crvenog šala zato da bi partizanska vojska ostavila utisak disciplinovane armije na seljake koji podržavaju četnike. Čitanje u ideološkom ključu otvara Prodanoviću široke mogućnosti parodijskih potencijala. I ne samo to: Prodanović uspostavlja gore pominjanu analogiju iskustava kao važnu literarnu temu. Tipično medijska i komercijalna strategija pisanja nastavaka njemu služi da uspostavi koordinatni sistem srpske istorije. Prema romanu Milete Prodanovića, nastavak sudbine Isakovićevog junaka izgleda otprilike ovako: Mirko nije ubijen prilikom streljanja, nego ga je spasao i rane mu vidao seoski pop Svetozar, krijući ga u crkvi od četnika: nekoliko godina docnije, Mirko skrnavi istu crkvu koja mu je pružila utočište, da bi tokom devedesetih postao eksponent paradnog pravoslavlja i obnovitelj iste te crkve, jer su ga, navodno, vizije i molitve svetoj Petki spasile od sigurne smrti. Unuk oca Svetozara biće ubijen iz nehata na hrvatskom ratištu kad pokuša da spreči pripadnika paravojne formacije da pohara crkvu. Prelazeći put od mladog komuniste do ostarelog šoviniste, Prodanovićev junak uopšte više nije hristolika figura senzibilnog Spartanca kakav je kod Isakovića. Roman tematizuje tragično brkanje kategorija, brkanje etike i vere sa ideologijom koje su presudno odredile devedesete. Prodanović je više pripovedao o idejama i ideologijama nego o ljudskim sudbinama, i tu bi možda ova proza prestala da bude samo književna, nego pre esejističko-moralizatorska. Ovaj roman je neka mešavina martirije, egzempluma i parabole. Njegova didaktičnost problematizuje njegovu literarnost.
Prodanović će na unekoliko sličan didaktično-paraboličan način svojim romanom Vrt u Veneciji ispevati kontrakulturnu epopeju osamdesetih kao uvod u košmar devedesetih, sačiniti skicu jedne generacije koja je, poput Hamleta, gajila uverenje da svet ne dobija lik prema svojoj prirodi, nego prema našem uverenju, i da je moguće osećati se kraljem tog sveta čak i ako se zatvoriš u orahovu ljusku. Prodanović je opisao smrt urbanosti, sa dozom satire i «j’accuse» stava. Povodom ovog romana, autor je govorio u jednom intervjuu o postmodernizmu kao o «alibiju za šaroliku prazninu» i «fioki lenjih kritičara». Nimalo neopravdane tvrdnje, jer je figura postmodernizma doista postala metafora za sva zastranjivanja srpskog kanona: Prodanović je jedan od retkih srpskih pisaca koji je svestan da su razmišljanja o ovoj stilskoj formaciji ipak zaokružena još u osmoj deceniji prošlog veka, a da se krajem devedesetih u nacionalnom diskursu pojavio samo «kao kletva», s pokušajem naknadne politizacije, s idejom da se to nesrećno postmoderno definiše kao ideološki štetno, čak izdajničko.

O filozofiji

Prodanovićeva Crvena marama… ipak, nije jedini roman ideja u novijoj srpskoj prozi. U romanu Infinitiv Sretena Ugričića glavni junaci jesu ideje – odnosno, učenje Stjuarta Vernona Grinčrča, fiktivnog američkog filozofa, etičara, estetičara, teoretičara vrednosti, novoistoričara, ratnog pilota i šta sve još ne. Zanimljiv je u ovoj knjizi samo jedan detalj u kome Ugričić anticipira jedno buduće šokantno srpsko iskustvo. U vreme kad je izvršen atentat na Kenedija, Grinčrč je gledao film Neki to vole vruće. «Kad sam izašao iz sale, još uvek sam se smejao, a na ulicama, u restoranima, po pabovima i poslastičarnicama, u stanovima i podzemnoj železnici, ljudi su bili očajni, u šoku…Zatekao sam naciju u jednom pomerenom, konsterniranom stanju, čije posledice se osećaju još uvek, i u naše vreme.» Svet je tokom kratkog Grinčrčovog bivanja u virtuelnom celuloidnom carstvu promenio svoje lice, i ta promena, suočenje s propadanjem i smrću, dogodila se baš onda kad je filozof u poslednjoj replici filma prepoznao konačno otelotvorenje vrednosti za kojom je tragao. Infinitiv nema žanrovska svojstva romana, ali ni saznajnu dimenziju filozofije. Međutim, paradoksalno je da nacionalnu književnu strategiju odlučujuće definiše upravo proza koja je tek «roman o jednoj knjizi » i «realističan roman o jednoj ideji», kako je određuje sam autor. Ugričićeva visoka poetička svest, kao ni Prodanovićeva etička, u stvari ne rezultiraju relevantnim kanonskim delom, iako se upravljaju merilima jednog kanona! Oba dela uspostavljaju analogiju iskustava i postavljaju kriterijume pisanja, ali je njihov opstanak u kanonu suštinski neizvestan.

O marketingu

Ratovi, političko-ideološka previranja, tranzicija, sve to znači novo, mukotrpno savladavanje lekcije o tome kako da se autentično pretoči u literarno i kako da se realnost asimiluje u umetnost. Zato su i strategije rvanja sa demonom realnosti tako različite: od reporterskog verizma, preko ironične transpozicije realiteta pa sve do reaktualizacije istorijskih i kulturnih paradigmi.
Srpski nacionalni kanon istinski je ugrožen opštim nedostatkom poetičke svesti kod pisaca devedesetih. U vremenu kad je svaki umetnički angažman izvrgnut sumnji – sumnji u životnu legitimnost, sumnji u opravdanost i utemeljenost, sumnji u njegov smisao povrh svega – pokazuje se da poetiku više ne određuju sklonosti, nego okolnosti. Argument sumnje je, međutim, užasno varljiv, i piscima služi poglavito kao izgovor za marketinško ili ideološko «dograđivanje» autorskog kreda. Primer je novosadska spisateljica Milica Mićić Dimovska, cenjena u krugovima beogradske konzervativne kritike: sumnjajući u svoj poetički koncept najviše s razloga izostanka popularnosti u razmerama koje ima Ljiljana Habjanović Đurović, Dimovska prekonoć odlučuje da postane real-lit skandal majstor. Ona se poduhvata zadatka da opiše jednu srpsku instituciju od nacionalnog značaja i njene delatnike ne kao metaforu okoštalosti i besmisla (za šta bi, sasvim sigurno, bilo opravdanja), nego kao njihov egzemplar. Roman Mrena tako postaje feljton – o agresivnim dođošima, o etnički nečistim akademicima, o naučnicima koji su ili moralni beskičmenjaci ili ekscentrici zaluđeni svojom uskom specijalizacijom, o nazovipiscima koji balansiraju između performansa i alkohola kao jedina dva životna rituala, o neshvaćenoj ideološki progresivnoj deci ideološki zastranjenih roditelja. Književnost tako postaje iskrivljena i maliciozna slika realnosti, a ne njena transpozicija. Čitanje romana izazvalo je u meni gađenje, ne zato što smo moj otac, ja i neki ljudi iz novosadskog literarnog i naučnog miljea predstavljeni u njoj nespretno i grubo kao u latinoameričkoj telenoveli, nego zato što su literarne intencije unižene do invencije trača. Mrena nije bila napad na intimu ikog od nas: ona je mazohistički napad autorke na sopstvenu intimu, na njena lična ogorčenja i razočarenja, na njen osećaj nesnađenosti u literarnom kanonu. Mrena je najbolja metafora te «poetike okolnosti», tog pada u život koji se srpskim piscima dogodio: autorka je literarni angažman žrtvovala ličnoj preosetljivosti, a romaneskni žanr pretvorila u fundus frustracija.
Najtužnije je od svega što je efekat skandala potpuno izostao: Mrena nije razgrabljena, nije bilo tužbi, polemika ni paškvila. Na Mrenu je pao mrak autorkinog potpunog slepila, a u tom mraku nije bilo teško zalutati i izgubiti svoj stvaralački putokaz. Mrena je čin samospaljivanja jedne realističke, konzervativne poetike koja je bila od vitalne važnosti za uspostavljanje krhkog ženskog pisma u Srbiji. Jedan solidan opus koji je mogao poslužiti kao dobar temelj ženskog kanona tragično je prekinut delom koje je suviše literarno da bi bilo tabloidno, i suviše tabloidno da bi bilo literarno.

O obilju

Tvorci iluzije o poetičkom i tematskom obilju srpske književnosti uglavnom su kritičari zaneseni pozicijama relativne moći koji pristaju na poziciju apologeta trivijalnog. Ali njihovo forsiranje efemernih vrednosti otvorilo je kanon prebrzo i prelako: desila se zamena vrednosti, pa su se pobrkale reputacije istoričara literature i urednika feljtonistike. Stručni kredibilitet počeo je da legitimizuje tezgarenje, reputacija se investirala u marketing, tako da su autoriteti postali kreatori trajne umetničke vrednosti, stvarajući je od potrošne komercijale. Zaboravilo se da kanon ne čine autorski imidži, a srpski nacionalni kanon počele su presudno da određuju dve krize: kriza vrednosti kod čitalaca, i kriza identiteta kod izdavača.
Srpska književnost zanemarila je sva ona lična iskustva, sve one teme potrage za smislom, identitetom, ljubavlju i ispunjenjem koje se danas mnogo uspešnije transponuju u produktima masovne kulture nego u visokoj literaturi. Osetno odsustvo fantastike i antimimetičnosti uopšte u proznom postupku takođe se može pripisati utvrđenim prioritetima realizma.
Totalna metafora tekuće srpske književnosti je – internet. Kao i svetska informatička mreža, srpska literatura je ogroman, decentralizovan sistem nalik arhipelagu u kome se koegzistentne poetike i koncepcije nikad ne susreću, a sve su prilike i da se uspešno ignorišu. Kao ni internet, ona ne poznaje hijerarhiju niti vrednovanje, jer je legitimni i selektivni autoritet, kao i u slučaju interneta, isključivo marketing. Kao i internet, srpska literatura vrvi od nasilja, politikantstva i povrh svega banalnosti. Kao i internet, ona je sve više marketinški orijentisana – sve se češće servira kao primamljiva roba na bilbordima, reklamnim panoima i u oglasima.
Srpska književnost se ipak trudi da obnovi svoje potencijale u traganju za žanrom. Najzanimljivija njena dela poslednjih godina koketiraju sa žanrom, među najčitanijim i najzapaženijim knjigama više je onih sa elementima krimi romana i fantastike nego ikada ranije, a svakako je zanimljivo posmatrati budućnost srpskog kanona tamo gde bismo je najređe tražili – u rukopisima mladih stvaralačkih snaga. Indikativan je utisak iz ugla uredničke perspektive edicije «Prva knjiga» Matice srpske ili stipendije «Borislav Pekić». Uočljiv je odmak od realističke tematike i poniranje u istoriju, fantastiku, utopiju ili roman katastrofe. Ne treba se odmah zanositi pretpostavkom da visoka poetička svest diktira upotrebu žanra: nju diktiraju mediji. Na mlade srpske pisce i spisateljske snage u nastajanju možda su presudnije uticale serije poput «Dosijea Iks» nego Selimović ili Andrić. To ne mora biti loše – i kanonska literatura je odgovor vremenu u kome nastaje.

Mit(o)
Drama Ljubomira Simovića Boj na Kosovu otkriva značajne političko-ideološke mene i zaokrete u razmaku od tek deceniju i po. Pogovor takozvanoj «drugoj verziji» ove drame primer je nesvakidašnje kritičko-poetičke samosvesti koja se u srpskoj književnosti retko viđa i dugo pamti. S obzirom da se ovde radilo o kosovskom mitu, situacija je bitno zaoštrena, najpre Simovićevom samopriznatom intencijom da je želeo da kosovski kult stavi «u što je moguće širi kontekst»: «da proširim vizuru, da u vidno polje, koje su dosad ispunjavali samo glavni protagonisti kulta, vladari, vitezovi, mučenici i sveci, uvedem i obične građane». Svestan opterećenja teme koja «pripada celoj naciji» i pred kojom nije mogao da ostane sam, Simović je čak šeretski (a možda i gorko) govorio da je imao utisak kako mu svi Srbi stoje iza leđa i preko ramena gledaju šta piše. Time je formulisao i svoju osnovnu nakanu u radu na drugoj verziji drame: najvažnije mu je bilo da pred svojom hartijom i svojom temom ostane sam.
Ta se samoća pokazala kao preko potreban činilac literarnog stvaranja, jer nacionalne teme nisu jedini predmet prismotre. Afirmisanom srpskom piscu preko ramena gledaju i čitalac, i izdavač, i cenzor i mentor: slobodan da stvara, on je neslobodan od očekivanja. Pritisak ga ne opravdava, ali objašnjava dosta sumornu sliku tekuće produkcije: usiljeno i škrto krojeno, natezanje imaginacije, neravni šavovi.
Simović je u odnosu prema kosovskom mitu prepoznao sadejstvo oprečnih sila glorifikacije i negacije od kojih je morao da zauzme jednak otklon. Autor je, međutim, doživeo da elegični stihovi pesme vojnika koji odlaze u odsudni boj postanu predmet političke manipulacije, pa su tako preimenovani u «kosovsku himnu» jedne partije i čak himnu Crvenih beretki zloglasnog Legije. Pesma stoicizma i poraza postala je oda lažne hrabrosti i tu merkantilizaciju mita u političke svrhe autor nije mogao da spreči.
Srpski kanon, tako, mora da se otrese lažnih vrednosti, da nađe srednji put između tri centrifugalne sile koje ga razdiru: glorifikacije, negacije i merkantilizacije. Njegovi najdragoceniji autori, izgleda, čame na tri strane: u zagrobnom svetu, u dijaspori, u zatvoru. Nemoguće ih je sastaviti na jednom mestu, u jednoj sinhronoj perspektivi. Međutim, kao što jedna junakinja Ljubomira Simovića u suočenju sa nesrećom ne želi utehu, nego želi da razume zašto joj se nesreća događa, i srpski literarni korpus mora se izmaći našim lamentima i potražiti argumente svog smisla i postojanja negde u kontinuumu te istorije koju tako uporno svojata.