Bora Ćosić [1]

KAKO SAM PROMAŠIO PERECA

Sarajevske Sveske br. 05 [2]

Georges Perec, kome djed bio je David Peretz iz Lubartowa, baka Sura Rojza Walersztejn, otac Icek Judko a mater Cyrla Szulewitz, Perec, potonji znani autor francuski, mnogopisac, eksperimentator i fantast, taj Perec hoda ulicom Knez Mihajlovom, beogradskom, godina je 1957, mesec avgust. Traje gusto leto našeg vrelog socijalizma, prazno je u onom gradu kako samo u sličnim režimima sve opusti, čak i kada nije ovako žarko za hodanje i tako teško za disanje. Perec ima dvadeset i jednu godinu, te tako tumara po našem gradu kao da se obrušio iz neke druge civilizacije i kao što firentinski pjesnik gotički, hodao je po zemaljskom podzemlju. Jer i ovo moje zemlje bî jedna krajina, ne naročito vesela, a ljudî, pogruženih, bilo je takođe. Imao je Perec svoga Vergila u liku ondašnjeg znanog slikara, a beše i jedna djevica, istina tuđa, koja bi mogla igrati ulogu Beatriče. Sve je tako bilo iskomponovano na oblik klasičan i dramatičan, a glavno lice očitovalo se kao mladac pun ideja, radoznao i spreman na sve, hebrejsko čedo koje sa pet godina izgubilo je već oba roditelja, te je prvotno detinjstvo proveo u krugu tetkine obitelji po imenu Bienefeld. Rasprostrla se, po svršetku velikog rata, ova pčelinja livada njegova života, a budući pesnik po njoj je skakutao kao Pan u dečjem teatru. Ima više fotografija koje prikazuju taj period, u kome, kao i uvek, mladi duh oseća se zagubljeno, zatureno i glupo. Gleda nas ta fiziognomija pomalo smešna, jevrejskog dečačića, koju će doneti sa sobom i u naš grad, a tu će, na letnjem kursu likovne akademije pozirati, zanimljiv sa svojeg semitskog izgleda, i sa očima istraživačkim. Možda svaki pisac ima sve svoje knjige u glavi već odmah, kad mu je dvadeset i jedna godina, samo o tome još ne zna razgovetno, nego u opštim crtama. Pa onda hoda po tuđim krajevima i neobičnim gradovima, da ovu opštost ideja razdvoji od živog tkiva budućih pripovesti.
Sad znam da je u to doba Perec živeo u ateljeu slikara, na vrhu jedne zgrade, stila Art Deco, ulice Knez Mihajlove. Slikara poznajem odavno a njegova sestra, tih godina, moja je prijateljica.
Odlazim kod nje u malu sobu na uglu ulice Kondine, onde provodim mnoge večeri, a nekad prelazimo u susednu kuću, u podrum Kinoteke. Tamo gledamo neme filmove iz Skandinavije, i takođe ćutimo. Ne znam da li njen brat, slikar, govori joj o tome ko spava u njegovom ateljeu, možda je i to deo ovog filma, nemog, iz Skandinavije. A kada i sâm sretnem slikara, on ovo takođe prećutkuje. Sada pomišljam da s tim u vezi postoji nekakva zavera. Da niko ne želi pomenuti mi ime Pereca, koji će postati značajan autor, a tada mu je 21 godina. Koji hoda po užarenom Beogradu, u ono doba, a katkad, imajući markantne semitske crte i ljupku građu, pozira studentima ovog čoveka, koji mu je domaćin. Ja se takođe često devam na toj akademiji.
Onamo odlazim da vidim svoje prijatelje, a najpre slikarku koja mimo studija vajarstva baca se odmah na prikazivanje neobičnih grupacija ljudi iz prošlosti i sadašnjosti, renesansnih gospara, modernih političara, kosmonauta i ličnih poznanika. Tadašnji model na odseku za slikarstvo, Georges Perec, kasnije, u La Vie opisuje upravo ovo: osoba s leve strane je korpulentni muškarac, čije crte lica potpuno skriva ogromno ronilačko odelo: kombinezon od sjajne gume, crn sa belim prugama, crna kapa, maska, boca za kiseonik. Osoba s desne strane, po svemu sudeći stari Japanac. Treća osoba, kleči naspram ove dvojice, na glavi ima toku u obliku romba, kao one što ih profesori i studenti na anglosaksonskim univerzitetima nose. Moja družica slikarka izvela je u našim krajevima mnoge stvari prvi put, to se najpre odnosi na seriju njenih javnih priredaba sličnih happeningu. Mnogo godina kasnije, Perec veli ovo: Moda happeninga koja je počela da osvaja Pariz krajem ovog perioda: novinari i fotografi odlazili su na divlje žurke na kojima se Tamoneko zabavljao grickanjem električnih sijalica, dok je Biloko sistematski demontirao cevi od centralnog grejanja, a Onastvar sekla vene da svojom krvlju napiše pesmu.
Nekada u nešoj ulici bila je čuvena radnja sa štofovima i svilom, a zvala se Meteor, jer je po trotoaru prosipala svoj zanosni meteorski sjaj. Tada, u godini 1957., to je prodavnica glupih stolova i stolica za upotrebu u socijalizmu. Ranije, u doba moga detinjstva, obično subotom, priređivane su ovde modne revije, sa živim manekenkama, na kojima vešti aranžeri smotavali su fantastične toalete, ne koristeći makaze, no samo mnoštvo čioda. Pa su lepe devojke u mojoj osmoj godini, bivale umotavane u svilu iz goleme trube, a kasnije, pošto je ova improvizovana Anina balska haljina*/ bila izmajstorisana samo golim špendlanjem, sav materijal ponovo je, neoštećen, bio namotan natrag na onu golemu špulnu. To je bilo jedno od prvotnih neposrednih pozorišta moga života, pa sada, 1957., u ovoj ludačkoj prodavnici stolica, neudobnih i ružnih, pokušavam da nanjušim onaj dah mode, teatra i devojaka iz godine 1939. Zbog toga se ovoliko majem između tih stolova koji me sa svih strana dočekuju svojim oštrim bridovima, jer sve hoće da nam dâ do znanja kako u novom životu sâm ovaj život nije lako živeti, nego na njegovu težinu treba da se naviknemo što pre. Zbog toga trošim toliko vremena na ovo tumbanje između stolica na koje možda niko nikada neće sesti, osim na onoj glupoj konferenciji kada stanovništvo čitave jedne četvrti treba da provede nekoliko časova dok im ova pojava teškog života, kakav predstoji, ne bude objašnjena. Jer ako je već takva prilika, da će živeti biti teško iz nepoznatih razloga, onda i to sedenje na najneudobnijoj stolici izmišljenoj u povesti sedenja treba o ovoj stvari da nam da na znanje.
Kasnije izlazim ponovo na veliku ulicu naše povesti, čas pošto je onde, u pravcu Istoka, prošao Georges Perec. On po našem gradu tumara jer svačija mladost jedno je tumaranje, a tek posle, mnogo šta ostalog. U životu svakog mladog čoveka od dvedeset pet godina trebalo bi da postoji nekakav plan, šta će i kuda će, kada sa tih dvadeset pet godina izađe na ulicu. A kako se to uglavnom ne događa, onda jedan kratak ali značajan deo ove mladosti prolazi bez plana i u velikoj nejasnosti.
Otuda i ja hodam u ono vreme po vlastitom gradu, kao što se Dante po donjem postroju čovečanstva kretao, samo što nema nikakvog vodiča sa sobom, no jednu staru knjižicu iz godine 1939, kada mi je bilo sedam godina. To je onaj poseban način, da čovek, radoznao, hoda po čistilištu svoje prošlosti, a da u ruci, kod ovog, ima baedeker, da se u podzemlju vremena, kako tako snađe.
Sve je to vrlo čudno, možda ludo. Jer lude pojedinosti tako se ispoljavaju, kao nelude, samo se vrlo vešto prikrivaju. I čitav život prikriva se u svom življenju, kao da i ne postoji, a tek kasnije, kada počnemo da se prebrojavamo, ispostavlja se koješta. Perec je takav jedan slučaj, života koji pored mene prolazi nevidljiv, kao što i ja sam, pored njega prolazim, a da me on ne vidi. Jer mi obojica samo smo duhovi onoga što ćemo postati koju godinu kasnije, i kao nekakvi kaskaderi vlastite sudbine. Zato što naš kasniji život ne želi da se zamara ovim silnim tumaranjem po sceni koja još nije namenjena publici, nego se za prvi mah po njemu vrzmaju dekorateri i oni koji podešavaju svetla. A kada se sve ovo obavi, onda će pozvati «prave» glumce da počnu svoju dramu ili nešto slično komediji. Dok mi od ranije, mi odlazimo sa pozornice jer smo svoje odigrali u predigri. Pa su mladi ljudi samo pomoćni radnici na pozornici, koji se kreću prema uputstvu reditelja, da bi se odredio mizanscen. A sami nemaju šta reći, niti se posmatraju međusobno. Tako se ovo i ne računa u tu komičnu tragediju ili u nešto obrnuto.
Na toj opštoj sceni, na koju smo došli samo za momenat, a ne za stalno. Pa oni koji će doći kasnije, to uopšte nismo mi, nego neka potpuno druga gospoda, iz sveta odraslih.
U to vreme mnoge stvari našeg života bile su ispremeštane, pa ja hodam onim gradom ne bih li pronašao mesta gde je po nešto pre tih lomova, bilo. Pa tražim kuću u kojoj se odigrao pojedini događaj iz moga detinjstva, kao iščezla epifanija. Bio sam boravio u nekakvoj sobi, a onde, na otomanu ležao je nepoznat čovek, okrenut licem zidu. Ne znam gde se ova soba nalazila i kome stanu pripadala je, ali pouzdano se sećam tog nepoznatog pojedinca i onog njegovog položaja u kome, okrenut zidu, leži, moguće upšte ne spavajući. Nego kao da se samo okrenuo od ostatka sveta, da jedan period, neznano koliko dug, proboravi, u samoći, posmatrajući šare na našem zidu. Tako se penjem u pojedine kuće u ulici Poenkareovoj, sumnjičav da li se moja epifanija krije iza ovih ili onih vrata, boravim tako jedno vreme na odmorištu trećeg sprata, a potom, silazim ponovo iz prijatne prohladnosti ovog stubišta kao iz zgusnute svežine prošlosti, na ulicu našeg aktuelnog beznađa. Izlazim dakle u leto naše stege, okrećući na desno, prema sivom zdanju Zanatskog doma, a s leva, u tu istu kuću, uniđe potom Perec.
Mislim da svako treba ovo da počini, da trenutni raspored, uglavnom inferioran, zameni onim koji je postojao ranije. Zbog toga tražim kuću u kojoj nepoznati čovek ležao je na otomanu, okrenut licem zidu, a pretpostavljam da je to bio stan naše porodice i soba moga života. Samo što nije jasno koji bi to čovek mogao biti i šta je tražio na našem otomanu u onom položaju osobe koja je očajna. Jer samo očajan čovek leži tako da se okrene licem zidu, gledajući u šare na tapetama, a da sve što se nalazi iza njegovih leđa, zaboravi. I dalje smatram da je to moglo biti u ulici koja se zvala Poenkareova, prema francuskom ministru predsedniku. A da se ja pitam, trebalo je, kad je već došlo do ovog imena, da se taj naziv odnosi na predsednikovog brata, čuvenog matematičara. To je takođe jedna moja ispravka koju pokušavam da unesem u istoriju, bezuspešno. Vrlo mnogo insistiram na ovoj ulici, jer mislim da se u njoj odigralo sve najvažnije iz mog detinjstva, a ako nije, onda je bar trebalo da se tamo odigra. Pa onda u onoj istoj kući gde je, verovatno, ležao čovek okrenut licem zidu, čini mi se da sam išao u neku krojačnicu, gde je dvoje troje majstora šilo tatino odelo. Ja sam stajao u uglu, tako da na mene niko nije obraćao pažnju, a na sred sobe stajao je tata, koji je, pušeći, izdavao naredbe šta da počine s njegovim rukavima i reverima na kaputu. Godinama, kao i te, 1957., tragao sam za ovom krojačnicom, samo što su u međuvremenu sklonili firmu sa imenom krojača, pa se zaturio svaki trag. Onda izlazim na vrelu ulicu, pitajući se da se događaj nije odigrao u kući pored, a upravo u tom međuvremenu, dok sam iz broja 7 ušao u broj devet, ulicom je prošao, neopažen od mene, Perec.
Ne znam kako da povežem ovih nekoliko svojih uspomena koje možda i nemaju nekakvu međusobnu vezu, a kao da ipak takvu jednu vezu imaju! Kuda da stavim onog čoveka, okrenutog zidu, koji na otomanu leži, u cipelama, i pokrivenog sopstvenim kaputom? A posle toga sledi ona nejasna krojačka radionica i još nejasniji trg ispred putničke agencije, sa mnogo ljudi pred izlozima. Mnogo mislim o tim stvarima dok stojim na uglu ulice, vrlo puste, u podne, avgusta 1957. Ne primećujući da drugom stranom, u senci smežuranog drveća, prolazi Georges Perec.
Pomišljam kako ove tri slike, te tri epifanije iz moga detinjstva neminovno sastavljaju istu sudbinu. Čoveka, moguće prognanika, verovatno Jevrejina, što je i Perec bio. Tog večnog Žida koji je stajao u uglu one krojačke radionice, dok su probali tatino odelo. Posle čega, tata je ovog nepoznatog stvora poveo kući, a kasnije, taj isti čovek, ne izuvajući se, ležao je na mom otomanu. Još kasnije, išli smo u putničku agenciju da pokušamo za ovog stvora ishoditi putne isprave, a kako izgleda, to nismo uspeli. Pa je nepoznata osoba, verovatno Jevrejin, nestala netragom iz našeg života. Sve su to moje naknadne konstrukcije, koje ne moraju da imaju nikakvog smisla. Ali ja mislim da se nečija sudbina tako i sastavlja, da u njenu sadržinu ulaze dve tri potpuno odvojene epizode koje s junakom te sudbine nemaju nikakve veze, nego su izvađene ko zna odakle i ko zna iz čijeg života. Jer naš život sam po sebi ne sastoji se od našeg života kao takvog, nego iz komadića tuđih, koji se nekim slučajem u našu vlastitu dušu uvlače. Pa onda i nama samima čini se da nam sve ovo pripada, a to uopšte nije tako.
To je tadašnje stanje stvari, jedna skraćena geografija, Beograda, u ono vreme. Tu je ta prodavnica stolica, tu ona bivša putnička agencija, a malo niže zgrada u kojoj spava Perec. Ja živim samo dva bloka dalje, na uglu ulice koja prva uvela je saobraćaj italijanskim trolejbusima. U taj čas, prema tome, izlazim iz svoga stana, pa preprečivši onim komadićem Čika Ljubine, upućujem se ka parku naše mladosti, kalemegdanskom. Ne pada mi na pamet, da Perec, izašavši iz slikarevog ateljea, hoda suprotnim pravcem, prema Terazijama. Pomalo glavrnja, zagleda u prazne izloge socijalizma, a hoće li, usput, zaviriti u izlog svoje kompatriotske čitaonice, francuske, to možda ni on ne zna.
Ne znam šta sve ove pojedinosti znače. Posebno sada kada imaš 25 godina i kada si na sve osetljiv, ti spoljni znaci vanjskog života nešto su nerazumljivo, skoro ludo. Tako ulazim u onu kuću svoga detinjstva, neko gore hoda stepeništem, a ja lovim u čemu je bit ovog hodanja po gornjim spratovima i njihov odjek dole, u prizemlju. Mogao sam sačekati da nepoznati siđe sa najvišeg sprata, ali nisam. Inače bih saznao da je onog dana na stepeništu one zgrade bio Georges Perec.
Onoga dana, oktobra 1966, kada sam prvi put došao u Pariz, umro je André Breton. Lola i ja stanovali smo na vrhu jedne uske kuće, ulice Saint André-des Arts, u hotelu Anglo-Latin. Odatle izlazi se ravno na Boulevard St. Michel, čije knjižare bile su preplavljene izdanjima vođe nadrealizma. Krenuli smo u šetnju, prema jugu i mimo Pantheona, uputili se u jardin des Plantes pa smo tako prošli malenom ulicom Quatrefages, samo što Georges Perec više nije stanovao onde. Nego se upravo koji dan ranije preselio u rue de Bac, središte sveta galerista. Hteli smo potom da osmotrimo prodavnicu knjiga i ploča na uglu ulice Bonaparte, koju je držala Dina Vjerni, golema ruska pevačica koja je nekada pozirala Maiollu. Prominuli smo pored crkve senžermendepreovske, okrenuli na bulevar, a kada smo ušli u ulicu Bac, Perec je možda još uvek bio na svom prozoru. Postoji jedna fotografija gde se vrlo dobro vidi kako on gleda kroz prozor, a Paulette leži pozadi na divanu. On puši. Tada o ovome ne znamo ništa, nego hitamo na sastanak sa slikarem naše zemlje, Ljubom. On će nas odvesti u ludi mlin, normandijski, gde živi drugi jedan umjetnik sa juga, Dado. Mlin je ogroman, leži u močvari, u kući i ateljeu ne koriste struju. Dado kao i uvek ide u cokulama, bez čarapa. Mačke i deca plaze po stolovima. Njegova žena Hessy, mulatkinja iz Ria, poklanja mi monografiju Belmerovu, uvijenu u čupave korice, nalik na kožu breskve. Tada nisam znao da ću trideset godina kasnije živeti u Berlinu, pored pesnika Irene i Benna, koji su drugovali sa Belmerom i njegovom ženom, Unicom Zurn, a ova se kasnije ubila. Taj slikar se u Perecovom rukopisu pojavljuje opisom ludaka, proslavljenog tako što je uzduž presekao list papira koji je Hans Belmer iscrtao s obe strane. Tada ne poznajem još nenapisani tekst, osim što ne znam ni da sam tog jutra prošao ispod prozora kasnije slavnog autora evropske moderne. Dado nije znao da će 1976, ilustrovati Perecovu knjigu Alphabets, koja nije imala obeležene stranice. Naš život proticao je bez ikakvih spoljnih beleženja, pa tako naknadno treba da ispaginiramo gde smo kada bili i zašto.
U Parizu, dokle sahranjuju Bretona, hodamo po majušnim prodavnicama ispunjenim starudijama, ne bi li pronašli one pojedinosti, iščezle iz našeg života, prelomljenog ratom i koječim drugim. Tamo se nalaze igračke sa početka veka, stara krama iz bakine kuhinje i po koja stolica na kojoj, čini nam se, sedeli smo nekada, u detinjstvu. Tako se obnavlja jedan život uz pomoć tuđih stvari i ko zna čijih predmeta. U ono vreme, Perec ima samo jednu objavljenu knjigu, Stvari, Les Choses. Ko zna zašto, jedan od prvih njenih prevoda učinjen je u našem susedstvu, u Bugarskoj. To je dokaz da i kod nas, na jugu, postoji osetljivost za sitne pojedinosti, na koje, veli Wittgenstein, raspada se svet. Stvari ispunile su moje knjige Mixed-media, Sadržaj/Kazalo i možda još neku. U mome kazalu, svaki taj predmetić pronalazi sopstvenog vlasnika, koji je filosof. Taj s ovim komadićem svemira nešto učini ili o njemu sastavi kakav silogizam. Kasnije, smišljam da uradim veliku knjigu, koja će sakupiti «sve» iz svemira, na jedno mesto. To su Tutori, koje započeo sam aprila 1973, u malom stanu, na dnu Beograda, između dunavske obale i kalemegdanskog parka, u onom delu gde se nalazi zoološki vrt. Tako započinjem punjenje tog magacina i svoje stovarište svega, uz riku lavova koja plaši moju kuju, kada je vodim u šetnju. To je ono pseto koje danas, 30 godina kasnije, postaje nekakva figura, simbolična u mom rukopisu, Carinska deklaracija. Onde, u toj lavljoj rici, ja sastavljam svoj katalog, svemirski, a koju godinu kasnije ovo čini i Perec, koji smišlja La Vie, mode d' emploi. Izgleda kao da su to dva paralelna rukopisa koja teku, svaki za sebe, nigde se ne sastajući, ali ipak, Završeni i objavljeni iste godine, 1978. Jedan u Parizu, drugi u Beogradu.
U knjizi La Vie, Pereca, postoji Pokušaj popisa nekih stvari koje su tokom godina pronađene na stepeništu. To je samo jedan mikro-primer mog istovetnog zanimanja, pronalaženja izgubljenih, nepoznatih i nejasnih stvari, predmeta i ideja, kako po stepeništima našeg života, tako i drugde. Ovim načinom nastali su Tutori, Mixed-media, Sadržaj/Kazalo. Pa čak i one knjige koje nisu otvoreno kataloške, uvek imaju u sebi masu pojedinosti, te često izazivaju svog autora da na kraju rukopisa nadiđe golemi spisak, indeks, sadržinu.
U Pereca uredno su zabeleženi uzvici prodavačica školjki, starinara, trgovkinje puževima i ribom, prnjara, oštrača sa svojim zvoncetom, kotlokrpe, prodavačice oblandi i pomorandži, strigača pasa i piljara, oštrača testera i stakloresca. Ja lično čuvam knjižicu, lepo ilustrovanu, kupljenu pre tri decenije u Londonu, posvećenu delu istorije jednog drugog grada: New York Street Cries in Rhyme.
Come buy a new Brush, Or a nice sweeping Broom, It is pleasant indeed To have a clean room. (Fine Matches! good Matches! Will you please to have any, In pity to take some, Three bunches a penny.) Do you want any Locks Put in goodly pep air? Or any keys fitted. To turn true as a hair.
Na trećem spratu monst-knjige, Perecove, vlasnik je izvesni gospodin Foureau, koji navodno živi u Chavignollesu, gde se odigrava ona čudačka pripovest, Flaubertova. Bouvard i Pecuchet, svakako su naša zajednička tema. Jer se upravo tamo izvodi naum prikazivanja «svega», u svetskim razmerama, što se često svodi na to da se pokaže i ono «ništa» našeg života. Sada je u malom salonu, veli Perec, ostalo ono što ostane kada ne ostane ništa, ono ništa koje ispunjava dobar deo mog Projekta Kaspar, a do kraja biva objašnjeno u Carinskoj deklaraciji. Njenu scenografiju takođe je već jednom, preliminarno, opisao, meni tada neznani Perec: Na platnu je prikazana prazna prostorija, obojena u sivo, praktično bez nameštaja. Jedino što u Pereca, to ništa još uvek pohranjuje koju muhu, bezglavo uletelu onamo, kao i prospekte koje su studenti ubacivali ispod vrata a u kojima se hvale prednosti nove paste za zube. Jer Perec je starinar kao i ja, samo što sam ja kasnije od toga odustao. On, međutim, do poslednjeg daha prebrojava stvari ovog sveta, posebno pisana dokumenta: na prvoj polici levo, u jednoj takvoj vitrini izloženi su stari kalendari, almanasi i godišnjaci iz Vremena Drugog carstva, kao i nekoliko omanjih plakata među kojima i Normandija od Cassandre. Što se mene tiče, ja upravo ovaj plakat iz godine 1931. držim na svojoj rovinjskoj terasi, kupljen jedne godine u pariskoj rue de Verneuil 43, u sedmom arondismanu. La Vie puna je primera nenamerne umetnosti, čime ispunjena je Mixed-media, sasvim malih scena sa poklopaca džepnih satova, burmutica i liliputanskih korica trebnika, ono što ukrašava tabakere, lepeze, bombonjere i medaljone. Na jednom plakatu su četiri oblaporna kaluđera što sede za stolom oko kamambera sa nalepnicom na kojoj četiri oblaporna kluđera – oni isti – ponovo sede za stolom… da bi na kraju ipak napravio drvenog zeca koji mrda ušima, mali pejzaž na navijanje u kojem su se neizmenično pojavljivali barka, jedrenjak i čamac u obliku labuda koji vuče skijaša na vodi.
U Pereca pojavljuje se ono čudesno sredstvo dečjeg saobraćaja, Velocimane, mehanički konj na tri ili četiri točka, tačno onakav kakav pojavio se u poznoj knjizi Radomira Konstantinovića Dekartova smrt. Ovaj stari srpski autor, filosof i moralist izdržava sve današnje vreme u ozloglašenoj Srbiji, boreći se protiv njenog nasilnog vođstva, a kada onamo, 1998, dolazim da mu se pridružim bar za koji dan, dočekuje me dobrodošlicom, pred punom salom dorćolske bioskopske sale REX. Ranije, ovaj kino nalazio se u drugom kraju grada, u ulici Hartvigovoj. Taj kino davao je filmove policijske i avanturitičke, a odmah pored postojao je staretinar čija radnja zvala se Marsovac. Taj je čova bio poznat po tome što je lagao svet po Beogradu da je uspostavio veze sa Marsom, telegrafske, a prodavao je, kao i svi staretinari, nečuveno zanimljive drangulije. Zaštitni znak kuće bila je golema zmija, afrička, nadevena na dugačku motku. U knjizi Pereca La Vie, postoji takođe nešto slično. Jedna gospođa isto tako prodaje staru kramu u srcu Pariza, njena radnja nema posebno ime. Iznad vrata, ispisan malim belim engleskim slovima, stoji jednostavan naziv C. Marcia, Antiquites.
U onoj radnji, koja se zvala Marsovac, odmah posle rata kupovao sam rana izdanja našeg beogradskog nadrealizma, pa samim tim, onde otkrio sam ime njihovog pariskog patrijarha Bretona, koga sahranio sam svojim prvim dolaskom u Pariz.
Nadrealizam zaposeo je dobar deo moje, a svakako i Perecove mladosti. To znači da je u tim životima, već davnim, koješta bilo ispreturano da bi se načinio onaj novi redosled, izvan čistog uma svakodnevlja. Bartelbooth se za tu kartu, stoji u La Vie, koju je kao dete gledao u velikom predvorju zamka u kojem je odrastao, vezao ne zato što je jedinstvena, nego zato što ima jednu drugu osobenost: sever nije na karti gore, nego dole. Ali to, nekim slučajem napisao sam u Hamsunovom baedekeru: Sve je u ovoj mojoj ophodnji naopako, jer sedim u caffè Pedrocchi, a risarija na zidu našeg je globa, samo što ona preokrenuta je takođe: južne su naše krajine negde pri vrhu, a zemlje sa Severa Evrope vise do samog donjeg ruba te tako posetioci naslanjaju se leđima na maleni komadić norveški.
Lino Margay, veli se u La Vie, otvarao je atlas i ne gledajući zabadao špenadlu u kartu sveta; slučaj je prvo pogađao nekoliko puta usred mora, ali je na kraju odabrao Južnu Ameriku, te se Margay zaposlio kao konobar na grčkom teretnjaku Stephanotis, koji je upravo polazio za Buenos Aires. Godine 1967, mladi konceptualni umetnik David Nez, Amer iz dobre porodice, sličnim postupkom, upirući, žmireći, prst u globus koji se vrtio, pogodio je onaj tihi grad Ljubljanu u Sloveniji. Tako je stigao u naše krajeve, i odmah postao član slovenačke arističke družine OHO. Ja sam bio propagator te dece u beogradskoj sredini, objavio sam njihove prve stvari u časopisu ROK, a Nez, skupa sa ostalim Slovencima, sedeo je na podu moje sobe, misleći da će tako uneti manje nereda u našu kuću. Imao je žute brkove i debele naočare.
David Bellos, pisac guste monografije o Perecu, tvrdi da je čitava La Vie, nastala kao da autor posmatra pojedinosti sveta na televizijskom ekranu. Ovo se zapravo događa u knjizi Bel tempo. Gde jedna starica komentariše sukus svetski, zabavljena televizijskim programom. To je moja istinska baka, ona osoba koja je na čudesan način poremetila etničku čistotu mog srpskog korena. Jer bila je napola Austrijanka, pola Hrvatica. Moj skorašnji recenzent tvrdi za mene da sam moguće, delimično i austrijski autor. Tako ova stara gospa koja potiče iz okoline Graza konkuriše Perecovoj rodbini iz poljskog Lubartowa. Bel tempo izašao je godine 1982, u godini Perecove smrti. Da je on uopšte postojao, o tome ne znam ništa, sve do godine 1996. Moja duhovna kćer Alida Bremer hoda sa mnom po Hamburgu, ceo dan uveravajući me da u svetu postoji još jedan autor Tutora, samo malo različit. Nego ja svoje stovarište trpam u ambar vlastite obitelji, a Perec u jednu parišku kuću. Za čiju svrhu pregradio je dve ulice, učinivši treću, inače nepostojeću. Potom najzad čitam to paralelno delo, najpre na nemačkom, kasnije na srpskom. To baš i nije sasvim to, ali nekog bratstva, zagrobnog, ima. Možda će Alida ovo jednom uspeti da objasni. Ona je i prevodilica, nemačka, ovog teksta.
Mislim da je i Perec promašio mene, takođe. Jer se najpre naskitao kroz pusto leto beogradsko, 1957, a potom zaputio se u Rovinj, moju drugu domaju. Na tom nezaboravnom putovanju, jedne večeri u Rovinju ispred zidina sa puškarnicama, VaIène je ovoj mladoj ženi priznao da je voli, a ona mu je odgovorila samo jednim neopisivim osmejkom; to se Perec sâm smuca po mojoj istarskoj tvrđi, onde ljubavno pati i dovija se oko lepe cure, zakrabuljen u junaka svoje goleme knjige, nastale dve decenije kasnije, dok tada, u toj kvintesencijalnoj 1957 oj naše skupne mladosti on zapravo gleda u staru gradsku zidinu, što je takođe vanjski zid moje buduće rovinjske naseobine u kojoj poslednjih trideset godina imam svoj južni dom, svoju Itaku, i na čijoj terasi, više jednoj palubi isturenoj iznad zaliva Valdibora, dovršio sam ovaj kratki dokument nalikovanja, tu tapiju naše zagrobne družbe.