Filip David [1]

NACIONALIZAM KAO IDEOLOGIJA

Sarajevske Sveske br. 04 [2]

Prošlo je više od tri godine od pada Miloševićevog režima i pobede «demokratske revolucije» u Srbiji, a još nema valjane analize svega onoga što se događalo u mračnim vremenima nacionalističkog populizma, nema javne kritike štetočinske uloge uticajnih intelektualaca, književnika, slikara, muzičara, naučnika, filosofa u stvaranju i održavanju na vlasti jednog režima odgovornog za nesreću koja je pogodila veliki deo bivše Jugoslavije. Ne samo da nije bilo kritičke analize te uloge nego se mnogi od intelektualnih mentora zločinačkog režima ponovo pojavljuju u javnosti sa sličnom, neznatno izmenjenom retorikom, sa istim ili neznatno izmenjenim idejama u istim onim medijima u kojima su igrali sramnu propagandnu ulogu, odrićući se Miloševića ali ne i politike koju je vodio. Ali, dogodilo se još nešto možda za mnoge neočekivano: i kod značajnog broja onih koji su bili kritičari toga ratnog i zločinačkog režima posle njegovog pada prevladao je jedan dan stav potpune relativizacije proteklih događaja koji se uglavnom svodi na ocenu da ono što se dogodilo treba što pre zaboraviti, da Miloševićev režim i nije bio tako loš kako se o njemu govorilo i da je haški sud politički sud koji sudi uglavnom Srbima i doprinosi političkoj nestabilnosti u Srbiji.

Palanački «kulturni model»

Važno je shvatiti da je bivši predsednik Milošević bio proizvod jednog kulturnog modela, jednog određenog načina mišljenja, koje nije on stvorio ali je na njegovom talasu održavao svoju vlast i svoju moć. Sa njegovim padom, dakle, nije nestao taj zloduh palanačkog mišljenja. Preživele su miloševićevske institucije i većina ljudi u njima, preživeo je ogoljen nacionalističko populistički palanački kulturni model. Ako se to ne razume, ako se to ne shvati, ne može se razumeti ni sadašnja politička, društvena, kulturna i moralna situacija u Srbiji.
“Kulturni model” cine “uverenja i predstave koji se ne osporavaju”, na osnovu kojih se formira shvatanje sveta svakoga pojedinca. To je ono sto se prihvata kao “ocita istina”. Mozemo to nazvati i dominantnim drustvenim stereotipima. Kulturni modeli se formiraju u duzem periodu vremena. Ako se kulturni modeli zasnivaju na uverenjima o vlastitoj superiornosti i inferiornosti drugih, na netoleranciji, na nizu negativnih predrasuda, na pogrešnom čitanju i predstavljanju istorije onda dovode do one vrste emocija za koje ne važe nikakvi argumenti, nikakve činjenice. Emocijama se najlakše manipuliše. To su opasna stanja “groznice”, “bolesti” koje dobijaju razmere epidemije. Neophodno je razobličavati takvu vstu mišljenja, ukazivati na njegovu pogubnost jer je to direktan put ka destrukciji ali i samodestrukciji. Srpski vladajući kulturni model oličen je u onome sto je Radomir Konstantinovic svojevremeno nazvao »filozofijom palanke« , gde dominiraju duh barbarogenija i ksenofobija, »strah od zapada«, od modernizacije, zasnovani na kulturnim, istorijskim i političkim prdrasudama, stereotipima, konzervativnoj misli, patrijarhalnom i plemenskom nasleđu. Kulturne modele promovišu intelektualne elite. Zato se intelektualne elite ne mogu osloboditi odgovornosti za bolesno stanje drustva, kada nadvlada revanšizam, nacionalizam, netolerancija, ksenofobija. Laslo Vegel u jednom eseju sa pravom ističe da palanka nije na periferiji nego u samome centru kulturnih i društvenih zbivanja. Radomir Konstantinović je zabeležio da taj oblik mišljenja pre ili kasnije vodi u nacizam, u konkretnom slučaju u srpski nacizam. Uzimajući u obzir sve okolnosti a naročito postojeće stanje duha ne iznenađuje mnogo da Srpska pravoslavna crkva za sveca proglašava upravo vladiku Nikolaja Velimirovića u čijem se liku i delu ogleda »trijumf filosofije palanke« - u nekim od svojih karakterističnih spisa jasno, neskriveno i nedvosmisleno izlaže izrazito antievropejstvo, anticivilizacijska uverenja i rasizam u vidu najordinarnijeg antisemitizma. Kada su pre više meseci pisci okupljeni oko Foruma pisaca u svome »Pismu upozorenja« ukazali na veliku opasnost dalje kriminalizacije i klerikalizacije srpskog društva, to upozorenje dočekano je gotovo jednodušnom osudom od strane crkvenih, pa i uticajnih političkih i intelektualnih krugova, ubedljive većine dakle. Umesto obračuna sa pogrešnim kulturnim modelom, došlo je do obračuna sa onima koji takav način mišljenja raskrinkavaju. Nekoliko meseci posle ovoga upozorenja dogodilo se ubistvo premijera Đinđića, na površinu je isplivala duboka trulež u koju su utonule sve glavne institucije društva, što je dalo za pravo potpisnicima upozorenja.

Bez otrežnjenja

Situacija u srpskoj knjizevnosti, kao uostalom u politici i ekonomiji, veoma je konfuzna. Neki od najznačajnijih pisaca odabrali su emigraciju i apatridstvo kao nacin zivota. Bora Cosić, Mirko Kovač, Vidosav Stevanović, Bogdan Bogdanović...spisak je dug. Nema poziva da se vrate iz dobrovoljne ili prisilne emigracije. Jedan od najznačajnijih srpskih pisaca Radomir Konstantinović već duže vreme živi u potpunoj izolaciji. Kriteriji su pogubljeni, umetničke i naučne institucije kompromitovane. Ono što najvise obespokojava, sto čini da budućnost očekujemo sa strepnjom jeste činjenica da se nismo oslobodili većine zabluda i predrasuda koje su dovele do velikih tragedija. Politika je iskorišćena za održavanje lične vlasti putem manipulacije nacionalnim i patriotskim osećanjima, različitim vrstama zloupotrebe ideologije, nauke, umetnosti. U celini, naša inteligencija je pala na ispitu. Realno sagledavanje stvarnosti zamenjeno je stvaranjem opasnih predrasuda i stereotipa koji su postavljeni iznad samoga zivota. Tako je bilo pre deset godina, tako je bilo pre pet godina, a u dobroj meri tako je i danas. Najbrojniji i najuticajniji deo naše intelektualne elite razočaran je rezultatima Misloševićeve politike, ali ne i njenim ciljevima. Kao spasenje takvi priželjkuju obnovu “hladnoga rata”, bipolarnog sveta, Rusiju na nekadašnjim pozicijama velesile koja bi podržala vraćanje svega onoga “što nam je oteto”. Dakle, nove ratove za prekrajanje granica. Istina, ne odgovara im trenutna geopolitička situacija, ni međunarodna, ni unutrašnja, vojni potencijali su pod kontrolom svetske zajednice. Ali, već sutra, ko zna...

Izdaja intelektualaca

Mi tek moramo pronaći odgovor na pitanje kako je bilo moguće da u istorijski gledano veoma kratkom periodu od petnaestak godina dođe do takve društvene i moralne krize kakvu smo imali, i kakvu imamo, do takvog intelektualnog pada i patološkog stanja u kojem čitava država i njeni istaknuti pojedinci, intelektualne elite, odjednom izgube moć normalnog rasuđivanja i počnu da govore »jezikom mržnje«, da jednostavno, narodski rečeno zaglupave, zatupe, da svoje ponašanje pretvore u zločinačko, a svoju zemlju u kriminalnu, anatemisanu od gotovo čitavog sveta. Taj važan odgovor zašto se i kako to dogodilo moraće da potraže istoričari, psiholozi, psihijatri, a naravno i umetnici, jer sve što se ubuduće bude na ovim prostorima pisalo nosiće pečat naše zajedničke sramote, posrnuća, tragedije u kojoj su najveću cenu platili najnemoćniji i najneviniji, nesreću iz koje su glavni profit zgrnuli najbeskrupulozniji i najpokvareniji.
Jedna od važnih i glavnih tema preispitivanja naše bliske istorije biće upravo tema »izdaje intelektualaca«, napuštanje i odbacivanje univerzalnih vrednosti zarad uskih nacionalističkih i političkih interesa i strašne, katastrofalne posledice te izdaje.
U svojoj znamenitoj studiji »Izdaja intelektualaca« objavljenoj 1927. godine u Parizu, Žilijen Benda pisao je o doprinosu intelektualaca različitim oblicima strasti, političkim i nacionalnim pre svega, koje su naš vek obeležili kao » vek intelektualnog organizovanja političkih mržnji «. Dok se u proteklih gotovo dve hiljade godina ljudske istorije taj isti poseban sloj ljudi, »proizvođača duha« , umetnika, naučnika, filosofa, suprotstavljao »realizmu mnoštva«, političkim strastima, raznim oblicima mržnje, individualnom egoizmu. Istina je, piše Benda »oni nisu mogli sprečiti laike da celu istoriju ispune svojim mržnjama i klaonicama...ali ih jesu sprečili u tome da ta dela pretvore u religije, da ih usavršavaju, verujući u svoju veličinu. Zahvaljujući njima možemo reći da je čovečanstvo tokom dve hiljade godina činilo zlo, a hvalilo dobro. Ta nepomirljivost dobra sa zlom, koja služi na čast čovečanstvu, pukotina je kroz koju se mogla provući uljudnost. Međutim krajem XIX veka dolazi do bitne promene: intelektualci pristaju na igru političkih strasti«.
Samo moderno doba, ističe Benda, poznaje mislioce koji proglašavaju neprijateljima naroda one svoje sunarodnike koji su zadržali pravo da misle i govore slobodno i koji veruju da rodoljublje ne isključuje pravo na kritiku, i ne slažu se »da je domovina u pravu i kada greši«. Taj oblik sumnjivog rodoljublja modernog intelektualca ispoljava se u teškim oblicima ksenofobije, mržnji i strahu prema drugima i potcenjivanju svega što nije »naše«. Za njih su pojmovi pravednosti i istine samo »metafizičke magle«, po njima je, kako ističe Benda, »istinito ono što je korisno, a pravedno ono što zahtevaju okolnosti«. Tako su intelektualci izneverili i izdali svoj poziv, a i neke od osnovnih postulata slobode i tolerancije izražene u mislima Renana: »Čovek ne pripada ni svom jeziku, ni svom narodu; on pripada samo sebi samome, jer je slobodno biće, to jest moralno biće« i u poznatoj Plutarhovu rečenici kako »čovek nije biljka, nisu mu koreni srasli sa zemljom na kojoj se rodio da se ne bi mogao pomeriti«.
Izdaja intelektualaca, po Bendi, proističe zbog odricanja od nekih univerzalnih vrednosti, a prihvatanja posebnih, nacionalnih, lokalnih zapovesti, koje zadovoljavaju uske, egoistične interese često veoma udaljene od pravde i istine, od stvarne demokratije i slobode. Intelektualci, tobože služeći domovini, služe ustvari političkim interesima i strastima, iskazuju lojalnost političkim vođama. Benda je svoju studiju pisao u vreme nastajanja italijanskog fašizma, imajući dobar uvid u delovanje nacionalistički orijentisanih francuskih, nemačkih i italijanskih intelektualaca.

Restauracija

Ideje iz populističkog “događanja naroda”, odnosno mitingaške “antibirokratske revolucije” bile su krajem osamdesetih i početkom devedesetih obložene ideološkim floskulama; danas su one ogoljene i jasne, sasvim je vidljivo njihovo nacionalističko jezgro. Ta vrsta opredeljenja ispoljava se u nostalgiji za “slavnom prošlošću” koja je najčešće mitologizacija deseteračkih junačkih pesama i kvazi istorije, odbacivanje antifašističkog dela istorije, veličanje kvislinga koji su izdaju pravdali višim “nacionalnim interesima. Ideologizirana istorija komunističkih istoričara zamenjena je kvaziistorijom nacionalističkih istoričara. To je zapravo stanje ideološke i kulturne restauracije. Reformska demokratska vlast i sama u konfuziji, bez dovoljno odlučnosti i hrabrosti, spremnija je da podilazi nacional populističkim stereotipima nego da im se suprotstavlja. A to je omča koju sami sebi vezuju oko vrata. Traži se opšti narodni konsenzus oko važnih pitanja državne politike: statusa Kosova, odnosa prema Haškom tribunalu, suđenja ratnim zločincima. Zamislimo samo kako bi izgledalo da u Rusiji vladajuća politička garnitura traži konsenzus sa Žirinovskim ili Limonovim, u Francuskoj sa Le Penom, u Austriji sa Hajderom? U svakom slučaju na takvim temeljima, na temeljima nacionalizma kao ideologije teško je, ako ne i nemoguće u savremenim uslovima načiniti krupne društvene reforme i ostvariti punu integraciju u međunarodnu zajednicu. I opet: nosioci ovog retrogradnog rakovskog hoda unazad jesu takozvani intelektualni krugovi oko Crkve, Akademije, književnih i umetničkih udruženja.

Vajmarski sindrom

U današnjoj Srbiji, “postoktobarskoj Srbiji” uveliko je prsutan vajmarski sindrom. Vlada koja se zalaže za reforme i demokratizaciju države pored toga što je nedovoljno hrabra da istraje u doslednom obračunu sa snagama starog režima, nema u intelektualnim krugovima odgovarajuću podršku, a uz to, pojedini njeni članovi nisu odoleli iskušenjima korupcije. Birokratizovani sindikati iz Miloševićevih vremena pozivaju na rušenje vlade podržani od ekstremne desnice i ekstremne levice. A znamo kako je okončala Vajmarska republika. Labilna, tek uspostavljenja demokratija u Nemačkoj neposredno posle prvog velikog svetskog rata nije imala snage da sama sebe odbrani. Opšta frustracija naroda, praćena nedovoljnim reformama, militarizmom, nacionalizmom koji je vaskrsao u obliku “novog patriotizma”, teška ekonomska situacija - sve to neumitno je vodilo diktaturi, fašizmu i, konačno, opštoj katastrofi. Od istorije se ipak katkad mora učiti. Nisu sve okolnosti, pogotovu međunarodne iste, niti je Srbija Nemačka, ali postoje određene matrice ponašanja koje ukazuju na puteve sa kojih nema povratka. Uloga intelektualaca u kriznim i nesigurnim vremenima, ne samo da nije zanemarljiva, ona je često odlučujuća, bilo da zvone na uzbunu ili se pridružuju mračnim snagama društva u marširanju prema propasti. Naše intelektualne elite, čast izuzecima, u bliskoj su prošlosti odigrale žalosnu ulogu podržavajući nasilne i vlastoljubive političare i destruktivne, anahrone društvene i kulturne projekte. Sa nelagodom i zabrinutošću zapisujemo da nije bilo suočavanja sa vlastitom krivicom, sa zabludama i zločinima. Odgovornost intelektualaca za sve strahote i nedaće koje su nas zadesile velika je, van svake sumnje. Posledice su vidljive, a sa takvim intelektualnim elitama, utopljenim u vlastitom samozadovoljstvu, nespremnim i nesposobnim za kritičko preispitivanje sopstvenih, tragično pogrešnih postupaka u prošlosti, budućnost je sasvim neizvesna i problematična.