Milan T. Đorđević [1]

MALA VARIJACIJA NA TEMU "INTELEKTUALCI I RAT"

Sarajevske Sveske br. 04 [2]

Španski mislilac Hose Ortega i Gaset kaže: "Biti intelektualac je nešto što ne mora nužno da ima ikakve veze sa čovekovim društvenim ja. Ne postaje se Intelektualac zbog drugih, iz ovog ili onog razloga, sa ciljem da se zgrne novac, stekne slava, ili ne potone na uskovitlanoj pučini kolektiviteta. Neko je Intelektualac zbog samog sebe, uprkos samome sebi, protiv samog sebe. Neizlečivo." Filozof Andre Gliksman opet kaže kako je intelektualac čovek koji naglas razmišlja i da se od njega ne očekuje da ispolji apsolutnu nepogrešivost. A filozof i pisac Bernar Anri Levi će reći da je intelektualac usamljenik. Po njemu, on je čovek koji govori, misli, kazuje svoje mišljenje, sam. On misli da može sam, ili skoro sam, da izrazi istinu. Intelektualac, nastaviće Levi, to je istina, razum, pravda, to je iluzija o mogućnosti ostvarivanja jednog sveta gde bi mogle da prevagnu vrednosti Univerzalnog. Mislim da je B.A-Levi najbliži dobroj definiciji intelektualca ali prisećam se da je u dvadesetom veku bilo mnogo onih intelektualaca koje možemo da nazovemo državnim, režimskim, apologetskim, intelektualaca koji su zalaganje za univerzalne vrednosti zamenili odbranom nacionalnih, lokalnih vrednosti. Često fascinirani desnim ili levim totalitarizmima, diveći se sili kao pokretaču istorije, oduševljavajući se čak i okrutnošću, oni su pokušavali i uspevali da igraju uloge propovednika ili glasnogovornika određenih ideja ili društvenih i političkih pokreta. Poslednja decenija prošlog veka na nevelikom prostoru zemlje koja se zvala Jugoslavija intelektualci su igrali raznolike uloge. Često su bili zagovornici zaista mračnih ideja, katkada rafinirani, ponekad brutalni inspiratori zločina i ratni huškači, najčešće samo ćutljivci i konformisti, a najređe oni koji se suprotstavljaju ratu i mahnitosti kolektivizma zvanog nacionalizam. U Srbiji su u prethodnih petnaestak godina postojale, pojednostavljeno rečeno, tri grupe intelektualaca. Bili su tu oportunisti, konformisti, navodni profesionalci - takozvana ćutljiva većina. Oni su uvek bili spremni da zažmure i tako ne vide realnost oko sebe jer "gledaju svoja posla", "ne mešaju se u tuđe poslove", "bave se svojom profesijom". Njih nisu zanimale nikakve priče o ratnim zločinima i odgovornosti za ove zločine. Prezirali su i preziru svaki govor o politici i smatraju ga vulgarnim, pa sa neprikosnovenih estetskih i intelektualnih tronova ili sa akademskih visina osuđuju otvoreno ispoljavanje političkog mišljenja, a sopstveno ponašanje smatraju izuzetno mudrim. Pritom im nije smetalo da o državnom trošku putuju po svetu ili primaju nagrade države sa čijom se politikom, navodno, nisu slagali. Ti su, recimo, govorili da nije bilo bombardovanja i rušenja Vukovara od strane Jugoslovenske narodne armije, kako nije bilo ni bombardovanja Dubrovnika, pa čak nije bilo ni zločina nad Bošnjacima u Srebrenici i da je komandant srpske vojske, general Mladić, tamo samo delio bombone deci i pio rakiju sa holandskim oficirima. Danas su spremni da u pola glasa priznaju da je svega toga bilo ali da zbog evropske budućnosti Srbije ne treba mnogo pričati o ovim mračnim stvarima, niti govoriti o grobnicama poput grobnice Albanaca što je otkrivena u beogradskom predgrađu Batajnica, na poligonu specijalnih policijskih jedinica.Drugu grupu činili su režimski intelektualci, salonski nacionalisti i nacisti. Ti su oduševljeno prihvatili "događanje naroda", "antibirokratsku revoluciju" i u Slobodanu Miloševiću videli srpskog vođu koji će uz njihovu savetodavnu pomoć ostvariti sve nacionalističke snove i fantazije. Oni su bili okupljeni oko Srpske akademije nauka i umetnosti, Udruženja književnika Srbije i raznih drugih državnih i paradržavnih udruženja. Imali su velikog udela u ispirisanju politike koja je Srbiju i Srbe gurnula u ratove u kojima su počinjeni mnogi zločini. Tipičan ali i vrhunski predstavnik ove grupe je akademik Dobrica Ćosić. Kad god govorim o tim intelektualcima koji su prihvatili rat kao drugo sredstvo ostvarenja ideja o nacionalnim državama i kad god razmišljam o njihovoj nesposobnosti da se suoče sa svojom (makar moralnom) odgovornošću za izazivanje i raspirivanju ratova, setim se slučaja velikog nemačkog pesnika Gotfrida Bena. Ovaj ekspresionistički pesnik i nihilista čiji su stihovi izazivali zgražanje onih koji su voleli konvencionalnu i tradicionalističku idiličnu poeziju, tridesetih godina prošlog veka polako se pretvorio u etabliranu figuru literate koji u nacionalizmu i govorenju o naciji nalazi novu snagu koja će preobraziti stvarnost i istoriju pokrenuti sa mrtve tačke. Izuzetno lucidan i intelektualno pošten pisac, Ben je prošao zaista čudan put od nonkonformiste do stvaraoca koji se oduševljava onim što se desilo 1933. godine. Zašto je Ben u onome što su njemu književno i estetski bliski stvaraoci mnogo ranije prozreli kao zločin video istorijsku prekretnicu i novi trenutak u istoriji nemačkog naroda? Zašto je ovaj krajnji individualista imao potrebu da učestvuje u masovnom oduševljavanju "nacionalnom revolucijom" iza koje se krila nezajažljiva ambicija nekolicine polukriminalnih ljudi koji su se brzo pretvorili u masovne zločince, dok su nekadašnji nacionalisti poput Tomasa Mana, dakle prirodni intelektualni saradnici Hitlerove "nacionalne revolucije", lutali svetom užasavajući se i aktivno se boreći protiv režima u kojem je nihilista Ben živeo. Ben koji je 1934. godine ipak shvatio šta se dešava u Nemačkoj pa se iz javnog života povukao u anonimnost vojne lekarske profesije, u knjizi "Dvostruki šivot" pokušao je da na vrlo inteligentan način opravda svoje oduševljenje nacističkim osvajanjem vlasti i ostalim događanjima iz 1933. godine. Njegova knjiga je objavljena tek posle 1945. godine i predstavljala je briljantnu racionalizaciju koja nije mogla izmaći razornoj kritici mlađih levičarskih intelektualaca i stvaralaca. Danas bih poželeo da i srpski intelektualci, pisci i pesnici bar malo progovore o svojim nacionalnim euforijama, glupostima, greškama i pravdanjima zločina, ali oni izgleda nisu sposobni za tako nešto. Problem tih "državotvornih" intelektualaca i pisaca je što oni bez nacionalne ideje i državne podrške postaju socijalno beznačajni. Njihov govor nije govor intelektualnih individualista, već se ispoljava samo u kolektivističkom podržavanju državotvorne ideje. Njihova večita vezanost za priču o nacionalnoj državi, danas je intelektualno smešna, groteskna i arhaična. Tako je, na primer, pesnik-akademik Matija Bećković dozvolio sebi da kaže da će biti sa svojom nacijom čak i kad ona nije u pravu. Naravno, priča o naciji, nacionalnoj državi i zatvorenoj nacionalnoj kulturi uvek je apstraktna i u suštini predstavlja fantaziju iz devetnaestog veka kojoj podležu duhovni lenjivci. Znam da ovi naši savremenici (kako neko reče, intelektualci -demokrate genocidnog tipa) zbog svoje prosečnosti nikada neće napisati štivo kakav je Benov "Dvostruki život". Oni nisu sposobni, niti će biti sposobni da analiziraju sopstvene zablude, gluposti ili greške. Umesto da u javni govor unose racionalnost i razložnost, oni su kod takozvanih običnih ljudi raspaljivali najmračnije strasti. I tako ih podstrekivali na osvetu i nasilje. Njihovi govori o prošlosti, o granicama, o odbrani naroda, njihova fetišizacija nacionalnog i instrumentalizacija nacionalne kulturne tradicije u državotvorne svrhe, ostaće kao primer neodgovornog ponašanja intelektualne elite jednog odista mračnog vremena. Treća i najmanja grupa su intelektualci u antiratnim organizacijama i inicijativama kao što su Antiratni centar, Beogradski krug, Fond za humanitarno pravo, Helsinški komitet, Evropski pokret. Oni su se u patrijarhalnoj i ratnički raspoloženoj Srbiji suprotstavljali ratu i nacionalnoj mržnji pa su od strane državotvorne nacionalističke inteligencije bili žigosani kao izdajnici, antisrbi, anacionalni elementi.
Užasni ratovi na teritorijama nekadašnje Jugoslavije koji su obeležili kraj dvadesetog veka, veka logora i genocida, veka mračnih ideologija i atomske bombe, sada su iza nas. Ali jesmo li shvatili šta je bila suština tih ratova i zašto su oni vođeni? Zašto su bili tako surovi? Jesu li to bili ratovi za teritorije, građanski ratovi, ratovi koji su za jedne bili odbrambeni a za druge osvajački? U Srbiji, jer nju najbolje poznajem, intelektualci se, kao ni većina ljudi, otvoreno ne suočavaju sa bliskom prošlošću. Razgovori o odgovornosti, zločinima, uzrocima proteklih ratova potiskivani su u drugi plan sa uverenjem da još nije vreme za te i takve razgovore. Intelektualci koji traže da se te stvari izvedu na čistac kao što traže da zločinci budu kažnjeni za zločine koji su činjeni u ime nacije i njene odbrane, i dalje u Srbiji predstavljaju sumnjivu manjinu. Glasnu ili poluglasnu većinu predstavljaju oni narodnjački i nacionalistički intelektualci poput Dr Koste Čavoškog koji se otvoreno ili skriveno suprotstavljaju Sudu za ratne zločine u Hagu i brane Radovana Karadžića i generala Mladića kao nacionalne heroje. Ne postoji jasna svest o moralnoj i krivičnoj odgovornosti za zločine počinjene u ovim ratovima. Ne postoji ni želja da se problem odgovornosti konačno reši. Retorika ovih intelektualaca koje neki smatraju odgovornijim za zločine od raznih vojnih i policijskih komandanata gotovo je ista kao i pre započinjanja ratova. Kao zaštitnici i dobrovoljni zastupnici nacije, oni govore o pravdi, o zločinima izvršenim nad Srbima. Zarobljenici mita o bezgrešnosti i pravedenosti sopstvene nacije, ti čuvari nacionalnih vrednosti istovremeno su i živi dokaz intelektualnog poraza. Dokaz antiintelektualizma i izdaje onih univerzalnih vrednosti koje svaki istinski intelektualac zastupa. I taj poraz najbolje govori o stanju društva u kojem živimo, o stanju društva koje nema snage da se otrgne od prošlosti. Užasna prethodna decenija, koja je počela nacionalističkom euforijom i pričama o herojstvu i pobedi, istorijskim narodima i slavnoj prošlosti, a završila se ratovima, pogibijama, egzodusima, zločinima, porazima, propadanjem, bedom, depresijom, apatijom i izopštenoću, ničim nije poučila ove ljude. Ili, tačniji, oni nisu uspeli da se intelektualno suoče sa činjenicama i onim što je očigledno. Nastupajući kao branitelji nacionalističkih ideja, kao oni kroz čija usta govori "narod", prestali su da budu intelektualci - lucidni analitičari ili kritičari postojećeg, oni koji brane univerzalne ljudske vrednosti - i postali provincijski demagozi, oni koji opravdavaju zločin.