Jovica Aćin [1]

Tri zapisa o opstanku u našoj deceniji zla

Sarajevske Sveske br. 03 [2]

O PRIJATELJSKOJ KORESPONDENCIJI

Suština jezika, tog najopasnijeg i najdragocenijeg dobra datog čoveku, jeste u prijateljstvu i gostoprimstvu, kaže Emanuel Levinas. Plen sam tog jezika, njegov zaljubljeni privrženik, sa svešću da mu ljubav nikada neće biti uzvraćena. I zašto bi ako je jezik - pravda? On je pravda kad je odnos prema drugom. Levinas je u tome izričit: "Odnos prema drugom, to jest pravda." I to će biti epigraf ovome zapisu upravo stoga što pravde u našem svetu nedostaje.
Svet svakako u svojoj istoriji nije nikada ranije doživeo dublje promene od onih koje su se odigrale tokom prve polovine ovog veka naoko i samo kalendarski na izmaku, pa čak ni tokom daljnje dve decenije. Možda se nije desio neki apsolutni okret u svim područjima i svim vidovima života, ali elementi koji ustrajavaju, a mogli bismo da ih vidimo kao ostatak sveta do dvadesetog veka tek su samo izraz neke nadstvarne nostalgije. Vreme iziskuje proveru realnosti, a ni u njemu samom više nije izvesno da se događaji odigravaju kao u realnom vremenu. Ja sam, verujem, učenik pisaca i mislilaca iz tog razdoblja neuporedive promene. Dodajem, preciznosti radi, da tu promenu vidim donekle kao uvod u Sudnji dan. No, da sam učenik manje je važno od činjenice da sam, u isti mah, učinak te promene i, tako, neizbežno suočen s tim da živim i pokušavam da mislim i ispisujem ono što je smrtonosno u toj promeni. Nalazim se, zajedno s vama, pred ponorom u koji moramo da zakoračimo da bismo negde u njemu možda našli, kao na neočekivanoj izbočini u nekoj provaliji, oslonac za opstanak, čak i tada kada je on lišen smisla. Inače, opstanak nema smisla osim u sebi, i to je isti onaj koji mu mi pridajemo, i od koga bismo, sad, nad ponorom, morali konačno da se odreknemo da bismo sam opstanak očuvali od smrtonosnih posledica našeg vekovnog osmišljavanja, kao i od lažnog opravdavanja da opstanak ne vredi bez smisla, te da ga možemo po svojoj volji odbaciti, kako svoj tako tuđi. Smisao je tek naš izum, a nijedan izum se ne overava mimo smrti. Otuda je i smisao, koliko god se očajno tome opirali, konačno metafizičkom logikom našeg mišljenja preveden u instrument usmrćivanja. U logorskom svetu, koji je otkriće ovog stoleća, to prevođenje je poprimilo neviđeni oblik. Korišćenje smisla u univerzumu užasa bez smisla postalo je samo izraz za pokriće u reprodukovanju užasa. Moramo prihvatiti da je u ponoru sve drukčije, i više ništa nije primenjivo od onoga što smo do ponora znali. I sve što budemo pravili sada mora biti drukčije od onoga što smo ranije sačinjavali. Ako nam se nešto učini isto, neophodno je da u tome iznađemo i sagledamo drugo koje nismo znali i primali kao drugo. Ili, ako već to ne uspevamo, uprkos svome beznađu, moramo da priznamo da je novootkrivena mogućnost samo nostalgično ponavljanje puta koji nas je i doveo do ponora.
I ja, kao učenik učinaka i sam učinak, polazim u traganje za koje ne znam uvek kuda vodi, ali u svojoj zamorenosti od ponavljanja ne vidim šta bi nam, ipak, izvan traganja moglo ponuditi traženi oslonac, šta bi nam zajamčilo opstanak. Hvatam probleske u mraku, među kojima naslućujem jedan kao prijateljsku iskru.
Čini mi se da je večnost već kako tragam po logorskom svetu, pokušavajući da mislim nemislivo, ispisujem neizrecivo. Razgrađen od užasa, ponikao pred žrtvama, bio sam pokatkad zatečen i zadivljen pojavom koja nije bila samo solidarnost, ljubav, nego vrlina izvesne uzajamnosti, ne uvek simetrično recipročne, ni dvosmerne, među onim bićima kojima je sve bilo oduzeto, koja više nisu posedovala ni svoju golu egzistenciju. Kao da je kroz tu skrovitu uzajamnost prosijavalo nešto staro, jednako osećanju za dar: radije davati nego uzimati. To je bilo čudo poklanjanja kad više ništa nemamo. Šta je to bilo? Saglasnost s drugim? Saodgovornost sa stranim? Poklanjano je poverenje iz ničega u ništa, i to je bio neopisiv transfer života usred sveta smrti, dar koji se ne može simulirati niti krivotvoriti, barem ne u logorskom univerzumu.
Polazeći od neuporedivog iskustva tog uvida, prihvatajući ga kao svojevrsnu tablicu za dešifrovanje, biva mi očito koliko je bogatstvo po raznolikosti našeg života poslednjih godina znatno oštećeno. Ili naše trajanje u vremenu menja smer ili dosadašnji prostor istorije iščezava. Izgubljeno je na kvalitetima i plodnosti heterogenog, a sve za račun pojednostavljenosti i shematičnosti homogenog. Kao da više ne živimo u realnom vremenu i ono što nam se događa, od zločinstava do svakojakog terora, doživljavamo tek kao nešto hiperirealno, i što nas se ne tiče, čak i ako smo žrtve. Poslednje decenije ovoga stoleća, naime, decenije su već kada su događaji izgubili svaki kompas. Više se ne odigravaju u realnom vremenu. Dobijajući na kontrolisanoj informativnosti, gubimo na istoriji. Više nismo u realnosti nego u svetu virtualnosti sa čijim hiperirealnim posledicama tek moramo naučiti da živimo. O tome bi mogla da nam priča svaka intuicija zatvorskog i logorskog sveta, u kome su navodni spoljašnji događaji, potpuno medijatizovani, poprimili do krajnosti irealni status. Dominacija terora i zločina nam se čini samo kao grozna varka, nešto nestvarno koje je, ipak, kadro da nas, isključujući iz događaja, učini svojom žrtvom. Isključeni iz događaja: to znači da oni, bez nas, više nemaju realnosti. Sama nestvarnost nas u njima uništava. Možda je već bez osnova pitanje da li nam je kao neizbežna namenjena ta sudbina boravka u paklu irealnosti, istorije koja je izgubila i zaboravila sebe, pasivno nas prepuštajući teroru i zločinu.
Ako je taj, po meni, katastrofalni preokret i mogao biti predviđen, svi njegovi učinci niti su bili niti su još predvidivi. Možda je on i programiran: bezmalo nam je i bio potreban kao halucinogeni narkotik da bismo izdržali prelaz iz stvarnosti u nestvarnost. Kad je jednom stvoren prekidač između iluzije i stvarnog, a da nam je on istovremeno izmaknut i nedostupan, te životni transferi između drugog i mene prekinuti, ustanovljena je mašinizacija izabranog ili izazvanog sukoba. Koliko god to nekome izgledalo da nema veze s njim lično, dovoljno je da se nagne nad bezdan otvoren s gubitkom i da, ipak, među nenaslućenim učincima prepozna i svoj lični i dalekosežni poraz kako mu puca u lice, obezličava ga i svako iduće opštenje s drugim čini sumnjivim.
Opštenje s drugim je sada ponovo pod sumnjom da je izdajstvo identiteta ili, pak, da je mogućno samo kao osvajanje, pokoravanje i poništavanje drugog. I invencija koja je podržavala i čuvala kvalitete i plodnost heterogenog u ljudskom životu, invencija kao izraz najintenzivnije želje za opštenjem s drugim, invencija koja je gradila putanje i prenosila, kao stvaranje i otkrivanje, sa sumnjom i nepoverenjem lišena je životne snage. Može biti, razume se, da sumnja o kojoj je reč oduvek postoji, da nikada nije posve utrnula, koliko god njen metafizički legitimitet bio osporavan. No, tačno je, postojala ili ne odvajkada u istoriji, bila prećutna ili prerušena, čak ukinuta pa preporođena, da je sada, mada to nismo tražili, pretvorena u vid iskušenja samom našem opstanku.
Poraz koji sam spomenuo, osećajući ga prvenstveno kao ličan i individualan, ne mogu opisati ili bilo kako izreći. On je, u mom slučaju, zapravo melanholija same moći opisivanja, promišljanja i izricanja. Kad god nešto danas poželim da iskažem, suočim se s njom, borim se da postignem neophodnu sabranost i brzinu, da sebe, ali i nju otrgnem iz mašinizacije nagona smrti koja je rađa i krepi. Njene prepreke su varljive prečice koje nikuda ne vode i koje jedino odlažu kraj tako što nam nenadano razotkrivaju njegove strašne i nepodnošljive izglede u paklu sastavljenom od ponavljanja.

Poverenje u drugog? Ne samo da je, u iskušenjima posejane krivice i zametnute mržnje, ali i počinjenih zločina, poverenje u drugog rastureno nego je donekle izgubljeno i poverenje u sebe. U šta i u koga se pouzdati? Taj potres je epidemičan. Pred minskim smo poljem čija je dokumentacija zaturena, i samo tek poneki papir postoji o tipu mina i njihovom razmeštaju. Ovo poređenje je više od poređenja, jer upravo će nam, počev od naloga buduće komunikacije, predstojati istinsko razminiranje pretećih polja.
Povratak poverenja u drugog, obdržavajući pri tome svoju slobodu u svim njenim presudnim oblicima, vidim kao ulog vaspostavljanja prijateljske korespondencije. Taj ulog je možda nedelotvoran u istoriji, možda ne jamči išta veliko, ali u ma koliko malome doprinosi da prebolimo lični poraz, da nad bezdanom izgubljenog iznova bude artikulisano naše lice i bude kadro za obraćanje, davanje i primanje. Predan melanholiji, jasno mi je otuda zašto mi je - kada sam početkom decembra 1994. godine pozvan da, u Ljubljani, učestvujem u radu alternativne takozvane Leteće učionice radionice - odmah na pamet palo da bi i moj udeo u nekom višestranom razgovoru morao biti o prijateljstvu. Razgovor već iziskuje izvesne pretpostavke prijateljstva. Žak Derida je dve godine ranije za jedno od svoja dva beogradska predavanja izabrao da izlaže o politikama prijateljstva. Bio je to okolišan, ali etički izbor. Svoju odluku, pak, ne vidim drukčije nego kao nužnost od vrste one heterogene poetike koja život štiti od nepovratne destrukcije i smrti, od neprijateljskih raskida s drugim.

Prijateljska korespondencija čuva korespondenciju s prijateljstvom, čak i ako prijatelja nema.
Na čuveni, često citirani i komentarisani apostrof, s naoko samoponištavajućim smislom, "o, prijatelji moji, nema nijednog prijatelja", pripisan Aristotelu, odvraća Fridrih Niče. Po odeljku "O prijateljima", u Ljudskom, suviše ljudskom, apostrofirani apostrof kazuje mudrac, ali umirući. To nam se obraća umirući mudrac iz grčkog poimanja prijatelja, iz okružja reči philia i homonoia, gde se u istom kretanju združuje prijateljstvo, saznanje i smrt. Apostrof se kod Ničea obrće, kao da nas poziva na sve ono što razotkriva kompromitovane slabosti hrišćanskog poimanja bližnjeg kao taoca načela traganja za istim i sličnim. "Neprijatelji, nema nijednog neprijatelja." Da li time anticipatorski započinje rušenje osnove na kojoj počiva politika sa stalno otvorenom mogućnošću realnog rata i upotrebe fizičke sile? Kao da smo pred pozivom da se u određenju "prijatelja" prekine sa isključivo političkom logikom na kojoj je ustrojeno razlikovanje "prijatelj-neprijatelj". Ali, ko kaže neprijatelji, nema nijednog neprijatelja? Niče gradi neočekivanu opoziciju koja bi možda trebalo da zameni opoziciju prijatelja i neprijatelja. Zov upućuje (ruf ich), obrt kazuje - luda, živa. Nasuprot umirućoj mudrosti postavlja se, naime, živa ludost. Ironija je u ovom času bolna, ali zbog toga ne mora biti manje lekovita, kao što ni njena lekovitost nije ničim garantovana, čak ni našim prijateljskim poverenjem u nju.
O, prijatelji moji, gde ste, šta ste postali, ima li prijateljstva s drugim, i sa strancem, ima li uopšte još prijateljstva!? Takva pitanja su prokleta, čak i kada ne potiču jedino od pesnika. Nalikuju krvoliptanju iz smrtonosnih rana. No, tako bi moglo i moralo glasiti apostrofiranje posle Aristotelovog i Ničeovog... Takva bi htela biti moja prijateljska poetika... Moj poziv na korespondenciju, na jedno iskustvo prijateljstva koje je do sada isključivano iz filozofskih i političkih, to znači i nacionalizovanih, i konfesionalizovanih, i seksualizovanih, kanonskih meditacija, interpretacija i komunikativnih modela...

Ako nijedan drugi, onda nas problem nastavka mišljenja prijateljstva, skupa sa svim politikama koje su pojmu prijateljstva pripisivane, od grčkog poimanja do hrišćanskog, od demokratskog koncepta do revolucionarnog, dovodi u situaciju preterane blizine koja ne dozvoljava više da vidimo sa čim smo ili s kim smo to tako blizu. Neke pouke dijalektike moraju nam ostati na umu: misliti nešto pretpostavlja i iščezavanje u mišljenju (koje se još s pravom naziva metafizičko) onoga što se misli. Konačno, prijateljstvo ne može biti tek predmet ma kakvog mišljenja, posebno kada se realno iskustvo prijateljstva suoči s najvećim iskušenjem, iz kojega je prijateljstvo zapravo rođeno, naime sa iskušenjem smrti. Potreban nam je neko ko će nas ispratiti u smrt, pa i sam poći u nju, i sam već bez života, kako je naslućivao Žorž Bataj. Metafizičko mišljenje zaključuje da najdublji dodir s nekim predmetom imamo kada ga posedujemo. Paradoksno izmicanje prijateljstva mišljenju upravo je u tome što je ono od iskustava apsolutnog razvlašćivanja, kada svako vlasništvo i posedovanje biva obesnaženo. To nije samo odricanje, nije askeza u čijoj osnovi je poverenje u više biće koje seže do zaborava. Odricanje se u iskustvu prijateljstva ni ne javlja kao vrlina (u bilo kojoj verziji, grčkoj ili hrišćanskoj) kojoj stremimo i koja će najposle biti stečena kao nagrada našem predanom trudu i našoj volji. Ne postoji tu nikakav religijski smisao. Uslov prijateljstva je odvezanost. Drugog pratimo u oslobođenosti od svih spona. Nema se tu više čega odricati. Odrekli smo se već onog časa kada je prijateljstvo rođeno u činu kome ne nalazimo nijednu analogiju u dosadašnjim priznatim ustrojavanjima istine sveta. Nema tu ni žrtvovanja, koje je uvek za nekog ili nešto, za nekog s kojim se zbližavamo zato što ga već osećamo kao bližnjeg ili za nešto za koje smo kao za vrhunsku vrednost spremni da se bez ostatka predamo u zamenu za njegovo konačno ustoličenje. Drugi ili drugo može biti u daljini, može biti uronjeno u svoju usamljenost, u svoju isključenost iz svake žive zajednice, kao što i mi to možemo biti. "Blizina s daljinom", o čemu govori Niče u Zaratustri, i što opet odjekuje kod Žorža Bataja i Morisa Blanšoa kao "zajednica bez zajednice" ili "negativna zajednica", kao "nepriznata zajednica", dakle prijateljstvo među onima koji nemaju prijatelja, odjek je tog iskustva. Pred smrću svi se međusobno beskonačno udaljavamo, bivajući bliski iz sve veće daljine. Kod Ničea je to bila gotovo proročka intuicija logorskog sveta kao sveta neopozivog istrebljenja, i nju je u šumu poetskog mišljenja umeo da razabere Bataj i od nje pođe u izvesnu mikropustolovinu koja će svoje posmrtno, recimo, mikroispunjenje naći u Blanšoovom prijateljstvu-u-mišljenju. Ukratko, nikakav se grčki ili hrišćanski zahtev za žrtvovanjem tu ne izvršava, budući da je s prepuštanjem daljini da i dalje bude daljina svako žrtvovanje izgubilo svrhu. Prepuštanje i davanje, postojanje i dar, sve od čega se nekada žrtvovanje sastojalo sada je, pred najvećim iskušenjem ljudskog opstanka, odvojeno od žrtvovanja i iziskuje novi smisao kao etički čin. Sa izgubljenim bogovima, sa uskraćivanjem njihove garancije zakonima raznih istorijskih i strukturnih vidova zajednice, prijateljstvo je slobodan odnos s drugim ljudskim bićima, odnos u kome se žrtvovanje poriče (prijateljstvo ne može pretpostavljati iskušavanje drugog niti njegovog prijateljstva, što vodi tek obogotvoravanju ili demonizaciji, nebeskom ili zemaljskom zasnivanju zločina), jer bi na kraju moglo biti tek jedino oltar logorskog sveta. Pri svemu tome, međutim, interpretacije prijateljstva, pozivajući žrtvovanje, doprinose kanonizaciji pojma i njegovom ponavljanom uključivanju u grčke ili hrišćanske sheme. Mimo shema, stvar je živeti u prijateljstvu da bi ono bilo uopšte vraćeno iz zaborava kao propuštena šansa, i s njim prilika vaspostavljanja izgubljene stvarnosti našeg života.

U međuvremenu se, od Deridinog boravka u Beogradu do danas, pojavila knjiga Politike prijateljstva (1994), koja dozvoljava da razgovetnije bude sagledan ceo kritički projekat vezan za prijateljstvo. U njoj je, ako ne već programski, svakako preliminaran vid onoga što je Derida izlagao tokom seansi svog univerzitetskog seminara 1988-1989. godine. U njoj je nedvosmisleno istaknuto da je jedini put da se problematizuje kanonski i dominantni pojam prijateljstva zapravo, po Deridinim rečima, Arijadnina nit, to jest uključivanje odvajkada isključivanog pitanja žene. Ta nit je, nasuprot jedne genealogije političkog, uz uslov (kako je to kod Karla Šmita) da je političko u našoj tradiciji vezano i vezivano za par prijatelj/neprijatelj, svojevrsna kontragenealogija. Postoji genealoški motiv koji ide od Aristotelovog apostrofa do Montenja i Kanta, kao i do Ničea i Blanšoa, citiranim i recitiranim, transferisanim i interpretiranim, pri čemu je rečeni motiv samo učinak porodične i falocentrične sheme. U lavirintu predaje kojeg artikuliše falocentrična shema na kraju se ista ispostavlja kao shema bratstva, u figuri brata, naime muškosti se kao jedinoj pripisuje uloga nosača vrline. I eto nas kod vrline koja svoj neosporni autoritet zadobiva u našoj kulturi s pojmom prijateljstva i nizom raznih i prihvaćenih modela demokratije. Tako je i svaki model demokratije bitno manjkav. Svaka arhitektura države sa suštinskom, premda uvek maskiranom brešom.
Ponovo bih morao, naravno, i ja, da pređem oprezno isti kontragenealoški put, na kome vrebaju ćorsokaci, čineći to sada bez ikakve Arijadnine niti, tragajući za izlazom koji možda ne postoji. Do tada, međutim, pitanje koje moram na kraju da postavim zapravo smera na mogućnost koja konačno i nepovratno zatvara celu metafizičku konstrukciju sa ulogom pojma prijateljstva u njoj. Pitanje je, naime, nije li i poduhvat uključivanja ženskog u misao prijateljstva, poduhvat kontragenealoški ili kako ga već hteli da nazovemo, tek poslednja reč (stoga za Deridu vrlina istovremeno jeste i nije stvar prošlosti) iste i neprekidno promovisane tradicije. Sada se i područje ženskog okupira ili se barem strateški priprema njegova okupacija. Ugrađuje se u zdanje, osiguravajući da sve bude čvrsto zazidano u njegovim temeljima. I Tesej i Arijadna su sada zatočenici već postojećeg lavirinta koji je, s Deridinim poduhvatom, samo dobio na složenosti i seksualnoj integrativnosti, ali niti je srušen niti je izmenio svoj metafizički, falologocentrični smisao. I taj je poduhvat - prema kome, inače, mogu osećati prijateljstvo po mišljenju i stilu, ne manje od onoga koje Derida navodno oseća prema Bataju i Blanšou - samo još jedno minotaursko lukavstvo uma: osvojiti i pokoriti ono što smo dosad, bez straha, kao slabo i pokorno zanemarivali... I "sestrinstvo" se, najposle, javlja kao simetričan odblesak istog onog što je izazvalo oblikovanje figure brata i "bratstva"... Zaborav "sestrinstva" u našem pojmu prijateljstva nije raščinjen (kao da je dekonstrukcija zloćudnom igrom interpretiranja i reinterpretiranja tekstova prošlosti prometnuta u integrisanje "zaboravljenog", isključenog, i onda varljivi ishod tog pretvaranja ponuđen kao žrtva budućnosti), jer ni u memorisanju "bratstva" u području prijateljstva taj zaborav nije bio isključen. Za njega je sve vreme postojalo rezervisano mesto. Tu rezervaciju se Derida (da li nehotice ili umešno čuvajući ulaz u zakon filozofije po kome je delo tek ilustracija ideje?) poduhvatio da realizuje. I klopka se metafizike zatvorila i nad tim poduhvatom. Uprkos tome, zahvat je bio vredan napora, dirnuto je u "prokletu" stranu metafizike, u jedan od njenih zaborava koji je, opet, plaćen "lažnim novcem". Upravo zato što nije bez autentičnosti, budući da ga niko do sada nije ili barem nije u toj meri uložio, napor doprinosi ironiji našeg traganja za prijateljstvom kao neupoznatim izlazom iz lavirinta, kao što i uvećava broj isprobanih mogućnosti da se izbavimo iz svog metafizičkog udesa... Ukratko, rezervacija je iskorišćena, ali obećanje nije ispunjeno. Teret je podeljen, zdanje otpornije na zemljotrese, ali tlo nije rasterećeno. Tačnije, breme i dalje visi nad ponorom. Bojim se da ništa ne može da bude promenjeno bez katastrofe, ili da nam se u strahu to samo tako pričinjava. Otuda nam tek predstoji da, lišivši se lažnog tla dosadašnjeg mišljenja i njegovih nadodređujućih uslova, s poetskim samopredavanjem i samopoklanjanjem iznova i drukčije promislimo ili, strožije, do kraja osetimo realno iskustvo prijateljstva u ekstremnim situacijama ljudskog opstanka s kojima nas suočava, uzorno i surovo, očaj egzistencije usred katastrofe zvane logorski svet.

O ČEMU SVEDOČIM, I KAKO

Uz sve ostalo, moglo bi biti da mi, banalizujući zlo, tako opravdavamo svoju ravnodušnost...

1.
Šta zapravo pisac, koji je pri tome esejist i pripovedač, može da kaže, polazeći od svog pisanja, kad ga pitaju o zlu danas? Ne mnogo, ali možda ni malo. Hajde da se u tu figuru osvedočimo: ja kažem da svedočim o zlu i životu, svedočim kao pisac, koliko god mogu.
Najpre, o samom svedočenju, o istini i laži... Božja zapovest nalaže da ne svedočimo lažno, to jest da o drugome ne govorimo i ne tvrdimo ništa lažno, pri čemu se istovremeno postavlja pitanje ko će da svedoči za samog Boga, ko garantuje, kao jamac i talac, ko dokazuje da On govori istinu i da je sam istinit. Teološki vidokrug koji je tokom istorije zapadnjačkog mišljenja određivao naše poimanje svedočenja, kao i uopšte istine, vidokrug koji je, posle paganske, antičke misli, ubrzo u sebe teleološkim obećanjima o poslednjoj istini integrisao metafizički i svaki drugi filozofski vidokrug, ovladao njime, počiva na iluziji da je istina nešto gotovo, dato, mada ponekad prerušeno i duboko skriveno. Posebna je priča o hrišćanskoj istini; ona je bez prenemaganja ravan moralnih zapovesti prevela na ravan bivstvovanja. U tom prevodu je zagubljena razlika između svedočiti-lažno i svedočiti-za-nekoga. Dakle, obavezujem se da ću govoriti istinu, a vi ćete svedočiti za mene. Svi koji veruju u Boga, svedoče za Boga. On je za njih Istina, podjednako moralna i egzistencijalna. Svedočenje se pretvorilo u verovanje. Niti je naša spremnost da govorimo istinu, šta god ona bila, znak verovanja, niti je, pak, garantovanje i dokazivanje istinitosti čin koji bi uspostavljao veru. Štaviše, verovanje u kontekstu oba značenja izraza svedočiti može biti više ili manje od svedočenja, ali uopšte nikakve veze ne mora imati s njim.
Svedočenje je, svakako, posebna vrsta iskazivanja. Ono je i izvesna vrsta istine iskazivanja. Da li je neki iskaz istinit ili lažan, može se eventualno ispitati i bez ikakvog svedočenja koje uvek vezujem za čoveka. Subjekt iskaza ne mora obavezno biti upravo onaj ko kazuje. Samo čovek može svedočiti. Tako je i sa iskazivanjem. Ono je govorni čin, i nema ga bez nas. Mi smo uvek njegov subjekt. Išao bih i dalje: samo čovek svedoči o čoveku i samo čovek svedoči za čoveka.
Ako istina nije jedna, niti je njena priroda nepromenljiva i večna, zašto neka istina ne bi važila i bez svedočenja? Ako je i naš pojam istine varljiv, podložan istorijskim i nekim drugim promenama, lako je zamisliti istinu bez svedočenja. No, istina samog svedočenja ne može bez svedočenja. Takva istina se obistinjuje tek sa svedočenjem. Ili, recimo, istina o postojanju nacističkih logora smrti, ili bilo kojih drugih koncentracionih i istrebiteljskih logora, postaje nepobitna sa svedočenjem samih žrtava. U ljudskom smislu, ta istina je često, ako ne i suštinski neizreciva. Žrtva koja svedoči neprestano se nosi s tom neizrecivošću. Govor žrtve je govor same istine u njenoj neizrecivosti.
Kritičkim genealogijama pojma istine razotkrivana je laž istine. Kritička genealogija istine svedočenja nam još nedostaje. Možda bih svoja istraživanja o logorima mogao shvatiti upravo kao fragmentarni pokušaj takve genealogije, izveden i po obliku i po heterogenosti jezika putem samog pisanja. Istovremeno, logori za mene nisu tek jedna od tema kroz koje se mračno obasjava ovaj vek na izmaku. Logori su, štaviše, mesto trajanja tog veka. U njima je njegova istina; u njima on razotkriva mesto svog zla. To su mi potvrdili i skorašnji logori na balkanskom tlu.

2.
Izum koncentracionih logora u našem stoleću, pod kojim god nazivom oni bili maskirani, suštinski obeležava ne tek jedno istorijsko razdoblje, već predstavlja nepovratno isključenje iz dosadašnje istorije. Po tom obeležju, ovaj vek je mračniji od svih proteklih, zapravo neuporediv ma s kojim događanjem iz prošlosti. Pojava i razrastanje logorskog sveta doveli su ljudski opstanak pred iskušenje na koje nemamo odgovora.
Jednom stvoren, zarazan, s logorskim svetom se, po svemu sudeći, više ne može prekinuti. Dok on metastazira, nesreća čovekovog satiranja ne da se više preboleti. U tome je, od sada, tragika opstanka, svakog njegovog kvaliteta i elementa. Uoči početka poslednjeg čina najnovije balkanske katastrofe, zloslutnički sam istakao da nas logorski svet vreba svakog časa i na svakom mestu. Nekoliko meseci potom već smo čuli za postojanje logora u granicama koje još nazivamo bivše jugoslovenske. Ni za koga nema pravdanja! Čak i kajanje, opraštanje, pa i pamćenje slaba su uteha. Dokumenti i ispovesti žrtava izranjaju iz mraka. A tek ćemo se suočiti sa istinom o tim logorima, srpskim, hrvatskim, muslimanskim. I to suočenje, kada se probijemo kroz medijske obmane, mora biti najpre suočenje sa istinom o sebi, ne o drugome.
U isto vreme, i u odavno poznatom fenomenu izgnanstva dogodile su se bitne promene. Uprkos naporima da svet jednom istinski postane čovekov zavičaj, sve se bolnije suočavamo s modernim iskustvom bezavičajnosti. Neprestano i sve većma bivamo stranci, postajemo tuđinci, i naša egzistencija izgnanička, čak i u rodnim krajevima.
U oba slučaja postojanja usred nemoći uma i poraza simpatije za različito, naime u slučajevima logora i izgnanstava, nije reč o nekim posebnim i konačnim fenomenima niti o navodnom vaskrsavanju varvarstva. Kakvi su danas, oni su iz duha modernog sveta koji se, hoteći da bude neprolazan, otvara provali smrti.
U tome se, ukratko, sastojalo i polazište knjige Gatanja po pepelu na kojoj sam radio decenijama. Pisati je tada za mene bilo izdržati. Ispitivao sam razna izgnanstva i proganjanja od početaka i širom sveta, osvrtao se na svakolika mučenja i tumačio iskustva iz svakojakih logora, tragao i za idejama koje navedenim pojavama leže u temelju. Ta su istraživanja, međutim, različita od drugih. Nije reč ni o kakvoj antropologiji, sociologiji, psihologiji, istoriji, analizi ideologija, političkih i pravnih učenja, i sličnome, premda se, tamo gde je to bilo nužno, nisam povremeno mogao lišiti ni takvih pristupa. U pitanju su svojevrsna književna istraživanja izgnanstva i logorskog sveta. Oslanjajući se pretežno na dokumentarne tekstove, na neposrednu i verodostojnu građu, želeo sam da problematiku sagledam, recimo, kroz moralnu i egzistencijalnu optiku pisanja i literature, jezika i umetnosti u iskonskom smislu toga izraza. Takav pristup ne samo da nedostaje nego je, u nekim bitnim elementima, dalekosežniji od ostalih, budući da za osnovu ima ljudski život u njegovoj mnogolikosti i dramatici samoočuvanja u ekstremnim situacijama.
Logori su, po meni, dosad najstrahotniji izum čovekovog uma, njegove sklonosti da izoluje, homogenizuje, selekcioniše, uklanja drugo, zatire razlike. Još od svojih istraživanja o mitskom prostoru čekaonice, u strahu i bolu koji su me obuzimali i pred najblažim oblikom represije, bilo ko da je njena žrtva, još od časa kada su mi u ranu zoru na vrata dolazili službenici državne bezbednosti da bi odvodili na saslušavanje ili mi uručivali poziv na suđenje zbog onoga što sam pisao i objavljivao, hteo sam da kriknem i da shvatim. Ali, da li je krik deo jezika? I da li se može shvatiti ono što je izmislio sam um? Racionalnost je svaki put bila poražavana, jezik je ostajao nem. Iz te očajne situacije, tokom dvadesetak godina, nastajala su moja Gatanja po pepelu. Gatanje je, mislim, nešto što nije ni racionalno ni iracionalno. I samo tako sam mogao da se nosim s pitanjima logorskog univerzuma koji je osvojio naše stoleće. Kada sam čitao ili neposredno od samih žrtava slušao svedočanstva o svetu u kome je smrt postala nešto najobičnije i, u isti mah, najneizrecivije, nisam mogao mesecima da spavam. Ta knjiga o izgnanstvima i logorima je, ukratko, izraz takve moje nesanice.

3.
Izgleda da je istina o čovekovim mukama nedokučiva. Pisanje je za mene neprestani pokušaj da se kaže ono što je nekazivo i nedokučivo u životu i o životu. Od groteske i smeha do suza i beskonačnog jada. Ponekad ne možemo da znamo da bismo uopšte mogli da živimo, a istovremeno moramo da znamo. U tome je paradoks istinskog pisanja. To je i paradoks čovekovog postojanja i opstanka. Život je stalno u pitanju. Pisanje i knjige su valjda jedina šansa da živimo s pitanjima u svetu u kome se sve paranoično zaverilo protiv života.
Sada mi izgleda da "budnice" jenjavaju, ali ostaju mrtvi, osakaćeni, unesrećeni. Još se nismo s tim neopisivim teretom suočili do kraja. Tačno je da je u ovoj zemlji mnogo čega bilo previše, kao i da je nečega bilo premalo. Nije bilo nikakvog balansiranja između mnogo i nimalo. To znači da je iz vida bila izgubljena razlika između smrti i života, ali je zato isticana razlika između nas i njih, razlika nacionalna, konfesionalna ili neka treća. Umesto jamca života, razlika je postala put u smrt. Umesto prijateljstva s drugim, dobili smo demonizaciju drugog. Ne verovati više dovoljno ni u šta, smatram da je danas postalo ne samo neumitno za mene, nego i jedino autentično božansko okrilje. U svakom slučaju, autentičnije je od okrilja ma koje ovdašnje stranke. Nisam član nijedne. A ko bi takvog kao što sam ja i želeo? Pisac je nepoželjan u poretku s programima vlasti, laži, pljačke, u sistemima zla.
Hteo sam da u onome što pišem svedočanstva i saznanja poprime vrhunski izraz. U tome je valjda i umetnost: u izvanrednom spoju spoznaje i stila. Šta to za mene znači? Rekao bih ovako: zasuti znanje. Ideja ne sme biti zasuta znanjem, nego mu se mora opirati. Ne smemo je pretvoriti u znanje, jer je ionako u komentarima očekuje taj zao udes. U mojim pričama, kao i u esejima, valja da sam život zaspe znanje.
Iz istog područja je bilo i moje pisanje o Markizu de Sadu. Ako sam zaranjao u logore i izgnanstva, u zatvore, mučiteljske tehnike i crna proroštva, nisam mogao onda, a nisam ni hteo, da zaobiđem delo Markiza de Sada. Moje obraćanje njemu potiče iz istog ili srodnog izvorišta u meni: potiče od snažnog nagona da ne okrenem pogled nego se suočim s mogućnostima katastrofe.
Markiz je mislilac kraja sveta. Njegova mudrost je, kao i Ničeova, proročanska. U apokaliptičkim vizijama koje je stvarao, danas već prepoznajemo svet u kome živimo i na koji smo sve neumitnije osuđeni. Sloboda se ne tiče samo pitanja dobra nego i zla. Zlo koje ne može da se ne iznedri iz slobode, istovremeno izdaje tu slobodu, prodaje je za paklena zadovoljstva. To je naša istorija. Nijedan pisac pre Markiza, a nijedan posle, nije dospeo do bezdane tačke koja nam biva dočarana u njegovim neuporedivim delima, i za književnost po značaju u najmanju ruku jednakim s delima Servantesa ili Šekspira. Ma šta pričam? Jedan je Markiz, a ono što nam odvažno govori, mada zagonetno, i pred čijom okrutnošću dalekosežnih uvida u strepnji zatvaramo oči i uši, tiče se same istine našeg opstanka. Nije ga i Franc Kafka, jedini književni genije ovog stoleća, bez razloga smatrao "pravim zaštitnim znakom našeg vremena", štaviše Ocem koji je jedini kadar da garantuje razliku, da razlučuje dobro i zlo, i koji je video duboku ukorenjenost patnje u svačijoj egzistenciji, čak i u slučajevima onih koje nazivamo srećnim životima.
Ni danas, kao i ranije, nijedan režim ne gleda na Markizovo delo baš milim okom. Čak i kada nisu svesni pravih razloga, instinktivno se brane. Književnost je valjda jedini duhovni, stvaralački prostor koji nas poziva da sve kažemo ili barem nagovestimo ponešto od neizrecivog. Markiz se do kraja, s punom snagom imaginacije, predao tom bezgraničju slobode kazivanja. A nema te vlasti koja u tome ne vidi opasnost, najpre po sebe.
Nisam ga čitao tek kao puki znalac. Ne verujem ni da jesam znalac. Čitao sam ga kao neko ko traga za sopstvenom književnom pustolovinom, ko iskušava druge da bi ono što sam misli i piše stavio na probu. Čitao sam ga gotovo kao da je u pitanju život i delo izvesnog književnog junaka, neki lik koji sam izmislio a koji, srećom, već postoji, i više je od svega što bilo koji pisac može da zamisli. Jedinstveni lik, vedar u patnji, i čak pun neobičnog humora usred nasilja, uvek veći, moćniji, maštovitiji, umniji od svakog ko bi se usudio da tvrdi da ga je on stvorio. A ja, šta sam ja danas u svom pisanju? Možda sam Sad? Tada je istinski Sad - sušta vizija, utelovljena Apokalipsa. Dobro, ja sam telo, ali Markiz je naprezanje, prskanje tela.
U apokaliptičkim vizijama koje je stvarao, danas već prepoznajemo svet u kome živimo i na koji smo sve neumitnije osuđeni. Takav, bio mi je nezaobilazan. Takvog, svaki režim ga najradije isključuje. Propušta ga jedino u haosu, ali propust ne zaboravlja. Markiz je neprestano upisivan na neku crnu listu. Pozivanje na moral je samo maska. Čak i kada nisu svesni pravih razloga, instinktivno se brane. Književnost je valjda jedini duhovni, stvaralački prostor koji nas poziva da sve kažemo ili barem nagovestimo ponešto od neizrecivog. Markiz se do kraja, s punom snagom imaginacije, predao tom bezgraničju slobode kazivanja. A nema te vlasti koja u tome ne vidi opasnost, najpre po sebe. Zato ga zatvara, jer je njegovo pisanje suštinski deo života. U zatočeništvima je upoznao apsolutnu samoću, neopisivu vrtoglavicu, vrhunsku nepomičnost. Sužanjstvu se opirao pisanjem, i to prepoznajemo u njegovim romanima i pismima. Prepoznajemo i prokletstvo jedinstvenog iskustva katastrofe. Nosio se sa anđelom uništenja. Ne odstupivši, ostao je živ. Želeo sam da čujem od njega, makar u munjevitim nacrtima, kako je u tome uspevao i kao pisac i mislilac, i kao živ čovek. I danas nam je ta pouka potrebna.

4.
Problematizujući čuveni tekst Valtera Benjamina, Uz kritiku sile, Žak Derida će u njemu otkriti implicitno mišljenje, slućenje nacističkog Endlösunga. Time smo ponovo kod svedočenja.
Zloglasna konferencija na Wanseeu, gde je prvi put, koliko mi je poznato, javno nešto rečeno i priznato o "konačnom rešenju", održana je 1942. godine. Tada je nacistički plan već uveliko bio ostvarivan. "Konačno rešenje"? Ukratko: masovno istrebljivanje. Način: logori smrti, Konzentrazionslagern. Da li je toga Benjamin mogao biti svestan kada je, 1921. godine, pisao svoj prilog kritici sile, nasilja? Samoubistvo će izvršiti 1940. godine. Uoči smrti, ne samo da je bio svestan, nego je nepobitno znao. Ubio se, rekao bih, baš od tog znanja. Njegov tekst nastao dvadesetak godina ranije svojevrsno je svedočanstvo in potentio. U njemu nije tako reći ništa drugo ni mišljeno nego upravo mogućnost Endlösunga. No, jedva da je nekoliko njih bilo tada koji su to mogli očitati u Benjaminovom eseju, pre samog odigravanja "konačnog rešenja". Kada piše svoju kritiku, Benjamin takođe zna ne samo da je u svakom nasilju već sadržan monstruozni plan uništenja, nego da se on tiho događa, i da su zločinačke vizije, potpomognute tehnologijom, neprestano prisutne u svetu. Ali, kao što znaš, sudbina intelektualnih uvida, da ne kažem utemeljenih vidovitosti, sudbina naših gatanja, ni ranije a ni danas nije manje nesrećna od sudbine Benjaminovih uvida. Jednostavno, istina Benjaminovog svedočenja je nemoćna istina, i u tom pogledu se ništa nije izmenilo u novim zločinačkim mogućnostima ni posle njihove utvrđene realizacije.
Usuđujem se da kažem da posle logoraških svedočenja više ništa nije ili ne bi smelo biti isto, ali se u maločas rečenom pogledu u zbilji ništa ne menja. Ta svedočenja se čak i potiskuju, jer nam je teško da se suočimo sa sobom, teško nam je da gledamo u lice užasu. Potiskuju se, međutim, i iz pragmatskih razloga. Štaviše, iz istih razloga se može potiskivati istina jednog svedočenja i ustoličavati laž. Tek devet meseci posle završetka operacije "Pustinjska oluja", kada je američka vojska, sa saveznicima, tukla iračke vojnike, smelo je biti obelodanjeno da je svedočenje o "mrtvim kuvajtskim bebama" bilo lažno. Naime, u američkom Kongresu žena-očevidac iznela je kako su u Kuvajtu irački vojnici u dečjoj bolnici poizbacivali sve bebe iz inkubatora, i deca su pomrla.
Ispostavilo se da to nije bilo svedočenje iz prve ruke. "Žena-očevidac" bila je kći kuvajtskog ambasadora u Vašingtonu. I za navodni događaj o kome je svedočila čula je, po njenom kasnijem priznanju, od trećih lica za koje je tvrdila da su pravi svedoci. No, ti "pravi svedoci" se nikada nisu pojavili.
U svakom slučaju, cilj "svedočenja", prenošenog preko svih američkih tv-mreža, bio je postignut: doprineseno je demonizaciji neprijatelja.
Takvih bestidnih laži i "šminkanja" je bilo koliko hoćete i u slučaju rata u Bosni. Mnoge public relations agencije su zarađivale zamašne honorare na tome. Istinama i lažima je mogućno trgovati. I one su postala roba. Lažne informacije su deo šou-biznisa, štaviše nezaobilazni deo društva koje se neumitno pretvara u društvo spektakla. Nema nikakvih ograničenja, bez obzira što je u pitanju život i smrt, što mogu biti i jesu u pitanju svakojaki masakri i koncentracioni logori, kako god ih mi zvali. Nacisti su takođe "šminkali" svoje logore. To su činili i staljinisti, činili i Amerikanci sa svojim logorima za Japance, naturalizovane. Činili smo i mi, i ranije i nedavno. Mi? I Srbi, i Hrvati, i bosanski muslimani.
Ali, ako ne postoje svedoci, ako nema autentičnih dokumenata, mogli bismo nastaviti i obrnuti pitanje, zar je svaka priča o zlodelu - laž? Ne mora biti, ali se, svakako, onda ne sme proturati kao istina, jer tada i sama rizikuje da postane zločin prema onome koga, bez iole verodostojnijih dokaza, optužuje za zlo.
Sad smo pred pitanjem o istini i laži u moralnom smislu.
Po izjavi Elija Vizela, tadašnji predsednik Jugoslavije, sastavljene od Crne Gore i Srbije, dao mu je svoju časnu reč da koncentracionih logora nema kod nas. Vizel i spomenuti predsednik, Dobrica Ćosić, sreli su se tokom dvodnevne Londonske konferencije o Jugoslaviji, krajem avgusta 1992. godine. Ćosić je još ranije, nakon medijske bujice, uoči rečene Konferencije, o postojanju i radu srpskih koncentracionih logora u Bosni i Hercegovini i Jugoslaviji, pozvao Vizela da sa ostalim predstavnicima Svetskog jevrejskog saveza poseti i lično se uveri da koncentracionih logora u Jugoslaviji nema. Ćosićeva časna reč ima možda još veću težinu, ako se setimo da je svojevremeno kao gost Dobrica Ćosić bio u poseti nekadašnjem logoru na Golom otoku.
No, u kojoj meri doista postoji naša čast ako logora ima? Mogu logori postojati a da mi to i ne znamo. I tada pitanje ne gubi na svojoj snazi. Čak i ako ne znamo za postojanje logora, mi smo krivi, i moramo - kada se jednom uverimo u njihovo postojanje, makar i naknadno - povući izvesne moralne konsekvence koje, opet, ne mogu ostaviti našu čast neoštećenu. Jer, u svakom slučaju, makar ćutanjem, i neznanjem, bilo kojim oblikom pasivnosti i ili neutralnosti, učestvovali smo u stvaranju okolnosti iz kojih su, između ostalog, izrasli logori. I onda je pitanje koliko vredi naša časna reč.
Ćosić je dao reč možda u verziji da "po njegovom znanju i saznanju" - logora nema. On je mogao biti tako obavešten od onih kojima veruje ili navodno veruje, te je na osnovu tih obaveštenja dao reč. Da li je smeo da je u tom slučaju da? Ili: možda je on obišao sva mesta na koja se ukazivalo kao na logorska i lično se uverio? Recimo, da je to učinio. On je svakako bio dovoljno kvalifikovan, na osnovu više razloga, da logore prepozna.
I Vizel je, razume se, kvalifikovan. Ne samo kao Jevrejin, pripadnik naroda čija se povest posle nacističkog projekta o "konačnom rešenju" zauvek vezuje i za koncentracione logore. Nego i kao osoba koja je prošla, kao žrtva, kroz koncentracioni logor.
Ukratko, pitanje je da li se u takvim stvarima može zalagati čast, utoliko pre ako čast shvatamo i kao naše svedočenje za nešto ili nekoga.
Žrtve koje bi, u malo verovatnom slučaju, krivo svedočile, izneveravaju sopstveni status. Kažem "u malo verovatnom slučaju", jer u tom slučaju izdaju sve što im je još ostalo, samo svedočenje kao poslednji oblik života u njima, izdaju i svoje sapatnike koji nisu preživeli da bi svedočili. To se, smatram, ne da izdržati. Tu se ne postavlja pitanje časti. Ona je naprosto neosporna.
Kod svih nas koji nismo neposredne žrtve, čast je samo fantom. Neodgovorno je pozivati se na čast kad su žrtve drugi, čak i ako za te žrtve ne znamo, čak i ako ih nema, što takođe ne možemo znati. Nismo svedoci, i ne možemo dobiti tu mučeničku čast. Šta bi to bilo? Davati reč da jesmo svedoci, a nismo!? Kad govorimo o logorima, čast da svedoče imaju jedino mučenici.
Svedočenje je pokušaj da se iskaže neizreciva istina?
A da li treba ćutati o neizrecivom? Logorska zbilja je neizreciva, zbog svoje nesuvislosti, zbog svog užasa. Logorskim žrtvama ostaje ta neizrecivost. Ne mogu da je iskažu do kraja, a moraju. U tome je poraz pripovedanja kao svedočenja o kome sam govorio.
Konačno, sada možemo razumeti, tek sa iskustvima logorskog univerzuma ovoga stoleća, zašto se na starogrčkom svedok kaže mártyros. Martir, mučenik. Svedok je mučenik kao logorska žrtva, i mučenik je kao svedok. Mučenik svedočenja, mučenik neizrecive istine o kojoj svedoči.
Lično, istinu svedočenja tražio sam u jednom svedočenju bez ostatka, kada čoveku kao žrtvi ništa drugo nije ni ostajalo osim svedočenja. Ono je bilo poslednji oslonac nasuprot smrti. To svedočenje o smrti svedočilo je, na kraju krajeva, o životu. Pokazalo se da svedočenje u pitanju, kao pokušaj, kako sam ranije nagovestio, da se izrekne istina u njenom stanju neizrecivosti, da to svedočenje jeste ne tek jedan između ostalih oblika života, nego onaj koji najduže traje kad je ukupan život suočen sa smrću. Svedočiti, razume se, o zločinu, ali i svedočiti o sebi, da smo bili, da smo nekad živeli, i da naša muka ne bude zaboravljena.
Kad u pisanju vidim svedočenje, nije mi naum da logoraško iskustvo, u smislu opstanka i smrti, i traga o životu, te raznolikih tehnika i tehnologija izobličavanja... pretvaram u književnost. U tom slučaju loše mislim o književnosti, kao o nekoj tek spoljašnjoj tvorevini našem biću. Ne, nego sam u rečenom iskustvu - može li se ono reći? - tragao za iskonskim tragom čovekovog opstanka kada je opstanak već na izmaku. I kako se taj trag kazuje tamo gde opstanka već gotovo da nema. Ti tragovi su presudni kao mesta do kojih seže logorski svet, preti im, briše. Kako ti tragovi opstaju, i da li opstaju uprkos svemu? To je deo moga pitanja. Međutim, i sama književnost je rođena iz tih tragova. Otuda, razumljivo je što su se pitanja logorskog sveta za mene ispostavljala i kao pitanja pisanja, tragova, više ili manje artikulisanih. Pa i kao pitanja zla.
Kad u ovoj stvari govorimo o zlu, sučeljavamo se s jednim veoma poučnim paradoksom koji je, opet, samo simptom beščašća naših iluzija o sebi. Evo, da vidimo ko je logorski gospodar, ko je logorski operativac, ko zločinac. Postoje zločinci i mimo logorskog sveta. Osim u izuzecima za pamćenje, oni su takvi i kada treba masovno mučiti, klati, u pogromima, u logorima. No, izgleda da oni nisu istinski ustrojitelji logora. Neko drugi? Neporočna zloća? Postoji li nešto takvo, nalik oksimoronu? Surovost bez zadovoljstva. Tako će Hana Arent, u Od laži do istine, okarakterisati nacističkog zločinca. "Ne glupost nego izostanak mišljenja." Sklonost lenjosti pred zadatkom, obavezom i slobodom mišljenja. "Činovi su bili monstruozni, ali onaj ko ih je činio i bio za njih odgovoran - bio je sasvim običan, nalik svakom, ni demon ni čudovište." Taj nam uvid Hana Arent zaveštava kao najveći paradoks nacističkog zločina, logorskog zla, u svom poslednjem, nezavršenom delu Život duha. "Jednostavna i podjednako strašna istina je da će osobe koje su, u normalnim okolnostima, možda i sanjale o zločinima, nikada ne pomišljajući da ih počine, prihvatiti, u uslovima potpune raspuštenosti zakona i društvenih spona, ekstremno zločinačko ponašanje."
Zločinci u logorskom svetu se, dakle, mogu rađati i kao najbrižniji očevi, kao poslušni činovnici, kao ideološki, nacionalistički, rasistički zaslepljeni obični ljudi. Ponekad nema šanse da ih prepoznate. Bliski su vam. To smo ponekad i mi sami.

A žrtve? I to smo ponekad mi sami. Kad nas pretvore u neprijatelje, uljeze, došljake, inoverce, u nečist, itd. Setimo li se logike drevnih žrtvenih obreda, najbolje je kada žrtva uopšte ni po čemu nije kriva. Čista, nevina. Kao takva, ona hrani, preporađa nas, biva iskupiteljska... Moramo je, otuda, tako reći mrzeti. Žene koje dočekuju Hristov dolazak u Jerusalim, u punoj predanosti, kada ga razapinju najglasnije su u svojoj mržnji prema tom istom Hristu, ali sada ponuđenog kao žrtva. Zato žrtva najčešće ne razume zašto je progonjena. Pita se ima li Boga. Veruje da je reč o nekoj grešci. I tako to.
U Bibliji ima mesta koja su istovremeno usmerena i na pojedinca i na narod; razlika se ukida. Ni na kraj pameti mi nikada nije bilo da određene moralne uvide u biblijskom tekstu nipodaštavam. Naprotiv, veći deo biblijskih naloga moralnog tipa bi i danas trebalo da važi. Sada, recimo, mislim na zapovest ljubavi prema bližnjemu: "I kada se kod tebe nađe neki došljak u vašoj zemlji, ne treba da mu činite krivo. Neka vam došljak bude kao da je rođen među vama i voli ga kao sebe samoga." To je iz Treće knjige Mojsijeve. Tako Biblija. A šta s nama i našim knjigama? Kako se nositi sa zlom koje je poprimilo transparentne vidove, i u svemu i u svakome može biti?
Jednostavan je i dalekosežan zadatak književnosti što se tiče zla. Nikako didaktički. Kao što bi filozofija, po Ničeu, trebalo da šteti gluposti, mada se često događa obrnuto, književnost bi više od svih naših spisateljskih aktivnosti morala da šteti zlu, da ga ismejava, demaskira, vređa ga, zapisuje, i tako razgrađuje. Da mu ne dopusti da se skriva u zaboravu, i u našem samozaboravu.

5.
Jednom sam upitan o dvojnicima, saputnicima i umetničkim obmanama u onome što pišem. Da li je pribegavanje dvojniku ili saputniku u igri umetničke obmane - vrsta izgnanstva?
Rekao sam da taj saputnik mora da je neki tajanstveni tip, da čak ni ja ne znam ko je on, niti se usuđujem da o njemu govorim. Možda je to neko nevino dete, ili je, opet, sam vrag. Ponekad mislim da nas tokom proteklih godina u vlasti drži lično Sotona. Kako drukčije objasniti ono sto nam se događa? Kako razjasniti ono što činimo? Događa nam se mrak. I proizvodimo mrak. Osećam kao da me okružuje provalija. Zato je toliko ljudi i pobeglo odavde, iz Jugoslavije. Otišli su dok su još mogli da preskoče provaliju koja se širi. To je sada nepopravljivo. Oni koji su otišli, možemo reći da su u izgnanstvu. Oni koji su ostali, pomalo su u zatvoru. Ne, ne mislim da je pisac "neko sa strane". Koliko god hteo da bude neutralan, samo svedok, on je uvek uronjen u vreme i svet. On je utopljenik svega što se dešava. On jeste svedok, ali kao žrtva, kao mučenik. Njegov govor je govor žrtve, čak i kada izgleda da je čisto umetnički i vanvremen. I tek tada može nešto da znači. Pa i potpuno predan imaginaciji, on transponuje govor žrtava. Otuda osećam strašan teret. Puca mi srce, puca mi duša. Toliko je žrtava oko nas, a konac tom procesu se još ne vidi.
Za saputnika, ipak, najradije biram dete. Svako je dete nevino. Beskrajno volim decu. Fasciniran sam njihovim moćima. Zamislite devojčicu od šest godina i dečaka od 10 godina, u jednom bosanskom selu, čiji otac odlazi na pregovore sa susedima. Susedi ga zakolju. Žena pođe da ga traži, nađe ga zaklanog, a onda je zločinci siluju. Gubi joj se trag. Verovatno je oduzela sebi život pod pritiskom patnje. Njihova deca ostaju sama u vrleti. O njima počinje da brine baba, koja je zapravo bila samo maćeha njihovom ocu. Naoružani ljudi dolaze u selo i traže od starice da im pokaže kako su u okolini raspoređene mine. Ona to ne zna i ne ume. I nju zakolju, u dvorištu, naočigled skrivene dece. O deci nema više ko da brine. Selo je pusto. To su deca koja su moji saputnici, bilo u bosanskim brdima ili u Beogradu. I ta deca žive sama, godinu, dve godine. Kada ih, ipak, neko nađe i spase, ko su ta deca, šta su postala? Mislite li da izmišljam? Ne, to je istinita priča. A kada je sutra ispišem, ona će biti obmana, umetnička obmana, s kojom se nosim protiv zlih kobi, protiv zlih laži, protiv zločinačkih obmana koje bi da nam uskrate svaku mogućnost života, svaku priliku za opstanak. Opstanku se učim od dece; od njih se pokatkad učim i pisanju koje je isto što i život.

6.
Ponekad je i samo već pisanje po sebi svedočenje. Grčevi pisanja, fragmentarnost pisanja, sve to može biti svedočanstvo osobenog izgnanstva.
Po tome, ja sam neprestano u izgnanstvu. I to priznajem. Štaviše, čovek je večni izgnanik, od svoga rođenja. Ove godine su mome izgnanstvu pridodale provaliju. Kao da iza mene i ispred mene više nema ničega. Otuda ustuknuća i praznine na mojoj mapi. To je izraz nečeg nedokučivog i neizrecivog iz našeg postojanja. O tome se ne može pisati. Može se tek evocirati raselinama u pisanju, prekidima u pripovedanju. Moje je pisanje grčevito, puno uboda. To je kao kada nam srce stane i naprosto pomišljamo da je došao kraj, a zatim nekim čudom nastavi da kuca. Radi budućnosti? Ne, već radi sadašnjosti koja je, izgleda, jos jedino mesto dovoljno pouzdano za obitavanje. Ne znamo, ne shvatamo šta nam se desilo. Bojimo se da pogledamo tragediji u oči. Ne znamo, međutim, ni šta nas sutra čeka, pa kažemo sebi ostanimo gde jesmo. To je nemogućno. Srce nastavlja da kuca, odmerava već sledeće trenutke. I u provaliju moramo kročiti otvorenih očiju, s malom, maleckom nadom da ćemo se iz te rupe nekako izbaviti. Ne vredi nam ni da sve oteramo dovraga, jer vrag takozvane istorije ne prima naša naređenja. U tom smislu, fragmentarnost je neizbežna. Pišemo i živimo u malim komadima, kao što neko je prisiljen da piše i živi kradomice u tamnici u koju ne zna ni kako ni zašto je dopao.
Bude li nekog u budućnosti da sudi o nama, da sebi dočarava naš život, misliće o nama kao o mravima koji gaze jedni preko drugih. I neće nam oprostiti glupost da smo se proganjali i ubijali zbog varljivih mitova, zbog navodnih istina koje već sutra neće biti nikakve istine.
Pitam se mogu li se pisati, na primer, pesme kao nekada? Osećam opštu i duboku duhovnu setu, i s njom kolebanja simpatije, prijateljstva, ljubavi, u iskonskim značenjima koje bismo, smatramo li navedene izraze iole dostojnim iskušenja našeg opstanka, morali da im opet pripisujemo u nadi da će barem njihova ukorenjenost u postojanje izdržati krizu ne prevrednovanja nego posvemašnjeg raspada svih mogućnosti vrednovanja. No, i ta ukorenjenost može biti obmana. I ta ukorenjenost mora biti propitana u sadašnjoj recesiji naših osećanja. Nije li poput pesme i ljubav, tako, još jedino slamka na pretećoj površini katastrofe od koje, istovremeno, strepimo i priželjkujemo je kao najgori, pa ipak neki izlaz iz neizvesnosti i raspada? Kao da nikakve veze s dnom više nema. Pluta, lebdi. Ali, mogao bi to biti način oporavka. Prihvatiti izgnanstvo da bismo preboleli gubitak ognjišta, i samog pojma zaštitničkog okrilja. Nema dna, nema zavičaja, niti toplog krila, nujnih prsa, osim u našoj žudnji koja jenjava, u njenim poslednjim iluzijama. Ni nomadstvo ne može više biti nomadstvo ma kakve celine, nomadstvo plemena, kakve god zajednice, stada, čak ratne mašine. Ostaju još šanse odlomaka, delića, nesigurne, ali ipak šanse tek onih učinaka ili samo senki kad nepopravljivo pukne struktura s kojom smo hteli protiv sveta i života, struktura već posve kompromitovana. U seobe za drugim kreću tada jedino fragmenti, i umesto strukture o kojoj smo sanjali i nametali je kao kosmos trajanja i našeg opstanka pomalja se fraktura u kojoj sad moramo naučiti da živimo, ako hoćemo da preživimo, moramo naučiti da volimo, da iznova gradimo prijateljstvo i sve oblike simpatije s različitim, drugim. Ni čitanje naše, konačno lišeno strukturacije, predano izlomljenosti, mikrohaotičko, budući se, tako, preinačujući, ne prihvata ni takozvano ljubavno pesništvo po pukim zakonima žanra, niti traži od njega podstrek ili neki klimaks, ni ne uspavljuje se u nostalgiji, niti pristaje na praktične namene. Neće više ni lekcije iz zavođenja, gotovo ništa neće. Čeka samo hoće li zaiskriti utrnuli plamen ljubavi, hoće li ta kapljica započeti s gašenjem ognja koji je krenuo da nas zbriše. Upinje se, ipak, u tom slabom čekanju, bezmalo odbijanju, da ojača svoju poziciju i sa svoje strane pruži ruku pisanju u njegovoj transpoziciji. Ne mari za povod, hoće priliku, fragmentarno, nomadsko, izgnaničko, da kaže sopstvenu promenu, nakrcanu nevericom, pa tako i ja kazah šta predosećam. Jer, sa ljubavnim suzama i poetskim ritmovima verujem da nije sve izgubljeno, s radostima tela nije iščezla vedrina. I sa uživanjem - još je s nama, istodobno, zločin i poezija, kažem - izazivajući i probajući najpre sebe - sunovraćen u život, očajan pred smrću drugog, i nagnut nad knjigama, kažem njihovim suđenim čitaocima.

O IRONIJI I SAVESTI

Uz poetiku opstanka pokušavam da mislim o ironiji i užasima. Oklevanje smisla, s jedne strane, i lišenost smisla, s druge, kao da određuju naš položaj. Ja bih da se, međutim, zapitam šta vidim s mesta na kome sam. I na kom sam uopšte mestu?
Napisao sam priču Zmaj. Ne znam da li je to bila metaforična slika. Odjednom mi je došla, vesela, suluda i, po meni, izuzetno realna. Istina, jedan od mojih prijatelja iz Zagreba dojavio mi je da je to najbolja priča upravo za situaciju u kojoj smo, situaciju punu stradanja, raspetosti, egzistencijalnih gubitaka.
Čoveku je palo na pamet da nauči da leti. Kupio je krila, ona sportska, zovu se paraglajder, i poleteo nad gradom. Stanovao je na vrhu visoke zgrade, ali nije koristio lift, nego se, sa alpinističkom opremom, svakodnevno peo po zidu, balkonima, do svoga stana. Nekome se to moglo činiti kao spektakl. Njemu je to bila i postala najobičnija stvarnost. Svi bismo morali tako da radimo. Možda bismo se tako i odvikli od mržnje, od zaslepljenosti, od mraka.
"Dešavalo mi se poneke večeri, u vreme žestokih sukoba na ratištu u Bosni i Hercegovini, kad bih se sjurio na šetalište u Knez-Mihailovoj ulici ili na Trg Republike, da mi neko, dok sam se prizemljivao, vikne "Ua, padobranac!", ali se ja nisam vređao. Drugi glas bi doviknuo: "Ne, već je mrak, to je slepi miš... Šiš-miš, šiš-miš!" Govorio sam sebi da pritajena muka ljude tera na gluposti, jer nije svako u prilici da živi tamo gde ja živim, pod nebom, i da je obdaren poput mene da usred grada bude alpinista bez premca i, glavno, planinski zmaj."
Tako završava priča.
Moj Zmaj dugo je stajao nedovršen. Nedostajala su mu krila da poleti. Ispisao sam ga na papirićima kao izvesni ludi uvid u neku, mislio sam, sopstvenu situaciju punu strahova, ali i neopisive, neobjašnjive vedrine. Svaki pokušaj da mislim sopstvenu situaciju i iskustvo tog mišljenja uključim u studiju koju bih projektovao, eto, neka bude studiju o melanholiji, izjalovljivao se kao što bezuspešno pokušavamo da pogrešnim ključem otvorimo bravu svog života. Zato sam, u skici, zapisao tako reći uputstvo šta da činim ako bi naišla sverazarajuća katastrofa, ako bi došlo do zemljotresa, do poplave. I taj zapis je ležao među ostalima sa sličnom sudbinom, ležao je tako, bezmalo zaboravljen, godinu, dve, tri, ko zna koliko. A onda, bilo je leto: čitao sam pesme. Jedna pesma mi je otvorila oči. Napisao ju je neko dalek, neko ko mi nije čak ni sused, a postao mi je odjednom blizak. U njoj sam našao krila, u njoj sam našao i znatnu količinu neophodnog vazduha. Otkrila mi je šta nedostaje Zmaju u nacrtu, napuštenom, u zametku vizije, i kako će njegovo telo oživeti. Tako se, konačno, rodio ovaj Zmaj iz mog stomaka; njegovo dvostruko, trostruko srce je zakucalo.
Zašto sam sada baš njega izabrao? Nije on, možda, bolji od drugih mojih fantazija. Nije on ni jedini od priča koje stvaram i pričam u vezi s trenutkom u našoj katastrofalnoj večnosti. Izabrao sam ga jer su drugi, moji prijatelji, videli u njemu nešto što ja, zaslepljen, nisam opažao. Videli su mene, i sebe, kao zmajeve, dok ja sebe mogu da prepoznam jedino kao crva, mrava ili neku životinjku sa srodnim dimenzijama, kao majušno biće koje puzi i boravi u zemlji, bez vazduha, gušeći se, uverena da je to njena prirodna sredina. Mi smo kao opsene u sopstvenim opsenama. Dovoljno je da Otac Haos mahne, i mi ćemo se raspršiti. Zmaj je, izgleda mi u ovom času, tvrdoglavo bekstvo pred uništenjem, od koga je, opet, i samo pitanje da li se možemo uopšte spasiti.
Od tog pitanja počinje sadašnja balkanska ironija, onako kako je vidim. Naime, ne mogu da zanemarim da živim tamo gde živim, i kad god saznam za stradanje drugih, osećam potrebu da kriknem. Hteo bih da kriknem: i ja sam jedan od njih, čerečite i mene.
Poseban bol osećam pred masakrom dece i žena. Tada bih rado promenio pol, kao što i punom snagom naglašavam da su deca narod za sebe, svetski narod, jedini narod nevinosti i mašte od koje potiče sva imaginacija odraslih. I kada se pitam o sopstvenoj imaginaciji, u vidokrugu svojih upravo iznesenih osećanja, tada shvatam da se ona uvek i tako reći prirodno smešta na tačku žrtve, ko god bila ta žrtva. Hteo bih da moj govor bude govor žrtve, čiji je govor jedini u okrilju nepristupačne istine, mimo svih političkih i nacionalnih obmana, da sebe maltene ponudim fanaticima, hladnokrvnim krvnicima, pljačkašima, zatočnicima zla, u zamenu: uzmite mene, nemojte drugog, ja sam vaš istinski neprijatelj.
Osećanje koje iziskuje od mene da uvek budem na strani žrtve, ne tiče se samo strogo određenog mesta gde verujem da živim. Kada se osvrnem, jasno mi je da osećanje nije vezano, recimo, jedino za Balkan. Ono je planetarno. Evo me gde se vrtoglavom brzinom pretvaram u svakog ko je satiran i iskorenjivan. Bivam omražen, i kao žrtva proglašavan maskiranim strategijama za zločinca. Postajem vernik svih zabranjenih vera, i šta sve ne i ko sve ne. Još više: nije samo planeta Zemlja u pitanju, u pitanju je čovekova istorija. To je istorija beznađa, muka, pogroma, to je naša istorija u kojoj mogu biti svako, i nepokolebljivo kažem - ja sam svako ko je beznadni stranac, ko je mučen, proganjan. I baš zbog tog, rekao bih čak svog intimnog odnosa sa istorijom, danas i odavde, iz Beograda, prepoznajem u malim i velikim stvarima neku zlu kob koja nas snalazi sa istorijom. Menjaju se vajkadašnji ključevi za događaje koji sačinjavaju istoriju. S tom promenom, neprimetnom ali dalekosežnom, bivamo predani na milost jedne neviđene, zlokobne ironije u čijoj je nadležnosti da ono što se događa kao da se više ne događa. Stvarnost postaje virtualna. Sve što se dešava izgleda nam kao simulacija, kao igra oko koje možemo da pletemo mreže svoje kritičke svesti, da uvežbavamo moral, odolevamo iskušenjima, a da to nijednog časa istinski ne dodiruje realnost. Upravo stoga je Beograd - nekoliko proteklih godina, sve intenzivnije stavljajući na probu moje osećanje za razlike i identitete, osećanje za drugog, i moj moral pretvaranja u žrtvu koja je drugo - svakako jedno od višeznačnih mesta u svetu da se čovek neposredno suoči s tom odskora rođenom ironijom stvarnosti.
Ima nečeg već ironičnog u tome da se o ironiji govori iz mesta preplavljenog bujicom iskušenja da se održi ravnoteža između sebe i drugog i da se na tlu suprotnih smislova povuče krivudava i neizvesna linija koja u svakome deli dobro od zla.
Tokom istorije neprestano smo tragali za slabim tačkama stvarnosti. Udarom na njih, s voljom da ih zaposednemo, kojim god putem, revolucijom, pukim osvajanjem vlasti ili drukčije, hteli smo da kontrolišemo istoriju i usklađujemo uzroke i posledice njenih događaja. Nismo li, tako, do pre neku deceniju, kada smo mogli reći da živimo u modernim vremenima, ne samo verovali nego i doista činili da događaji budu opaženi ili skriveni? Falsifikovali smo ih, filtrirali, pomerali. I tada je bilo mogućno govoriti o tajnom životu države, tajnoj diplomatiji, tajnim agencijama... Obmanjivani smo, s više ili manje uspeha, u totalitarnim ili demokratskim spektaklima, o vojnim pučevima, nestajanju ljudi, koncentracionim logorima, masakrima, masovnom umiranju od gladi... Tajna je bila u moći nad istorijom. Kopija je čuvala nešto od suštine originala, nije potresala mogućnost njegovog postojanja. U tome je i bila naša šansa: tajna nije obavezno bila apsolutna, niti zločin savršen. Bilo je mogućno stati na mesto žrtve, opirati se, biti realan u realnoj i ma koliko strašnoj istoriji.
Ali, odjednom: nesklad uzroka i posledica. Otuda današnjim misliocima sve češće i sistematičnije pada na pamet ideja da istorija iščezava, da se naše trajanje više ne odigrava u realnom vremenu. Ta ideja je već simptom. Kao da ne poimamo da potiče iz očaja koji se preobražava u krajnju, objektivnu melanholiju pred ubrzanjima i neizbežnostima procesa u koji smo uključeni samo kao prolazna i potrošiva supstanca, bez ikakve moći delovanja. Autori navedene ideje zapravo su samo među prvima koji upadaju u klopku jednog procesa koga niko nije mogao predvideti. Ne da je deo istorije njeno iščeznuće, nego da je istorija mogla biti kao realna nastavljena jedino proizvodeći znakove svoga iščeznuća. Navodno iščeznuće uzimamo za doslovno. Tragajući za slabim tačkama istorije, odbijali smo da primetimo da smo upravo mi sami najslabija tačka.
Premda više nemamo utisak o realnosti događaja, stvari se ipak odista odigravaju. Neizreciva stradanja, u poslednjoj instanciji, doživljavamo kao spektakl, kao nešto predstavljivo i, otuda, samo kao predstavu, kao privid u svetu privida. Sablasno emitovanje "uživo" terora i zverstava među ljudima, uvodeći dozirane slike pakla i tako paradoksno poništavajući klasična osećanja greha i kajanja, na kraju je tek transfer nove zaraze ravnodušnosti. Istorija se ekranizuje, i to je jedna od prvih deonica na putu entropije događaja, izjednačenja svih događaja i svih vrednosti. Mediji, obaveštajne mreže, informativna kola, deo su istorijske strategije doprinošenja fikcionalizaciji, da je sve tek samo događaj u fikciji.
Tako je i u umetnosti, u književnosti, koje nazivamo postmodernim. Elementi koje u neko delo unosimo da bismo uvećavali realnost iskazanog, da bismo putem njih prenosili delovanja realnog, ispostavljaju se kao elementi sazdani na efektima fiktivnog, pa i samo iskazivanje izgubilo je svoj subjekt, kao da izvire ni iz čega.
Sama istorija je, dakle, počela samu sebe da prikriva; u događajima je uvek elemenat koji irealizuje događaje. Događaji sami sebe krivotvore, oduzimaju nam mogućnost i realno vreme za svoju verifikaciju. Oni već sebe filtriraju, postajući prozirni do nevidljivosti. Oni sebe izmeštaju, lišavajući nas svoga mesta i vremena. Opet smo s one strane istine i laži, ali ne kako su to želeli pobunjenici protiv metafizike kao hijerarhizacije moći u mišljenju, nego kako to sada sama istorija iziskuje. Realno je postalo mogućno jedino kao fikcija. I mi smo plen efekata fiktivnog. Realno ne postoji više za nas; ono proizvodi sebe kao fikciju u našim očima. Hvata nas panika od tolike irealizacije sveta. Ako je doskora savršeni zločin bio nemogućan, danas je sve mogućniji. I biva mogućan ne kao fiktivan nego kao užas same realnosti koja nas lišava svih sredstava, svih metodologija, da je potvrdimo kao realnost. Zločini koji se oko mene dešavaju ovih godina znatno se približavaju tom idealu željenog savršenstva. U tački smo kada su svi dosadašnji zaključci čovekovog mišljenja, svi postupci spoznavanja, jednostavno obesnaženi i prokazani kao promašeni.
Ništa ne znamo o svetu; sve što nas je istorija navodno do sada učila pretvoreno je u pepeo. Predstoji nam da krenemo iz početka, u sasvim drukčijim uslovima, još neizlučenim, još nedostupnim. Visimo nad bezdanom, i trebalo bi čak da budemo srećni jer je to još jedini koliko-toliko sigurni položaj.
Budućnost za kojom čeznemo već je prošlost, i ako bismo da nešto više o njoj znamo - morali bismo da sačinimo retrospektivu budućnosti. No, i to je suvišan, zaludan poduhvat. Sva nakupljena energija tokom istorije modernih vremena uložena je sada u prazninu. I moja osećanja za drugog, konačno, fikcionalizovana istorija ironično prihvata kao isprazne forme individualnih katastrofa, realnih, mada mišljenih jedino kao efekat fiktivnog.
I tako pišem o ironiji u Beogradu koji je, opsednut trenutkom, na rubu da ne prizna ironiju pisanja, naime invenciju stvaranja usred strahota stvarnog sveta i da, odvraćajući pogled od užasa svakojakih zločina, ne opazi u imaginaciji čovekovu večnu savest.

-----------kraj----------