Marko Sosič

TITO, AMOR MIJO

Sarajevske Sveske br. 19/20

Maj

12
A sada diši! kaže. I ne fantaziraj! Onda sedne na kamen i pogleda ka vrhu, odakle se pruža pogled na more i mesto koje se prostire kraj njega.
Obgrlim deblo bora i udahnem smolu koja se cedi niz njega. Polako pustim, da sklizne u mene njen miris. Dišem na usta, da se senka na plućima ne bi pocepala i da me smola ne bi omamila, jer bih onda u svojim mislima video strica Kristjana, kako ga nemački oficir vuče preko zemljišta na posedu, i plašim se, jer ne znam kraj te strašne priče. Strašna storija, kaže tata, koji mi je nikada ne ispriča do kraja.
Dišem i gledam mamu koja sedi na kamenu i pruža pogled ka vrhu Selivca. Pomišljam, da svakog trenutka, kao u svojim snovima, može poleteti na čaj kod kraljice Elizabete, i onda ću ostati sam sa svojom senkom na plućima, srećan što nikada neću moći da ozdravim i što ću zauvek živeti sa Alinom u Lazama i smirivati njeno srce, koje tako brzo kuca. Prebrzo, kao što kaže njen tata.
Nalet bure dune ka mom licu i još više ga priljubi uz deblo. Vidim mamu, kako joj se bura podvlači pod plavu suknju na kojoj su nacrtane bele rade, i podiže je sa tla, kao Meri Popins, koja je takođe sluškinja kod bogatog gazde i već sam je video na televiziji kod Anđoline. Vidim, kako joj zasijaju oči od sreće, kao da zna da će je bura odneti pravo do nje, koja je njena kraljica. Makar i zbog frizure. Uh, kako lepu frizuru ima kraljica Elizabeta! kaže mama tetki Sofiji, koja se uvek plaši da neće biti dovoljno lepa i da će je nona Lucija proklinjati. I onda ide kod frizera, da bi bila ista kao kraljica Elizabeta. Gledam mamu, dok je bura polako podiže ka vrhu brda, preko borove šumice; smeška se i usklikne: Oh, mogla sam barem da se presvučem! I pomislim, da će i plava suknja sa belim radama biti dobra, samo cipele treba promeniti, jer su pune kokošijeg izmeta. Udahnem miris smole kroz nos. Sklopim oči i ugledam mamu u novim cipelama, koje se cakle. Gledam, kako lebdi u vazduhu nad morem i mestom koje se prostire pod njom, i čini se kao ptica nasred travnjaka obasjanog mesečinom, kao ptica nasred noćnog neba prekrivenog belim zvezdama koje svetle na nju. Sada više neće morati da riba stepenice, da sprema, pegla, pere i kuva za gospođu. Njena gazdarica i gazda, koji joj već godinama obećavaju da će jednoga dana upoznati maršala Tita i njegovu ženu Jovanku i otpevati im našu pesmu, posmatraju je sa zavišću, zašto i njih ne oduva bura i odnese ih do kraljice Elizabete na čaj. Stoje kraj prozora svoje spavaće sobe, gledaju u nebo i zure u mamu, koja leti ka kraljici. I svi ljudi u selu izlaze iz svojih kuća i prodavnica, i gledaju u nebo, u nju, koja pod oblacima iščekuje jači nalet bure, da je oduva ka zemlji, koja se zove Engleska.
Vidim je, kako se u vazduhu okreće na stomak da bi i sama mogla videti sve nas koji je posmatramo sa zemlje. Mahne nam i svi joj, podignutih ruku, uzvratimo pozdrav. I nona Katarina sa puščanim metkom u glavi, i tetka Sofija, i slepa Jozefina, koja boravi u ambaru u bašti teče Alberta i čita knjige o zvezdama, i Jurij, i Sonja, moja sestra, i tata, koji skače visoko u vazduh da bi je uhvatio za suknju, nona Lucija sa štapom u rukama, i nono Mario sa cigaretom u ustima, debelim naočarima i suvim, podbulim očima. I njega vidim, kako uvlači dim, dune ga ka njoj u nebo i glasno kaže: Ma gde te to vrag odnese! Ka kraljiiiciiii… vikne mama visoko sa neba i baci pogled ka moru, ka Istri i svetioniku koji je u Savudriji, kaže Ivan, i snažan nalet bure je još jednom oduva daleko, u oblake.
Ne ludiraj se! Zatvori usta i diši na nos, zdravije je! začujem odjednom, kako kaže, i opet je vidim kako sedi na kamenu u plavoj suknji i cipelama koje su pune kokošijeg izmeta. Kosa joj je sva raskuštrana od bure.
Ne fantaziraj, dio mio. Vidim, da fantaziraš! izgovori, sasvim tiho. Zatvorim usta, udahnem smolu kroz nos, i u mislima molim anđela koji stoji u kući kraj uzglavlja mog kreveta, da ne oduva senku sa mojih pluća i da ne dovede u moje misli strica Kristjana, koga Nemci vuku preko ograda.

13
Sanjam: Mladi čovek stoji kraj jezera. Na sredini jezera je ostrvo a na njemu je crkvica. Čuju se zvona. Oblaci na nebu se proređuju i otkrivaju planine pokrivene snegom i predeo prepun drveća, sela, travnjaka i ambara, livada sa kravama, voćnjaka, reka i potoka, polja sa žutim žitom, belih kolskih puteva, mirisa uglja i toplog hleba. Neko kaže: To je vaša domovina. Mladi čovek je nag do pojasa i kaže, da će povući svoj želudac sa crevima i svim organima sve do grla, da bismo kroz kožu koja mu pokriva trbuh mogli da opipamo njegovu kičmu. Oblaci užurbano lete preko predela i mišići na njegovom stomaku se pokrenu i zatalasaju kao površina jezera. Zvona crkve nasred jezera više ne zvone. Mladi čovek duboko udahne svež proletnji vazduh i odjednom se sve što je u njegovom trbuhu, pomeri nagore. Pomišljam, da će mu creva izaći na usta. Bojim se. Mladi čovek ostaje miran i na njegovom licu se iscrta osmeh. Sada kroz trbuh, koga više nema, možemo dodirnuti njegovu kičmu. Ruke se pružaju ka njegovom trbuhu, i moja, prepoznajem je. Vidim prst na svojoj ruci, kako se približava koži njegovog trbuha koga više nema, ka pupku koji se zalepio za kičmu. Dodirujem njegovu kožu i pod jagodicom prsta osetim kost. Kičma. Čujem muziku. Na trenutak pomislim da smo u cirkusu, gde Ivan i ja, kada dođe u selo, odlazimo da gledamo ljude na trapezu i slona koji stoji propet na zadnjim nogama i gleda u ljude koji mu pljeskaju. Ne čujem više muziku. Nema šatora tamo kraj jezera, nema slona, nema trapeza na kojem se ljuljaju ljudi i kotrljaju u vazduhu nad mrežom. Samo oblaci, koji u trenu prekriju vrhove planina, ostrvo sa crkvicom nasred jezera i mladi čovek sa želucem u grlu. Sada vidim prst na svojoj ruci, koji pokušava da probije oblak i iznenada, kao da je odnekuda, iza mojih leđa, neko probušio oblak, ugledam svoju ruku na prljavom prozorskom staklu autobusa, koji nas vozi kroz predeo. Pored mene sedi Ivan, iza mene gospođa Slapnik sa dugom, svetlom kosom koja se vijori na vetru. Znam, da pored nje sedi njen muž okrvavljenih ruku, ali ne mogu da se okrenem da bih video njegovo lice. Gledam predeo kroz prljavo staklo i iza leđa čujem glas gospođe Slapnik: Kažu, da moj muž ima krvave ruke. Oprala sam mu ih, i danas sam mu ih oprala, ali, ljudi kažu, da su još uvek krvave. Šta da učinim? Šta da učinim? kaže njen glas za mojim leđima. Krajičkom oka se okrenem ka njoj. Sada vidim delić njenog lica, koje ne prekriva više samo duga, svetla kosa, već i suze. Opet se okrenem natrag i vidim Ivana koji se saginje pod svoje sedište. I sam se sagnem. Vidim crvenu tečnost, koja klizi nadole, ka drugim sedištima, sve do šofera. Pružim ruku, da je dodirnem. Gledam svoj prst koji se približava tečnosti, vidim Ivanove usne koje se blago pomeraju, kao onda u njegovoj kuhinji, kao onda kada ponavlja pesmicu. Dodirnem prstom crvenu tečnost, a onda ga približim očima. Pomirišem crvenu tačku na vrhu prsta i pomislim da je to krv, koja klizi pod sedištima.
Začujem glas koji saopštava da smo u Bosni, gde boravi stric Lojzi. Pomišljam, kako ćemo ga posetiti u rudniku. Ali, iznenada, osetim iza sebe ruke gospođe Slapnik koje mi pokrivaju oči, i čujem njen glas, koji mi se obraća glasom gospođice Mur: Kao anđeo si, kao anđeo, lepa devojčice… A onda više ne osećam njene ruke na očima i vidim da stojim u razredu, ispred zelene table, na kojoj visi karta sveta. Kraj prozora pored table je Franci, koji gleda svog oca kako korača ka šumi. Iza mene Ivan, znam. Osećam, da je kraj mene.
Pokaži, gde je Slovenija! začujem za svojim leđima glas pokojne učiteljice.
U Jugoslaviji, odgovorim.
Gde je Jugoslavija?
U Evropi.
Pokaži.
Dodirnem prstom kartu.
A Slovenija? Pokaži Sloveniju, tvoju domovinu.
Njen glas je svetao, kao zvona na crkvici nasred jezera, koje više ne vidim. Franci gleda kroz prozor u stazu, koja vodi ka šumi na Selivcu. Vidim maglu, koja se podiže sa mora, kako polako promiče između borova, i čujem parobrod koji zapišti sa mora. Franci gleda stazu, koja se izvija iz magle i pomera ka njemu, sva prekrivena borovim iglicama. Staza prodire u njega, u njegovu unutrašnjost, u njegovo telo.
Pokaži Sloveniju! čujem njen glas, za koji znam da je mrtav.
Pružam ruku, pružam svoj prst i vrh prsta spuštam na kartu na kojoj je nacrtana Slovenija. Odjednom, više je ne vidim, jer je prekriva moj prst.
I, gde smo mi? Gde smo mi? pita Franci učiteljicu koje nema, sasvim mirno i nežno.
Sada se Franciju približava i drveće iz šume pokrivene maglom, blago, sasvim blago ga okrzne i uspravno sklizne nekuda daleko iza njegovih leđa.
I, gde smo mi? opet začujem njegov glas.
Još jače pritisnem prst na Sloveniju i zavrtim ga ka granici sa Italijom. Primetim komadić crne prljavštine pod noktom. Stidim se. Pomerim vrh prsta nagore, ka granici sa Austrijom.
Tamo je Koruška. Gde smo mi?! opet začujem glas učiteljice, koja je mrtva.
I ponovo zavrtim vrh prsta ka granici sa Italijom. Osetim, kako crvenim zbog prljavštine pod noktom. Promenim prst i Sloveniju pokrijem srednjim, koji je čist. Kao oprani čaršavi, koji vise tamo, kod kuće, pored kokošinjca, iza kuće prekrivene izlizanim crepovima. Čist je moj prst i nokat na njemu, kao ispeglana tatina košulja, kao sestrine bele čarapice, kao mamina letnja bluza koju oblači kada se tramvajem vozimo u grad da mi kupi nešto, ako je prodala dovoljno jaja. Sada sam miran, jer čist je moj prst koji pritiskam na Sloveniju i okrećem ka granici sa Italijom.
Tako je. Tu smo mi… kaže pokojna učiteljica.
Svoj čisti prst pritiskam na Sloveniju i vrhom putujem duž njene granice sa Italijom, da se moj čisti, a loše podrezani nokat ureže u karton karte sveta.
Odjednom, začujem muziku. Ista je kao ona koju teča Albert sluša na gramofonu. Duvački orkestar i hor, trube, kao da ih ima stotinu ili više. Iza sebe više ne osećam Ivana, i Franci više ne stoji kraj prozora. Sam stojim kraj zelene table, ispred karte, pritiskajući prst na Sloveniju, i urezujući nokat u kartu na mestu gde je granica sa Italijom. Ne mogu da se pomerim, ne mogu da sklonim prst. Trudim se, ali ne mogu. Čelo mi je oznojeno, osećam kako me iznenada obuzima bojazan da se više nikada neću moći odmaći od karte, da će se svi ugušiti pod jagodicom mog prsta, i da nas onda više neće biti. Pogledam rub svog nokta koji se urezuje u kartu. Pored nokta vidim Trst, pored njega svoje selo, pored njega stazu koja vodi preko brda, i pod brdom rupe i bunkere, i u bunkeru ljude koji se skrivaju od bombi. U bunkeru, svoju učiteljicu crnih očiju, i ona se smeje, kao da se ne plaši, vidim Francija, kako sedi na ivici kreveta u sirotišta koje je u Furlandiji, i pokriva rukama oči. Vidim Ivana, kako se smeje, i pod pazuhom nosi svog oca koji je lak kao džak prepun suvog lišća. I vidim čoveka sa širokim slamenim šeširom, čoveka koga ne poznajem, kako stoji tamo dole i podiže pogled ka meni. Svi gledaju iz bunkera nagore, kao da gledaju u jagodicu mog prsta, koja ih pritiska i svakog trenutka može da ih uguši. Želim da odvojim prst od karte, ali ne mogu. Moram da piškim. Ne želim da se upiškim u gaće, ne smem, sada sam već veliki dečak. Biće me previše sram, ako se budem upiškio, kao što reče teča Albert. Vidim Alinu. I nju mogu da ugušim svojim prstom. Vidim je tamo u reci, koja se, među nama, zove Nediža, i šumi i žubori. Ugledam samog sebe pored nje. Do vrata smo u vodi. Plivamo u Nediži, jedno ka drugome. Vidim njenu mokru kosu koja joj se lepi za beli vrat. Pod površinom vode vidim njeno telo. Osećam kao da plovim u nju, sada, kada se bojim za nju. Kao da plovim u belu boju njenog tela, u njenu crvenu kosu dugu do pojasa. Hoću da se odvojim od karte. Ne mogu. Odjednom, ugledam svoje lice blizu njenog. Alina razdvoji usne i pozdravi me. Sada to može da učini, jer nas niko ne čuje pod vodom. A onda ostane tamo, rastvorenih usana, da joj Nediža poteče u usta, i smeje se, kao da se više ničega ne plaši. Čujem njeno srce, kako bije pod vodom, brzo, prebrzo. Hoću da podignem njeno telo iz vode, hoću da je prenesem na travnjak, da joj se osuši kosa i da gledamo suncokrete koji rastu na drugoj obali. Ne mogu da pomerim prst sa karte i vrištim, vrištim. Osećam svoje ruke, kako ih podižem i mašem njima, mašem.
Aliiinaaaaaaa!
Probudim se. Iznad sebe vidim mamino lice obasjano lampicom kraj mog uzglavlja. Mama se naginje nada mnom i gleda me svojim umornim očima.
Dio mio, dio mio, ma šta si to sanjao… kaže i pomiluje me po znojavom čelu.
Opet si mahao rukama, vidi! I anđelčić je opet skoro izgubio glavu! kaže i pokaže mi anđela kojem glava visi sa vrata.

Jun
1

Stojim na ulici, ispred čeličnih vrata, i čekam mamu, da dođe i odvede me kod doktora. Posmatram kamione koji prolaze kroz selo, i udišem dim koji ispuštaju za sobom, da čvrsto zalepi senku na moja pluća. Kamenčić držim u džepu, u dlanu, udišem ustima dim tih kamiona koji prolaze, i čekam mamu, koja će pobeći sa posla, tamo na drugoj strani ulice, i odvesti me kod doktora. Za to vreme će se kod njene gazdarice luftirati čaršavi koje je skinula sa kreveta i prostrla ih preko otvorenog prozora. Znam. I onda će doći, kao i uvek.
Dišem široko otvorenih usta i osećam, kako pod mojim stopalima sve podrhtava. Od kamiona. Tata kaže da dolaze iz Rusije, Poljske i Mađarske, ali i iz Jugoslavije. Tata kaže da su oni crveni ruski, i čujem dok govori napolju, pod hrastom koji raste u bašti, i lista novine. Ljudi gore, kaže i vrti glavom. U Češkoj gore ljudi. Zašto nisu ostali kod kuće, zašto su došli sa tenkovima i puškama?! Zašto?! kaže. I onda čujem teču Alberta, kako udara pesnicom o sto u svojoj kuhinji i vikne: Zato što su izdajnici, porko dio, zato! Česi su izdajnici, kao i Mađari, da, svi, svi, koji ne vole Ruse. Izdajnici, porko dio!!!
Pod mojim stopalima zemlja više ne podrhtava. Okrenem se otvorenih usta ka poslednjim kamionima u koloni i, odjednom, ugledam čoveka sa širokim slamenim šeširom. Stoji pod drvetom koje raste kraj puta, i gleda u prozor na kući, koju, kada je zdrava, čisti tetka Sofija. Čini mi se kao da mu je glava u krošnji i da se na njegovom šeširu gnezde ptice. Vidim ih, kako odleću sa drveta kada se pomeri i okrene glavu od mene. Vrapci, sivi i usrani, kako kaže teča Albert, kada ih tera sa svog dvorišta.
Ugledam mamu, kako užurbanim koracima prelazi ulicu prilazeći mi u papučama i sa keceljom opasanom preko suknje. Prilazi, uzima me za ruku i odvlači ka vratima koja vode ka doktoru. Gore, na drugi sprat. Oznojena je i zadihana. I ćuti, kao da je nešto brine. Mislim da je i ona videla čoveka sa širokim slamenim šeširom. Mora da ga je videla, kada se pomerio ispod drveta. Da, ako ne zbog nečeg drugog, onda je svakako morala da ga vidi zbog ptica, ptica koje su poletele sa drveta kada se pomerio, i onda me povukla za ruku.
Steže mi ruku i vuče me uz stepenice. Drugu ruku još uvek držim u džepu i u njoj stežem kamenčić. Još nekoliko stepenica, i mama će pozvoniti na bela, drvena vrata, koja će otvoriti medicinska sestra u belom mantilu, svetle kose spletene na potiljku, i velikih zelenih očiju, kakve ima i Alina. Mama pozvoni na bela drvena vrata i medicinska sestra ih otvori. Ugledam njene velike zelene oči i svetlu kosu, spletenu na potiljku. Osmehne nam se, kaže da sednemo i sačekamo, a onda uđe kroz druga vrata. Osvrnem se za njom, i, pre nego što nestane, primetim na njenom vratu kapljice znoja, koje zasvetle.
Spustim pogled na mamine ruke koje sada drži prekrštene na kolenima, nakon što je maramicom obrisala znoj sa čela i oko vrata, nakon što je njima popravila kosu, koju će za nekoliko dana, ako kokoške budu snele dovoljno jaja, srediti kod frizerke. Crvene su njene ruke. Od pranja veša i sudova. Njeni prsti, kao korenčići u zemlji, naborani. Od vode, znam. Pogledam njene papuče. Kroz njih proviruju njeni prsti i nokti na njima su obojeni u crveno. Sviđa mi se, kada su njeni nokti obojeni u crveno. Tako je, kao da su na izletu, ona i tata, u Dolomitima, kraj jezera, i fotografišu se, srećni, kao na onoj fotografiji u fioci, na kojoj se ljube i koju mama skriva od mene.
Tetka Sofija se onesvestila! progovori odjednom, dok je u svojim mislima još uvek vidim u Dolomitima, kraj jezera.
Kada? pitam.
Jutros. Malopre je dotrčala Sonja, da mi to kaže.
Gde?
Na ulici, ispred pekare.
Zavrtelo joj se u glavi?
Kao i obično.
Udarila se?
Nije mnogo.
Ma, je li se probudila?
Nije još…
Hoće li je teča Albert ošamariti?
Da, ako bude potrebno, ako se ne bude sama probudila, odalamiće je! Kao i obično.
Zašto tetka Sofija uvek pada u nesvest?
Ne znam, padala je još kada je bila devojčica…
Je li je teča Albert voli?
Kakve su ti to ideje, pa svi je cenimo…
Ne, nona Lucija je ne ceni, znam.
Jebem ti, da…
Gledam njene ruke, crvene od pranja.
Hoćeš li ići kod nje? upitam.
Da. Nekoliko dana neće ništa moći sama. Skuvaću i ispeglati šta treba.
Za teču Alberta?
Za sve, da. Za Sonju, Jurija, za slepu Jozefinu i nonu Luciju… Oh, dio krišto!
Hoće li ti pomoći Sonja…
Ako bude imala vremena…
Kupićeš pršutu za nonu Luciju?
Da.
Zašto je ne pustiš da umre od gladi…
Ćuti… kaže.
A onda više ne govorimo.
I ja pomišljam na tetku Sofiju, kako pada na ulici ispred pekare, iz koje teča Albert prevozi hleb. Vidim je, kako zakorači sa svojom korpicom i odjednom padne. Glavu najpre zabaci unazad, i čini se kao da grabi vazduh ili želi da vidi nešto u oblaku koji leti preko neba. A onda se pogne napred, kao moja vitka akacija na klancu, kada dune bura. I padne.
Uđite! padanje tetke Sofije prekida glas medicinske sestre.
Mama i ja ulazimo. Molim se, tek tako, u sebi. Molim se, dok me medicinska sestra postavlja golog do pojasa ispred čelične površine sa hladnim metalnim ručicama, koje mi obavijaju leđa. Molim se, a ne čujem svoje reči. Gole grudi prislanjam uz hladnu površinu. Ne diši! kaže doktor. Zadržavam dah i sklapam oči: Zamišljam da se šetam kroz stan mamine gazdarice. Svi prozori su širom otvoreni, na njima vise čaršavi, dušeci na krevetima su prevrnuti, jer se vetre. Kupatilo sija i miriše na cveće. U šalotu, za koji se na književnom slovenačkom kaže dnevna soba, kao što kaže gospođa Slapnik, stoji divan sa prevrnutim jastucima. Da se vetre. Na ormariću u sobi – uramljena fotografija. Na njoj maršal Tito i njegova žena Jovanka. Da se vetre. U kuhinji sto, pokriven čistim stolnjakom. Kraj njega ja, gazdarica i gazda, koji je, između ostalog, i lovac. Zato je svuda po zidovima u hodniku toliko životinja sa staklenim očima, za koje se čini da su žive: fazani, srne (samo glave), lisice (cele), divokoze (samo glave). Gledam mamu, koja sipa čorbu u tanjire. Gazda se osmehne svojim zlatnim zubima i velikom glavom. On ima i čineprežu, za koju se, kako kaže gospođa Slapnik, na slovenačkom kaže filmska kamera. Drži je u fioci, ispod ormarića, na kojem se vetre Tito i Jovanka. Mama kaže: Pokazaću ti je jednom… jednom, kada ne bude kod kuće. Videćeš kako je lepa. Ima i sočiva koja možeš da pomeraš, tako da čas vidiš stvari i ljude koji su daleko, čas veoma blizu, onako kao u onom filmu, kada Ana Manjani trči za kamionom i viče Frančesko, Frančesko, i upucaju je, i do nje dotrči Marčelo, njen sin i viče mamma, mamma… Sećaš se? Sećaš li se filma koji smo gledali na televiziji kod Anđoline? Oh, Ana Manjani! Sećaš li se? kaže.
Sad možeš da dišeš! prekine doktor moju šetnju kroz stan mamine gazdarice.
I ja prodišem.

prevela sa slovenačkog Ana Ristović