Suzana Tratnik

STIVENSON! STIVENSON!

Sarajevske Sveske br. 21/22

Nemalo trenutaka smo proveli čekajući na rizičnim raskršćima ulica i železničke pruge, posebno opasnim tamo gde nije bilo rampi. U gradiću je bio samo jedan takav smrtni prelaz, a upravo ispred njega sam najčešće stajala u prisustvu roditelja. Da se naviknem da mirno čekam ispred otvorene pretnje bez rampi, govorili su. I dok sam kao na iglama iščekivala voz, koji je već pištao prolazeći pored najbližeg sela i pod svojim nemirnim đonovima pokušavala da prepoznam njegovo truckanje, učila sam se, dakle, suzdržavanju, kao važnoj životnoj lekciji.
Lokomotiva je konačno, ludo pišteći, projurila preko ulice, i tada mi je tetka, za svaki slučaj, tako snažno stegla dlan, da su vrhovi mojih prstiju pobeleli a ja sam pomislila na ljude koji se bojali da sednu u prve vozove u Engleskoj, jer čoveka od tolike brzine samo može da strefi kap… U tom trenutku je Tivarka, susetka iz druge ulice, koja je stajala sa druge strane šina, kao i obično povikala ka kloparajućim točkovima: „Treba znati iskočiti iz voza! Treba znati iskočiti iz voza!“
To je izgovarala verovatno svakog dana od kada je skrenula, a sasvim sigurno svaki put kada se šetala sporednim putem koji je vodio preko železničkog prelaza bez rampi. Kada bi dojurila kompozicija voza, u to vreme još uvek sa ćoškastim vagonima i nezgrapnim otvorima koji su otkrivali grube drvene klupe, Tivarka bi stala na mestu kao ukopana, stegnula krupne pesnice, i kao začarana i takoreći nepomičnog lica, izvikivala svoj urok. Svi smo se čudili, kako joj uvek polazi za rukom da je ništa ne zgazi i da zna da se vrati kući bez pratnje svog muža.
„To je najgora bolest“, u po glasa su govorili ljudi koji su stajali sa druge strane neobezbeđenog prelaza.
„A kako možeš da iskočiš iz voza, ako nisi u njemu?“, pitala sam se više za sebe nego očekujući odgovor.
„Tome nema pomoći, to se ne može skinuti“, rekla je moja moderna tetka, koja se, doduše, kunula u čuda medicinskog lečenja koja je redovno pratila u popularnim časopisima, kao i u posleratnu socijalnu pomoć. „Ludilo se ne može operisati.“ Na greške prirode, koje se ne mogu ni iseći, ni spaliti, ni čvrsto povezati oštrim koncem i sačekati da same otpadnu sa tela, niti bilo kako drugačije isceliti, naime, nije imalo smisla previše trošiti reči.
Vraćajući se kući, tetka i ja smo usput svratile u društvenu halu sa pićem i kupile za vikend gajbu kokte. Kokta je, naime, važila za jedino što je dobro od svega što je stizalo sa beskrajnih pokretnih traka u fabrikama, gde se svaki deo pravi posebno i zato na konačnom proizvodu ništa ne ide jedno uz drugo.
Pre nego što mi je u dvorištu, pored samog kokošinjca pod orahom, otvorio novu flašu kokte, otac je prislonio metalni otvarač na zapušač i sa cigaretom u ustima me upitao:
„Reci brzo! Ko je konstruisao parnu lokomotivu?“
Ustala sam, duboko udahnula vazduh i prodrala se ka kokoškama:
„Stivenson! Stivenson!“
I zapušač se otvorio, kokta je počela da se dimi iz staklenog grla i pepeo se istresao iz očeve cigarete. Hladnoća tamnog pića je uvek prijatno bockala po suvom grlu.
„A zašto Tivarka hoće da iskoči iz voza?“, upitala sam oca, nadajući se da me neće čuti tetka koja je plela u bašti.
Otac se nasmejao, u smislu da se luda žena iz susedne ulice sigurno još nikada nije vozila vozom, a kamoli da bi razmišljala kako da skoči iz njega.
„Vozila se, vozila, o, i te kako se vozila. Šezdeset i druge su ona i muž išli autom po istočnoj Evropi“, začuo se mrzovoljni glas iz bašte. „A sada joj se sve pomešalo u glavi. Umesto da lepo ostane kod kuće.“
Ni tetka ni njene dugonoge prijateljice u kratkim letnjim haljinama, uprkos svom koraku sa vremenom, nikada se ne bi popele u voz, i, ukoliko je bilo moguće, izbegavale su udaljena mesta do kojih se nije moglo stići peške, biciklom ili radničkim autobusom. Voz ionako juri kao po pokretnoj traci i na kraju izađeš napolje sav razbucan i rastavljen na delove. Malo bolje stoje stvari sa automobilskom vožnjom, ali samo ukoliko je vozač stariji i razuman muškarac.
Međutim, moj otac je rekao da se može iskočiti iz voza koji juri. Međutim, moraš biti profesionalac. Još od kada je voz prvi put uspešno krenuo prugom Stokton – Darlington, bilo je na sveu hrabrih profesionalaca, koji su iskakali iz vozova, neki čak i po više puta. A nisu svi bili lopovi. Neki, doduše, jesu, ali bili su pošteni lopovi, koji su tek tu i tamo bežali od ruke zakona. I skitnice bi u zasedi, na kakvoj sporoj okuci, čekale na vozove, uskakale u njih i nakon prevoza do željenog odredišta, na isti način ih napuštale. Biti skitnica, nekada je bila poštovana „profesija“; mogao si da dobiješ da jedeš, popiješ i prespavaš, i ljudi su te pozdravljali sa poštovanjem. Međutim, mi nismo bili ništa od toga; ni pošteni ni pokvareni lopovi, a još manje skitnice ili sitni džeparoši. Kako, dakle, znati da iskočiš iz voza?
„Iz voza se skače, kada treba“, rekao je moj otac. A treba, te nevinog okrivljuju i gone, ili ako prespavaš stanicu na kojoj treba da izađeš, a već je kasno, i s obzirom na vozni red nemaš više mogućnosti da se istog dana vratiš. Bolje je iskakati preko dana, a posebno kasno popodne, kada ti sve crvenije užareno sunce sija u guzicu, a ne više u glavu.
„To su stvarno totalne ludosti“, rekla je tetka Gabrijela u bašti. „Ko će još, ako još ima iole mozga, iskakati iz zahuktalog voza?“
A onda smo se svo troje glasno i dugo smejali. Tetki, koja je inače bila čemernog soja, od silnog grohota se opustila prozirna svilena marama pod bradom. Kada joj se duga, svetloplava kosa rasula po ramenima, podigla ju je i obrisala maramom oznojeni potiljak. Moj otac se smejao držeći cigaretu u ustima i pepeo mu je padao po golim ramenima, jer je po vrućini uvek sedeo bez majice. A ja sam se od smeha neprestano savijala i udarala glavom o kolena, tako da mi je sunce svaki put obasjalo zadnjicu i odjednom mi se učinilo, da smo u Teksasu. Kao onih sedam „kenedija“, prve dizel-električne lokomotive, koje su 1961. stigle kod nas iz Amerike.

Najbolje je bilo stajati na ulici ispred kuće i izdaleka posmatrati nekoliko kilometara udaljenu železničku prugu, kojom je, u ujednačenim intervalima, pištao voz. Jednom sam tom istom prugom pešačila sve do Beltinaca, a Ljutomer, Veržej i Ormož su ipak bili predaleko. Tetka se strašno razbesnela, čim sam poučno napomenula da je ta pruga bila izgrađena još daleke 1924. Razbesnela se skoro koliko bi je razdražilo ako bih je pred drugima zvala tetka ili čak „tetkice“. Jer, ona, u stvari, nije bila moja tetka, jedva da smo bile u srodstvu. Istina je da se brinula o meni i o kući, ali, zato još nije bila ni moja tetka, ni nekakva izdrocana starica, kao što mi je jednom prilikom odbrusila. A rekla je, da tom prugom još nije došlo ništa dobro. Bila je, naime, uverena da su njom stigli ljudi sa nepotrebnim industrijskim novitetima i možda još i sve bale tkanina, zbog kojih je moglo da se zaposli na stotine radnica koje su zarađivale za hleb šivenjem, bez čega su pre toga sasvim mirno živele. Nakon što je izgrađena nova fabrika tekstila i nakon što je, ubrzo nakon toga, zatvorena javna hala sa pićem, dobili smo i prvu asfaltiranu pešačku stazu, okruženu mladim topolama, koja je vodila od ruba našeg grada do prvog sela. A tetka Gabrijela je, nehotice, dobila zlatnu šansu za zaradu u fabrici tekstila. I ona je zašivala, najpre kragne, koje ti samo kidaju živce, potom rukave i na kraju dugmad. U početku je ustajala već u četiri izjutra, zato da bi do kraja radnog vremena mogla da postigne normu, a uskoro samo zato da bi je prebacila. Sve dok nije postala predradnica, što je bilo skoro isto kao predbog, i onda je odlazila na posao tek u šest i odlazila sa njega u dva, još i dobro da već u dva, jer je gubila živce zbog radnica koje nisu postizale normu, i tako štetile i drugima, ili bi se došunjale na posao već u tri i dvadeset ujutru, zato da bi pokrale posao drugima i dvaput prebacile normu. Kada je tetkina preddradnička plata prvi put premašila platu nakon prebačene norme, ne da bi pri tom morala da za nju ustaje u četiri ujutru i ne da bi joj još kakvo parče odeće zbog toga oduzimalo ijedan dan života, nadenula je sebi ime po hrvatskoj pevačici Gabi. Od tada smo se i prepodne i popodne, kada nije bila na poslu, često šetale novom asfaltiranom pešačkom stazom, sa druge strane nove fabrike. Uvek je rado išla sa mnom u šetnju, iako sam sumnjala da je to pre svega zato što je želela da privlači pažnju svojom novom suknjicom ili belim čizmama preko kolena. I dugom svetloplavom kosom, jer je sad, po novom, odlazila kod frizera samo na češljanje frizure, što je bilo nečuveno rasipnički, u poređenju sa trajnom ili hladnom trajnom, koje su imale dugotrajniji efekat.
Jednog toplog popodneva srele smo neko dvoje koji su pričali na žabarskom. Momak i devojka u svojim ranim dvadesetim, nisu hodali asfaltiranom stazom, sada namenjenom samo pešacima, biciklistima i motorima, već nekulturno, rubom ulice predviđene za automobile.
„Može li se ovuda na voz?“, povikao je momak u našem pravcu.
Gabi se osmehnula, u stilu, šta rade tu, kod nas, ti glupavi Ljubljančani.
„U ti koš'lji si mi s'varno je'n pravi Žabar!“, drsko mu je odbrusila, jer nikada nije, kao što se kaže, štedela na jeziku, i nije je bilo briga što je zato u mladosti često dobijala packe ne samo od roditelja, već i od sestara i braće.
Ljubljančani očigledno nisu mogli da dobro razumeju njeno brbljanje na narečju, a i preko ulice se slabo čulo. Međutim, momak se oduševljeno uhvatio za kragnu. „Košulja, da! Bili smo tamo.“ Prstom je pokazao ka fabrici. „Tamo. Mura. Košulja. Sad nas dvoje kući.“ Razgovarao je sa nama, kao da smo sposobni da razumemo samo nekoliko jednostavnih, jednosložnih rečenica na stranom jeziku.
„Žabarska košulja, da“, rekla je Gabi u miniću, i blago me ćušnula pod rebra, što je samo značilo da još uvek nije vreme za gromoglasni kikot, i da prava stvar tek dolazi. Iako su meni Žabari, na neki način, izgledali baš gospodski, kao ljudi sa televizije koji su se smejali i šepurili; muškarci u šarenim košuljama i sa dubokim zaliscima, žene sa natapiranim frizurama i ogromnim šnalama na kaiševima uskih plišanih sukanja.
„Železnička stanica, ovamo?“, upitala je devojka, uprošćavajući kao i momak. „Pravac Ormož?“
„Tamo im je i mesto!“, rekla je moja bestidna tetka, za koju se činilo, da nikome na svetu ne želi ništa dobro ni prijatno. Isto tako je volela da me nakon čaše-dve vina nagovara da dovedem susedovu kučku kod našeg psa, da bi je maltretirao... Međutim, Žabari su se ljubazno zahvalili i požurili dalje, u pogrešnom pravcu, ka Ormožu, gde su nesumnjivo i spadali, kao što je rekla Gabi, jer se tamo nalazila lokalna duševna bolnica.
„S koje li su grane ovi pali? Misliš, da su iskočili iz voza?“, pokušala sam da malo mudrujem.
„Naravno!“ Na moju veliku radost Gabi se glasno zakikotala, da su se okrenuli svi biciklisti, a njihov pogled se, na kraju, nesumnjivo zaustavljao na njenim dugim nogama. „Iskočili su iz voza! Dobro si to rekla. I pali na glavu!“
A onda mi je rekla, da se iz voza nikada ne skače na glavu ali ni na noge, i da glavu uvek treba zaštititi rukama. Videla je to u nekom filmu. Kad je bila mlada volela je da odlazi na sve filmske projekcije u gradu i ugledala se na glumice, nadajući se da će jednog dana otići na pravu audiciju kod Žabara. Ali, onda je upoznala svog veoma dalekog rođaka, električara, koji je bio moj otac bez žene, preminule pre više godina, i sa kćerkom, koja sam bila ja. I, od kada je bila predradnica, želela je da dobro izgleda, pre svega na svom kratkom putu do posla i natrag.

„Pogledaj, pogledaj na ulicu!“, terala sam je jednog vrućeg popodneva, dok smo se odmarale pred kućom. Gabi je ležala na drvenoj klupi nasred dvorišta i izlagala svoju mlečno belu kožu suncu, a ja sam svakih sat vremena morala da joj namažem leđa naftom, jer je u nekom časopisu pročitala, da savremene žene treba da budu preplanule. A onda, nakon što se danima uzalud pržila na suncu, jer je njena koža nakon što je nestalo crvenilo opet bila bela kao i pre, susetka joj je poverila tajnu, da se u banjama gospođe valjaju u mrljama nafte i da onda veoma pocrne.
„Šta bi ti opet?“, upitala me je nervozno. Te godine sam već bila na pragu osnovne škole, a moju tetku nimalo nije interesovalo što se očev budžet sve više tanji zbog trošnih svezaka, knjiga, užina i školskih izleta u najgluplje moguće krajeve.
„Vidi one dve žene koje dolaze našom ulicom!“, oduševljeno sam rekla, jer sam volela da viđam neobične ljude – sa njima sam, na kraju krajeva, uvek nekoga uspevala i da razveselim.
„Daj mi malo vode.“ Gabi je nevoljno podigla glavu sa klupe. Otrčala sam do vedra i zahvatila čašu vode.
„Kako to da obe imaju crvenu kosu?“, upitala sam više za sebe nego zbog odgovora.
„Rekla sam ledenu! Iz bunara, aman! Ta ustajala bljuvotina ne može da utoli žeđ!“
Dok sam vedrom zahvatala svežu studenicu iz bunara, žene su već bile kraj kuće. Kosa im je, u stvari, bila skoro sasvim narandžasta, sa strane prikačena debelim pozlaćenim šnalicama, obe su imale crvene košulje, pomalo pretople za to doba godine, i, što je bilo najneuobičajenije i za to, kao i za svako godišnje doba, držale su se za ruke. Tome bi se i Žabari čudili.
„Vidi, drže se za ruke!“, rekla sam Gabi, kada sam joj donela svežu vodu. Posmatrajući sada pažljivije, zapalila je cigaretu sa tankom crnom muštiklom, koju je smislila pošto je na poslu dobila povišen dodatak za godišnji odmor K-15. Jedna od riđokosih je stala i dobacila nam: „Šta buljite, seljančure?“ A onda nam je pokazala jezik. Tetka se napola pridigla, posegla rukom za gornjim delom kupaćeg kostima i bez razmišljanja joj pokazala svoju blještavo belu dojku. A onda se zakikotala i zadovoljno legla nazad.
„Misliš li da su te dve sestre?“, upitala sam.
„Kakve sestre?“
„Pa tako su slične.“
„Koje dve?“ Opet je podigla glavu i zaklonila glavom oči od sunca, pri čemu joj je cigareta pala iz ruku u posudicu za naftom, iz koje je buknuo svetli plamen koji se skoro stopio sa svetlim zracima podnevnog sunca. Vrisnula je – možda i zbog toga što sam je u paničnom strahu, a još više iz neznanja šta da učinim, iznenada polila vedrom hladne bunarske vode – i skočila sa klupe kao dugorepi zeleni skakavac, a onda se nekoliko metara dalje bacila na tlo kokošinjca i, očigledno u strahu da će u trenutku sva izgoreti, krenula da se valja po tlu, tako da je na kraju sva bila smeđa po leđima.

„Jesu li one dve crvenokose, koje su se držale za ruke, zajedno iskočile iz voza?“, upitala sam uveče oca.
„Ne, svaka je posebno“, rekao je. „Iz voza se skače jedan po jedan.“
„Sad još i ti!“, razljutila se preplanula tetka Gabi.
„Gotovo!“, nastavio je otac. „Treba ići u poslednji vagon i sačekati na okuku, na kojoj voz uvek uspori.“
„Inače, samo ludaci skaču iz vozova!“, sitničavo mu je odbrusila tetka. „Nemoj to dete kvariti još više, ionako je dovoljno pogano. Sledeći put će me stvarno spaliti ili će me na spavanju udariti kamenom po glavi!“
„Brzo, brzo! Ko je konstruisao prvu parnu lokomotivu?“, upitao me je otac.
„Stivenson! Stivenson!“, vikala sam, dok je Gabi zapušivala uši.
„I, vidiš?!“, otac ju je pogledao pobedonosno i podigao ruke u znak olakšanja, u smislu da je sasvim nepotrebno uzbuđivati se zbog stanja mog uma.
Jer, blesava Tivarka ništa nije znala o Stivensonu. Tumarala je rubom grada, pričala nešto sebi u bradu i bezbroj puta uspešno prešla preko pruge, čak i preko one na relaciji Murska Sobota – Hodoš, koja je iz političkih razloga bila ukinuta godinu ili dve pre nego što je poludela. Tada smo već bili zagazili u sedamdesete, kada je Gabi već mnogo žena bila obučila za masovnu proizvodnju kragni, prišivanje rukava i dugmadi na ispeglane košulje, iako oni, na kraju, nekako nisu išli zajedno. Otac više nije bio samo električar, već kontrolor u javnim zgradama. A ja sam već išla u školu, koja mi je oduzimala previše dragocenog vremena za šetanje asfaltiranom pešačkom stazom kraj fabrike tekstila. U razredu sam nepovratno spadala u grupu dece, koja su bila ili vredna, ali netalentovana, ili luda za loptom, ali bez istrajnosti, ili dobri crtači, ali blago rahitična. Imala sam dobro pamćenje, ali bila sam agresivna. Tako su rekli Gabi, kada je jedan jedini put otišla na roditeljski sastanak i onda me, kada smo se vratile, iz sramote čupala i vukla oko kuće, kao da nije sasvim sigurna u to koliko zdravog vaspitanja može priuštiti detetu neko ko nije njegova majka. I sve vreme je vikala da će me – samo ako još jednom bude čula ime tog engleskog đubreta Stivensona – raščerečiti i ubiti boga u meni. A njen položaj predboga fabrike tekstila, eto, nikada nije mogao da se meri sa onim u meni.
I pored toga što ništa nije uspelo od mojih planova da nešto konstruišem u svom životu, na časovima tehnike sam ipak naučila to da iz voza ne smemo skakati u pravcu vožnje, zato što tako smanjujemo intenzitet kretanja, i možemo biti, jednostavno rečeno, tako ružno zgužvani, da nas više ne može ni mila majka prepoznati. A inače je nakon završetka moje osnovne škole parnim lokomotivama došao kraj – poslednja je oduvala svoje 1978. godine. Da mi kragne na žabarskim košuljama ne bi uništile sve živce, kao što mi je tokom osnovne škole dobronamerno pretila Gabi, radije sam potražila posao u hladnoj, improvizovanoj laboratoriji fabrike mesnih prerađevina. Tamo sam po čitave dane sekla meso na tanke komade, stiskala ih među omanjim staklenim pločama, ubacivala ih pod nekakvo uveličavajuće staklo i onda na ekranu tražila smrtno opasnog svinjskog parazita. Njegova uvećana slika je visila na svim zidovima inače stalno puste laboratorije. Ko bi ga našao, dobio bi veliku novčanu nagradu i zahvalnicu fabrike, ali zato je plata, primereno tome, bila niska.
Pored toga, svakog jutra sam ustajala pola sata ranije, da bih mogla da Gabi uvijem kosu figarom, električnom spravom za kovrdžanje kose moderne žene, koju je, posebno za nju, napravio moj otac. Izdužena spravica je podsećala na džinovske, tupe baštovanske makaze, koje bi zgrabile kosu, obmotale je oko sebe, zagrejale koliko treba, dok nije blago zasmrdelo, a onda je, u kovrdžama, ispuštale iz zahvata. Tek kada bi Gabi imala kako treba ukovrdžanu kosu i pozadi, gde sama nije mogla da je dohvati i bila joj je potrebna moja pomoć, smela sam da odem na posao u potragu za svojim dragocenim parazitom. Kada sam joj jednog maglovitog jutra uvila kosu na potiljku, polako odbrojavajući deset sekundi, potrebnih da je figaro pošteno ukovrdža, na ulici sam ugledala ludu Tivarku u prljavom kaputu i poderanim čarapama na kolenima. Dlanovi su joj bili okrvavljeni, lice u modricama i podlivima. Nagnula sam se kroz prozor koji je bio otvoren od kada je Gabi negde pročitala da izlaganje jutarnjem vazduhu, još pre nego šta pojedemo, na pola sata dnevno podmlađuje kožu.
„Vidi, vidi, sigurno je iskočila iz voza!“, oduševljeno sam rekla, jer je dolazila iz pravca nekoliko kilometara udaljene pruge.
„Šta se desilo?“, upitala je tetka, kao da se tek u tom trenutku zaista trgla, naglo ustala sa stolice i pomolila glavu kroz okno, pri čemu mi je duguljasta spravica za kovrdžanje iskliznula iz ruku i zakačila se za kvaku prozora. Uši mi je zaparao prodoran krik, koji nije bio Tivarkin, jer se ona samo smejala i slala nam rukama i prstima zagonetne znake. Kada sam se, nakon toga, osvrnula ka unutrašnjosti kuhinje i na podu ugledala figaro, obavijen snopom Gabine kose, znala sam čiji krik mi je od ranog jutra parao uši.

Nekoliko nedelja kasnije Gabi nam je za jedan dan produžila uskršnje praznike. Kao što je rekla ocu, da bi me odvela na razgovor u Veržej, gde su spadala problematična deca i mladi. Naravno da sam se opirala tome, jer bi tokom mog jednodnevnog odsustva sa posla neko drugi mogao da postane nalazač svinjskog parazita i tako da umesto mene pokupi visoku nagradu i mogućnost da mi se ime pojavi u radničkim novinama. Ipak, roditelji su još uvek bili odgovorni za mene, kao što je to, navodno, pisalo u zakonima. Zato je trebalo da sa nekim tamo razgovaram o tome zašto sam još kao dete pokušala da spalim svoju dragu tetku dok je bila namazana naftom, a povrh svega sam joj nedavno htela da počupam svu kosu. Saznalo se i to, da sam jednom davno u osnovnoj školi akvarel završila tako što sam – na iščuđavanje svih školskih drugova i drugarica – pljuvala na njega, umesto da četkicu umačem u vodu. „Znate, ipak ne smemo da pljujemo“, rekla je bivša razredna mojoj tetki, koja je to drage volje prenela mom ocu, pri čemu je nešto tiše dodala da u takvim ludostima ni Stivenson više ne može pomoći.
Gabi, koja je, zbog površine na kojoj joj je nedostajala kosa na potiljku, još uvek nosila modernu maramu od veštačke svile, maramicom je pokrivala usta, jer joj je, navodno, drndanje voza izazivalo tešku mučninu. Takođe nije podnosila otvoren prozor, kroz koji sam volela da se naginjem, jer joj je vazduh udarao pravo u glavu i prouzrokovao joj nesnosan bol. I nije mogla da sedi u suprotnom pravcu od pravca vožnje, jer joj se pri tom obrtao želudac. Dok smo se približavale problematičnom Veržeju, počela sam da se oblačim, jer su nas u školi pomalo učili i bontonu, po kojem moraš da se obučeš deset minuta pre nego što bilo gde odeš. Gabi je ionako sve vreme sedela obučena, i sve vreme je bila kao na iglama.
„Sačekaj još malo“, odjednom je rekla, sa vedrinom u glasu. „Ionako nam se nikuda ne žuri. Vidi, voz je na sporoj okuci!“
Međutim, kompozicija zapravo nije više bila na sporoj okuci, već se kretala ka stanici Veržej. A nas dve se ni ne pomeramo. Kad Gabi pogleda kroz prozor na sav onaj metež na stanici, zadrhte joj ruke. „A šta misliš o tome … da se još malo vozimo?“ upita me i suvo se nakašlje. Oduševljeno klimnem glavom, jer mi ionako nije do lekovitog razgovora sa nekim tamo, u veržejskom popravnom zavodu.
Kada voz zapišti, zaklopara i krene, izađem u hodnik da bih mogla da bacim pogled i na drugu stranu. Pošto je radni dan usred nedelje, sedišta su skoro prazna. Ležerno prolazim pored kupea; samo u poslednjem pružni radnik drema spustivši glavu na grudi. Kada voz pređe ulicu neobezbeđenog prelaza, do pojasa se nagnem kroz prozor, pokušavajući da zamislim kako se osećaju oni koji stoje pred otvorenom pretnjom dolazećeg voza, pri čemu me od glave do pete prožmu prijatni žmarci. Dok malo sporije jurimo preko prelaza, ugledam Tivarku, koja u grču otvara usta. Učini mi se da gleda pravo u mene; nemam vremena za čuđenje, kako je uopšte mogla da dođe tako daleko. Ne mogu da čujem njene povike, iako su njena usta, nesumnjivo, već oblikovana u reči: „Treba iskočiti iz voza!“ Dok gledam u pravcu vožnje, odjednom počnu da me guše naleti vazduha koji mi prodire u usta. Naglo zatvorim prozor i pritisnem leđa uz njega, kao uz vrata prepunog ormana. U ogledalu našeg kupea ugledam Gabi, koja sad, stojećki, ponovo vezuje maramu kojom prikriva ćelavu površinu na potiljku, a usput brzo žmirka i proverava efekat veštačkih trepavica. A onda baci pogled na svoj ručni sat i pre nego što ponovo sedne, zadigne kaput na zadnjici. Ne vidi me. I onda, u ogledalu susednog kupea, odjednom, ugledam dve živo ofarbane crvene glave sa pozlaćenim šnalicama iznad ušiju. To su one dve čudakinje, koje su onomad šetale našom ulicom. Ne razmišljajući odjurim na kraj hodnika, sve do kupea u kojem pružni radnik već duboko spava. Opet me opetereti osećaj, da imam previše vazduha u plućima. Pogledam u prljavo ogledalo kupea, u kojem se vide široko otvorena usta usnulog radnika i – dve riđokose, koje sede nasuprot njega. Kada me ugledaju, naprave grimase u ogledalu, posegnu za svojim predebelim crvenim košuljama i pokažu mi svaka svoju pegavu dojku.
Tada pomislim: sledeća stanica je Ormož, lokalna ludnica.
Brzo, koliko me noge nose, odjurim u poslednji vagon. Skinem kaput i naguram ga pod košulju. Sa prozora i vrata najbližeg kupea skinem smeđe prašnjave zavese sa ušivenim, razigranim slovima JŽ, JŽ, JŽ, JŽ, JŽ, naguram ih u pantalone i pod obe nogavice, sve do kolena. Kada otvorim vrata vagona, osetim kako mi srce u slepoočnicama bije u ritmu točkova na šinama, JŽ, JŽ, JŽ, JŽ, JŽ. I onda osetim kao smo čelična životinja, koja neometano klizi po šinama, i ja, jedno. Dok voz ravnomerno skreće na obližnjoj okuci, nemirnim očima brzo potražim čistinu, na kojoj nema ni drveća, ni grmlja. Najbolji je mekani teren na kojem nema stenja i bilo kakvih prepreka. Sagnem se, da mi kasnopopodnevno sunce obasja zadnjicu, i pod pravim uglom se odbijem od voza. Pokušam da odskočim što dalje. Glavu zaštitim rukama, i, pošto se spustim na tlo, otkotrljam se kao deblo, u nameri da što većom površinom tela dodirnem zemlju, jer tako se raspoređuje i snaga. Na sledećoj stanici Ormož, moja tetka izađe sama i nastavi put u ludnicu bez mene.

Godine 2001. odjednom je bilo mnogo ljudi oko svih pruga, došli su još i žabarski moćnici u šarenim košuljama, fotografisali se, i, u znak proslave povodom ponovnog puštanja pruge u promet, vukli se za špicaste kragne, koje samo kidaju živce. Iako život na relaciji Murska Sobota – Hodoš nikada nije zamro. To već znam, jer tokom svakodnevnih šetnji po svom gradiću uvek prelazim preko voznih šina. Redovno se šetam, i još u doba stare države, na poslu sam otkrila toliko svinjskih parazita, i naravno, posledično tome dobila mnogo nagrada i moje ime je bilo pominjano u novinama, tako da su mi predložili profesionalnu doživotnu penziju.
Ponekad mi se učini da na drugoj strani neosiguranog prelaza vidim Gabi, koja sada nosi moderne zatamnjene naočari za sunce, iako su ona i otac prodali kuću i odselili se. Za svaki slučaj se sagnem, čučnem blizu šina i pokušam da uhvatim njen pogled ispod naočara. Gabi se ne pomeri, čak joj se ni svetloplava kosa nikada ne zaleprša na vetru. Ne vidi me. Živahno joj mašem obema rukama i viknem, da ne brine, da sada znam da skočim iz zahuktalog voza. Tada joj se neki od ljudi koji čekaju osmehnu sa razumevanjem.

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović