Milica Nikolić

ŠTA NAM JE DONELA ' SRPSKA KNJIŽEVNA LAŽ'?

Sarajevske Sveske br. 37-38

O novootkrivenim rukopisima Oskara Daviča pod naslovom Srpska književna laž i Pismo Krleži (“Dragi Fric“) pisala sam u Sarajevskim sveskama koje su nedavno objavile samo Pismo Krleži, pošto je taj tekst neuporedivo kraći i, što je najvažnije, sačuvan je prekucan. Naglasila sam tad da glavni posao tek predstoji, jer je „Srpsku književnu laž“ Davičo pisao u nekoj vrsti svezaka, tj. blokova, u kojima je tekst bio jedva čitljiv i sasvim nerazgovetan. Kratko rečeno, bilo je jasno da će posao dugo trajati.
Uloženo je mnogo napora kako bi se to obavilo, dobar deo godine, šest ili sedam čitanja, upoređivanja, traganja za smislom i značenjima koja su se otvarala i zatvarala. Uspela sam da to uradim uz pomoć uvaženog Miloša Babića, kome dugujem ogromnu zahvalnost što je shvatio značaj posla koji je preda mnom i bio spreman da mi pomogne. Potrošio je mnogo vremena, radeći to veoma kvalifikovano.
Dugujem zahvalnost Sarajevskim sveskama poznatim po svojoj odanosti saradnicima i po sposobnosti da ih animiraju i podstiču.
Uostalom, i sama sam bila svesna da ako sam se već upustila u dokazivanje da zbilja „rukopisi ne gore“ – moram sve izvesti do kraja. Mada nisam sigurna ni šta je „kraj“ ni ima li ga uopšte.
Verujem da će ovi Davičovi tekstovi u budućnosti imati komentatore i tumače. Sigurna sam isto tako da se danas, iz različitih razloga, niko ne bi latio tog posla. U ovom trenutku „prirodno“ je da ja to učinim. Ne samo zato što sam otkrila rukopise u svojoj ladici već i zato što sam se Davičovim delom bavila više decenija. Mnogo toga znam, mnogo ne znam. Ali u ovom trenutku teško je pretpostaviti da bi mi se neko pridružio. Pokušaću da sačinim komentar prema svojim mogućnostima.

Srpsku književnu laž Davičo započinje konstatacijom: „Krleža je dijagnosticirao situaciju hrvatske književnosti… koja je, po njegovom sudu, u devetnaestom veku zaostajala za evropskom najmanje po pedeset godina.“ I dodao: „U Srbiji situacija u literaturi nije bila ni bolja, ni mnogo gora…“ i ispisao svoj uvid u istoriju srpske književnosti od vremena kada su Srpska književna zadruga i časopis Misao dominirali književnim životom Srbije – tj. SKZ, osnovana 1892. s ciljem da izdavanjem i rasturanjem u narodu „odabranih dela i opštekorisnih pouka podstiče i pomaže razvoj književnosti“ i Misao, časopis koji je izlazio u Beogradu 1919–1937. i koji je uveo u književnost Velimira Živojinovića Masuku, Simu Pandurovića, Branka Milanovića i Živka Milićevića, upravo one pisce koji su za Daviča bili sinonim zaostajanja srpske književnosti za evropskom. Pošto je rekao ono što misli o njihovoj literaturi, razradio je tezu da su u Evropu stigli tek nadrealisti. Zadržavši se zakratko na reagovanju „čaršijskih“ pisaca na nadrealiste, Davičo je počeo da obrazlaže „suštinski prevrat koji su nadrealisti uneli u našu literaturu“… da bi dodao: „Suštinski prevrat koji je nosio nadrealizam u Srbiji nije bio prvenstveno društveno-politički, iako se takvim činio i drugima i samim nadrealistima. On je to postao tek onda kad je jedan broj nadrealista prišao KPJ i stupio u pravu borbu za epohalne istorijske zahteve radničke klase“… zatim: „Odricanje od svevlasti racionalizma… sputanog propisima koje sam sebi baca pod noge. Jeste, nadrealizam je značio direktan kontakt sa dionizijskim principima, s onim za koje nije dotle bilo mesta u srpskoj poeziji… Jer Laza i Koder, Đura i Branko ili Sima Milutinović – Sarajlija bili su to u meri nedovoljnoj da se to u pravom smislu bude, pa su ipak bili proglašavani za corruptore inventutis, za dekadente, neprijatelje vlasti i dinastije i, razume se, ludake, beslovesnjake i ‚zgranute‘ ljude.
U nas je bilo pokušaja i ranije da se zasvira na žici fantastike ili iracionalističkih melodija, ali ako bi se i počelo, niko ne bi izdržao, uvek se vezivalo za nešto‚ konkretno 'naše', za neki naš vid vlasti. Ni bunt Crnjanskog, ni onaj Laze, ni revolt Kadera, ni onaj Rastka nije išao do ‚kraja‘.
Možda smo isuviše siromašni da bi se skupilo rizikujuće hrabrosti za tako nešto. Tek generacija Vučo – Ristić – Koča Popović – Vane Živadinović Bor (u početku bogatih naslednika, proletarizovanih naknadno)… mogli su da se ponašaju kao oni koji u slučaju da izgube – gube samo okove. Oni su prvi uneli u našu poeziju necenzurisanu emociju u čistom stanju, pesmu koja ne peva glavom nego oblicima slika i ritmovima metafora, poeziju bez brnjica na ustima i bez feredža preko preterano čednih – razume se, lažno čednih – obraza. Zvučalo je to ne samo kao skandal, nego i kao izazov javnom redu, građanskom moralu, priznatim odnosima, zakonitim i prirodnim spojevima i vezama.
Bilo je to i izazivanje skromnih i više no skromnih, nikakvih u stvari, sloboda, jednim silnim njenim protokom, sa divnim lahorima što su izazivali njeni spustovi i ‚padovi‘ blistavi od duginih boja. Bilo je to ujedno začikavanje poznatog radi nepoznatog i šamaranje one Dučić-Bogdan Popovićevske poezije koja je u to vreme bila školska i opšta lektira i po predilekciji – izraz svih mogućih lepota i bogatstava. Upravo, nadrealistički pesnici su bili ti koji su dokazali da je ono što se smatralo bogatstvom, u stvari siromaštvo i beda. Građansko društvo – ogoljeno prvi put – počelo je da zaziva tzv. socijalnu poeziju i literaturu, legalizovanu usled toga, jer ono što su pesnici socijale dovodili u pitanje bilo je malo a zahtevalo mnogo od svojih pesnika, dok je ono što su nadrealisti stavljali u pitanje bilo i više od onoga što su znali, hteli i mogli da priznaju.“
U II delu svoga teksta Davičo dalje eksplicira značaj nadrealističke poezije i kaže da se on ne iscrpljuje „tu i time nego, prevazilazeći sve to, utiskuje sebe u poeziju ovog veka svud u svetu, pa i kod nas. Čime se, istovremeno sa pariskim manifestima, javljaju njegovi šampioni i kod nas, pa se slobodno može reći da nadrealizam predstavlja trenutak kad je srpska poezija ne samo sustigla zbivanja u svetskoj nego ih i prevazišla nudeći im sebe za ugled, primere i primerke, varijante i varijetete čija je originalnost bila nesumnjiva ali i čiji podstičući značaj još i danas poziva i vodi.
Ne samo definicija automatskog teksta, već pre definicija slobode, pre kviprokvoovske slobode, nego je i više – očovečena divljakuša inspiracije, posvakodnevljene, pripitomljene, radno ovovremenjene: pesnik nije više cvrčak, on može pevati i zimi i leti, svaki dan, bez radnog vremena, odnosno on može prekovremeno pevati i pevajući ploviti okeanima jezičkih značenja. On može izazivati po volji lančane reakcije reči i smisla, eksplozije, neočekivane susrete, zapanjujuće konflikte, on može – prvi put – prevazići realnost ako govor ljudi izdvojimo naivno iz realnosti. Što, dabome, nećemo učiniti.
Sem nezapamćene i preobilne svežine slika, nadrealistička poezija je donela ne manje njoj tako osporavanog značenja. Ovakvi ili onakvi parnasovci, otvoreni ili kamuflirani, prebacivali su mu, i ne prestaju da to čine, da predstavlja nekontrolisanu hrpu restrukturisanih slika bez značenja i smisla. Netačno.
Nadrealizam je u poeziji – uzet kao celina – vratio izgubljeni smisao inspirisanosti koja je izgubljena po radionicama s teškim radnicima na polju ‚rime i ritma‘ a onda doneo – bar kod boljih svojih pesnika – jedno iskonsko osećanje otpora i nemirenja ne samo sa buržoaskim datostima, koje prevazilazi revolucionarnim opredeljenjem, nego i opšteegzistencijalnim, protiv čije je tragike u stalnom buntu i otporu.
To osećanje nemirenja sa sudbinom u stvari strukturiše sve pesme i sve pesnike, tako da se reči stihova javljaju kao svetlaci, kao svetlucanje nad tragikom životno smrtne uslovljenosti ljudskog roda. I ne samo njega. Ona je opšta.“
U drugom delu „Srpske književne laži“ Davičo daje ocenu vodećih pesnika nadrealizma – M. Ristića, Aleksandra Vuča, Dušana Matića, Dedinca, i nudi svoja shvatanja pesničkih vrednosti i razumevanja poezije. Na dnevnom redu su nadrealisti, koje on smatra stožernim pesnicima epohe i to dokazuje istančanim analizama, svedočeći o jednom mogućem pogledu na prirodu poetskog stvaralaštva, i to iznutra, kako samo pesnik može. Upravo ovo poslednje daje „Srpskoj književnoj laži“ izuzetnu vrednost, zbog čega se ovaj tekst može smatrati značajnim za našu istoriju književnosti te se s pravom može ponuditi širim čitalačkim krugovima. Pesnik o pesnicima, pesnik o istorijskim obeležjima epohe, pesnik o poetskom duhu vremena, pesnik o njegovim najvišim vrednostima. I oni koji se ne slažu sa Davičovim gledanjima ili sa njegovim ukusom, moraće da osete to bílo jednog od velikih pesnika naše epohe koji o toj epohi sudi. Stoga možemo biti uvereni da će čitaoci „Srpske književne laži“ prihvatiti ocenu vrednosti tekstova koji su im ponuđeni.