Peter Kolšek

SLOVENAČKA PESNIČKA TRANZICIJA

Sarajevske Sveske br. 15/16

Priča o slovenačkoj poeziji nakon 1990. godine, u izvesnoj meri je drugačija od one stopedesetogodišnje koja joj prethodi. Čitaocima Sarajevskih svezaka, čak i onima mlađima, sigurno nije nepoznato da između Slovenaca i njihove poezije postoji određen zavet – kao između boga Jahvea i jevrejskog naroda, ukoliko se blago našalimo na svoj račun. Sa stanovišta moderne svesti ta povezanost je naravno mitska i u vezi je sa kultom ,,najvećeg“ pesnika, Prešerna. A ipak, mit nije pao s neba, već je izrastao iz istorijske činjenice da je slovenački narod svojih prvih hiljadu godina proživeo bez sopstvene države. Umesto nje smo imali – dobro, barem poslednji vek i po – poeziju!
Krilatica o Slovencima kao ,,narodu pesnika“ je naravno deplasirana, ali nije sasvim besmislena. Nije u pitanju to da su oni izabran pesnički narod, i Slovenija zemlja sa neobičnom koncentracijom genijalnih pesnika, već to da poezija među Slovencima još uvek ima veliki ugled (svakako veći nego što ga prikazuje aktuelna čitanost pesničkih dela). Taj ugled se otkriva u barem dvema sociološko-književnim činjenicama. Kao prvo, po nepisanom pravilu, duboko usađenom u nacionalnu podsvest, u hijerarhiji književnih dela na prvom mestu se uvek pominju pesnici i pesništvo; poezija je još uvek živa kraljica umetnosti. I, kao drugo, većina književne produkcije pouzdano pripada poeziji: godišnje se objavi i do 400 naslova! Bez obzira na to što je barem polovina te (uglavnom samizdat) proizvodnje u estetskom smislu ispod nivoa, visoke brojke nesumnjivo svedoče o tome da je poezija privilegovana forma duhovne implementacije (ili možda utehe?). Ukoliko imamo u vidu oba ta za poeziju afirmativna podatka, i ukoliko ih uporedimo sa rejtingom koji poezija danas ima u izdavačkim programima zapadnog sveta, ,,insinuacija“ o slovenačkom pesničkom zavetu dobija verodostojnije osnove.
Ta improvizovana informacija o aktuelnom stanju pesničkog duha u Sloveniji bila je potrebna zbog toga, da bismo lakše ušli u donekle izmenjenu – možda bi bilo bolje reći pomerenu – priču o slovenačkoj poeziji nakon 1990. godine. Šta se, u stvari, dogodilo? Ukratko: dogodilo se nacionalno osamostaljenje, slovenački narod je po prvi put počeo da živi u sopstvenoj državi, bio je ostvaren ,,hiljadugodišnji san“ (ukoliko se izrazimo pesničkom rekapitulacijom iz tih uznesenih dana). Za slovenačku poeziju (i posredno za svu slovenačku pisanu književnost) to je značilo, da je mogla da prestane da igra staru narodnotvornu ulogu. Najvažnije stavke nacionalnog interesa preuzela je država, a poezija je mogla da se posveti samoj sebi. I poezija je, kao ,,najviša samosvest slovenačkog naroda“ – što je suština definicije tzv. ,,prešernovske strukture“ (tako je državotvornu funkciju poezije sredinom šezdesetih godina 20. veka nazvala slovenačka autorefleksivna misao u liku Dušana Pirjevca) – postala sasvim obična književnost! ,,Morala“ je da se postavi na sopstvene pesničke noge i da postane slobodna umetnost, umetnost oslobođena svih narodnotvornih i drugih zadataka. Sa druge strane: da bi se pesnici još uvek osećali kao ,,so naroda“, ,,narod“ je svoje nacionalno jelo sve manje solio poezijom!
Ipak, to ne znači da se pesnici nakon juna 1991, kada je Slovenija i zvanično postala samostalna država, nisu oporavili od šoka. Šoka, u stvari, uopšte nije bilo. Sprečila ga je činjenica, da je proces oslobađanja slovenačke poezije od nacionalnog principa počeo još pre tri decenije, kako na refleksivnoj ravni tako i u pesničkoj praksi, koja se od revolucionarnih zadataka i zapovesti vraćala u različite, čak i veoma ekstremne oblike subjektivizma. Njihov sadržinsko-formalni izraz bio je intimizam, egzistencijalizam, novi simbolizam i posebno ultramodernizam, zadržimo li se samo na najvećim označiteljima ideološki oslobođene poezije. Zbog toga 1991. godina za slovenačku poeziju u suštini ne znači ništa drugo do još jedan spoljašnji rez u procesu, koji je počeo već krajem pedesetih i doživeo kulminaciju početkom sedamdesetih godina. Drugim rečima: u slovenačkoj poeziji (i uglavnom uopšte u umetnosti) slobodni duh, koji nije davao ni pet para za nacionalni princip, zavladao je mnogo pre političke slobode!
To znači, da je u trenutku osamostaljenja države, odnos između pesništva i nacionalne zajednice – uprkos dramatičnim spoljašnjim događajima – bio manje dramatičan, nego, na primer, krajem 19. veka, u doba estetskih rasprava ili ideološki konfliktne prve dve decenije posle Drugog svetskog rata. I više od toga: slovenačka poezija u poslednjih četrdeset godina skoro da ne poznaje napete odnose sa društvom: u socijalističkim sedamdesetim, posttitoističkim osamdesetim i društvu nakon osamostaljenja, tj. 1990. godine. Politika je u prethodnim bitkama dovoljno izgubila, da se – osim kada su u pitanju dve ili tri neuralgične tačke – nije više uplitala u ,,estetska“ pitanja, a pesničko stvaralaštvo samo po sebi više nije osećalo potrebu, da bi čiste ruke prljalo sve više dezorijentisanom partijskom politikom i sve manje štetnom kulturnom birokratijom. Osamdesetih godina, neposrednu refleksiju društvenog dešavanja je sa svežom socijalnom emocijom zahvatio pank, a istovremeno je – doduše slab talas postmodernizma – elitnu poeziju još više udaljio od društvene empirije. Tako, slovenačka poezija ni sa osamostaljenjem države nije imala ništa konkretnije (osim aktivističkih večernjih čitanja), veliki događaj je ostavio zanemarljiv trag u njoj. Kao da je plebiscitarna 1990. godina, kada je u pitanju sve što je bilo moguće stvoriti u poeziji za slobodu duha, već obavljena. I tako je i bilo!
Međutim, to ne znači da je slovenačka poezija poslednjih šesnaest godina bez svojih uzbudljivih uspona. Oni su, naravno, proizašli iz drugačijih konfliktnih odnosa koji se tiču društva, i iz drugačijih opsesija koje se tiču pojedinca. Na takve uspone pokušava da upozori ovde prisutna antologija.

***

Istorijski kontekst, u kojem se zatekla slovenačka poezija nakon 1990, je najvažniji za narodnotvornu priču. Taj kontekst, naravno, nije vidljiv iz pesničkog materijala koji je sakupljen u ovom izboru, ali skretanje pažnje na njega objašnjava mnogo toga. Na primer, veliku heterogenost slovenačke poezije u poslednjih deset i po godina.
Pre nego što se ukratko posvetimo izboru, pogledajmo još i poetološki kontekst: temeljnu semantičku mrežu devedestih, kroz koju je prolazila poezija osamdesetih godina prošlog veka. Već smo pomenuli intimizam, egzistencijalizam, novi simbolizam i ultramodernizam kao noseće označitelje, kojima je moguće koliko toliko u potpunosti imenovati ono što se dešavalo u poeziji u posleratnim decenijama. Iza njih stoje mnogi zaista važni pesnici, koji su oblikovali duhovno podneblje u doba, kada je književnost predstavljala ozbiljnu duhovnu konkurenciju još uvek obligatornoj ili već ispražnjenoj političkoj retorici; pa i u vremenu, kada su tu retoriku već počinjale da podrivaju prve pojave ,,samoupravnog“ umetničkog pluralizma. Pomenimo ovde tek nekoliko najizrazitijih pesničkih imena od 1950. do 1990.: Lili Novi, Božo Vodušek, Jože Udovič, Matej Bor, Ivan Minati, Lojze Krakar, Ciril Zlobec, Tone Pavček, Gregor Strniša, Kajetan Kovič, Veno Taufer, Svetlana Makarovič, Ervin Fric, Niko Grafenauer, Andrej Brvar, Milan Dekleva, Ivo Svetina, Milan Jesih, Boris A. Novak, Aleš Debeljak ... Svi oni su stvorili bogatu osnovu za poeziju devedesetih, većina autora su i danas živi. I neki, ne samo najmlađi, ostali su vitalni deo poezije i nakon 1990. I više od toga, neki od njih su i u našem izboru!
Čitalac, koji barem malo poznaje posleratnu slovenačku poeziju, sigurno je primetio da među nabrojanim imenima nedostaju tri velika pesnika: Edvard Kocbek (1904), Dane Zajc (1929) i Tomaž Šalamun (1941). Reč je o autorima, koji su suštinski oblikovali semantički predeo koji se proširio i na devedesete godine. Doduše, Kocbek je umro 1980. godine, ali je kao pesnik i svedok slovenačke međuratne istorije, prilikom raspada Jugoslavije bio više ,,živ“ nego deceniju pre svoje smrti; Zajc je bio jedan od onih pesnika, koji su živom rečju iz svog opusa najglasnije pozdravljali političku promenu vremena (umro je 2005. godine); a Šalamun je pesnik, koji je sa svojih četrdeset samostalnih zbirki već četrdeset godina jedna od centralnih figura slovenačke pesničke scene; imitatore je imao i devedesetih godina.
Sve to su manje važne spoljašnje činjenice. Važno je to, da su ta tri pesnika – tako različita po svojim unutrašnjim stavovima, a svi, i svaki na svoj način markantne figure pensičkog i javnog života – autori paradigmatičnih poruka, u kojima je, ukoliko ih posmatramo kao sinhronu trijadu, moguće prepoznati kompleksnu sematniku posleratnog pesničkog stvaralaštva. U pitanju su tri velika pesnička opusa, koja nude u razmišljanje tri temeljna postulata: istoriju, intimu i jezik.
Kocbekova poezija predstavlja najuzvišeniji odnos između intime i istorije nakon Prešerna. Taj odnos je istovremeno otvoren i zastrašujuć (zbirka Groza, 1963), vrtoglav i ekstatičan, a takav je zato što je prožet religioznim očekivanjem; pomirenje istorije i intime je za Kocbeka oblik spasilačkog projekta. Zbog toga je drhtavica intime usred krvave i burne (slovenačke i evropske) istorije, izraz egzistencijalističke potpunosti/punoće. Iako je taj odnos mučan, opasan i (imamo li u vidu biografske činjenice) sudbonosan, za pesnika je, zapravo, bio usrećujući, ispunjavao ga je osećanjem metafizičke opravdanosti. Kocbekova poezija pripoveda o smislu ljudskog učešća u istoriji.
Poezija Daneta Zajca, duboko ranjena smrću bližnjih u Drugom svetskom ratu, koju je doživeo kao dete, i etički invalidnim posleratnim partijskim režimom, iskazuje suprotan položaj: istorija je ona koja uništava humano jezgro čoveka, a intimni angažman za više društvene ciljeve postavlja čoveka u apsurdni položaj. Njegova poezija je krik ranjenog humaniteta, a krik, koji ne računa na sentimentalnu utehu ili buduću društvenu renesansu, ostaje zatvoren u prazno odjekivanje samoće, otuđenosti i bestijalnosti. Intima nije poražena samo u svom odnosu prema istoriji, već i u međuljudskom, i čak i u ljubavnom odnosu. Zajcova poezija ranjene ljudskosti je unela nekoliko najtamnijih tonova ne samo u slovenačko, već i u posleratno evropsko pesništvo.
Predmet Šalamunove poezije nije ni istorija ni intima, već jezik. Jezik kao univerzalna, potencijalna i autonomna znakovna struktura, u kojoj su paradigme istorije i intime (kao i sve preostale paradigme) na gramatičkoj ravni rastvoreni na značenjske prafaktore. U Šalamunovim pesmama je sav hijerarhijski svet nehijerarhijski (po)spremljen u jezik, gde ,,čeka“ na – pesničko – strukturisanje i novu produkciju smisla. To je pozicija, u kojoj pesnik poput boga iznova stvara svet – i, zaista, pomoću Šalamunove izuzetne jezičke invencije izlaze na dan i parametri ,,poznatog“, vanjezičkog sveta. Šalamun je (naravno, u skladu sa sugestijama evropskog pesničkog modernizma, koji se u Sloveniji rasplamsao šezdesetih godina i razvio se u avangardističke produžetke) putem demontaže ,,logičnog“ pesničkog jezika otvorio poeziji put u do tada neslućene meandre slovenačkog jezika. Tim putem su u mladosti barem na kratko vreme krenuli mnogi kasniji pesnici. A Šalamunovih imitatora nikada nije bilo malo.
Krvava istorija kao mogućnost za drsku egzistencijalnu avanturu sa visokom etičkom osnovom, potresno doživljavanje odsutnosti kako istorijskog tako i egzistencijalnog smisla, kao i široko otvorena vrata u lavirinte jezika – tri su osnovne dimenzije posleratne slovenačke poezije. Naravno, one nisu vezane samo za pomenuta tri pesnika: Kocbek, Zajc i Šalamun su im samo otvorili najšire prostranstvo i dodelili im najviši stepen umetničke artikulacije. U pitanju je semantički tlocrt, na koji je ,,naletela“ poezija, koja je predmet našeg izbora.

***

Većina gore nabrojanih pesnika je 1990. godine bila još živa, mnogi među njima, pa i oni najstariji (Minati, Zlobec, Pavček, Kovič) pišu i danas. Među onima, koji su počeli da pišu još davno pre 1990, ali su nakon te godine svoje opuse primetno dopunili ili razvili u nove značenjske prostore, jesu Andrej Brvar (1945), Milan Dekleva (1946), Milan Jesih (1950), Boris A. Novak (1953), Andrej Rozman (1955), Milan Vincetič (1957), Brane Mozetič (1958), Maja Vidmar (1961), Aleš Debeljak (1961) i Esad Babačić (1965). Poseban primer je Josip Osti (1945), bosanskohercegovački pesnik i prevodilac, koji je, živeći u Ljubljani, počeo da piše na slovenačkom (1999).
Među tim autorima je ,,pritisak“ istorije i intime različito raspoređen. Najsnažnije, kao vitalistička priroda, koja je uspela da podredi sebi čak i sugestije istorije, intima se manifestuje kod današnjeg Brvara. Kod Maje Vidmar intimistička ljubavna lirika prelazi u digresije o odnosu između ljubavi i slobode, kod Mozetiča je sav prostor intime ispunila višeslojna homoerotska senzualnost, a kod Ostija se ljubavna intima kultivisano udružuje sa šarmom predela i kulturnom istorijom. Stvaralački su spojeni istorija i intima u poeziji Dekleve (pesnik je njihov odnos preneo na ravan filozofske kontemplacije), Novaka (najvećeg neoklasiciste među slovenačkim pesnicima, kod koga ravnopravno postoje iskrena emocija i iskreni moralni stav) i Debeljaka (kod koga se oboje stapa u kosmopolitsku melanholiju).
U prilično ozbiljnoj i suzdržanoj slovenačkoj poeziji, ironično-satirični stav, kojim u socijalni prostor interveniše pesnik i pre svega pozorišni performer, Rozman, redak je dar, kao i socijalna i multikulturna neposrednost, koja proviruje iz Babačićeve poezije. Vincetičeva lirika je primer modernističkog pevanja na pozadini arhaičnih značenjskih i jezičkih struktura, a pesnik koji je modernizam odveo u najzreliji oblik slovenačkog postmodernizma i posredno ostvario najveću sintezu tradicije i modernizma, jeste Jesih. Njegova poezija je paralelna sa Šalamunovim lingvizmom; Šalamun se zakopao u neartikulisan pesnički materijal, a Jesih u visoku (evropsku i prešernovsku) klasiku. Ukoliko se unutar velike Kocbekove i Zajcove paradigme devedesetih godina nije mogao dogoditi suštinski preokret, dogodio se unutar Šalamunove poezije, i sa Jesihovim sonetima.
A tu su još pesnici i pesnikinje, koji su svoje prve stihove objavili nakon 1990. godine. Kada je Matevž Kos, mlađi književni teoretičar, u svojoj Antologiji mlade slovenačke poezije 1990–2003 (Mi se vrnemo zvečer (Vratićemo se uveče), 2004) razmišljao o zajedničkom imenitelju najmlađe pesničke generacije, zaključio je da takav imenitelj zapravo i ne postoji, odnosno, da je moguće odrediti ga samo per negationem: to je generacija bez ,,pesničkog gospodara“ i bez ,,velikog makropoetskog označitelja“, a njen odnos prema bliskim precima (iz osamdesetih godina) je okarakterisao kao ,,međusobnu hipertoleranciju“. Književnoistorijska opservacija, dakle, u tom slučaju ima težak posao, jer je u pitanju poezija, u kojoj (još uvek) nije moguće prozreti duhovnoistorijske specifičnosti. Poezija te generacije nije organski povezana sa onom koja joj je prethodila, a i sama sebe očigledno ne vidi dovoljno koherentno da bi se pojavljivala u manifestnom obliku. Kao da ti pesnički jezici ne znaju jedan za drugoga.
U takvom stanju stvari moguće je prepoznati dva znaka vremena. Prvi je globalan: postmodernistički otpor prema univerzalističkim projektima. Drugi izražava već pomenutu specifičnost slovenačke pesničke priče: aktivni princip ,,prešernovske strukture“ je nakon 1991. godine utihnuo, ne samo na političkoj ravni, već očigledno i na psihološkoj. Te pesnike i pesnikinje poezija više ne interesuje kao ,,najvišja samosvest slovenačkog naroda“, već poezija kao univerzalni umetnički čin, uporediv sa drugim događajima (i odzivima na umetničkom tržištu) unutar moderne umetnosti.
Međutim, ukoliko u toj generaciji nije moguće definisati unutrašnju kohezivnost, moguće je primetiti nekakvu zajedničku spoljašnju crtu: to je kosmopolitizam. Nisu u pitanju samo citatni i drugi interesni nagoveštaji uzora iz svetske poezije (od američke bitničke generacije do aktuelnih poljskih metafizičara), prava sadržina te poezije je globalni svet i njegova pitanja, postavljena na senzualno-mističnoj ili moralno-racionalnoj ravni.
Spoljašnji razlog za takav ,,kosmopolitizam“ je sigurno viši stepen međukulturnih interakcija, koji se nakon osamostaljenja dogodio i Sloveniji, ali, zanimljivije je potražiti unutrašnji razlog. Zar se on ne skriva u prezasićenosti težinom i sudbinom najpre istorijski nezadovoljenog, a onda, sa osamostaljenjem, euforičnog slovenstva? Čini se, da ta najmlađa generacija izražava određen otpor, ne da bi ga deklarativno objavila. To je otpor prema svakoj nacionalnoj ,,metafizici“, psihološki jednak onome, koji je radikalno zacrtao Šalamun pre četrdeset godina. Naravno, drugačijim sredstvima.
Taj stav je najprimetniji u poeziji najstarijeg i istovremeno vodećeg pesnika iz te grupe, Uroša Zupana (1963); njegov individualni otpor prema ocu nosi sve znake averzije prema sopstvenom plemenu. U pitanju je autor, koji ravnopravno razmišlja o sebi i svetu, a u toj dimenziji su mu slični Peter Semolič (1967) i mnogo mlađi Primož Čučnik (1971); prvi polazi od autobiografskog materijala, drugi od nemirnog zagledanja u viši svet. Kosmopolitski atribut, prepoznatljiv iz rigoroznog analiziranja modernih fenomena, izrazit je i u poeziji Aleša Štegera (1973), koji je od svih pesnika najviše povezan sa tradicijom modernizma, i Lucije Stupice (1971), koja tematiku postojanja izražava kroz tamnu, likovno preciznu metaforiku. Barbara Korun (1963), Peter Svetina (1970) i Miklavž Komelj (1973), pesnici potpuno različitih ispovednih registara, slični su po profilisanom odnosu prema pesničkoj tradiciji; u prvom slučaju reč je o sugestivnoj prirodnoj erotici, u drugom o filigranski izrađenim, ljupkim lirskim pričama, a u trećem o ekstremnom nemiru srca i duha, koji je obuhvaćen klasičnom formom (obično soneta). Tu je još i najmlađi među njima, Jure Jakob (1977); njegov ,,mladi“ intimizam je klasično smiren, kao da najavljuje slatko ponavljanje prošlosti.
U poeziji te generacije ima malo istorije, a i diverzantske aktivnosti protiv etablirane jezičke strukture su nešto što je već prevaziđeno. Umesto svega toga na površinu istupaju izrazite intimističke scenografije, u kojima diktat malih vanserijskih priča najradije okreće leđa metafizici. Sve govori, da smo usred slovenačke pesničke tranzicije; mnogo šta znamo o njem početku, ništa o njenom kraju.

prevela sa slovenačkog: Ana Ristović