Nebojša Marić

Senka užasa

Sarajevske Sveske br. 17

Uvodni tekst nove knjige sarajevskog pisca Gorana Samardžića nosi naslov Teško je biti knjiga (Uvod). Nekoliko kratkih fabularnih motiva koji ostaju na nivou autobiografskih anegdota, kao i manje zabavno razvijanje teza poput Istorija je puna pisaca koji nisu shvaćeni i koji razočarani završe na groblju (str.8), mogu zavesti čitaoca. Onom pažljivijem, međutim, za početak neće promaći da tekst i naslov nisu u potpunom dosluhu.
Samo u dva navrata Samardžić ovde govori o „težini bivanja knjigom“, podrazumevajući pod tim pre svega fizički aspekt problema. On se najpre kratko priseća kako je jedanput ostavio knjigu zakačenu za brisače kola i kako je čitave noći niko nije uzeo. Na samom kraju teksta, u svega nekoliko rečenica, Samardžić se vraća ovoj temi. Njegova poenta glasi – toliko je knjiga napisano da svaka nova samo pravi dodatnu gužvu tamo gde je gužva već nepodnošljiva.
Međutim, Samardžić u ovom uvodu zapravo sve vreme obrazlaže kako je, i pored toga što je od malena voleo knjige, bezuspešno bežao od poziva „pisca“. To je u stvari i glavna tema uvoda. Ukoliko je motiv (bez)vrednosti knjige autoru važan, on ga ne tretira u njegovom punom obimu, već ga postavlja tako da služi pojačavanju motiva autorove nevoljnosti, čak odbojnosti prema svom „pozivu“.
Gledano iz perspektive čitavog dela, naslov Teško je biti knjiga (Uvod), kao i motiv odbojnosti spram književnosti, trebalo bi, u stvari, da sugerišu čitaocu da način na koji jedno pisanje postaje knjiga nije i ne može do kraja da bude posledica svesnih izbora. Odatle dolazi i snaga Samardžićevog novog dela. U Ljudima koje su na krilima donijele guske postoji, naime, motiv koji narušava formalno sačinjen red i uspostavlja jedan drugačiji, uzbudljiviji poredak.
...

...
Knjiga Ljudi koje su na krilima donijele guske zadobija novo obličje nakon čitanja pripovetke Firnajz. To je trenutak kada ona dolazi do celovitosti za kojom žudi. Isprva, ona funkcioniše kao zbirka manje-više slučajno povezanih priča. Celine se smenjuju, redom obrađujući teme karakteristične za različite periode života junaka – ljubav roditelja, nesigurnost, ljubavno razočaranje... Pravilan ritam grade pesme, u slobodnom stihu predstavljeni lajtmotivi koji prethode svakoj priči, a sumorna posveta („ ...ratnim drugovima i živim i mrtvim“), te reč Uvod iz zagrade u naslovu prve priče o kojoj je prethodno bilo reči, jesu najizraženiji, ali ipak tek formalni kohezivni elementi ove zbirke.
Pripovetka Firnajz čini Samardžićevu novu knjigu celovitom u punom smislu. Ona je i najuspelije izveden njen pripovedni odeljak. Priča se odmotava od zamrznutog poslednjeg kadra u kojem junak i njegova devojka sede za stolom na gozbi romske porodice, čije je dete junak spasao od sigurne smrti (za Rome pripovedač u ovoj priči upotrebljava sintagmu koja je iskorišćena za naslov zbirke). U priči se prepliće nekoliko motiva – nezrelost, neuspela veza i vrednost života samog po sebi.
Na samom njenom početku, pripovedač kaže da je reč o „priči što me prosto davi u želji da iziđe“ (65). Nakon odeljka u kojem se upoznajemo sa glavnim akterima, junak seda u kadu, ali bez iluzije da će se oprati, jer u toj vodi ... su generacije (neke već mrtve) spirale svoju nečistoću (74). U svetu u kojem se junak priče (ali i čitave zbirke) kreće ništa, ma kako na površini izgledalo, nije neuprljano, a voda služi za sakrivanje od nesnosne vrućine. To, međutim nije usputni motiv. U sledećem pasusu, pripovedač kaže da je ta voda ponekad žuta, a ponekad čak i crvena – kao da se još nije isprala od posljednjeg rata u kojem je klao i bio klan narod među kojim sam živio... (74) Ono što potom sledi je trenutak u kojem se sve perspektive i svi raznorodni motivi ove knjige sakupljaju:
Mislio sam čak i o ratu u kojem se nije ni slutilo da će me biti. Jedva šezdesetak kila težak čovjek (ukupno s puškom), što će ako preživi postati mojim ocem, u jednoj zemlji punoj planina i stijena naizmjence ide i bježi od smrti (napada i povlači se ne svojom voljom). Majka mi je mala i čini tek smotuljak u jednom zbjegu. U smotuljku se krio čak i nakit. Između tog već jednom lakše ranjenog mladića, izluđenog od pucnjave i gladi, i smotuljka kojeg težim čini skriveno zlato pružila se daljina. Moj se rat tek spremo. Iz budućnosti mi je slao signale. Ali to s ovom pričom nema veze. Možda s knjigom u kojoj je (74–75).
To je trenutak koji čini da Samardžićeva zbirka postane celina na jedan promišljeniji način. Nakon toga, sve prethodno pročitano dobija nov smisao, a očekivanja od onoga što sledi se bitno menjaju. Svi elementi koji su, s relativnim učinkom, do tada kako-tako držali tekst na okupu (naslov, pesme, uvodna priča), zadobijaju drugostepeni značaj, povlače se pred tonom koji daje dublji smisao Samardžićevom delu. Reč je o nečemu što titra u glasu pripovedača, ali što ne biva izgovoreno, a može se odrediti kao svest o proživljenom užasu. Ta prigušena boja „otežava“ pripovedačev glas i prožima reči posredstvom kojih je i čitalac postaje svestan.
Užas koji je sveprisutan se, ipak, samo nazire u tekstu, i čitaocu nikada nije neposredno predočen. Nagoveštaj je najviše što će on dobiti od tog iskustva, oličenog u slici raznetog mačijeg tela u rovu, u priči Ruganje duše. Sama ta scena, međutim, pokazuje nešto drugo. Umesto leša, pripovedač ponovo prikazuje tela, mnoštvo tela koja se kreću, opisujući crve koji su ...grabili ono što je ostalo. Ne veći od zrna riže, vrili su, glodali i marljivo kopali put do kosti (173). Svest o bezvrednosti egzistencije izbija iz glasa pripovedača svuda u zbirci Ljudima koje su na krilima donijele guske: na rubovima rečenica, između reči i iza njih. Ma o čemu da se pripoveda, bez obzira na način i uspostavljenu vremensku distancu, zadah proživljenog užasa obavija celokupan tekst.
Čitaocu se na površini predočava bezazlena svakodnevica u kojoj likovi odrastaju, uživaju i pate. Ali čak se i letimičnim pogledom na tekst iz ugla citiranog odeljka iz Firnajza može zapaziti kako je ta, naizgled dopadljiva nesavršenost, zapravo neprekidno podsećanje na ono što se dogodilo, odnosno predosećanje onoga što će nastupiti.
Nad svakodnevicom se nadvija mračna senka: komšiluk [je] buncao, hrkao, ječao. Bilo je i žalosno otegnutih prdeža koje je akustika dvorišta neverovatno pojačavala (67). Muzika telesnih manifestacija predstavlja ovde – kao i u Samardžićevoj prethodnoj knjizi, romanu Šumski duh iz 2006 – sasvim osoben kvalitet proze. Međutim, u odnosu na Duha, pripovedanje je u Ljudima koje su na krilima donele guske raznovrsnije i uzbudljivije. Sa samo nekoliko reči Samardžiću u njoj gotovo uvek polazi za rukom da uhvati raznolika gibanja i šumove tela. Ovaj motiv sada, međutim, dobija širi zamah i posebno značenje. Te slike neretko opsedaju pripovedačevo oko. Reč je o prekomernosti koja kod čitaoca izaziva jezu. Ona duboko u njega utiskuje svest o ništavnosti ljudskog, koja u novom Samardžićevom delu boji pripovedačev glas, čak upravlja njime. Sva ta tela koja se kreću, smeju se, žude i luče, stalno prizivaju slike sopstvene bezvrednosti i razaranja koje će ih zadesiti svakog trenutka.
Tako se gradi slika sveta u kojem ljudi žive sa stalnom strepnjom. U tom svetu junaci se prepuštaju svojim strastima i slabostima; u njemu je Radovan Karadžić jednom davno bio doktor koji se amaterski bavi politikom a Nikola Koljević samo dobro vaspitan i obrazovan čovjek... (133) Strah se mnogo pre doživljene nesreće ušetao u taj svet, čak se može reći da je u njemu bio prisutan od početka (taj motiv se može iščitati i na prvim stranicama knjige koje govore o junakovom ocu, u priči Moj otac se povio kao toranj u Pizi). Jedna sasvim banalna svakodnevica običnih ljudi sazdana je na strahu. Strah upisuje smisao u nju: jedini događaj vredan pažnje je kad neko nekom ukrade retrovizor ili lupi šamar. Bez tuče, ubistva, čak i pokušaja da se nešto od to dvoje izvede do kraja, živelo se dosadno (75).
...
Dok besmisleno stoji na straži, junak se u priči Postelja od snijega priseća smrti oca i razmišlja o svojoj devojci Emiri. U tim trenucima on drži olovku i papir u ruci. Ono što zapisuje, međutim, nije samo sećanje na devojku, oca, prijatelje i toplinu doma: Misli mi se tupo usijecaju u svesku preko grafitne olovke. Kad ne znam šta da napišem, zagrizem olovku do mine, do njene gorke srži. Koga zanima ako kažem da su mi ruke prljave, a nokti crni. Da mi se kurac smanjio od zime da ga jedva nađem kad mi se piša (136). Sve što junak u ovoj pripoveci govori, biva dodirnuto ništavilom koje je jednom pokazalo svoje lice. Sasvim prirodno se nameće analogija sa Samardžićevim rukopisom. Dubina humora, opisi tela i predmeta, misaoni tok – senka užasa potmulo upravlja gotovo svim narativnim elementima ove proze. Ona se, kao dubinska struktura, neprestano upisuje u pokušaje pripovedanja.
U priči Čega se sad bojiš koja dolazi na kraju, nalazi se, u stvari, početak Samardžićeve nove knjige:
Jednom davno, ako je davno ono od prije pet godina, kada su tramvaji klizili šinama, a ne čamili po mjestima na kojima ih je zatekao prekid struje, zastali smo pred izlogom u kojem je bila postavljena cijela dnevna soba. Unutra su falili samo ljudi (177).
Upravo taj ton određuje junaka ove zbirke, kao i sve što ga okružuje. To podrhtavanje pripovedačevog glasa drži priče iz zbirke Ljudi koje su na krilima donijele guske na okupu, bez obzira na raznolikost tema. Ono im daje dubinu. Samardžićeva nova knjiga time zadobija jedan poseban kvalitet. Ona čitaocu pruža priliku da oseti svet nad kojim se nadvija izvesnost nastupajuće egzistencijalne katastrofe, pošto se – i to se u novoj Samardžićevoj knjizi može odlično pročitati – ona druga, moralna propast već odavno odigrala.

Goran Samardžić, Ljudi koje su na krilima donijele guske,
Profil International, Zagreb, 2007.